Zahvaljujem gospođi Pešić.
Na član 39. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Da li se neko javlja za reč? (Da.) Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, član 39. u stvari predstavlja razradu člana 103. Ustava Republike Srbije. Mi smo predvideli našim amandmanom da se ovaj član 39. upodobi u potpunosti sa članom 103. Ustava, u kojem se govori do kraja kakva prava vezano za imunitet, vezano za svoj položaj, ima narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije.
Vi ovde odmah, na početku člana 39. kažete: ''Za usmeno ili pismeno izraženo mišljenje, ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.'' Naravno, ovo je prepisano iz Ustava. Međutim, koju poruku, zaista, nama šalje ovaj predlog zakona? To se jasno vidi po tome što po ovom predlogu zakona narodni poslanici izgleda neće imati pravo na javnu reč.
Mi nećemo da obavljamo svoju funkciju, da koristimo jedno jedino oružje koje nam je na raspolaganju, a to je da uputimo javnosti poruku. Zbog čega? To je onaj famozni član 11, ne morate da ga tražite, gde se praktično uvodi mogućnost da javni prenosi budu prebačeni, reemitovani u nekom periodu kada niko živi to ne gleda. Sama reč parlament vodi poreklo od reči govoriti. Ako uskratite mogućnost narodnim poslanicima da govore ili ako prenosite ono što oni govore u vreme kada svi spavaju, onda je parlament obesmišljen.
Dakle, ili ćemo imati pravu javnost parlamenta, javnost rada, direktne televizijske prenose, nikakav skupštinski kanal, nikakva kablovska televizija, zna se, to je državna televizija koja pokriva celu teritoriju Republike Srbije i šire, ona mora da bude uključena. Jedino, u tom smislu, poruka koja se šalje ovim celokupnim predlogom zakona jeste loša. Onda govoriti u članu 39. o nekim pravima i kako će narodni poslanik da obavlja svoju funkciju, zaista, je, donekle, besmisleno, dakle, ako nam oduzimate pravo da slobodno govorimo i da se naša reč čuje, jer to je jedina snaga koju mi imamo.
Mi nemamo nikakav represivni aparat, kao što ima izvršna vlast, mi nemamo mogućnost da kao sudska grana vlasti donesemo određene sudske odluke, rešenja, koje moraju da se izvrše. Jedino što mi imamo to je da snagom javne reči apelujemo da se određeni poslovi obave do kraja i da sprovodimo nadzor nad izvršnom granom vlasti, a svakako preko nas i građani Republike Srbije koji su nas birali. Hvala.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Moram da priznam, izvinjavam se, pažljivo sam pratila, ali svejedno, nisam razumela kako vaše objašnjenje može da se dovede u vezu sa vašim amandmanom. Vi u svom amandmanu predlažete da se u članu 39. briše stav 5. koji glasi: ''Protiv narodnog poslanika koji se nije pozvao na imunitet može se, bez odobrenja Narodne skupštine, voditi krivični ili drugi postupak u kojem se može izreći kazna zatvora.''
Dakle, ne razumem. Ako narodni poslanik smatra, ako slobodno raspolaže svojim imunitetom, odnosno može da se ne pozove na svoj imunitet, kako onda vi sada to dovodite u vezu sa pravom na istupanje, pravom na javnost rada? Ovde se radi samo o tome da narodni poslanik ukoliko se ne pozove na imunitet, ima pravo da se ne pozove na imunitet, može se voditi postupak. Dakle, o tome se radi u ovom stavu koji vi tražite da se briše.

Reč ima gospodin Aleksić.       

Rekao sam na početku, niste me dobro slušali, da ono što vi pokušavate da definišete članom 39. je već definisano u članu 103. Naravno, amandman je simbolične vrednosti. Vi govorite u celom članu 39. o određenim pravima koje ima narodni poslanik u obavljanju svoje funkcije, a celim ovim predlogom zakona vi uskraćujete određena prava, tj. uskraćujete nam pravo koje je najznačajnije za nas. Dakle, mi koristimo ovaj amandman da vas upozorimo šta vi radite sa ovim predlogom zakona.
Inače, ovo ste imali definisano u članu 103. Ustava. Vi negde prepisujete, negde ne prepisujete, negde dodajete itd. U nekim članovima potpuno prepisujete, u nekim menjate članove Ustava, u nekim pokušavate da promenite članove Ustava, kao vezano za član 37. o kome smo malo čas raspravljali, tako da je to problem sa ovim. Hvala.

Reč ima gospođa Kolundžija.

Ne znam na osnovu čega vi možete da dokažete da vam se uskraćuje bilo kakvo pravo, jer ako uzmemo u obzir da smo u toku proteklih godinu dana imali oko 1.500 sati rasprave, od toga je opozicija imala 1.200 sati rasprave i 90% išlo je u direktnom televizijskom prenosu. Ne znam na koji način vi nas sada optužujete da mi uskraćujemo pravo narodnim poslanicima, pre svega, poslanicima opozicije da javno građanima iznose svoje stavove.

Gospodine Aleksiću, izvolite, imate još četiri minuta.

Gospođo Kolundžija, to što je opozicija pričala više to samo znači da opozicija radi, a da je pozicija samo tu da kvorum da i da glasa kada treba, dakle, kao glasačka mašina. To je problem.
Vi ste disciplinovali vaše poslanike, upravo, preko blanko ostavki, koje vrlo dobro čuva vaš majstor karatea, i oni zaista rade sve što im vi kažete. Dakle, to nije sporno.
Kako nam uskraćujete prava, ja sam vam rekao – pravo na javnu reč. Ako ono što izgovorim na primer u pet sati popodne bude emitovano u četiri sata ujutru, ne ja nego bilo ko od nas, to je problem. Mi ne možemo da radimo, onda nema smisla parlamentarizam u ovoj zemlji. To je problem. Hvala.