Po amandmanu ću. Dakle, ovde nije problem to što neko može da upotrebi svoj jezik, u skladu sa Ustavom i zakonom, u Narodnoj skupštini. Problem je u tome što ne može da piše u tekstu Predloga zakona neka formulacija koja sama po sebi ne znači ništa. Formulacija „svoj jezik“, u odnosu na prethodnu odrednicu – u službenoj upotrebi je srpski jezik, ćirilično pismo i latinično pismo u skladu sa zakonom, pa onda kasnije idu odredbe koje govore o tome da se svi narodni poslanici, ko ima potrebu, mogu služiti svojim jezikom – prosto nije dovoljna. To nije materija koja se može na tako jednostavan način, u skladu sa onim što je gospodin Ratković govorio kada je reč o jakim i generalnim, vrlo važnim normama Ustava, tek tako pretrčati. Dakle, tu mora da postoji definicija do kraja.
Mi možemo ovde upotrebljavati srpski jezik, možemo upotrebljavati i jezike nacionalnih manjina. Ne postoji mogućnost, ni teoretska, u našem ustavno-pravnom sistemu da se ovde od strane narodnih poslanika upotrebi, sem u neke protokolarne, svečane i neke druge svrhe, kada imamo goste i slično tome, neki drugi jezik. Ovakav tekst Predloga zakona ne može da bude.
To što neko ne može da prihvati neki amandman zbog nečega što je u tom amandmanu suvišno itd., a deo tog amandmana je navodno prihvatljiv i razuman, nije opravdanje za vladajuću većinu (koja je inače sama ovo radila) da se ne seti da makar nešto što je bez veze promeni, ako se već setila da u poslednjem trenutku podnese amandman da ovaj zakon stupa na snagu jedan dan posle objavljivanja u „Službenom glasniku“. Taj amandman je dat upravo zbog toga da bismo stigli sledeće nedelje da vidimo sve blagodeti i jedine efekte ovog zakona koji se u javnosti mogu videti, a to su nekakve garde i ostale stvari.
Znači, ako je to mehanizam, ako je to način rada, u redu, ali hajde onda da čitamo ono što ljudi pišu, pa ako je nešto i delimično prihvatljivo, onda nek se ta vladajuća većina potrudi i nek podmetne nekog poslanika da napiše to što je bilo prihvatljivo u nekom amandmanu, do roka kada je to moguće učiniti, ili na nadležnom odboru, pa da onda stvar bude kako treba.
Na ovaj način nema rasprave kako valja, na ovaj način nemamo produkt kako treba. Ali, to je tako bilo od početka i zbog toga sam naglašavao da je stav Demokratske stranke Srbije prema svemu ovome bio ovako distinktan, upravo zbog toga što u suštinskom smislu ne postoji rasprava o nečemu što treba da bude zajednička stvar u ovom parlamentu.
