Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospodin Žarko Obradović.

Hvala kolegama i koleginicama narodnim poslanicima koji su učestvovali do sada kao ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa ili kao šefovi poslaničkih grupa u raspravi o ovim zakonima, jer, ipak, oni iznose osnovne ideje u ime poslaničkih grupa koje predstavljaju. Za mene kao ministra je bilo zanimljivo čuti sijaset i sugestija i primedaba, ali i pohvala na predložene zakone. Smatram da je bolje da u ovom delu, kada ipak završavamo jedan deo rasprave, dam i odgovore na postavljena pitanja, da izbegnem tu mogućnost popodne, a u odnosu na ono što se bude govorilo popodne, potrudiću se da odgovorim i na ta pitanja.
Poštovane kolege narodni poslanici, po mom mišljenju, kao ministra prosvete Vlade Republike Srbije, najbolji obrazovni sistemi su oni koji se stalno nadograđuju, na kojima se radi, znači, ne kada se ruši, pa se sve podiže odjedanput, nego se uzimaju dobre stvari iz prethodnog sistema, one loše se eliminišu, uvode se novine, stalno se vrši evaluacija, i onda se, kroz tu neprestanu promenu, sistem usavršava i daje dobre rezultate.
Ovo govorim u kontekstu pitanja koje je postavio kolega Ranđelović, vezano za putujuće vrtiće i, čini mi se, kolega Plavšić, za putujuće vrtiće i putujuće nastavnike. Verovali ili ne, ta ideja je bila utvrđena, bar ova oko vrtića, bila je promovisana od strane Prosvetnog saveta Republike Srbije 1977. godine. Inače, tu ideju je UNICEF preuzeo od nevladinih organizacija, implementirao je u pojedinim zemljama, obezbedio sredstva da bi ona posle postala deo obrazovnog sistema.
Ta ideja o putujućim vrtićima za nas je prihvatljiva i mi je primenjujemo, ali nemamo još uvek dovoljno sredstava da bismo imali i putujuće nastavnike. Tu nam je materijalni faktor ograničavajući, kao što je i ideja o doživotnom učenju. Neki ugledni profesori iz Nemačke su mi rekli, jedan od njih je i dobitnik najveće nagrade u oblasti obrazovanja (kao što u košarci postoji NBA, ''Kuća slavnih'', tako i u obrazovanju postoji ''Kuća slavnih'', u Americi), jedan od njih mi je rekao – znate, mi smo ideju o doživotnom učenju preuzeli od vas iz bivše Jugoslavije, kroz ideju o obrazovanju odraslih.
Ovo govorim da biste videli koliko je u obrazovanju važno da dobre ideje postoje, a one se uvek mogu nadograđivati i iznova primenjivati.
Dobro bi bilo da smo ove zakone razmatrali u julu, voleo bih. Nažalost, dnevni red Skupštine je bio takav da su ova dva zakona kasnila nedelju dana u odnosu na prethodna dva, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakon o udžbenicima; ušli su u proceduru i do sada nisu bili predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srbije. To je loše. Dobro je što je ipak proteklo nekoliko meseci, pa smo imali mogućnost da vidimo i sadržaj ova dva zakona i, u odnosu na njihov sadržaj, da vidimo da li ima ovih negativnih stvari i na koji način da to otklonimo.
Odmah da vam kažem, neke primedbe koje smo čuli ćemo prihvatiti kroz amandmane koje su dali pojedine kolege narodni poslanici i iz SRS-a, i iz Nove Srbije i ostalih poslaničkih grupa. Znači, nemamo tu vrstu a priori stava da ne prihvatamo amandmane. Naprotiv, sve što bude valjalo, sve ćemo prihvatiti.
Dozvolite mi da sada dam odgovore na nekoliko vrlo konkretnih pitanja. Zabeležio sam ovde oko desetak. Nemojte se ljutiti, možda neću ići od predškolskog na učenički i studentski standard, nego ću prema redu, kako su ona izlagana u toku prepodnevnog rada Narodne skupštine.
Mreža ustanova učeničkog i studentskog standarda nije dobra. Moguće je, ali ona je deo nasleđenog stanja, kao i ceo obrazovni sistem, iz vremena koje je bilo pre. Mogu da vas podsetim da je ceo obrazovni sistem utemeljen decenijama pre, u vreme bivše Jugoslavije. Beograd je bio obrazovni centar velike Jugoslavije i svi studenti iz bivših jugoslovenskih republika su dolazili da studiraju u Beograd, pa je verovatno iz tog razloga proistekla potreba da se najveći broj studentskih domova i pravi u Beogradu. Ko je ikada bio u Studentskom gradu, a skromno za sebe kažem da sam bio, i to određeni broj godina, kao student i kao postdiplomac, zna šta znači biti u studentskom domu ili u Studentskom gradu i šta je Studentski grad značio za studentski život i, generalno, za Univerzitet i univerzitetske centre u Srbiji. Znači, to je tačno i to je neko nasleđeno stanje.
Mi pokušavamo da malo stvari pomerimo. U Ministarstvu smo počeli da realizujemo projekat izgradnje studentskog doma u Nišu. Hoćemo da se u Nišu napravi, prvi put posle 30 godina, jedan studentski dom i da to uradimo u narednim godinama, zato što smatramo da to Nišu treba. Treba i ostalim sredinama, ali počinjemo od Niša, s ovim skromnim finansijskim sredstvima.
Kada je reč o mreži, treba i o tome da razgovaramo, jer, generalno, nama mreža obrazovnih institucija ne prati demografsku situaciju u Srbiji. To je tema o kojoj treba da razgovaramo na svim nivoima i na svim telima koja su posvećena obrazovanju.
Kada je reč o Republičkom fondu za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, bez uvrede, mnoge kolege su kucale na otvorena vrata i bez dovoljno poznavanja podataka o toj instituciji. Ta institucija postoji. Suština je u tome što mi ovim zakonom i ovim rešenjima želimo da potpuno pravno uobličimo delatnost Fondacije za razvoj podmlatka, odnosno ona prerasta u fond. Svi ljudi se preuzimaju, niko se novi ne prima, neće se povećavati finansijska sredstva za njihov rad, članovi upravnog odbora neće dobijati novčane naknade, kao što, generalno, u svim obrazovnim institucijama Republike Srbije članovi upravnih i nadzornih odbora ne dobijaju nadoknade za svoj rad. To je bilo 90-ih godina, tako je i danas. U studentskim odmaralištima, studentskim centrima i drugim studentskim i đačkim ustanovama niko ne dobija sredstva za taj deo rada.
Želim da vam kažem da imamo nekoliko podataka o tome kako je to izgledalo u školskoj 2008/09. godini. Ministarstvo prosvete učestvovalo je sa 81.400.313 dinara, dok je Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja učestvovalo u finansiranju stipendista Republičke fondacije sa 14.040.000. Znači, Ministarstvo nauke i Ministarstvo prosvete zajednički su prošle godine finansirali. Mi želimo da uključimo i Ministarstvo kulture, da to bude, pošto govorimo i o umetničkom delu, nešto što će pomoći ovim mladim talentovanim đacima i studentima. Naravno da postoji i Fond za mlade talente, koji odlično radi, ima dobre rezultate, a postoje i drugi načini promovisanja i podržavanja mladih talenata, nije sve u stipendiji.
Moram vam reći da mi u Ministarstvu prosvete plaćamo kada god imamo para, a za to imamo, i troškove priprema i troškove putovanja, i kada mladi đaci osvoje te medalje na svetskim takmičenjima. Moram vam reći da sam kao ministar, pre nepunih mesec i po dana, na jednoj međunarodnoj konferenciji o znanju i obrazovanju u Londonu, kada je bilo prisutno 75 ministara prosvete širom sveta, imao zadovoljstvo da kažem da su naši đaci u poslednje četiri godine osvojili preko 400 medalja iz matematike, fizike, astronomije, računarstva. I ostali su bili zaprepašćeni. Inače, ne ocenjujemo ni mi naš obrazovni sistem kvalitetnim, ali ga ne treba potcenjivati, hoćemo da bude bolji, kako dobre rezultate imamo u tom uzrastu. Suština je – kako posle?
Moram vam reći da neki od tih mladih genija stanuju u učeničkim domovima. Ovaj dečko iz Šapca, zaboravio sam mu ime, on je jedan od ove petorice-šestorice matematičara koji su sada položili prijemni za Kembridž, stanuje u đačkom domu. Mi smo mu pomogli mimo opštih uslova koje ima, kroz određene kompjutere, naravno, zahvaljujući i Telekomu, da i tehnološki i naučno bude opremljen da bi mogao da prati sve ono što je njegova oblast. Znači, mesto stanovanja njemu nije bio hendikep, naprotiv. Ima puno takve dece koja priliku koju dobiju, ono što država njima pruža, pokušaju da iskoriste na najbolji način i stvarno ima rezultata.
Nemojte me shvatiti pogrešno, to ne znači da smo uspešni, ali ne znači ni da smo loši, da ima onih dobrih stvari koje treba promovisati.
Znači, ima mesta i za jedan i za drugi fond, u ovom slučaju neće biti nikakvih dodatnih finansijskih sredstava za njihov rad i neće to biti nikakvo dodatno finansiranje, samo što želimo da se uključi i Ministarstvo kulture i da ta tri ministarstva, određenim sredstvima, pomognu rad ovog fonda, i mi ovim sadašnjim zakonom, u stvari, postavljamo pravni okvir za sve to. Rekao sam vam, prethodni zakon je bio iz 1992, a Republička fondacija za rad naučnog i umetničkog podmlatka je formirana 1987. godine. Ona je, znači, radila i bez ovog zakona, ali je suština što će sada ovim zakonom, kroz ovaj fond, to biti apsolutno pravno uređeno. Mi mislimo da je to dobro.
Oko primanja zaposlenih u predškolskim ustanovama, radimo na tome i nismo sami, tu je i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, zato što se to pitanje mora urediti na način da kada se dogovori taj donji prag primanja, da mogućnost lokalnim samoupravama da, ukoliko imaju novca, daju i više, da se povećaju primanja onih ljudi u predškolskim ustanovama koji imaju niska primanja u odnosu na ekonomsku situaciju u lokalnim samoupravama gde se za istu stručnu spremu prima isti iznos novca. Onda to moramo obezbediti kroz transferna sredstva lokalnim samoupravama. Zato nam je potrebno Ministarstvo finansija, jer kompleks pitanja zahteva angažovanje više ministarstava.
Mi ćemo videti na Odboru, ako treba, da stvorimo pravnu osnovu kroz jedan amandman Odbora, pa ćemo to rešiti. Inače, u Vladi Republike Srbije, među svim članovima Vlade, apsolutno postoji saglasnost da se to pitanje reši.
Nekoliko kolega je pomenulo, i to je suština, da ovim zakonom o predškolskom obrazovanju i vaspitanju želimo da povećamo generalno obuhvat dece u predškolskom obrazovanju i vaspitanju, ali samo ovaj pripremni predškolski program je obavezan, ostalo nije. To je odgovor i na pitanje kolege Jojića vezan za plaćanje. Pripremni predškolski program plaća država. Naravno da, pošto ga plaća država, sva deca koja su u tom uzrastu treba da budu u predškolskim ustanovama, a ako su kapaciteti u predškolskim ustanovama mali, a nažalost jesu, treba graditi predškolske ustanove, onda se taj deo priprema predškolskog programa izvodi u školama i onda škole to treba da rade, a država plaća.
Kada je reč o ovom prethodnom uzrastu predškolskog obrazovanja i vaspitanja, mi smo baš zbog tih relativno malih kapaciteta i dozvolili da se osnivaju privatne predškolske ustanove. Koleginica Radica je pitala vezano za određeni slučaj.
Znate kako, mi nismo u situaciji kao Ministarstvo da utvrdimo imovinsku kartu, a pogotovo posredne veze, direktne ili indirektne, s bilo kojom osobom u Srbiji. Postoje standardi, postoje uslovi, oni normativni, praktični, postoji elaborat koji se podnosi da bi se izdala dozvola za otvaranje predškolske ustanove. Posle toga, odgovarajući državni organi idu i na licu mesta proveravaju stanje objekta da bi se videlo da li ispunjava uslove. Ali, mi nismo u situaciji da znamo izvor novca, postoje drugi državni organi koji o tome vode računa, pa biste morali da razumete i tu dimenziju ovog posla.
Pedagoški asistent. Osnova za pedagoške asistente se nalazi u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, i to u članu 121. Tu smo naveli vrstu i nivo obrazovanja koje on treba da ima. I nije nikakva tajna, to smo govorili i kada smo govorili i o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, to se odnosi na naše kolege pedagoške asistente, čija je funkcija da pomognu pripadnicima romske manjinske zajednice da se uključe u sistem obrazovanja, jer je prema podacima koji sam pomenuo 40% dece obuhvaćeno, a kada su u pitanju romska deca, taj podatak je još gori. Nesumnjivo da nam i to pomaže da rezultat bude bolji.
Inače, želim da znate da smo mi i s OEBS-om potpisali jedan dokument kojim smo prošle godine 28 nastavnika širom Srbije uključili u obrazovni sistem, i da to plaća OEBS, ali za još jednu školsku godinu, posle toga ćemo preuzeti mi. Jednostavno želimo da na različite načine i pripadnike romske manjinske zajednice ohrabrimo da budu deo sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije i da postavimo bolje rezultate.
Kada je reč o tretmanu obrazovanja u budžetu, nemam šta da dodam u odnosu na ono što ste svi vi rekli. Želeo bih da naš budžet, izdvajanje za obrazovanje bude veće nego što jeste, jer mi imamo Strategiju održivog razvoja Republike Srbije do 2016. godine, projekciju da udeo obrazovanja treba da bude 6% od društvenog bruto proizvoda. Sada je oko 3,46%, ali moje kolege me teše da se na nivou lokalne samouprave izdvaja 0,8%. Tražio sam da ta metodologija izračunavanja, obračuna, bude standardizovana i da ne govorimo različitim jezikom, mi ili Svetska banka, da se tačno zna koliko se izdvaja, pa da vidimo da li je, u odnosu na to koliko se izdvaja, taj efekat saglasan uloženim sredstvima ili manji, šta treba da menjamo. Slažem se da imamo malo sredstava, jer ogroman deo tog budžeta Ministarstva prosvete odlazi na lična primanja zaposlenih i onda nam ostaje jako malo, a ima puno stvari koje treba uraditi.
Kolega Petar Jojić je pitao i za jednu situaciju koja je bila u nekim godinama pre. Imam pismo direktora, pa ću ga vama pročitati, pošto je kolega Jojić pitao, ili kolega Marković. Još bolje, pošto ste vi tu, pa ćete onda moći da reagujete ako ne budete zadovoljni odgovorom.
"Dom učenika srednjih škola u Beogradu, u periodu april - oktobar 2005. godine, bio je predmet budžetske inspekcije. U izveštaju budžetske kontrole je zapaženo niz propusta u radu. Kao jedna od posledica jeste vođenje disciplinskog postupka protiv određenog broja zaposlenih, među njima šest upravnika i šefa službe za vaspitni rad. U trenutku imenovanja novog direktora, gospodina dr Ivana Mikčevića, ovi disciplinski postupci su bili zastareli. Međutim, shodno svojim ovlašćenjima, svesno smo predvideli tu činjenicu i okončali iste, kojom prilikom su okrivljeni i disciplinski kažnjeni, maksimalnom novčanom kaznom".
Znači, iako je postupak bio zastareo, novi direktor je smatrao da te treba kazniti i te kazne su izvršene. Nismo smeli da pribegnemo radikalnijim kaznama, zato što bi bile oborene na sudu. To je činjenica.
Protiv istih je, po privatnoj krivičnoj prijavi, Treće tužilaštvo Opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu pokrenulo istragu i nakon toga je pokrenuta optužnica. Nakon toga, imamo informaciju da je održano više rasprava i da krivični postupak još nije završen. Ustanova ''Dom učenika srednjih škola'' nije učesnik u postupku, već se on vodi po službenoj dužnosti. Ako budete imali neke informacije, ja bih vas molio da nam ih saopštite.
Kada je reč o Fondu, rekao sam. O prodaji mesta u studentskim domovima. Mi smo ovim izmenama, odnosno Predlogom zakona, vrlo precizno utvrdili određene mere da to sprečimo. Nažalost, to je stara tema i postoji koliko postoje i domovi. Međutim, mi smo sada pokušali da napravimo u Predlogu zakona rešenje, kaznenu meru, koja to treba da iskoreni. Članom 16. Predloga zakona, kao teža povreda obaveza, za studente je predviđena zloupotreba prava na smeštaj i ustupanje prava na smeštaj trećim licima, ustupanje prava studentu kome je izrečena disciplinska mera, isključenje iz ustanove. Za napred navedene teže povrede, on trajno gubi pravo na smeštaj i ishranu u studentskom domu. Znači, svako će moći da razmišlja o posledicama svog činjenja, ukoliko neko zloupotrebi pravo koje mu država obezbeđuje, onda i odgovarajuća posledica mora da bude.
O gubitku prava u ustanovi se obaveštava i visokoškolska ustanova u koju je student upisan. Smatramo da ćemo to pitanje na ovaj način rešiti.
Kolege iz SRS-a su postavile pitanje kvaliteta ishrane u domovima učenika. Baš ovim predlogom zakona o učeničkom i studentskom standardu sada nastojimo da rešimo problem kvaliteta ishrane, i to uvođenjem standarda kvaliteta i bezbednosti, tzv. standard "hasap". Znači, unapred smo radili na tome u praksi, da bismo nastojali da rešimo ovaj problem. Preduzeli smo odgovarajuće mere. Krajem 2009. godine, organizovali smo seminar za kuvare radi stručnog usavršavanja i primene u praksi. Data je preporuka za jelovnik za dve nedelje.
Može nekome izgledati suviše detaljisano, ali da budem još praktičniji, pozivam Odbor za prosvetu Narodne skupštine Republike Srbije da, kad hoće, bude gost jednog učeničkog ili studentskog doma i da na licu mesta proveri kvalitet hrane tamo i da li je sve u skladu sa standardima, zato što je naše mišljenje da bi to trebalo stvarno proveriti, pa onda možda da uporedimo s kvalitetom hrane u objektima koje vi koristite, pa da vidite koliko je kvalitet hrane dobar. To su mi rekle neke moje kolege, nemam razloga da im ne verujem.
Oko upravnih odbora sam rekao, o hrani sam rekao, o primanju ljudi. U ovim projektima, i to hoću da znate, koje radimo s međunarodnim organizacijama, tačno je, oni plaćaju određene ljude i ta cena iznosi od 300, 400, do 1.100 evra, prema podacima koje imam. Naši ljudi, kada kažem naši ljudi, mislim iz Ministarstva, ne primaju sredstva za to. Oni su angažovani u stručnom delu. U stvari, imamo problem da neki ljudi primaju pristojne iznose za ono što rade, ali naši ljudi u Ministarstvu su u stručnom delu angažovani i ne primaju nadoknadu. Oni primaju lični dohodak. Onaj ko je deo projekta ne prima lični dohodak i oni se angažuju sa strane. Ima i stručnog angažovanja, o čemu odlučuje onaj koji daje novac. To je, objektivno, van našeg uticaja i moći.
Želim da znate da ljudi u Ministarstvu koji učestvuju u realizaciji projekata ne primaju novčane nadoknade, kao što sam rekao da ih ne primaju ni članovi upravnih i nadzornih odbora.
Racionalizacija, problem na kome radimo. Koleginica Plavšić je pomenula materijalni status, koji nije dovoljno vrednovan kod dobijene stipendije. Tačno. Zato ćemo to pitanje urediti ovim podzakonskim aktima.
Pružanje usluge trećim licima, kolega Knežević. Tačno, i to ima, ali moram da vam kažem da je to vrlo precizno regulisano i u studentskim domovima, i u studentskim odmaralištima, i u đačkim domovima; postoje meseci kada se đaci, odnosno studenti isele i tačno se zna i cena i ostalo. Moram vam reći i za studentska odmarališta, da je u ovim godinama, i zbog ekonomske situacije koja je postojala, u tim ustanovama to bio dobar izvor prihoda, radi investiranja u održavanje i kvalitet ustanove. Inače, zbog naše ekonomske situacije, objektivno nismo mogli značajnije da investiramo, ali tačno se zna procedura, to se na upravnom odboru te institucije razmatra. Tačno se zna vreme. Što je najvažnije, đaci i studenti nisu ni na koji način oštećeni. Naprotiv, to se vrši u onim mesecima i u onim terminima kada đaci ili studenti imaju ispitni rok ili slično, kada je školska pauza, kada oni nisu tu.
Inače, to se radi decenijama. Mi neki koji se poznajemo iz Studentskog grada, još iz tih godina, znamo da je to bila uobičajena praksa, nije bilo problema. Student koji je hteo da zadrži krevet, bar je tada bila praksa, raspitaću se da li se menjala, plaćao je svoj krevet, odnosno ležaj, tokom tih meseci i nije bilo nikakvih problema oko toga.
Na kraju, da vas zamolim, pošto sam čuo jedan deo kritika vezan za evropske standarde i slično. Poštovane kolege narodni poslanici, rekao sam i prilikom svečane akademije posvećene svetom Savi da nema evropskog obrazovanja bez evropskog sistema vrednosti i u oblasti obrazovanja, niti Srbiji mesto u EU ako ne primenjujemo ono što je dobro. Imam i svoje objašnjenje, vrlo logično, a ne morate se složiti s tim, ali mislim da nema nijednog elementa, nijednog poteza, niti bilo kog činjenja da se može dovesti u pitanje da to nešto ne možemo da primenimo, ako hoćemo i ako želimo da poboljšamo naš obrazovni sistem.
Možda izgleda paradoksalno, ali je meni veoma jak argument, prvo, da treba primeniti našu, ako hoćete, i istoriju i sadašnjost.
Ako je Dositej Obradović još 1808. godine, u jednoj ustaničkoj, seljačkoj, nepismenoj, ratobornoj i tada za nezavisnost opredeljenoj Srbiji, uspeo da ubedi tadašnje nepismene naše vođe u potrebu osnivanja škole i da evropske predmete implementira da budu deo sistema obrazovanja, da postavi osnove budućeg obrazovnog sistema Republike Srbije, onda sada, u 21. veku, s ovim potencijalom koji imamo, sa znanjem koje imamo, nekako mi je van logike da možemo biti plen ili predmet nekog ko nas može ubediti da nemamo dovoljno znanja, sposobnosti i veštine da ono što je deo evropskog sistema inplementiramo, naravno, na način koji smatramo potrebnim. Da dobro čuvamo svoju istoriju, duhovnost, kvalitet i sve, ali da ovoj deci stvorimo mogućnost da idu ukorak s drugima, da postižu dobre rezultate, jer Evropa se pravi kao deo evropskog obrazovnog sistema. Bolonjsku deklaraciju primenjuje 47 zemalja, više ili manje, ovako ili onako, ali je primenjuje i stvara se prostor za prohodnost i nastavnika i studenata i univerzitetskog osoblja. To je činjenica.
Moram da vam kažem, i u svetskim razmerama se posmatraju ta globalna kretanja. Svi se trude da pospeše što više tu trku u obrazovanju, jer svako nastoji da nađe svoje mesto. Veliki rade prema ekonomskim mogućnostima i interesima svojih zemalja. Mi mali treba u tome da nađemo svoje mesto.
Da budem iskren, pored potencijala koje imamo i ljudi koji rade na svim nivoima obrazovanja, ako budemo spremni da razgovaramo, za mene je to jedan od ključnih uslova, pošto je ekonomija uvek, a neko će se pozvati na novac, ako budemo spremni da razgovaramo o otvorenim problemima, sigurno ćemo doći do dobrih rešenja za obrazovni sistem Republike Srbije.
Ova dva zakona i jesu usmerena da unaprede sistem. O njima ćemo razgovarati popodne i, kada budu amandmani, svaki dobar amandman ćemo prihvatiti. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Momir Marković.

Dobro je, gospodine ministre, da ste slušali šta poslanici govore i da ćete deo diskusije ugraditi u ovaj predlog zakona. Nešto što mi ostade nedorečeno, rekoste da nema, odnosno da vrlo malo možda ima preprodaje smeštaja u studentskim domovima, ali da ćete vi to sprečiti ovim zakonom. Ne vidim kako, ali da će se sprečiti na najrigorozniji način da onaj ko preprodaje više neće imati pravo itd.
Ne radi se ovde o studentima koji dobiju mesto u studentskom domu, pa ga preprodaju, nego o organizovanim grupama. Ako ste bili u Studentskom gradu, vrlo dobro znate da te grupe postoje godinama, ali da do dana današnjeg nisu ukinute. Gledajte da to sprečite.
Drago mi je što ste organizovali seminar za kuvare, ali mi se čini da njima ne treba seminar, nego im trebaju namirnice. Oni vrlo dobro znaju kako da skuvaju. Od ovoga što dobijaju, teško da će moći da skuvaju bolju hranu nego što kuvaju.
Ima još jedna stvar koju ste pomenuli vezano za ove učeničke domove i za kriminal koji je otkrio jedan učenik. Kada je počeo da priča o tom kriminalu, mislio sam – kako mlad dečko. Međutim, kada je pokazao dokumentaciju, videlo se da su upravnici, odnosno, ne znam da li je direktor ili upravnici, ili samo upravnik ovog doma, debelo zagazio u kriminal. Vidim sada da mu je izrečena novčana kazna od strane sadašnjeg direktora Doma učeničkog standarda, ali ta kazna je kap u moru od onoga što je on oteo od učeničkog standarda, od učeničkog dinara.
Dobro je da je ova krivična prijava pokrenuta, ali nije pokrenuta od državnih organa, nego je pokrenuta od privatnog lica i još uvek je predmet rešavanja. Taj omladinac tadašnji, korisnik tog učeničkog standarda, zove se Ivan Minić. On je pokrenuo i ovu krivičnu prijavu, koliko se sećam, i naravno da ne treba da kažem da je taj tadašnji omladinac danas vrlo uspešan student Pravnog fakulteta i član SRS-a, član antikorupcijskog tima SRS-a.
Još jedna stvar i završavam, izvinite gospođo Čomić, samo još dve reči. Gospodine ministre, kada smo već tu, građane Srbije interesuje, narodne poslanike interesuje, hoće li ovaj univerzitet ''Singidunum'' stvarno kupiti onaj o kome se priča? Da li će čovek imati para, pošto kupuje ''krticu'' da buši one tunele dole, da li će imati dovoljno para da kupi Univerzitet? Kako će Ministarstvo prosvete da se odredi prema vlasniku tog univerziteta?

Reč ima ministar. Izvolite, samo se prijavite.

Hvala, gospodine Markoviću. Hrane će biti dovoljno za đake i studente u đačkim i studentskim domovima, a još jedanput javno pozivam vas da budete gost, pa da vidite da li je kurs dao rezultate ili nije dao rezultate.
Može se pokazati da je tamo hrana možda bolja nego što je vi ovde koristite, pa će možda i vama biti, da kažem, zgodno da znate, pošto ste predmet čestih kritika kako je u Narodnoj skupštini Republike Srbije sve, kako bih rekao, med i mleko. Hvala, Nikola, pa ne bi bilo loše da to vidite i da donesete sud. To je ovako uzgred.
Ovo suštinsko, rekao sam, stvarno tu činjenice stoje, taj je mladi kolega pokrenuo taj postupak i direktor koji je došao nije imao zakonskih mogućnosti da reaguje drugačije nego što je reagovao. On je njih kaznio u okviru onih ovlašćenja koja je imao.
Zahvaljujući inicijativi tog mladog kolege, Treće opštinsko javno tužilaštvo je taj predmet uzelo u obzir. Sada neka zakon, odnosno državne institucije Republike Srbije daju apsolutno taj sud i neka svakog krivca primerno kazne.
Što se tiče ovog poslednjeg pitanja, znate, verovatno, ali možda javnost ne zna, da je, kako je postupak akreditacije regulisan, uverenje pozitivno. Ministarstvo izdaje dozvolu o promeni vlasničke strukture, odnosno o promeni vlasništva se mi obaveštavamo. Obavešteni smo od dekana ''Singidunuma'', gospodina Stanišića, da nije bilo promene vlasničke strukture. Zvanično smo od njega obavešteni i kao ministar mogu samo zvanično to da vam kažem. O ostalim stvarima, da kažem iskreno, piše se i govori u medijima, ali zvanično nismo dobili nikakvu takvu potvrdu. Od gospodina dekana ''Singidunuma'' smo dobili zvaničnu informaciju da nije došlo do promene vlasničke strukture.

Pre nego što odredim pauzu, obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas raditi i posle 18 časova, a do okončanja rasprave tačke koja u tom trenutku bude bila predmet naše rasprave.
Obaveštavam narodne poslanike da nas je RTS obavestila, odnosno sekretara Skupštine Srbije, gospodina Veljka Odalovića, da će danas, u sredu, 3. marta 2010. godine, direktni prenos sednice trajati do 17.40 časova, a sve drugo vreme našeg rada biće u odloženom prenosu.
Hvala vam. Rad nastavljamo u 15.05 časova.
(Posle pauze – 15.05)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Narodna poslanica Donka Banović ima reč. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić. Htela bih da iskoristim, mislim da mi je ostalo 12 minuta od ovlašćenog predstavnika, u ovom, da ga nazovem, prvom delu rasprave, a govorili su ovlašćeni predstavnici svih poslaničkih grupa.
Svi smo se složili, svi podjednako mislimo i znamo koliko je predškolsko obrazovanje i vaspitanje značajno, a čini mi se da se nisu čule ni neke veće zamerke na sam predlog zakona, bar kada je reč o predškolskom vaspitanju.
Ne morate da budete neki veliki stručnjak, ali kada razmislite šta je važno da biste imali kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje, onda se tu pojavljuju dva strateška cilja. To je da imate što veći obuhvat dece. Idealno bi bilo, akobogda, da u nekom trenutku u Srbiji obuhvat bude 100%, dakle, da ne postoji dete koje ne pohađa predškolsko ili pripremno predškolsko. Ali, to je za neka kasnija vremena. Naravno, uvek postoji mogućnost da se to i zakonom propiše, verovatno je to neka daleka budućnost. Ali, imate primer da je i u nekim evropskim zemljama danas i srednjoškolsko obrazovanje obavezno po zakonu. Mislim da je to neki put kojem moramo da težimo. Taj prvi cilj je da bude što više dece obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.
Drugi cilj jeste da to predškolsko obrazovanje i vaspitanje bude što kvalitetnije. Zadatak je i Ministarstva i svih nas, a i predlagača ovih zakona, da vidimo koje su to mere i načini da se ova dva cilja postignu.
Trenutno je veliki problem mali obuhvat dece predškolskim vaspitanjem. Na primer, od tri do pet godina, obuhvat je od 35% do 40%. Naime, prema istraživanjima, mislim da je to bilo negde 2002. godine, bilo je 35% obuhvata. Najnovija istraživanja pokazuju da je taj obuhvat nešto veći u ovom trenutku.
Od 2006. godine uveden je pripremni predškolski i prema podacima Ministarstva prosvete, naime, Ministarstvo prosvete kaže da je obuhvaćeno oko 96%, međutim, ljudi kažu da ta statistika nije dobra, zato što ima određenih grupa, da tako kažem, ili osetljivih grupa gde je obuhvat mnogo manji. Na primer, kada su u pitanju deca romske nacionalnosti, taj obuhvat je oko 45%, obuhvat dece sa sela je oko 50%, a za decu sa smetnjama u razvoju taj obuhvat je svega oko 10%. Dakle, ovo su prilično nepovoljni podaci.
Jedan od glavnih razloga zbog čega je ovako nizak obuhvat jeste neadekvatna mreža predškolskih ustanova. Naime, u nekim gradovima postoji jedna predškolska ustanova, ali su i tu kapaciteti neiskorišćeni, dok u drugim gradovima imate veliki broj dece, odnosno mali broj predškolskih ustanova, ali zato imate liste za čekanje. Na primer, u Beogradu, Novom Sadu, čak, znam, i u Zrenjaninu, čim se, maltene, dete rodi, roditelj to dete stavi na listu čekanja, kako bi rezervisao mesto da sutra može da ide u predškolsku ustanovu.
To nije dobro, ali to je, recimo, nešto što je nasleđeno. Pretpostavljam, ne pretpostavljam nego znam da je nekada i u manjim mestima bilo mnogo više dece, pa su onda ti kapaciteti pravljeni prema postojećim potrebama. Danas se, nažalost, neka mesta prazne, tako da dobijamo prazne predškolske ustanove, dok u drugim gradovima nemamo mesta, nego imamo te liste čekanja.
Malo ću prokomentarisati neke amandmane koje smo mi podneli. Na primer, već sam spomenula Beograd, liste za čekanje, ali u Beogradu i u nekim drugim gradovima postoje ustanove, nazivamo ih džinovske ustanove, gde, recimo, vaspitno-obrazovna ustanova ima preko stotinu vaspitnih grupa. Mi amandmanom tražimo da se to stotinu promeni na 50. Smatramo da ne može biti kvalitetan rad u predškolskoj ustanovi gde imate preko stotinu vaspitnih grupa. Stotinu vaspitnih grupa znači najmanje stotinu vaspitača. Gde su svi oni ostali koji tu rade? Da ne govorim o tome kakav je nadzor u takvim ustanovama. Teško da direktor jedne takve ustanove i poznaje sve radnike, tako da mislim da je kvalitet u tako velikim predškolskim ustanovama lošiji nego što bi mogao da bude.
Podneli smo amandman, mislim da je to član 9, gde ste vi naveli da ustanova može da ima do stotinu grupa. Mi predlažemo 50 i molim vas da malo to pogledate.
I dalje govorimo o obuhvatu. Obuhvat dece u selima je, nažalost, loš, pre svega, zato što ne postoje klasične predškolske ustanove. Meni sada pada na pamet selo Mojsinje, nalazi se između Čačka i Kraljeva. To selo je veoma srećno, zato što skoro stalno ima oko 20 dece predškolskog uzrasta. Dakle, tu imaju sreće, jer mnoga sela više, nažalost, nemaju ni stanovnike ni decu ali, s druge strane, ova deca ne pohađaju predškolsko. Najbliža predškolska ustanova je oko 20 ili 25 kilometara. Za pripremno predškolsko se nekako dovijaju, pa stariji brat ili sestra odvedu dete do Čačka ili Kraljeva ili Mrčajevaca, da tamo pohađaju pripremno predškolsko.
Ovo su, prosto, neke anomalije koje bismo morali svi zajedno da pokušamo da popravimo. Vi ste ovim zakonom, mada je i to, što se zakona tiče, novina, nije u ''krovnom'' zakonu, ali u praksi ima toga već dosta, da drugo fizičko ili pravno lice može da osnuje predškolsku ustanovu. Mi tu, takođe, intervenisali, jer o tome dosta govorite u zakonu, a u prvom delu, gde se navodi ko sve mogu biti osnivači, vi ste propustili to da navedete. Predlažem vam da naš amandman prihvatite, da bi zakon bio konzistentan. To je novina koja je dobra.
Druga novina koja se pojavljuje u zakonu, ali ne u prvim članovima, gde, takođe, trebalo da stoji, to je da se ta predškolska aktivnost može obavljati i u prostorima koji su adekvatno opremljeni, koji zadovoljavaju zakonske propise, a ne moraju da budu klasična predškolska ustanova.
Dugo će vremena proći dok neka lokalna samouprava ne bude imala dovoljno novca da pravi novu predškolsku ustanovu, a nema ni potrebe. Na primer, kada je reč o selima, imate zgrade mesnih zajednica, imate nekadašnje domove kulture i sigurno je jeftinije uložiti i birati takve objekte nego graditi nove. To je, takođe, jedna od novina koju ovaj zakon predviđa i mislim da će doprineti većem obuhvatu dece.
Ovaj drugi strateški cilj, nema mnogo vremena, to je da predškolsko mora da bude što kvalitetnije. To dosta zavisi od lokalnih samouprava, koje najviše vole da štede kada je u pitanju predškolsko i obrazovanje uopšte. No, ne krivim ih, smanjeni su transferi, tako da lokalne samouprave baš i nemaju mnogo novca ovih godina. To je jedna stvar.
Druga stvar, u onom članu gde propisujete broj dece u određenim vaspitnim grupama, smatramo da u pojedinim mestima treba da smanji ukupan broj dece, zato što nije isto kada u pripremnom predškolskom imate 24 deteta koja pohađaju pripremno predškolsko, ili kada imate 26, kako ste vi propisali. Tu smo amandmanom, takođe, intervenisali. Dodali smo reč – maksimalno, pa određeni broj. Smatramo da u pripremnom predškolskom treba da bude 24 dece, kako predviđate za vaspitnu grupu od četiri godine, pa do polaska u školu. Tu imate različita rešenja, a praktično govorite o istom uzrastu.
Ono što je, takođe, dobro, što ovaj zakon uvodi, to je pedagoški asistent. On se pominje u ''krovnom'' zakonu, ali ovde se pominje malo detaljnije. Nemam vremena, samo ću da ukažem na primer da postoje određeni projekti koji se odvijaju već nekoliko godina, čak imate organizacije koje su saradnici Ministarstva prosvete, koje su se suočile s problemom. Naime, već se pedagoški asistenti koriste u određenim gradovima. Obično je u pitanju nastava, odnosno predškolska nastava, ili pripremno, s pedagoškim asistentom. U pitanju su deca romske nacionalnosti. Pojavljuje se problem kod isplata, odnosno trezora.
Moraće Ministarstvo da opiše ovo zanimanje, da dostavi Ministarstvu finansija da se odredi šifra, kako bi, uopšte, novac iz Ministarstva finansija mogao da se prevede za pedagoške asistente.
No, o ovom zakonu ćemo još dosta govoriti kada budemo pričali u pojedinostima i o amandmanima. Hvala.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Ako ne, prelazimo na raspravu, a po prijavama za reč.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa SPS-JS, Poslanička grupa Nova Srbija, Poslanička grupa G 17 plus, Poslanička grupa DSS, Poslanička grupa ZES, Poslanička grupa Napred Srbijo i Poslanička grupa SRS.
Prelazimo na raspravu, a po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč. Prvi prijavljeni je narodni poslanik Milisav Petronijević, posle njega, Stojanka Petković. Nekoliko poslanika je izrazilo zahtev za promenu redosleda, tako da će narodna poslanica Zlata Đerić kasnije imati pravo na reč.