Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su u sali prisutna 84 narodna poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici sledeći narodni poslanici: Zoran Kasalović, Đuro Perić, Aleksandra Janković, Nikola Lazić, Milan Lapčević, Elvira Kovač, Balint Pastor, Laslo Varga, Arpad Fremond, Riza Halimi, Ivan Andrić, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Slobodan Maraš, Nenad Milić, Nataša Mićić, Zoran Ostojić, Vesna Pešić, Judita Popović, Nenad Prokić, Nebojša Ranđelović, Kenan Hajdarević.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres 33, 35, 36, 37. i 38. tačke dnevnog reda – IZBOR ČLANA SAVETA RRA I ZAMENIKA POVERENIKA ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, ZAHTEV ZA RAZREŠENjE ČLANA ZDRAVSTVENOG SAVETA RS, UTVRĐIVANjE SASTAVA STALNE DELEGACIJE NARODNE SKUPŠTINE PRI PARLAMENTARNOJ SKUPŠTINI FRANKOFONIJE, IZBOR ČLANOVA ODBORA NARODNE SKUPŠTINE RS
Podsećam vas da je Vlada juče povukla iz procedure Predlog odluke o izboru predsednika i članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, koji je bio predviđen da se razmatra u okviru ovog zajedničkog jedinstvenog pretresa kao 34. tačka dnevnog reda sednice.
Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o: Listi kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, Predlogu za izbor zamenika Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zahtevu za razrešenje funkcije člana Zdravstvenog saveta Republike Srbije, Predlogu odluke o utvrđivanju sastava stalne delegacije Narodne skupštine Republike Srbije pri Parlamentarnoj skupštini Frankofonije, Predlogu odluke o izmenama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o tačkama od 33. do 38. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 163. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, a raspoređeno je na sledeći način: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore jedanput do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik dr Paja Momčilov Poslaničku grupu SRS i, pretpostavljam, niko više.
Saglasno članu 142. stav 2. i članu 163. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres.
Da li predstavnici predlagača žele reč? Gospođa Vesna Marjanović, izvestilac Odbora. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo ću kratko ispred Odbora za kulturu i informisanje, a imamo danas dve tačke na dnevnom redu. Prva se odnosi na izbor još jednog člana Saveta RRA. Samo ću vas podsetiti, što i sami sigurno znate, radi se o ponovljenom konkursu ispred predlagača iz člana 23. stav 2. tačka 4) Zakona o radiodifuziji, ovlašćenih predlagača koje čine Udruženje radiodifuznih i javnih glasala, udruženje novinara, s jedne strane, kao i profesionalno udruženje filmskih i dramskih umetnika i kompozitora, s druge strane.
Radi se o ponovljenom konkursu, jer 26. oktobra prošle godine nismo uspeli da izaberemo člana kojeg predlažu ovi predlagači. U proceduri koja je propisana zakonom Odbor je na kraju morao da skrati listu, koju su činila tri kandidata. Zakon nalaže da ih mora biti dva. Ta tri kandidata su bili Gordana Suša i Branko Žujović ispred novinarskih udruženja i Božidar Zečević ispred Udruženja filmskih i dramskih umetnika. Rukovodili smo se principom da i jedna i druga grupacija udruženja treba da ima svog predstavnika na listi. To je što se tiče tačke dnevnog reda o izboru člana Saveta RRA.
Što se tiče izbora zamenika poverenika za tajnost podataka, radi se o pravu poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja i tajnost podataka da predloži Skupštini svog zamenika. Odbor je imao jednostavan zadatak, samo da utvrdi da li kandidat ispunjava zakonske uslove. Utvrdili smo da ispunjava. Dodala bih samo da se u priloženoj biografiji vidi da se radi o kandidatu koji apsolutno ispunjava profesionalne i druge kriterijume za obavljanje ovog vrlo značajnog posla.
Pozivam narodne poslanike da se u danu za glasanje izjasne o ovim predlozima. Hvala.

Zahvaljujem. Htela bih da vas obavestim da je predstavnik Poslaničke grupe DSS - Vojislav Koštunica narodni poslanik Milan Dimitrijević.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Narodni poslanik Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, završavamo set zakona na ovoj današnjoj sednici i, praktično, danas imamo sedmu tačku i zajednički jedinstveni pretres.
Ono što je interesantno istaći, vrlo nas je malo. Nemamo nikoga ko će nam eventualno pružiti neka dodatna objašnjenja, što je već ustaljena praksa. Navikli smo, nije ništa neobično. Opet, interesantno je i to da mi radimo u petak, kada normalno, po našem poslovniku, obično ne bi trebalo da radimo. Zašto ovo kažem? Jednostavno, neka mi bude dozvoljeno da se u uvodu samo sa par reči osvrnem na ove naše sednice i na ova naša debatovanja.
Srpski parlament je, nažalost, podređen i potčinjen zakonodavac. Sami znate da voljom većine ovde Vlada kontroliše tu većinu i da ona ima i zakonodavni prioritet i inicijativu. Ako pogledate, od zakona, drugih akata i propisa koje naš parlament donosi, ko je pokretač inicijative, videćete da je to skoro isključivo Vlada. I po zakonu i po Ustavu inicijativu mogu pokretati i ostale poslaničke grupe, mogu čak i građani pod određenim uslovima. Međutim, takva praksa u srpskom parlamentu apsolutno ne postoji.
Mi narodni poslanici smo dvostruko birani; birani smo od strane građana na izborima, a, bogami, birani smo i od naših stranaka da zastupamo interese stranaka i građana u ovom parlamentu. Nažalost, ovde u parlamentu nema debate, mada „parlament“ koren vuče od reči „parlare“ - govoriti, je li tako; imam utisak da se ona čak i sputava. To je jedan od problema. Jedan od načina kako se sputavaju naše debate i iznošenje oprečnih mišljenja, da bismo dobili najkvalitetnija rešenja, upravo je način na koji danas obrađujemo sedmu tačku objedinjenih predloga i akata koje treba da donesemo.
Šta je problem što se tiče petka? Problem je ovo što sam rekao, da su nas birali građani i da u razvijenim demokratijama narodni poslanici imaju vremena kada mogu da komuniciraju sa svojim građanima, pogotovo u vreme kada se donose važna akta. Vi znate kako se naša zakonska akta donose. Jedan od načina da se suzbije debata je hitan postupak, pored objedinjenja i, naravno, ono što je naš poslovnik, koji takođe ne dozvoljava da se ovde razvije prava debata i sučeljavanje stavova.
Izuzimajući predlog za skupštinski odbor i stalni sastav delegacije za Parlamentarnu skupštinu Frankofonije, svi ovi predlozi, prelazim sada polako i na njih, izazivaju određene kontroverze i zahtevaju da se o njima raspravlja.
Ako pođemo od liste kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, koju je predsednik Odbora za kulturu ovde obrazložila, videli ste da se Odbor praktično sveo na tehničko lice koje je samo utvrdilo da nema zakonskih propusta. Otprilike, kao da smo (Odbor za kulturu) Zakonodavni odbor. Tačno je i to da je ranije vođena kvalifikovana rasprava na Odboru o kandidatima, pogotovo o ovima o kojima danas treba da se izjasnimo i da odlučimo, a tačno je i to da na jednom od ranijih zasedanja parlament nije mogao da izabere kandidata u Radiodifuznu agenciju.
Ne bih se ja bavio Radiodifuznom agencijom, ali je važna funkcija lica koja će biti određena u ovo telo. To je jedno od regulatornih tela koja imaju izvršnu funkciju; to je jedan od retkih organa kome je data izvršna funkcija. Vi znate da dodeljuje i oduzima frekvencije.
Bitno je tu naglasiti još jednu činjenicu, i završio bih s ovim. Da vas podsetim samo sa koliko je, mogu da kažem slobodno - nezadovoljstva pa i besa, dočekan predlog istog Odbora za kulturu, u kome sedim i ja, da gospodin Vitezović bude predložen od strane parlamenta u ovu agenciju. Sve nevladine agencije, koje su ovde poznate kao izuzetno aktivne, izuzetno su netolerantno iznele svoja mišljenja o kvalitetima, rekao bih, prvenstveno političkim, gospodina Vitezovića. To opet nekako nije u skladu sa nekim ko se zalaže za toleranciju i za civilno društvo.
Ako krenemo dalje... Poslanici SRS će možda više govoriti o ovome, pa nemam potrebu da se više zadržavam na ovome. Imate Predlog odluke o izboru predsednika i članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ono što je povučeno... Izvinjavam se, nisam znao da je povučeno, meni nije stiglo to, ali je interesantno. Neka je i povučeno, vrlo je interesantno. Mi dobijamo, upravo u sklopu onoga što sam rekao kako se ovde radi, po hitnom postupku, ovde je po hitnom postupku dato nama da pogledamo odluku koju je donela Vlada. Evo kako srpska vlada donosi odluke: na jednom listiću pet imena, sa predsednikom, i šturo obrazloženje. Mi ništa nismo mogli da zaključimo o kvalitetima ovih ljudi, a spremali smo se i za sednicu. Onda imate „Blic“, koji mora da vam iznese biografiju tog predloženog za predsednika, člana, koji je vrlo kontroverzna ličnost, prema svemu što se u dnevnom listu „Blic“ može videti iz dva napisa.
Mene je zainteresovala još jedna stvar – kako je izbor i predlog ovakvog sastava ove komisije, a pogotovo predsednika, zainteresovao i strane medije, tako da u holandskom „Telegrafu“ imate napis o ovome? Mi srpski parlamentarci treba da se informišemo iz „Blica“ i holandskih medija o ljudima koji nam se ovde predlažu da budu članovi značajnih regulatornih tela! Da vas podsetim samo da je izuzetno važno imenovanje članova ove komisije. Ali, postoji niz stvari koje su nama poslanicima, koji svakodnevno ovde radimo i pratimo rad parlamenta, nejasne, u vezi sa ovim predlogom.
Kada smo usvajali budžet uopšte nije odvojena stavka za komisiju i za predsednika. Kada smo usvajali budžet, onda smo imali službu kojoj je dodeljen 61.000.000 dinara za ovu godinu, dva miliona manje. Sada se mi pitamo – odakle pare i ovakav jedan predlog? Da li će možda gospodin koji je predviđen za predsednika volonterski obavljati tu svoju funkciju ili ne?
Ostavimo se toga, pošto nije interesantno. Ali, interesantan je mehanizam kako se ovde nama poslanicima nudi da odlučujemo. Bio bih slobodan da kažem da to nije u redu, bar što se tiče Vlade. Neću da krivim druge kojima je dužnost da prate da li mi dobijamo kvalitetne predloge po Poslovniku ili ne, to je posebna priča.
Ono što je, prema ovome... Nadam se da sledeća tačka nije skinuta, Predlog za izbor zamenika Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Čuli smo takođe od uvažene predsednice Odbora za kulturu... Ne znam zašto je on nadležan za davanje podrške i za predlaganje, to mi apsolutno nije jasno, ne mogu to nikako da razumem, voleo bih kada bi neko to mogao da objasni. Teško da ću dobiti objašnjenje, prazne su klupe onih koji upućuju. Praktično, gospodin Šabić je ovo nama uputio.
Kada vidite biografiju dotičnog gospodina Resanović Aleksandra, slažem se da zakonski tu nema nekih problema. Kada je prethodni kandidat (o kome sam govorio povodom načina predlaganja) bio u „Blicu“ oslikavan, njegova prevlađujuća karakteristika bila je da je on predsednik kabineta bezbednosti kod Gorana Petrovića, da mu je to jedna od odlika, znači, policajac, da kažemo narodnim jezikom. Kada sam pogledao ovu biografiju, mislio sam – evo, jedan ozbiljan stručnjak, može biti čak i naučnik jer, vidite, devet monografija i onda je nabrojano 12 stručnih radova. Verujem dobrim svedocima kada stave ovo na papir, ali najviše verujem dokazima.
Budući da spadam u intelektualce, pošto sam stariji intelektualac, još čitam i knjige, nije me mrzilo da malo pogledam o čemu piše ovaj gospodin. Što se tiče njegove biografije, zaista, od 1980. godine, kada je pravni savetnik, od 1982. do 1992. radi u Savezu za fizičku kulturu Jugoslavije, od 1992. do 1994. godine radi u Saveznom ministarstvu za ljudska prava, a onda od 1994. imate čitav niz funkcija i zaduženja i najveći deo je bio u nevladinom sektoru...
Da pročitam par naslova radova, kaže ovako: „Globalna situacija i posledice upotrebe antipersonalnih mina“, „Kasetne bombe – upotreba i pitanje njihove međunarodne zabrane“; „Vođenje i otvaranje tajnih dosijea službi bezbednosti“; „Otvaranje tajnih dosijea vojnih službi bezbednosti“; „Ljudska prava i konflikti u bivšoj Jugoslaviji“.
Pošto nisam stručnjak za vojno-bezbednosna pitanja, a očito predloženi kandidat jeste, prema ovome što ovde možemo da vidimo, uzeo sam da pogledam jednu publikaciju u kojoj je veliki doprinos dao i predloženi kandidat. Evo jedne analitičke studije koju je izlagao i koja je publikovana u knjizi na engleskom jeziku, možda postoji i srpski prevod knjige.
Pokazaću vam kako izgleda, recimo, poglavlje u kome o revijskom pregledu stanja u Srbiji i Montenegru govori dotična osoba koja će biti predložena. Tu jedan lapidaran jezik koristi, koji je meni odmah bio sumnjiv. Kaže ovako – u Srbiji je usvojen zakon za lustraciju, pa onda službeno ime, pa tačno službeno ime, pa onda datum usvajanja, 30. maj 2003, pa onda gde je tačno objavljen. To je uvod ovog izlaganja koje se nalazi u značajnoj publikaciji, koju su dva strana autora potpisala kao zbornik radova. Onda kaže ovako – pri usvajanju, usvojen je hitnim postupkom sa 111 glasova za, a 15 protiv, pa onda kaže – predložen od šest članova, pa nabraja imena, da ne nabrajam, pa onda usvojen, pa onda nabraja – Demokratska partija, Građanski savez, Socijalnodemokratska unija, Demohrišćanska partija i neki nezavisni članovi parlamenta, pa onda kaže – odbačeno, pa onda kaže - jedan član SPS.
Držim taj naučni rad koji je štampan u toj knjizi. Da ne čitam dalje, daleko bi bilo, kada sve ovo pogledam, liči mi na jedan izveštaj.
Koje je vrste, sudite sami, i čemu to služi takođe sudite sami. Ne kaže čovek – najgore je kada si čovek jedne knjige ili kada uzmeš nešto što je, recimo, jedan citat pa izlomiš. Vidite kako je isti gospodin radio na značajnom projektu više od godinu dana i kako je oslikao situaciju u našoj zemlji i na ovim terenima.
Neću vas zamarati, na engleskom je, da ne bih prevodio, da ne bih zamuckivao, evo ga, suština je vrlo prosta – isključivi krivac za raspad Jugoslavije je autoritarni režim i autoritarni režimi koji su vladali pre raspada Jugoslavije, i ništa drugo.
Isključivo je tu krivica. Naravno, mnogi od vas će se možda složiti. Objektivna stručna i naučna javnost neće. Istoričari pogotovo, koji će sa distance ocenjivati. I te kako je velika uloga i stranih sila, stranih obaveštajnih službi.
Nije ni čudo što ovaj gospodin ovako piše, jer, recimo, šta nam je podastrto kao njegov kvalitet u njegovoj biografiji – vidimo da je to čovek koji je u Budimpešti 1994. godine bio na određenom kursu, a znamo kakvi su se kursevi u to vreme održavali u Budimpešti. „Ružičasta televizija“ ima seriju „Kursisti“. Gospodin nema akademske titule značajnije, nema doktorata, ali ima kurseve. On je kursista u vreme pred raspad Jugoslavije.
Povela se rasprava otprilike ovako – u Srbiji ima 3.000 tajnih agenata i gospodin koga ćemo predložiti meritorno i kvalifikovano kaže – ne možemo negirati mogućnosti da se manipuliše raznim tajnim informacijama koje su pribavljali ne samo ljudi u policiji i resoru DB, koji su tamo formalno bili zaposlenim, već i doušnici. Pre dva meseca imenovana je komisija za sprovođenje Zakona o lustraciji i njeni rezultati rada još ne postoje itd. Vidimo, ako je prethodni gospodin iz DB, ako pogledamo kurikulum ovog gospodina kursiste, onda ćemo videti da ni ovo nije daleko od DB-a i policije. Može biti da je to kvalitet koji je neophodan i potreban, neću da sporim, ali bojim se da to ne treba ni srpskom parlamentu, mada znam da ćete to izglasati, a još manje treba srpskom narodu.
Pošto ističe dvadeset minuta, javiću se još jednom u okviru vremena Poslaničke grupe SRS da popričamo o još jednoj stvari, naizgled tehničkoj, kada daje ostavku na funkciju člana saveta za zdravlje RS. Tema je inspirativna za mene pošto sam lekar, pa ne mogu da odolim da se i tada ne javim za reč. Hvala vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru svoje diskusije osvrnuću se najviše i isključivo na ostavku jednog člana Zdravstvenog saveta Srbije. Dakle, prvi na listi izabranog Zdravstvenog saveta Srbije je prof. dr Slobodan Janković, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, koji je podneo ostavku. Sama činjenica da smo unazad nekoliko godina bili suočeni sa problemom nepostojanja zdravstvenog saveta i da smo kroz rad Odbora za zdravlje i porodicu nekoliko puta insistirali kod nadležnog ministarstva da se ovaj savet oformi zavređuje pažnju da se o ovoj stvari debatuje i govori za skupštinskom govornicom.
Zdravstveni savez Srbije je formiran zato što je to zakonska obaveza, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Posle dugog vremena i opstrukcije Ministarstva zdravlja, a, rekao bih, i resornog ministra gospodina Tomice Milosavljevića, došli smo do formiranja ovog zdravstvenog saveta.
Razlozi za to što tako dugo nije formirano ovo vrlo važno telo, koje između ostalog treba da se bavi i kreiranjem zdravstvene politike u Srbiji, bili su, a meni se čini da je to bio privid, neformiranje određenih institucija kakve su bile Lekarska i Stomatološka komora, pa onda nemogućnost da se ljudi iz tih institucija delegiraju u Zdravstveni savet.
Priča o formiranju tih komora ima svoje epizode, nimalo vesele. Neću se baviti sada tim stvarima, nego nečim što je na prošloj sednici Odbora za zdravlje i porodicu, kada smo dobili određene izveštaje o upisnoj politici, o Institutu „Torlak“, rečeno od strane predsednika saveta za zdravlje Republike Srbije.
Dakle, na jedno od naših pitanja – kako je radio Savet, gde se sastajao, kakve zaključke je donosio, dobili smo otprilike sledeće odgovore, koji su zabrinjavajući i čudni. Predsednik Saveta nam je rekao da oni u ovom trenutku nemaju prostoriju, nego da se sastaju u jednoj kancelariji Ministarstva zdravlja. Rečeno nam je tada da, i pored jasno naznačene zakonske odredbe da se sredstva za rad Zdravstvenog saveta obezbeđuju u budžetu Republike, on kao predsednik Saveta ne zna kolika su to sredstva i da on tim sredstvima ne raspolaže.
Vidite, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kako se izvršna vlast odnosi prema jednom ozbiljnom telu. Kada nešto što stoji u zakonu, a to je da se sredstva obezbede u budžetu, to se ne poštuje. Kada dođemo do drugih stvari, kako se troše budžetska sredstva, onda imamo situaciju da se sredstva koriste za putovanja, dnevnice, kafanske račune, zloupotrebu službenih automobila i zato nema para za rad ovako važnog saveta. To je stanje kakvo je i u državi.
S druge strane, sastav Saveta je propisan, isto tako, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i tačka 8. kaže da Savet u svom sastavu ima dva člana iz reda istaknutih stručnjaka za oblast zdravstvenog osiguranja i finansiranja zdravstvene zaštite. Jedan od takvih stručnjaka, bar po ovom sastavu Saveta, jeste i predsednik Saveta gospodin profesor dr Dragan Delić, koji je infektolog. Zanimljivo je šta nam je gospodin predsednik rekao na tom Odboru za zdravlje, kada se povela priča o finansiranju zdravstvenog saveta, o finansijskoj situaciji u zdravstvu. On nam je rekao da je on laik iz te oblasti, što se tiče osiguranja i finansiranja zdravstva. Ovde to stoji izričito. I, postoji drugi član tog saveta koji se bavi osiguranjem i finansiranjem zdravstvene zaštite, ali tog člana mi nismo videli. Dakle, sada se postavlja pitanje, ko se bavi tom tematikom u Zdravstvenom savetu Srbije? Da li mi imamo takvog čoveka? Očigledno je da ga nemamo.
Sve u svemu, formiranjem zdravstvenog saveta smo, čini mi se, stvorili jedno mrtvorođenče. Dakle, nešto što treba da ima važnu ulogu u zdravstvenom sistemu, a to ne funkcioniše na onaj način kako je zakonom predviđeno. To je dokaz da su zdravstvena politika i dešavanja u zdravstvu tema i nadležnost isključivo jednog čoveka, a to je ministar zdravlja.
Prosto, da vidimo sada šta je to u organizaciji zdravstvene službe, šta je to u finansiranju, kakve se sve tu stvari dešavaju, da vratimo priču unazad nekoliko meseci, a priča je vezana za pandemiju gripa, za nabavku vakcina, da vidimo koliko je vakcina nabavljeno, koliko je utrošeno, šta se pričalo pred tu pandemiju. Dakle, ko je tada i na koji način unosio zabunu među stanovništvo Srbije? Ko je govorio da će u Srbiji oboleti milioni ljudi od ovog gripa? Ko je na osnovu takvih izjava naručio tri miliona doza vakcina? Koliko je tih vakcina utrošeno? Zašto vakcinacija nije uspela? Zašto je sva krivica prebačena na struku? Zašto je ministar u početku govorio da svi oni koji se vakcinišu i oni koji se ne vakcinišu moraju da potpišu to? Zbog čega je taj potpis bio potreban?
Zbog čega je ministar pre nabavke vakcina u izjavi „Glasu Amerike“ govorio da su obavljeni preliminarni razgovori sa svim dobavljačima vakcina, a da je sa jednim napravljen dogovor da se od njih kupi tri miliona doza vakcina? Dakle, to je bilo u junu mesecu 2009. godine. Kupljena su tri miliona doza vakcina, rečeno je da je to urađeno iz budžetske rezerve, a utrošeno je nepunih 150.000 vakcina. Šta je sa ostatkom tih vakcina? Koliko je stvarno stiglo u Srbiju? Hoće li država imati neke obaveze prema dobavljaču? I, na kraju, vrlo važno pitanje: ko je uvoznik? Koja je to firma? Čija je firma? Čuli smo razne diskusije ovde za skupštinskom govornicom, da je to firma gospodina Miškovića.
Dakle, ako je to tako, a nemamo razloga da ne verujemo, gospodin Mišković nas hrani, gospodin Mišković nam prodaje automobile, gospodin Mišković nas leči... To je ona priča o tajkunima i o tajkunskoj vladi, tako je Vlada formirana.
S druge strane, u zdravstvenom sistemu postoje ozbiljni poremećaji. O tome štampa bruji. Zamislite, dame i gospodo narodni poslanici, kada se teškim bolesnicima, kakvi su maligni bolesnici, u jednoj elitnoj zdravstvenoj ustanovi uskrati pravo na ono što je propisano obaveznim osiguranjem! Prave se liste čekanja kod maligniteta. Zaključuje se ugovor sa stranim osiguranjem, dok naši pacijenti čekaju.
Poslednjih dana priča se da ćemo određene bolesti, koje su, nažalost, u Srbiji u porastu, rešavati po stranim zemljama, po Turskoj, Holandiji. Šta to govori? Govori da naš sistem onako kako je koncipiran ne može da odgovori ovom zahtevu.
Imamo drugu vrstu problema, koju mi stalno ističemo, nemamo sagovornika u Ministarstvu zdravlja. Zašto drugi sektor, dakle privatni, nije uključen u zdravstveni sistem? Zbog čega se uporno beži od takve vrste obuke?
Na kraju, ono ključno pitanje: šta je to stvarna potrošnja u našem zdravstvu? Ako nemamo odgovor na ta pitanja, da li je potrošnja u zdravstvu Srbije 6% bruto nacionalnog dohotka, kako tvrdi ministar, ili je to 8%, kako tvrdi Republički zavod za zdravstveno osiguranje, ili je to 12%, kako tvrdi Svetska banka. Ako nemate valjane informacije, onda nemate ništa.
Na prošloj sednici Odbora za zdravlje raspravljali smo o upisnoj politici i došli smo do interesantnih podataka, da pored toga što postoji pet medicinskih fakulteta, četiri stomatološka, mi ne znamo stvarno stanje i stvarni broj kadrova zaposlenih u zdravstvu Srbije, da li je taj broj 114.000 ljudi, koliko tvrdi Nacionalni savet za zdravlje, ili 120.000, kako kaže Ministarstvo, ili 105.000, kako tvrde druge institucije.
Ako dobijete podatak da je ukupan broj srednjomedicinskog kadra, po istraživanjima koja je uradio Republički savet za zdravlje, 60.000, a od Komore lekara i sestara dobijete da je taj broj 70.000, prosto je pitanje gde se dede tih 12.000 ljudi? Gde su li nestali? Kako to da mi raspolažemo sa različitim podacima? Da li te ljude neko plaća ili su oni volonteri? Nemamo jasne signale o tome.
Vrlo je važno pitanje, o kojem javnost Srbije bruji i razgovara, korupcije u zdravstvu, i one male i one sistemske. Pogledajte kako se odnosi Ministarstvo zdravlja prema tom problemu – tvrdi da je to sporadična pojava. Zašto međunarodne institucije zdravstvo Srbije stavljaju u vrh korumpiranosti? Zašto se tvrdi jedno, a istina je, čini mi se, na drugoj strani? Zašto mi danas, kada raspravljamo o ovoj temi nemamo predstavnike Ministarstva pravde ovde? Da li postoje neka važnija posla, nego da se raspravlja o ovakvim stvarima? Verovatno postoje, ti važniji poslovi su verovatno putovanja po Italiji itd.
Dakle, Skupština kao zakonodavni organ, koji dobija raznorazne zakone, kakav je bio o javnom zdravlju, a sad smo dobili i o planu mreže, dobija zakone koji su potpuno neusklađeni.
Jedan od osnovnih problema koji muče srpsko zdravstvo je taj što ne postoje prava pacijenta. Postoji privid, postoji surogat koji se zove zaštitnik prava pacijenta. Govorio sam nekoliko puta o tom problemu. Ko je zaštitnik prava pacijenta? Osoba koja je zaposlena u toj zdravstvenoj ustanovi, obično pravnik. Kada pacijent dođe u problem sa zdravstvenom ustanovom zbog uskraćivanja svojih prava, on treba da se žali toj osobi. Prosto je pitanje čije će interese da zastupa taj zaštitnik prava pacijenta? Neće zastupati prava pacijenta, nego će zastupati prava ustanove koja ga plaća.
Zašto ne postoji zakon o zaštiti prava pacijenta? Mi o tome govorimo godinama. Šta je sa Evropskom poveljom o zaštiti prava pacijenta? Da li je to taj evropski put kojim mi idemo? Da li je to neka beznačajna stvar, da ne poštujemo prava pacijenta?
Dakle, suma sumarum, kada imate ovakvu temu, kada nemate sagovornika, kada nemate javnu raspravu o problemima u zdravstvu, imate neprecizne izveštaje, šture izveštaje, suprotnost između uredaba Ministarstva zdravlja i zakona, a navešću jednu. To je Uredba o dopunskom radu. Zamislite, Uredba o dopunskom radu i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. U kojoj to zemlji postoji mogućnost da neko sa državnim resursima može da obavlja privatno dopunski rad? Gde to još u svetu postoji i kome je to eksplicitno pravo dato? Možda partijskim kolegama, gospodine Milosavljeviću? Gde su tu prava pacijenta, grubo narušena? Šta je obrazloženje da se smanje liste čekanja? Šta je sa privatnim sektorom, ako ne može sistem da postigne to? Šta kaže naš Ustav? Vidite, u ovih dvadesetak minuta potpuno je jasno gde se mi kao država nalazimo, što se tiče zdravstvene zaštite. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Miroslav Markićević. Vi ste se prijavili u sklopu redosleda prijavljenih? Želite kao predstavnik? (Da.) Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj direktan prenos, iz ovog seta predloga zakona u okviru objedinjene rasprave osvrnuću se na dva zakonska predloga.
Što se tiče predloga za izbor zamenika Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, želim samo da kažem da, što se tiče poslanika Nove Srbije, mi ne sumnjamo u kredibilitet kandidata koga je ponudio gospodin Rodoljub Šabić.
Dužan sam, radi ličnog morala i političkog morala, ne znam da li na to imam pravo po zakonu, ali reći ću, da pohvalim rad gospodina Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije, bar što se tiče poslaničkog kluba Nove Srbije. Dakle, izašao nam je u susret i pomogao kada god smo tražili pomoć, što se tiče prikupljanja nekih informacija koje su nam bile potrebne za rad naše poslaničke grupe. Ako tako mislimo, red je da i ovde javno u direktnom prenosu to i kažemo.
Što se tiče liste kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, što se tiče poslaničkog kluba Nove Srbije, mi nećemo komentarisati kredibilitet kandidata za člana ovog saveta, samo ćemo pitati predlagača da li su obavljeni detaljni razgovori sa kandidatima za ovu, kako se ovih dana ispostavlja, vrlo važnu funkciju?
Naime, hoću da vas podsetim, a pre svega gospodina Veljka Odalovića, koji nije tu... Da li je on odgovorio na pismo koje mu je uputio gospodin Aleksandar Tijanić još 28. decembra 2009. godine? Pre nego što me verovatno prekinete, predsednice, videćete da je sve ovo što pričam u okviru ove tačke dnevnog reda.
Dakle, gospodin Tijanić, pričam o Savetu Radiodifuzne agencije, 28. decembra 2009. godine uputio je pismo kao odgovor na opomenu gospodina Odalovića, koji je samo vršio svoju dužnost i obavezu prema Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima. Zahvaljujem mu se na tome, nije to prvi put da on poštuje i Poslovnik, i Narodnu skupštinu i poslanike, uvek je to radio. Očekujem da to i ovog puta uradi. Samo da vidite šta je napisao gospodin Tijanić.
Ako se sećate, poštovani građani koji ovo gledate, juče sam pozvao tužioca za organizovani kriminal da uzme ovo pismo, ako ne lično od mene, verovatno bi se sad Tijanić ujeo za jezik zbog ovoga što je napisao 28. decembra, i da pročita šta ovde piše. Gospodina Odalovića pitam zbog zadnje rečenice, u kojoj gospodin Tijanić kaže: „Mišljenja smo da ovakva pitanja poslanika, koja u sebi sadrže kvalifikacije dovoljne za utuženje autora takvih kvalifikacija, snižavaju etički i civilizacijski nivo Skupštine“.
Prema tome, u ovoj našoj državi postoje ljudi, na vrlo odgovornim mestima, koji misle da je snižavanje civilizacijskog nivoa ako mi kao predstavnici građana ukažemo na primere gde se pljačkaju građani. Dotle smo mi došli u sistemu vrednovanja nekih pojava i rezultata rada nekih ljudi. Dakle, ako vi ukažete na krađu, ja kažem pljačku, miliona građana Srbije, to je „snižavanje civilizacijskog nivoa rada Narodne skupštine“ – to je napisao gospodin Tijanić generalnom sekretaru.
Gospođo predsednice, mislim da bi i vi trebalo da se oglasite, ako ne u direktnom prenosu, onda jednim pisamcetom gospodinu Tijaniću, da on sledeći put, ako bude na ovom radnom mestu... Ako bude sreće, pravde i zakona u ovoj državi, vrlo brzo neće biti, nadam se; s obzirom na to kakve su istrage pokrenute, neće biti na tom radnom mestu.
Pitam predlagača da li će se Savet, odnosno članovi Saveta Radiodifuzne agencije baviti i ovim, jer ovo što sam pitao gospodina Tijanića pitao sam i preosvećenog vladiku Porfirija, šta on misli, pre svega sa moralnog stanovništva, o tome da se kocka (tu reč upotrebljavam, što se gospodinu Tijaniću nije svidelo), a sada se ispostavilo da je to i prevara miliona građana, afirmiše preko Javnog servisa, koji ti isti građani plaćaju putem TV pretplate. Da li plaćaju sa 60% ili sa 40%, kažem vam da govorim u ime onih građana koji plaćaju TV pretplatu.
I sam plaćam TV pretplatu redovno. I sam sam glasao 2002. godine za zakon, koji ne znam kako se zvao, ali je regulisao plaćanje TV pretplate, iako mi je tada, to sam dužan da kažem pred milionima građana Srbije, još uvek u ušima zvonila (a i ovim kolegama iz sadašnje opozicije, kojih, istina, ima malo, vidim da su većinom iz G17), lupnjava šerpi koju smo mi organizovali zbog nekadašnjeg RTS-a, kako je radio. Da li je neko mogao da poveruje i da li neko može da veruje da će se posle deset godina ovakve stvari dešavati?
Dalje, gospodin Tijanić kaže da niko nema pravo da utiče na uređivačku politiku Javnog servisa i da je to stvar kolegijuma i urednika. Sa tim se slažem, ceo život sam se borio za to da mediji budu nezavisni, ali pitam da li to znači, po mišljenju gospodina Tijanića, da niko nema pravo da kaže šta misli o nekim programima na Javnom servisu? Možemo li da zamislimo šta bi bilo na Bi-Bi-Siju da je tokom tri meseca putem telefonskih licitacija, SMS poruka, napravljena ovakva prevara? Dakle, što se tiče Javnog servisa, oni imaju najmanju moguću moralnu odgovornost. Ovde nije uopšte bitno to što će državni i pravosudni organi da istražuju ko je u svemu tome učestvovao, ali tri meseca svako veče emituju. Samo sam upozorio na to da nešto nije u redu.
Da li hoćete da kažem svima kad mi je zazvonilo u glavi? Svratio sam u jednu čačansku porodicu koja nema hleba da jede, koliko mogu, i video sam da nemaju da kupe hleb, a mučenici okreću to po deset puta za veče. Ne znam koliko je to, sedamdeset - osamdeset dinara. Tada sam rekao da je to bruka i sramota, da je to krađa, da to nije istina, da to nije pravda. Niko nije reagovao. Trebalo je tri meseca da prođe, da se opljačka milion građana, da ih prevare. Sada oni treba da se organizuju u neke grupe, pojedinačno ili grupno da tuže. Koga da tuže? Zašto stalno pominjem specijalnog tužioca? Da uzme ovo pismo i da pročita.
Mnogo toga je ovde Tijanić napisao. Da je znao šta će da ispadne, sigurno ne bi. Ne pričam o njegovoj krivičnoj odgovornosti, niti bilo koga sa RTS-a ili bilo koga uopšte, to je stvar istražnih organa, pričam o moralnoj odgovornosti. To je Javni servis, koji plaćaju svi građani Srbije. Sada on govori o toj strukturi u ovom odgovoru ovde; nadam se da će sve kolege narodni poslanici to dobiti, ako ni zbog čeg drugog, ono zato što više neću da trpim tapšanje po ramenu, čestitanje po hodnicima, nego očekujem od svih poslaničkih grupa da ovde izađu, jer misle isto kao i ja, 99,9%. Evo, gledam kolege iz G17, pošto su iz vladajuće koalicije samo oni danas ovde. Svi misle isto. Hajde onda to i da kažemo.
Dobro je što su državni organi pokrenuli, ovo je vraćanje poverenja u pravosudni sistem. Dužni smo, kao narodni poslanici, da podržimo ovu akciju.
Pogledajte šta kaže gospodin Tijanić u svom odgovoru: „Od ostatka, 20% prihoda ide u budžet Republike Srbije“. Ako je Javni servis revnosno izvršavao svoje obaveze, 20% od tih para je već uplaćeno u državni budžet.
Zameniče generalnog sekretara, piši pitanje. Pitanje za Dianu Dragutinović, ministra finansija – kako ona misli te pare da vrati prevarenim građanima Srbije? Da li svi građani treba pojedinačno, ili će Javni servis, Ministarstvo finansija i ostali koji su u lancu učestvovali, namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno... Ko je odgovoran, ko je umišljeno učinio ovu krađu ili prevaru, on će odgovarati, ali su učestvovali mnogi, svesno ili nesvesno. To ih ne opravdava i ne oslobađa krivice.
Atakovao sam i ukazivao na moralnu stranu onoga, da Javni servis, koji nema školski program... Svi smo porasli, makar poslanici mojih godina, ima nas dosta ovde, hvala Bogu, uz „Školski program“. Gledao sam ga i sa 25 godina, ne zato što nisam ništa naučio, nego zato što je bio dobar i zanimljiv. Sada toga nemamo. Šta imamo?
Dalje kaže gospodin Tijanić – „48 sati svadba“, to je u deset najgledanijih emisija. Šta to treba da znači? Ako u 22.00 sata pustite porno film, to će biti najgledanija emisija u istoriji televizije. Kakav je to odgovor? Kakav je tu sistem moralnih vrednosti? Da li treba da podsetim sve vas ovde, posebno hoće da vas podseti Poslanička grupa Nova Srbija, koja jedina ovde u sastavu poslaničke grupe ima više od 30% manje zastupljenog pola, da ne kažemo žena, da je u toj emisiji „48 sati svadba“ promovisano nasilje nad ženama kroz jedno šarmantno objašnjenje – pa, ništa to nije tako strašno ako se neki put žena ošamari. Možda sada govorim sa viškom emocija, ali dete sam razvedenih roditelja, znam o čemu govorim.
Ali, ne zna Tijanić i ne zna RTS i ne znaju mnoge nevladine organizacije, koje su blago reagovale na to plašeći se silnika i siledžije na mestu direktora Javnog servisa. Sada smo videli da je obična kukavica, poturio je tamo spikerku da pročita tri rečenice nemuštog saopštenja.
Javno ga pozivam ponovo – nemoj da daješ nemušte izjave, druže Tijaniću, po nekim glasilima o podmuklosti narodnih poslanika Nove Srbije. Nismo mi podmukli, mislim da smo čestiti, pošteni i hrabri zato što ukazujemo na ovo i na vreme smo ukazali. Ne želim da bilo ko shvati da time želimo neke političke poene da steknemo. Bolje da je 28. decembra ovo skinuto sa programa.
Šta kaže menadžment i kolegijum? Baš bih voleo da vidim ko se krije u tom menadžmentu i kolegijumu. Ko je predsednik programskog saveta, to znam, to je jedan od naših kolega ovde, ali neću danas da pričam o tome zato što kolega nije prisutan.
I da je legalno na kraju ispalo, kakva je to poruka da se kocka na Javnom servisu promoviše? Koliko ljudi je shvatilo i pomislilo da možda svoje egzistencijalne probleme, svoju tužnu sudbinu, vidimo u kakvoj državi živimo i u kakvim ekonomskim problemima, može tako da reši za veče? Zar ne treba da promovišemo zapošljavanje, rad, učenje, da se na taj način nešto zaradi?
Pitao sam tada da li se poštuje Zakon o igrama na sreću. Da li znate koliko građana Srbije možete da ubedite u ovom trenutku da Lutrija Srbije nije umešana u ovo? Nijedan posto. Evo, neka se napravi anketa, i ona će pokazati da preko 90% građana Srbije misli da je Državna lutrija umešana u ovo.
Pogledajte, u zadnjoj rečenici (nadam se da će zamenik sekretara umnožiti ovo pismo i dostaviti ga svim kolegama) kaže: „Mišljenja smo da samo ovakva raspodela novca opravdava postojanje telefonske licitacije na Javnom servisu“. To kaže drug Saša Tijanić. „Nagradna igra sprovodi se u skladu sa Zakonom o igrama na sreću.“ To on kaže 28. decembra.
Šta ćemo sada da radimo? Da li i mi ovde imamo odgovornost? Da li imam ja odgovornost zato što nisam pričao još žešće, bez obzira na uvrede koje trpimo od direktora Tijanića, generalnog direktora RTS-a? Da li je trebalo da i ostale poslaničke grupe... Da li i one imaju članove stranke, birače, glasače, kolege i komšije koje su prevarene na ovakav način?
Pogledajte šta sad kažu, za šta su oni upotrebljavali – jedan deo je već uplaćen za novu žensku sigurnu kuću. Pitam Javni servis i Tijanića – za koju žensku sigurnu kuću i koliki je taj iznos? Slušajte dalje: u saradnji sa Ministarstvom prosvete, završava se spisak zabačenih seoskih škola koje će pomoći. Jadne te zabačene seoske škole ako budu spale na ovo, da se na ovakav način pomažu. Ako ima nekih sredstava, ako je nešto uplaćeno u budžet Republike Srbije, zar naša deca treba da sede u klupama koje su kupljene od novca kojim su prevareni milioni građana Srbije? Da li to zaslužuju Ministarstvo prosvete, Vlada, Skupština, prosvetni radnici, deca i roditelji?
Gospodo, braćo narodni poslanici, ovo uopšte nije naivna priča, ovo je paradigma, ovo je simbol Srbije u kojoj živimo, da se sa Javnog servisa, a ne zaboravljam da je toga bilo i na drugim televizijama, neću da ih pominjem samo iz jednog razloga, to su privatne televizije i nadam se da će se njima pozabaviti državni organi... Ali, što se tiče Javnog servisa, koji plaćaju građani Srbije, kakvu mi imamo obavezu? Mi smo izglasali zakon, i ja sam glasao za njega, ima ovde dosta narodnih poslanika koji su bili 2002. godine u Narodnoj skupštini. Nisam ni sada protiv, možda sam u manjini, možda većini građana Srbija smeta taj namet koji se zove TV pretplata.
Moje uverenje je da treba da postoji jedna televizija, zvali je Javni servis, zvali je državna televizija, kako god, da tamo bude nešto iz istorije našeg naroda, da bude školskog programa, da ne bude samo komercijalna televizija, ali ovako nešto, što je urađeno, ovo nije bruka i sramota, ovo je skandal.
Da li mi svako veče na tom javnom servisu čujemo jednu rečenicu, jedan džingl, jedan spot – „Vaše pravo da znate sve“? Znači, možemo da saznamo na tom javnom servisu i da li se predsednik Francuske razvodi i da li je našao novu suprugu, to je bitno za građane Srbije, ali ne možemo da saznamo koliku platu ima direktor Javnog servisa, koliko imaju novinarke koje je on doveo, koliko je stanova podeljeno na Javnom servisu, po kojim kriterijumima i po kojim konkursima. To ne možemo da znamo. Da li je to mešanje u uređivačku politiku? Nije. Duboko sam uveren da nije. Kao narodni predstavnici, a govorim u ime građana koji plaćaju TV pretplatu, imamo pravo da znamo kako se troši novac koji mi uplaćujemo svakog meseca preko računa za struju kao TV pretplatu ili TV taksu, kako je ko zove.
Što se tiče poslanika Nove Srbije, mi nećemo odustati od ovog pitanja.
Mislim da su se građani Srbije, a i vi, kolege narodni poslanici, uverili da mi od nekih pitanja teško odustajemo ovde. Hvala Bogu, dobijamo ohrabrenje, a mislim i svi građani Srbije i svi narodni poslanici, da se vredi boriti, da ne treba odustajati, ni na radnom mestu, ni u mesnoj zajednici, ni bilo gde gde je neka nepravda. Vredi se boriti.
Znam da za sada u našoj jadnoj državi u većini slučajeva pojedinci koji traže pravdu ne zadovoljavaju tu svoju pravdu zbog sistema, zbog politike koja se vodi u ovoj državi, ali neka ovo bude primer, ne zato što sam ja to govorio. Za ovo su znali i ostali narodni poslanici, nisam jedini ja znao šta se radi, da to nije moralno. Ne pričam o kriminalu, to neka utvrde državni organi.
Dakle, nije moralno da se kocka promoviše na Javnom servisu, nije moralno da postoji emisija „48 sati svadba“, gde se promoviše nasilje nad ženama.
To nije normalno i moramo zajedno, žao mi je što ovde nije predsednica, gospodine potpredsedniče, da sastavimo jednu zajedničku izjavu, kao Narodna skupština, da to već jedanput osudimo, a ne da se plašimo da li će Saša Tijanić večeras u „Dnevniku“ da nas pusti. Sinoć nismo bili ni sekundu, kao Narodna skupština. Da li je to njegovo privatno vlasništvo ili je taj Javni servis vlasništvo svih građana Srbije? Mi smo ovde predstavnici svih građana Srbije. Nije to njegova dedovina i očevina.
Dakle, na kraju ovog mog dvadesetominutnog izlaganja ponavljam, druže Tijaniću, skupi malo hrabrosti, nemoj da poturaš jadne spikerke, koje mucaju i ne mogu da pročitaju saopštenje od tri rečenice, izađi, ovo zavređuje specijalnu emisiju, da se pojaviš, pa možda uloviš i neku mušicu u nekom studiju. To ti je jedan put časnog i moralnog čoveka, a drugi put je u Moskvu, kod tvoje „mame“ Mire Marković. Mi koji smo se od '90. borili za demokratiju, slobodu informisanja i sve nismo to zaboravili. Grešni smo što si ti na tom mestu. Zbog toga se ovo i dešava. Zato i pričam, jer me malo grize savest zbog toga što je, makar nekim hiljaditim delom mog uticaja, taj čovek na mestu na kom jeste. Hvala.

Povredu Poslovnika reklamira Nemanja Šarović.

Gospodine Novakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa dva člana Poslovnika, a to su član 27, koji vas ovlašćuje da predsedavate sednicama Narodne skupštine i član 98, koji kaže da možete prekinuti rad zbog nedostatka kvoruma, pauza u radu, potrebnih konsultacija ili u drugim slučajevima kada Narodna skupština tako odluči. Danas raspravljamo o pet ....