Dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago da postoji politička mudrost i da je usvojen ovaj amandman. Dosta je, doduše, propusta u zakonu, ali moram reći da sam i ja ovde imao, pretpostavljam zbog kratkoće vremena... Nisam imao, ipak, te dve godine koje ste vi imali na raspolaganju za pisanje zakona i kada bih imao mogućnost da u ovom trenutku ponovo predam amandman, mislim da bih obuhvatio još jednu situaciju o kojoj treba voditi računa.
Mislim da smo morali mnogo preciznije da definišemo koji su to jezici koji se sutra mogu pojaviti u ovoj skupštini. Ukoliko imamo u vidu konkretne probleme koji postoje u nekim opštinama u Srbiji, onda morate voditi računa o tome da pojedine poslaničke grupe ili političke stranke mogu stati iza nekih izmišljenih jezika, jezika koji nisu standardizovani, i radi svoje političke koristi tvrditi da postoji ovaj ili onaj jezik. Društvo za standardizaciju srpskog jezika se tome žestoko opire. Mislim da je krajnje vreme, konačno, da i Republika Srbija i Narodna skupština, koja je svojevremeno donela određenu deklaraciju za zaštitu srpskog jezika, i konkretnim merama stane u odbranu srpskog jezika i spreči otimanje srpskog jezika.
Navešću konkretan primer, koji postoji u opštini Prijepolje. To je jedna od prvih opština u kojima smo imali izbore nakon formiranja SNS. Umesto ispunjavanja brojnih obećanja datih građanima, jedna od prvih stvari koje su uveli kao novinu je bila promena Statuta i uvršćivanje bosanskog jezika kao zvaničnog jezika u opštini Prijepolje. Bosanski jezik ne postoji. To nije jezik koji je standardizovan. Ukoliko neki tvrde da jeste, dajte da vidimo kada je taj jezik nastao, koja gramatička pravila postoje u tom jeziku. Dajte da vidimo neki rečnik, dajte da vidimo ovlašćenog prevodioca sa bosanskog na srpski jezik, sudskog tumača.
Ono što je još bitnije, tamo se kaže da je u upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo i bosanski jezik i latinično pismo. Ukoliko već bosanski jezik postoji, onda, priznaćete, mora postojati i bosansko pismo. Latinično pismo nije bosansko pismo i ne može niko jednim političkim aktom reći i oteti latinično pismo od srpskog naroda, koje jeste srpsko pismo onoliko koliko je to i ćiriličko.
Mi smo upravo zbog ovako loših formulacija i nepotpunih formulacija u opasnosti da sutra neko u Skupštini izađe i kaže – evo, hoću da govorim na bosanskom. Da vidimo gde ćete vi, a ne postoji ovlašćeni tumač za bosanski jezik, da vidimo kako će to Skupština odgovarajući prevod obezbediti, jer se podrazumeva, ukoliko neko izrazi želju da govori na albanskom jeziku, da ćete valjda dovesti ovlašćenog prevodioca za albanski jezik.
Šta ukoliko neko sutra kaže da će govoriti na marsovskom jeziku, koji je valjda podjednako stvaran koliko i bosanski jezik? Da li ćete tražiti ovlašćenog tumača ili sudskog tumača za marsovski jezik?
Ovo je veoma ozbiljno pitanje. Ovo nije dnevnopolitičko pitanje, kako su ga neki shvatili uvođenjem bosanskog jezika u ustavni i pravni sistem Republike Srbije. Mislim da bi trebalo razmisliti o tome. Vi, uostalom, imate mogućnost, kao predlagač, da nakon usvajanja ovog prethodnog amandmana prekinete rad, da se ponovo sastane Odbor, pa da se ograniči, na neki način, koji to jezici sutra mogu biti u zvaničnoj upotrebi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala vam.