Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, pravo na repliku.

Povreda Poslovnika. Gospođa Kolundžija je grubo povredila član Poslovnika Narodne skupštine koji govori o privatnom životu drugih lica. Ovde ne može da se govori... Ili bar kada govorite, nemojte tako uopšteno da me optužujete za teška, čak i krivična dela. Recite slobodno i otvoreno kada sam uradio bilo šta što vama nije po volji. Nemojte ovde insinuacije da ostavljate nedorečene.
Stav 3, koji tražimo da se briše, jeste predmet Poslovnika, a ne zakona. Zato vas opominjem da tehničke poslove koje obavlja generalni sekretar ne ubacujete u zakon, jer on obavlja još stotine poslova koje niste ubacili u zakon. Među njima i upotrebu službenog auta, a znamo kako se koriste službeni automobili koji su na raspolaganju Narodnoj skupštini. Možda je to trebalo pre da bude, nego ovo.

Narodni poslaniče, dobili ste pravo na repliku. Vaša je volja da tražite povredu Poslovnika. U skladu sa članom 27, smatrala sam da se vašim pravom na repliku može između dvoje poslanika objasniti, stavovi koji su izneti u vašem i u izlaganju narodne poslanice Nade Kolundžije.
Narodna poslanica Nada Kolundžija ima reč. Izvolite.

Gospodine Nikoliću, ako vi mislite da je vaša politička prošlost nešto što biste vi sakrili u svoj privatni život, onda je to vaš lični odnos prema tome, samo moram da vam kažem da ono što ste javno zastupali u vašoj političkoj prošlosti jeste deo vaše političke biografije danas. To nije deo privatnog života, nikada se ne bih usudila da se bavim bilo kojim pitanjem privatnog života bilo kog čoveka. Ali, ono za šta ste se zalagali, posebno kada su u pitanju odnosi prema nekim drugim pripadnicima nacionalnih manjina, to nije privatni život i ja ni na koji način ne povređujem Poslovnik ako podsećam sve nas ovde u sali, a pre svega vas, da ne zaboravite na to i da se bar sada ogradite javno od tih stavova. To bi bio minimum kojim biste pokazali da ste zaista promenili mišljenje.

Pravo na repliku dobija narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Pošto imam stalne kontakte sa predstavnicima nacionalnih manjina, pa čak i sa ljudima koje njihov narod bira u matičnim državama i pošto kod njih nisam primetio da mi zameraju bilo šta iz moje prošlosti, molim vas, gospođo Kolundžija, da mi kažete šta to vi meni zamerate u odnosu prema manjinama, da bih mogao da vam odgovorim?
Zaista nema smisla i liči mi na istraživanje privatnosti ako mi kažete – znate vi šta ste radili i šta ste govorili. Da, znam šta sam radio i šta sam govorio, ali zarad toga da ono što vi znate za mene uopšte nije ni sramota, niti je ikada bilo delo koje je podložno gonjenju kao prekršaj, kao krivično delo, pošto me sada optužujete da sam radio nešto što je možda nemoralno ili kažnjivo po zakonu, molim vas da kažete šta je to bilo, šta je to u ovih dvadeset godina, koliko pratite moj politički život, što mi danas spočitavate ovom svojom besmislenom rečenicom – odrecite se toga što ste radili.
Svog života se ne odričem, niti vas teram da se odričete svog. Dakle, svako ima svoj život, svako nosi svoj krst, svako rešava svoje zadatke i svoje probleme kako je mislio. Ja sam vodio najbolju partiju u Srbiji, i danas vodim najbolju partiju u Srbiji.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Ovaj amandman je predstavnica predlagača prihvatila.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago da postoji politička mudrost i da je usvojen ovaj amandman. Dosta je, doduše, propusta u zakonu, ali moram reći da sam i ja ovde imao, pretpostavljam zbog kratkoće vremena... Nisam imao, ipak, te dve godine koje ste vi imali na raspolaganju za pisanje zakona i kada bih imao mogućnost da u ovom trenutku ponovo predam amandman, mislim da bih obuhvatio još jednu situaciju o kojoj treba voditi računa.
Mislim da smo morali mnogo preciznije da definišemo koji su to jezici koji se sutra mogu pojaviti u ovoj skupštini. Ukoliko imamo u vidu konkretne probleme koji postoje u nekim opštinama u Srbiji, onda morate voditi računa o tome da pojedine poslaničke grupe ili političke stranke mogu stati iza nekih izmišljenih jezika, jezika koji nisu standardizovani, i radi svoje političke koristi tvrditi da postoji ovaj ili onaj jezik. Društvo za standardizaciju srpskog jezika se tome žestoko opire. Mislim da je krajnje vreme, konačno, da i Republika Srbija i Narodna skupština, koja je svojevremeno donela određenu deklaraciju za zaštitu srpskog jezika, i konkretnim merama stane u odbranu srpskog jezika i spreči otimanje srpskog jezika.
Navešću konkretan primer, koji postoji u opštini Prijepolje. To je jedna od prvih opština u kojima smo imali izbore nakon formiranja SNS. Umesto ispunjavanja brojnih obećanja datih građanima, jedna od prvih stvari koje su uveli kao novinu je bila promena Statuta i uvršćivanje bosanskog jezika kao zvaničnog jezika u opštini Prijepolje. Bosanski jezik ne postoji. To nije jezik koji je standardizovan. Ukoliko neki tvrde da jeste, dajte da vidimo kada je taj jezik nastao, koja gramatička pravila postoje u tom jeziku. Dajte da vidimo neki rečnik, dajte da vidimo ovlašćenog prevodioca sa bosanskog na srpski jezik, sudskog tumača.
Ono što je još bitnije, tamo se kaže da je u upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo i bosanski jezik i latinično pismo. Ukoliko već bosanski jezik postoji, onda, priznaćete, mora postojati i bosansko pismo. Latinično pismo nije bosansko pismo i ne može niko jednim političkim aktom reći i oteti latinično pismo od srpskog naroda, koje jeste srpsko pismo onoliko koliko je to i ćiriličko.
Mi smo upravo zbog ovako loših formulacija i nepotpunih formulacija u opasnosti da sutra neko u Skupštini izađe i kaže – evo, hoću da govorim na bosanskom. Da vidimo gde ćete vi, a ne postoji ovlašćeni tumač za bosanski jezik, da vidimo kako će to Skupština odgovarajući prevod obezbediti, jer se podrazumeva, ukoliko neko izrazi želju da govori na albanskom jeziku, da ćete valjda dovesti ovlašćenog prevodioca za albanski jezik.
Šta ukoliko neko sutra kaže da će govoriti na marsovskom jeziku, koji je valjda podjednako stvaran koliko i bosanski jezik? Da li ćete tražiti ovlašćenog tumača ili sudskog tumača za marsovski jezik?
Ovo je veoma ozbiljno pitanje. Ovo nije dnevnopolitičko pitanje, kako su ga neki shvatili uvođenjem bosanskog jezika u ustavni i pravni sistem Republike Srbije. Mislim da bi trebalo razmisliti o tome. Vi, uostalom, imate mogućnost, kao predlagač, da nakon usvajanja ovog prethodnog amandmana prekinete rad, da se ponovo sastane Odbor, pa da se ograniči, na neki način, koji to jezici sutra mogu biti u zvaničnoj upotrebi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćena su dva minuta.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovane kolege, mislim da zaista materija ovog zakona ne sme da bude da se bavi utvrđivanjem jezika i pisama koji su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Za to postoji zakon. Sve institucije, pa i ova skupština, u obavezi su da poštuju taj zakon.
Dakle, nema nikakve potrebe da se mi sada bavimo definisanjem i diferencijacijom u odnosu na to šta neko procenjuje da jeste jezik ili nije jezik i koji bi to jezik smeo da bude, a koji ne bi, i da li bi nekakav strani jezik neke države mogao biti u upotrebi u Skupštini Republike Srbije. U Skupštini Republike Srbije primenjuje se zakon kojim se definiše koji su jezici u službenoj upotrebi, kao i pisma.