Hvala, gospodine Milićeviću. Reč ima gospodin Mirko Munjić, pa posle njega gospodin Žika Gojković.
Preostalo vreme Poslaničke grupe SRS je petnaest minuta i četrdeset sekundi. Izvolite, gospodine Munjiću.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, govoreći o ovom Predlogu zakona o amnestiji pokušaću da dam svoj skromni doprinos želji i nastojanju SRS da se ozbiljno pozabavi ovim problemom, ovom ozbiljnom temom i da iskaže svoj politički stav kada je Predlog ovog zakona u pitanju.
Na početku svog izlaganja ću ipak dati jednu kratku genezu problema kroz prizmu novije srpske istorije, fokusirajući se pri tom malo više na većinski, dakle, srpski narod, a ne sporeći nijednog trenutka činjenicu da se sve ono što se odnosi na ovo što ću reći za većinski narod u stvari može primeniti i na ostale narode na prostorima bivše Jugoslavije, a sada i na prostorima Srbije.
U jednom svom delu prof. dr Laza Kostić piše otprilike ovako – Srbi koji napuste srpstvo i prihvate jugoslovenstvo ne samo da nisu time zaštićeni od ostalih, kako on kaže, jugoslovenskih grana, već, naprotiv, postaju time njihova omiljena tema napada. Druge grane ih još uvek smatraju Srbima. One ih čak izdvajaju iz jugoslovenske mase, kako piše profesor Kostić, i onda ih ubijaju kao Srbe. Dakle, bivaju, kako on kaže, ubijani od onih zbog kojih su bili voljni da žrtvuju svoju narodnost. On dalje kaže – dogodilo se nešto slično pokrštenim i ponemčenim Jevrejima u Nemačkoj.
Tako je, dakle, bilo u ne tako davnoj srpskoj istoriji. Ali, ovo je samo jedna strana medalje, ovo je samo jedna vrsta stradalnika tokom naše novije istorije. Ako samo zakratko povučemo paralelu sa najnovijim periodom, današnjim periodom, i postavimo pitanje kome to smeta današnja Srbija, upravo u onim trenucima kada želi da očuva svoje vitalne nacionalne interese – a jaka vojska, dame i gospodo, jesu vitalni nacionalni interesi Srbije, ne samo Srbije, i svake druge države, ne postoji jaka država bez jake vojske – možda bismo odgovor na ovo pitanje mogli najbolje da vidimo iz samo jedne rečenice dr Vojislava Šešelja iz njegovog kapitalnog dela „Ideologija srpskog nacionalizma“, gde on kaže, citiram: „Najmračnijim silama ovoga sveta mi Srbi smetamo što smo Sloveni slični Rusima, što smo pravoslavci, nacionalno svesni, solidarni, nepokorni i što naseljavamo važan geopolitički prostor gde se ukrštaju strateški ciljevi velikih sila“.
Dakle, evo nam ovde i neke druge kategorije stradalnika, Srba ponovo. To su oni Srbi koji su u datom trenutku novije istorije bili u potpunosti nacionalno opredeljeni, i to nacionalno opredeljeni u punom smislu te reči. To su oni Srbi čiji je prkos i inat bivao sve nesalomiviji kako je neprijatelj bivao sve jači, sve moćniji, sve okrutniji. Dakle, opet se radi o najnovijoj srpskoj istoriji.
Između prvih i drugih, dakle, između onih koji su prihvatili jugoslovenstvo a stradali kao Srbi, i onih koji su u prvom momentu, odmah bili nacionalno opredeljeni našli su se u stvari neki koji su možda i predmet zakona o amnestiji, prvo nekih ranijih zakona o amnestiji, a evo nam sada i novog zakona o amnestiji.
Naravno, opet kažem, tu ima i drugih narodnosti, drugih nacija, koje su takođe bile predmet ovih zakona o amnestiji, ali ovde se fokusiram uglavnom na ovaj problem. Tako se za neka krivična dela protiv Vojske Srbije sada ovim Predlogom zakona o amnestiji predviđa amnestija, koja obuhvata oslobođenje od krivičnog gonjenja, oslobođenje od izvršenja kazne, kao i brisanje osude. Za amnestiju se, kako vi kažete, može reći da je čist akt političke volje vladajuće većine. Dakle, vaš akt političke volje u odnosu na izvršioce krivičnih dela, krivičnih dela koja su propisana pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije.
Predlagač to ovde pravda činjenicom da su se u državi Srbiji promenile okolnosti, da su se promenile društvene, ekonomske i političke okolnosti. Da li je to baš tako ili je istina nešto drugačija?
Pod direktnim uticajem i po nalogu velikih svetskih centara moći cilj je da se obezvredi sve ono što je nacionalno i tradicionalno, da se srpski narod utopi u jedno more već porobljenih i nacionalno obezličenih i dezorijentisanih naroda, da se svoja istorija i svoje najveće vrednosti žrtvuju za račun nekih lažnih, obično finansijskih, obećanja.
Projektanti svega ovoga znali su da i na ovim prostorima imaju svoju ciljnu grupu. Ta ciljna grupa upravo je predmet nekih ranijih zakona o amnestiji, a sada i ovog Predloga zakona o amnestiji. Dakle, neki svesno, a neki nesvesno, neki iz straha, a neki iz namere, neki bezazleno, neki zlonamerno, neki opet iz nekog iracionalnog straha od služenja, a neki zarad ispunjenja tuđih ciljeva i interesa, postali su izvršioci određenih krivičnih dela koja su predviđena pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije, kao što su npr. izbegavanje vojne obaveze, bekstvo iz vojske, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i neka druga krivična dela.
Odlazeći iz zemlje Srbije mnogi od tih ljudi nisu ni bili svesni da će ikada biti predmet, odnosno subjekt nekog zakona o amnestiji i da će ikada biti amnestirani. Mnogi od ovih mladih ljudi, gospođo ministre, bili su upotrebljeni ili možda bolje reći zloupotrebljeni, i to prvenstveno od strane države koja nema svoju istoriju, a koja bi i našu istoriju da ukine. Upravo ta država, pozvao bih se na citat našeg prof. dr Vojislava Šešelja, nas tretira, kako on kaže, kao obične magarce. Dalje kaže – ona zna da se magarac medom ne pothranjuje, pa nas često, vrlo često šiba batinom za neposlušnost i tvrdoglavost, a nekada nas hrani šargarepom kada smo poslušni.
Šta se u stvari želi postići? Da potpuno razbiju i razore državnu organizaciju, da onesposobe privredni sistem za samostalno funkcionisanje i samostalan život, da narod zalude praznim obećanjima, da siromaštvom sruše moral našeg naroda, da potpuno uruše nacionalne vrednosti i, na kraju, da odstrane političke autoritete koji drugačije misle.
Kroz ovaj projekat i projekat ovog predloga zakona na neki način oni hoće da spoje crno sa belim, da spoje i pomire ono što je teško pomirljivo, da probude osećaj bola u jednom delu srpskog naroda kod koga su ratne rane vrlo teške i još nisu zarasle. Istovremeno, žele da probude osećaj pravde ili pravičnosti u drugom delu našeg naroda, kome žele da prikažu da je to njihov akt dobre volje, političke volje prema njima. Seme razdora u ovome biće posejano, a žetva se očekuje tek naknadno.
Oni bi da nam uruše vojsku. Prema njima, najbolje bi bilo da naša vojska potpuno nestane. Oni bi da se svako dezerterstvo proglasi za patriotski čin. Pitam ja vas, gospođo ministre, da li se u nekim drugim zemljama bekstvo iz vojske, bekstvo iz oružanih snaga, nesluženje i izbegavanje vojnog roka smatra patriotskim činom, u bilo kojoj zemlji na čije se tradicije vi pozivate? Da li se to kod njih zove dezerterstvom ili nekim drugim imenom? Dame i gospodo, dezerterstvo se nigde u svetu ne nagrađuje.
Ovde se kao teorijsko, a možda i ne samo kao teorijsko, već i jako praktično, postavlja jedno drugo pitanje. Mnogi od tih mladih ljudi koji su u ovom periodu na koji se odnosi ovaj Predlog zakona o amnestiji u jednom periodu svog života učinili neko krivično delo predviđeno pozitivnim zakonodavstvom RS sada su već zreli, odrasli ljudi; mnogi od njih stvorili su svoje porodice, mnogo njih obezbedilo je svoju egzistenciju i egzistenciju svojih porodica. Država zasigurno ima preciznu evidenciju, čuli smo od vas koliko krivičnih predmeta se vodi u odnosu na ova lica.
Međutim, pitam ja vas, gospođo ministre, nije li se moglo razmisliti i predvideti (možda ne ovim zakonom, možda nekim drugim) da na akt dobre volje od strane vas, vladajuće većine, od strane države, ti ljudi kojima se oprašta to izvršeno krivično delo koje je predviđeno u pozitivnom zakonodavstvu RS takođe odgovore nekim svojim aktom dobre volje?
Gospođo ministre, vrlo dobro znate da je u državi Srbiji puno beskućnika, mnogo je invalida iz proteklih ratova; u državi Srbiji je zaista mnogo porodica koje nemaju svoju imovinu, koje žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka. Da li je bilo potrebno razmisliti malo i o tim ljudima? Zar se nije možda moglo, to dajem kao svoj primer, razmisliti da takva dva ili tri čoveka, koja će biti subjekt ovog zakona o amnestiji, urade nešto za te beskućnike koji su na teritoriji Republike Srbije, a ovi tamo su dobro situirani? Zar nisu mogli da bar njih dvoje-troje izgrade ili kupe jednu, najmanju montažnu kuću kako bi se oni zbrinuli?
Time biste kao vladajuća većina pokazali da primenjujete zakon, da primenjujete propise ne selektivno, već prema svima isto. Time biste pokazali da brinete kako o onima koji su u jednom periodu svog života uradili neko krivično delo, i vi im aktom dobre volje, kao što kažete, oprostili za to krivično delo, oprostite im, ali time biste pokazali svoju brigu i za ove druge, za ove beskućnike kojih je u državi Srbiji tako mnogo.
Međutim, selektivnom primenom zakona, tako što dajete amnestiju nekima koji su učinili krivično delo, a ovamo vrlo malo brinete ili uopšte ne brinete o ljudima koji nemaju imovinu, svoje domove, koji bez svoje krivice to nemaju, pokazujete u stvari kakvu politiku vodite. Zahvaljujem.

Hvala i vama. Vreme Poslaničke grupe SRS je iskorišćeno. Reč ima gospodin Žika Gojković.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja želim da podsetim da je danas 19 godina od 9. marta 1991. godine, dana kada su se Vuk Drašković i SPO, zajedno sa građanima Beograda i onima koji su tog dana bili u Beogradu, goloruki suprotstavili režimu Slobodana Miloševića boreći se za slobodu i demokratiju. Odgovor na goloruki narod su bili tenkovi. Iskreno bih voleo da neke moje kolege ovaj 19-godišnji, da kažem, pomen iskoriste kao jedno ogledalo u koje ćemo se svi zajedno pogledati i videti koliko smo odstupili od borbe za vrednosti za koje smo se borili devedesetih godina.
Kada govorimo o zakonu o amnestiji, mnogo toga pozitivnog je rečeno. Kao ni moji prethodnici, ne bih želeo da se ponavljam, potrudiću se samo da izvučem ono što je najinteresantnije i najvažnije kada je ovaj zakon u pitanju. Naravno, SPO će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Donošenjem ovog zakona, na kom su zajedno radili Ministarstvo pravde, Ministarstvo dijaspore i Ministarstvo odbrane, uspešno, biće povučene krivične prijave ili suspendovani sudski procesi protiv onih koji nisu na zakonom predviđen način odlagali vojnu obavezu, a imaju 30 ili više godina.
Usvajanje ovog zakona je, na neki način, logičan sled događaja ka potpunoj profesionalizaciji vojske, koja se očekuje 2011. godine, ali i još jedan pokazatelj dobre saradnje među ministarstvima, kao i opredeljenja države da odlučno menja politiku prema dijaspori.
U inostranstvu živi, čuli smo u današnjoj raspravi, oko 150.000 mladih ljudi, od kojih većina nije mogla da odsluži vojni rok zbog tehničkih razloga i zbog toga ni dan-danas ne mogu da dođu u Srbiju i da posete svoje porodice. Usvajanje ovog zakona će omogućiti da ti mladi ljudi ponovo dođu u Srbiju i da posete svoje porodice, da vide svoje roditelje, ali, nadam se, i da se veliki broj njih definitivno odluči da se vrati u Srbiju. Kažem, nadam se iskreno, jer ti ljudi predstavljaju veliki potencijal Srbije.
Važno je znati da se zakon o amnestiji odnosi na sve državljane Republike Srbije, kako na one koji žive u Srbije, tako i na one koji žive u inostranstvu. Usvajanje zakona označava želju države da pomogne svim mladim ljudima koji nisu regulisali vojnu obavezu i pokazuje opredeljenje države da se podrže mladi, vredni i obrazovani ljudi, na prvom mestu.
Kako smo imali prilike da čujemo pozitivne stvari u vezi s ovim zakonom, imali smo takođe priliku da čujemo i one koji kritikuju ovaj zakon. Uglavnom su to stvari i razlozi koje smo mogli da predvidimo. Ipak treba reći i to, iskreno žalim ljude koji u sebi imaju samo mržnju, negativna osećanja i nedostatak samilosti, a sebe vole da nazivaju patriotama ili velikim pravoslavcima. Poručio bih mnogima, nažalost, većina tih ljudi danas nije u parlamentu, ali iskoristiću priliku da im poručim – kada već toliko degradiramo one koji u najvećem broju iz tehničkih razloga nisu mogli da odsluže vojni rok, hajde da se zapitamo da li su možda ti mladi ljudi otišli iz zemlje zato što su izbegli, spasavajući živu glavu sa Kosova i Metohije, da li zato što su u doba krize otišli da bi nahranili svoje porodice, da bi sačuvali i izdržavali svoje roditelje, potražili neku novu mogućnost egzistencije i priliku za školovanje od koje bi kasnije mogli da imaju koristi. Jedno je sigurno, kako god da okrenemo i tumačimo, ti mladi ljudi nisu kriminalci.
Ako mi dozvolite, završio bih svoje kratko izlaganje sa jednim ličnim iskustvom. Rođen sam 1972. godine i pripadam onoj generaciji koja je na ratište otišla sa 18, nepunih 19 godina. Naravno, niko nas nije pitao da li to želimo ili ne. Smatrao sam to, na neki način, svojom obavezom. Pošto sam bio sportista, bio sam u jedinici koja je bila predviđena da vrlo brzo ide na ratište, i bio sam izviđač – pešadinac. Nekom slučajnošću se zadesilo da su u toj jedinici bila dvojica sinova visokih funkcionera u tadašnjoj Republici Srbiji. Čim su osetili da treba da se ide na ratište, njihovi očevi su ih povukli kao nesposobne i odveli u Milano na studije. Naravno, svi mi ostali smo prošli kasnije strahotu rata koji je zadesio celu državu.
Ako ni zbog čega drugog, nekih drugih razloga koje smo imali prilike da čujemo, ne kao političar, nego kao čovek, uvek ću glasati za zakon o amnestiji i za to da amnestiramo one mlade ljude koji su zbog svoje egzistencije otišli iz zemlje, ako smo već amnestirali tatine i mamine sinove svih ovih godina. Hvala.

Hvala. Reč ima gospodin Kenan Hajdarević, a preostalo vreme Poslaničke grupe LDP je tri minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, LDP će podržati zakon o amnestiji i u danu za glasanje će glasati za njega. Međutim, za razliku od većine poslanika koji su danas govorili, LDP ne smatra ovaj zakon tehničkim zakonom, naprotiv, ovaj zakon smatra procesom vrednosnog uređenja države Srbije. Stoga je, gospođo ministarka, po Liberalno-demokratskoj partiji,  i u obrazloženju ovog zakona trebalo reći zašto su ljudi devedesetih godina odlazili iz naše države i zašto od 2000. godine do danas takođe izbegavaju da služe vojsku. Zato što danas vladaju posledice te ratne politike devedesetih godina, politike Slobodana Miloševića, sa kojom mi pokušavamo da se obračunamo, odnosno da raskrstimo sa svim njenim tekovinama.
Ovaj zakon treba da bude samo jedan u nizu koraka koji konačno treba da završe celu tu priču o tim ratnim devedesetim godinama, ali ovaj zakon ne treba da predstavlja samo čin milosti. Ovaj zakon treba da predstavlja i čin izvinjenja tim mladim ljudima koji su morali da napuste ovu državu bežeći pred onim posledicama o kojima sam malopre govorio. Takođe, moramo danas da kažemo da svi ti mladi ljudi nisu kriminalci zato što su napustili državu i jasno moramo da kažemo da država Srbija treba da bude sigurna kuća za njih, a ne sigurna kuća za one ljude koji su optuženi za najteže ratne zločine.
Takođe, gospođo ministarka, postavljamo pitanje o sposobnosti države da sprovede ovaj zakon, odnosno očekujemo da ne dođe do onih neprijatnih situacija koje su se dešavale prilikom sprovođenja druga dva zakona o amnestiji, kada su ljudi koji su se vraćali u zemlju bili hapšeni na granicama i privođeni kada dođu u svoje domove, očekujemo da ne budu žrtva te birokratije u kojoj i danas živimo.
Na samom kraju, želim da još jednom ispred Liberalno-demokratske partije uputim apel svim državnim organima o potrebi amnestije generala Vlade Trifunovića, čoveka koji je spasao toliko mladih života. Odnosno, taj čovek ne samo da treba da bude amnestiran, taj čovek treba da dobije orden za sve ono što je uradio. Hvala.

Hvala, gospodine Hajdareviću. Reč ima narodni poslanik gospodin Srđan Milivojević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo danas donosimo jedan koristan zakon, zakon koji svakako očekuju hiljade naših sugrađana širom sveta, širom Evrope.
Danas kada donosimo ovaj zakon čuli smo diskusije koje mogu da se svedu na dva tipa. Jedan tip diskusija su diskusije koje podržavaju, sa razlogom, donošenje ovog zakona, jer zakonodavac mora osećati stalnu žeđ za stvaranjem boljeg čoveka, humanijeg društva, racionalnije države i pravednije zajednice. Pisci zakona moraju gledati daleko iznad svog vremena, ali pisci zakona moraju donositi zakon koji će miriti prošlost i sadašnjost, pre svega zbog budućnosti. Budućnost u ovoj zemlji pripada, pre svega, ljudima kojima ovu zemlju ostavljamo.
Vrlo je opasna i pogrešna rečenica da u Srbiji budućnost pripada mladima. Mladima pripada sadašnjost i oni imaju prava na tu sadašnjost. Pravo na sadašnjost zahteva i određene akte države da bi ti ljudi ta svoja prava mogli da ostvare.
Ne tako davno smo, moj kolega Žika Gojković je to kazao vrlo slikovito, živeli u jednoj zajednici, u jednom društvu u kome svi nisu imali ista prava i obaveze, kada je reč o odbrani zemlje. Uvek je bilo u Srbiji dobrovoljnih davalaca tuđe krvi, uvek je bilo ljudi koji su bili spremni da na žrtvenik, na oltar mučeništva zarad otadžbine polaže tuđe živote, tuđu decu, ali ne i one koje im je Bog dao.
Kada posmatram izbornu kampanju, pa kada se pomenu te svete reči: otadžbina, patriotizam, vojska, rodoljublje, vidim stotine ljudi koji se rastrče po televizijama, koji bi sto života dali za Srbiju, za Kosovo, za vojsku, sem ovog jednog koji imaju. Njega ne daju, jer on im treba da bi mogli da uživaju u blagodetima koje su nastale po njih u vreme kada nismo bili jednaki i ravnopravni. Ako zakon posmatramo kao veru i verovanje, vera u zakon je moć, a verovanje je da zakon donosi dobro svima i svakome.
Kada posmatramo kritike izrečene u odnosu na zakon, pre svega provejava „negotinski sindrom“, jer izgleda da je Dunav mnogo dubok kod Negotina. Tamo se Timok izlio kod Zaječara, a mnogi su se posle lokalnih izbora u Negotinu podavili. Ne bih dalje da komentarišem kritike ovog zakona sa aspekta neargumentovanih kritika, već pre svega kao „negotinski sindrom“.
Možda smo mi u Negotinu koristili vlašku magiju, možda se tamo u Negotinu pravi dobro vino, ali u vinu je istina. Ako ne možete da promenite izborni rezultat, vi probajte da promenite sebe, a ne narod, narod je nemoguće promeniti. Dakle, narod je sudija, narod kaže da dobro radimo, narod kaže da su ovakvi zakoni potrebni Srbiji, pa i Negotinu, koji ima veliki broj ljudi koji žive u inostranstvu.
Biće još dana za megdana, idu izbori i u Aranđelovcu, blizu je tamo Oplenac, tamo se isto pravi dobro vino. Prema tome, siguran sam, u Aranđelovcu ima i dobrog kamena, isklesaćemo mi evropski putokaz za ovu zemlju. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se. Bili ste poslednji govornik.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Da.)
Reč ima gospođa Malović.

Zahvaljujem se svima koji su učestvovali u današnjoj diskusiji, kako narodnim poslanicima koji su podržali ovaj zakon, tako i onima koji su uputili kritičke tonove u odnosu na zakon. Kritike su izraz jednog demokratskog društva i one vam ukazuju da li ste na pravom putu; ako niste, da treba da promenite mišljenje. Moram da budem iskrena i da kažem da su me one kritike koje sam danas čula ovde samo uverile u neophodnost donošenja ovakvog zakona.
Postoje dve grupe diskusija koje sam ja notirala, a koje su danas bile prisutne u ovom uvaženom domu. Prva grupa se tiče pravnog, stručnog korpusa, a druga nekih opštih društvenih okolnosti, naročito ako govorimo o Vojsci Republike Srbije. Pokušaću da odgovorim na sva postavljena pitanja koja su se danas ovde čula.
Prvo, htela bih da napravim jednu razliku između akata amnestije, pomilovanja ili abolicije, pošto sam videla da ne postoji baš najbolje razumevanje ovih instituta.
Na samom početku želim da ukažem na to da abolicija ne postoji kao zaseban institut u našem krivičnom zakonodavstvu, već je ona sadržana u samom aktu amnestije. To predstavlja oslobođenje od krivičnog gonjenja i, kao što sam rekla, predstavlja sastavni deo amnestije.
Što se tiče pomilovanja, to je akt koji se daje prema određenom licu i može da predstavlja oslobođenje od krivičnog gonjenja, može da predstavlja rehabilitaciju, može da predstavlja zamenu kazne nekom drugom ili potpuno oslobođenje od kazne. Razlika je u tome što se amnestija utvrđuje samim zakonom, odnosi se na neodređeni broj lica, može da bude u odnosu na određena krivična dela, može da bude na sva krivična dela, dok pomilovanje predstavlja akt predsednika koji podrazumeva i određeni postupak koji tome prethodi. Ovo što danas imamo, kao što i sami znate, jeste amnestija i odnosi se na jedan korpus krivičnih dela koja se tiču Vojske Srbije.
Prvo želim da ukažem na činjenicu da zakon jeste predložen iz razloga hitnosti. Međutim, zakon je upućen u Skupštinu 17. decembra prošle godine, jer je postojao stav Vlade Republike Srbije da bi zakon trebalo da se usvoji pre Nove godine, kada postoji potreba ljudi koji dolaze iz inostranstva, a koji se nalaze pod udarom ovakvih krivičnih dela, da nesmetano dođu u zemlju. Pošto zakon nije usvojen u tom periodu, razlozi za hitnost su otpali i, kao što sami vidite, on se nalazi na dnevnom redu 9. marta 2010. godine.
Postojale su kritike koje su bile usmerene na činjenicu da se ovim zakonom oni dovode u neravnopravan položaj u odnosu na lica koja su već osuđena za ovo krivično delo. Amnestija je akt političke volje. On je usmeren na jedan određeni period i svakako da onda postoji neravnopravnost u odnosu na lica koja su nekada bila pod udarom zakona ili odslužila tu kaznu na koju su bila osuđena. Prema tome, to je jednostavno takav institut po svojoj prirodi.
Sigurna sam da će ovo što smo sada predložili uticati na to da određeni ljudi koji jesu došli pod udar zakona budu sada amnestirani, ali to ne znači da će to imati negativnu posledicu u tom pogledu da ćemo poslati poruku da takva dela mogu da se čine. Neće se činiti, zato postoji sankcija, zato postoje i razlozi, kao što sam rekla, donošenje Strategije odbrane, koju je ova skupština usvojila nedavno, zatim izmene Zakona o Vojsci, Zakona o civilnoj službi itd. Mi smo se opredelili za to da idemo ka profesionalizaciji vojske, ka reformi vojske. To je jedno osetljivo pitanje, jedno složeno pitanje, koje treba izvršavati u jednom dužem periodu, što se uostalom i radi.
Takođe želim da se osvrnem i na činjenicu da je ovde bilo naglašeno da je Ministarstvo pravde, ili Vlada ili država uticala na to da se ne vode krivični postupci. To prosto nije tačno. Ministarstvo pravde nije to koje odlučuje da li će poternice biti raspisane ili ne, to donose sudovi u zakonom propisanom postupku, a Ministarstvo pravde sprovodi poternice, daje saglasnost na raspisivanje poternice. Prema tome, mi smo postupili po svakoj poternici koju je sud raspisao.
Ne mislim da će ovaj zakon doprineti padu ugleda vojske. Tome u prilog govore i istraživanja koja su rađena u poslednje vreme i sama činjenica da se u poslednje vreme veći broj mladih ljudi prijavljuje i upisuje na vojne akademije i stupa u vojsku. Prema tome, te činjenice demantuju takve kritike.
Takođe, ne mogu da se složim ni sa izjavama da će doći do pogoršanja discipline u kasarnama, iz prostog razloga, što sam već navela, što je ovaj zakon predložen još 17. decembra prošle godine i do sada nisu zabeležene nikakve negativne pojave u tom pogledu u samim kasarnama.
To je sve ono što sam smatrala da treba da kažem. Pažljivo ćemo saslušati svaku diskusiju i u pojedinostima i, kao što sam rekla, nadam se da će nakon završenih rasprava ovaj zakon biti usvojen. Zahvaljujem se.