Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, vidite, atmosfera u našem parlamentu najbolje odslikava atmosferu u društvu, hoću da kažem, koji značaj parlament danas uopšte ima i rasprava koju danas ovde vodimo.
Čovek bi rekao, hajde, možda tematika nije interesantna i značajna, pa možda i ne treba da bude većeg interesovanja, međutim, nažalost, kada govorimo o medijima, oni su danas strogo kontrolisani i parlament ne uživa prioritet u predstavljanju kada su mediji u pitanju. Jasno je da tu postoji velika pristrasnost i da za medije Vlada i protagonisti izvršne vlasti imaju dominantniju i značajniju ulogu. Nije čudo što nas nema. Ako i treba da se progovori o nečemu značajnijem, onda ćemo biti skrajnuti posle ponoći, u odloženim prenosima, što sebi dozvoljava Javni servis, koji se, vidite ovih dana, uključio u koruptivne, špekulativne akcije, gde se od lakovernih građana uzimaju pare, popunjava budžet i jedna manjina opet ima veliku korist.
Nadovezaću se na moje prethodno izlaganje, trebalo bi da to bude jedna celina. Neko je možda mogao da stekne utisak da imam nešto protiv policajaca. Kažu mi – šta imaš protiv policajaca? Nemam ništa protiv policajaca. Ako pogledate današnji „Nin“ videćete da je Zavod za udžbenike objavio u dva toma dnevnik Tase Milenkovića, prvog srpskog učenog policajca. Možda će i ovi predlozi, koji jako liče na neke priučene policajce, takođe zavredeti u budućnosti neke tomove nekih značajnih publikacija, ne znam, ali ono što sam hteo da kažem je samo da u takva tela možda ne treba stavljati ljude iz te branše. Protiv tih ljudi nemam ništa, pogotovo kada rade svoj posao na legalan i legitiman način.
Pitanje je sada, ako ovde vodimo jednu nepotrebnu debatu, zašto govorimo? Zašto vi srpski radikali i retki pojedinci uopšte uzimate reč, kada nećete biti u novinama objavljeni, nećete biti u medijima adekvatno predstavljeni, ono što vi kažete neće doći do naših građana? Jednostavno, moramo, mi još verujemo da smo u participarnoj demokratiji. Ako to tako jeste, mi narodni poslanici moramo da obezbedimo građanima da obezbede kontrolu nad izvršnom vlašću i nad nama poslanicima, iz dva jednostavna razloga: građani moraju da čuju naš glas, pošto su za nas glasali i moraju da čuju našu kritiku izvršne vlasti, zato što su oni glasali i za tu izvršnu vlast. Ali, ima nešto što je možda daleko važnije, a to je da oni kao poreski obveznici izdržavaju i tu izvršnu vlast i nas kao predstavnike u parlamentu. Zato govorimo i zato ćemo i govoriti, dopadalo se to drugima ili ne; predstavnici izvršne vlasti će ćutati, ali to je realna situacija.
Rekao sam da parlament apsolutno nema inicijativu u zakonodavnoj aktivnosti. Ovde samo izglasavamo zakone, ne trudimo se da neke zakone sami kreiramo, jer ne daju partijski vrhovi. To je realnost. Jednostavno, i kada neka poslanička grupa predloži neki predlog zakona ili akta, većinom odbijete i tu se onda otprilike sve završi.
Ono što hoću još da kažem, mislim da je potrebno da se kaže, kada vodimo ovakve rasprave, čovek bi mislio da se sve događa u Vladi. Ne, eno ga kazan na Kopaoniku gde se meša, gde se već i nova vlada formira. Tamo ćete videti da je za Javni servis interesantnije da prenosi šta se tamo događa, da li je Vlahović ubacio loptu u koš ili nije.
Dobro je što se bave velnes aktivnostima. To je za jačanje zdravlja apsolutno poželjno. Ima samo jedan problem, što većina građana Srbije sebi to ne može da dozvoli i takva demonstracija preko Javnog servisa može da bude sa moralne tačke diskutabilna. Naravno, nećemo se složiti svi. Neko će kazati da to treba prikazivati, da i ostali građani vide, pogotovo jadni penzioneri sa svojim penzijama i gomila nezaposlenih kojima sigurno nije do velnes centara, do sportskih aktivnosti, političara i tajkunsko-političarsko-parlamentarne ujdurme koja se događa na Kopaoniku.
Obećao sam da ću sa par reči da se osvrnem i na sledeću tačku koja nam je data da je razmatramo ovako grupno. Imate ostavku jednog člana Zdravstvenog saveta Srbije. Rekao bi sada čovek – šta je sada ovo, čovek je dao ostavku, ostavka je lični čin, šta onda ima da se priča? Ima mnogo da se priča. Savet za zdravlje je birala Skupština Srbije. To je stručni organ. Od stručnih tela imamo još i etički odbor, koji bira Vlada, imamo republičke stručne komisije koje brinu o pojedinim segmentima u zdravstvenoj službi. Ta stručna tela bira Ministarstvo.
Šta je problem sa Savetom? Prvi i osnovni problem svih regulatornih i drugih tela koja bira parlament jeste da se neblagovremeno biraju. Zakon o zdravstvenoj zaštiti je donet 2005. godine i propisao je da će devet meseci posle biti izabran Savet. Naravno, Savet je izabran 18. marta 2009. godine; računajte sada, da uzmemo i 2006. godinu, koliko je godina prošlo.
Ako gledate zakon, on ima izuzetno značajnu ulogu; kaže, čitam sad član 150. Zakona o zdravstvenoj zaštiti: „Stručni savet se obrazuje kao stručno i savetodavno telo koje se stara o razvoju i kvalitetu sistema zdravstvene zaštite, organizacije zdravstvene službe i sistema zdravstvenog osiguranja.“
Naravno, kada smo birali ovaj savet prvi problem je bio to što nije biran na način koji treba da bude zadovoljen da bi se ispoštovali stručni kriterijumi, a s druge strane, da bi to bilo reprezentativno telo koje bi moglo da odgovori svojim zadacima. Zadaci su u 14 tačaka jasno definisani. Neću ih čitati.
Šta je problem ovog odbora od početka? Zamislite, nema nikoga iz Vojvodine u takvom telu. Vojvodina je, hteli ne hteli, jedan od najrazvijenijih delova naše zemlje. Zdravstvena služba Vojvodine i te kako je značajna komponenta zdravstvenog sistema.
Hajde da se oglušimo o to, hajde da preskočimo i da kažemo da to nije važno. Drugi problem ovog tela je da tu pored kvalitetnih stručnjaka, nažalost, nemate i kvalifikovane stručnjake. Tu su morali da sede i ljudi koji se bave organizacijom zdravstvene službe, socijalni medicinari, epidemiolozi, da ne nabrajam sve. Ne, što je kolega već naveo, ovde su se izvesni lažno kvalifikovali za članstvo u Savetu.
Vidite, predsednik Saveta je istaknuti infektolog, sada ne moram ni da govorim o tome, za koga piše da je izuzetan stručnjak za finansijska pitanja i probleme. On je nama na skupštinskom odboru pre par dana lepo rekao – ja nemam veze sa finansijama u zdravstvu. Tako falsifikovane kvalifikative je ovaj parlament usvajao i onda smo birali članove.
Da ne govorim o drugim problemima, da ne kažem da u ovoj zemlji ima kvalifikovanih stručnjaka i eksperata Svetske zdravstvene organizacije, živih, koji su kreirali zdravstvenu politiku na planeti Zemlji, koji ovde apsolutno nisu poželjni. Možemo da se pitamo zbog čega nisu poželjni. Odgovor bi bio, verujte, jadan. Neću ni da pokušam da dođem do njega. Imate autoritet profesorke Viktorije Cucić, imate profesora Đorđa Jakovljevića, da ne idem dalje, vrhunske stručnjake na planu organizacije zdravstvene službe, koji ne mogu da sede u ovakvim telima.
Opet će neko da kaže – zašto si se raspričao toliko kada je čovek dao ostavku? Telo koje nije moglo da zaživi na vreme i koje je jedva zaživelo... Neću da pričam o tome da su izvesni predstavnici osporavani, da nisu legalno izabrani – predstavnici komore stomatologa. Tvrdi se da ih niko nije javno predlagao, nego je samo direktor napisao ime i poslao, da u to ne ulazim, imamo kakav-takav odbor.
Vidite, mi razrešavamo čoveka, ali niko ne predlaže novu osobu. Neko će da kaže – imaju četrnaest različitih profila, mogu da rade. Kako su radili? Imali su pet sednica do sada. Šta su na Odboru kazali – nemamo prostorija, imamo samo jednu sobicu u Ministarstvu zdravlja, nemamo finansije i kako mi da radimo?
Jedan jedini konkretan zadatak koji odbor dobija i koji mora da uradi jeste akreditacija programa kontinuirane medicinske edukacije. Svi lekari moraju stalno da prate struku, da prisustvuju stručnim sastancima i da na taj način dobijaju određenu količinu bodova. Na osnovu broja bodova im se svake godine produžava licenca koju izdaje Lekarska komora Srbije.
Šta se dogodilo? Stiglo je 3.000 programa do Saveta. Savet se našao u haosu, ne može da obavlja svoju funkciju. U zakonu lepo piše da administrativno-tehničku pomoć pruža Ministarstvo zdravlja. U zakonu lepo piše da se Savet finansira iz budžeta. Bio sam presrećan kada sam video tu stavku, ljudi su potpuno pokriveni, međutim, kažu – nemamo gde da sedimo, jedna kancelarijica, jedan službenik i nikakva finansijska sredstva. To je realnost. Najviše stručno telo, po zakonu, na ovakav način radi.
Dodatni problem, šta su onda oni uradili? Oni su pribegli, pretpostavljam u konsultaciji sa Ministarstvom zdravlja, kršenju zakona. Oni su lepo uveli komoru zdravstvenih radnika u Savet i formirali komisije koje će da određuju akreditaciju. Po zakonu ne može nikako. Komora je profesionalno udruženje lekara, medicinskih sestara, farmaceuta, stomatologa. Uzmite zakon, neću vas zamarati, ni po jednom članu zakona to nije moguće. Ali, u državi Srbiji je moguće. Ovde se zakona ne treba držati. Brozova izreka, krilatica „Nemojte se držati zakona baš kao pijan plota“ doživljava u dosovskoj reinkarnaciji procvat. Mi smo svakog dana svedoci toga. Grubo kršenje zakona.
Isto to stručno telo, koje je bilo merodavno da plan razvoja zdravstvene zaštite koji smo dobili analizira, propustilo ga je ka Skupštini, bez da je moglo da ga kvalitetno i kvalifikovano obradi i da svoje mišljenje.
Naime, mi smo dobili jedan predlog tog plana, koji će uskoro biti, verujem na narednoj sednici. Šta se čeka? Čeka se samo da se nakupe dva-tri zakona, da može Ministarstvo da vam aglomira nekoliko zakona da bi dekapitiralo raspravu, na kojoj, naravno, neće biti prisutan ministar.
Ne krivim ja ministra. Ovo što pričam nije kritika ministra. Ministar je pokazao šta zna, dovoljno vremena. On je potpuno jasan. On radi u granicama svojih mogućnosti. Da li je njegov opstanak uzrokovan Vladom, premijerom, ili možda negde na Kopaoniku treba tražiti neke dodatne ličnosti... Sada smo imali strane ambasadore, pa je sve to kompletirano, taj „đuveč“ sada stvarno liči na našu realnost, i to je ono što nije dobro.
Zašto nije dobro, da budem sada jasan. Ovaj parlament, ovaj savet koji smo izabrali kao vrhovno stručno telo nije imao snage i nema snage da donese zdravstvenu politiku zemlje Srbije, znači, da donese najopštije smernice šta treba činiti u interesu građana Srbije kada je zdravlje u pitanju.
Iz plana bi trebalo da proistekne program o kojem ćemo ovde raspravljati, a videćete kakav je to program i na kakav način. Garantujem vam da će to biti nekoliko zakona, da će biti protrčano, a ono što treba nakon toga da se desi, da iz plana koji je oročen za jedan određeni vremenski period uslede strategija i politika koju će Ministarstvo zdravlja da formira i inovira, pa onda da primenjuje, trebalo bi da dovede do dobrog stanja u zdravstvenom sektoru.
Kod nas nije tako. Kod nas je sve obrnuto. U zemlji Srbiji ste imali situaciju da imamo prvo strategije, nacionalne programe. Ni po jada što su oni takvi, ima druga priča, što su neadekvatni, ali nije prilika da o tome pričamo. Sada se ide na plan koji proističe iz onoga što treba da proizvede. To je logika koja ovde u Skupštini hoće da se nametne, logika protivna stručnim pravilima profesije i logike.
Da završim, zašto sada ja to potežem? Potežem zbog toga što ovde nije shvaćen osnovni problem srpskog društva, a to je biološka ugroženost građana. Ne kažem da smo samo lošom politikom (ili politikama) izvršne vlasti, a bogami, sklon sam da mogu i to da tvrdim, dovedeni u takvu situaciju. Dva su velika problema: nedovoljno rađanje i drugi razlog zbog kojeg danas pričam – visoka opšta smrtnost, 14 ljudi na hiljadu umre, a na hiljadu ljudi deset se rodi. Onda imate ono da je svake godine za jedan grad od 35.000 do 40.000 ljudi manje i da će nas manje biti za neki milion u 2025. godini. To je problem.
Šta je problem kod te smrtnosti? To što je najveći uzrok nešto što se može sprečiti – hronične nezarazne bolesti, koje se ogledaju u kardiovaskularnim bolestima i u malignim bolestima. Šta je problem? To što ovaj parlament neće to da uoči, neće autistično Ministarstvo da to istakne kao glavni cilj, da se zaustavi biološka dezintegracija našeg naroda, nego priča uopštene priče koje, svaka za sebe, imaju opravdanje, ali ne dotiču ključni i fundamentalni problem srpskog društva. O tome se ćuti. Koje su to mere kojima se to može sprečiti? To znaju oni eksperti koji ne mogu da dobiju mesto u našem zdravstvenom savetu. Svaka čast ostalima, svi su oni časni stručnjaci i svi oni u granicama svojih mogućnosti i pruženih uslova rade svoj posao.
Ono što takođe hoću da kažem i otprilike bih završio svoje izlaganje ovim, ovakva politika, loša, prema Zdravstvenom savetu koji je, izgleda, shvaćen samo kao jedna forma i kao jedna kulisa kojom ćemo zamaskirati svu bedu i jad stanja kakvo imamo u zdravstvenom sektoru...
Postoji još jedna bitna činjenica koju moram da istaknem. Zašto ovo pričam? Pričam upravo zbog građana Srbije jer smo mi u zdravstvu suočeni sa pravima tzv. pacijenata. Mi smo potpisnici Rimske deklaracije. Tamo je imenovano četrnaest prava pacijenata. Naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti je obuhvatio osam svojim članovima.
Mi imamo i Zaštitnika građana, ombudsmana, i on je uočio probleme u tom zdravstvenom sektoru i postoji ideja da se uradi projekat ostvarivanja prava pacijenata.
Šta je suština i zbog čega se ja brinem? Oni sami pobrojavaju četrnaest prava: pravo na preventivne mere, pravo na pristup, pravo na informaciju, pravo na pristanak, pravo na slobodu izbora, pravo na privatnost i poverljivost, pravo na poštovanje pacijentovog vremena, pravo na standarde kvaliteta, pravo na sigurnost, pravo na inovaciju, pravo da se izbegnu neophodne patnje i bolovi, pravo na lični tretman, pravo na žalbu i pravo na obeštećenje.
U pregledu situacije, šta nam nude? Kažu – široko je rasprostranjen utisak da medicinska profesija kolektivno uporno radi na prikrivanju svojih grešaka na način koji najviše liči na bekstvo vozača koji je izazvao saobraćajni udes sa lica mesta, i to uz svesrdnu pomoć ne samo ostalih vozača i svedoka, već i onih koji obavljaju inspekcijski nadzor nad kvalitetom medicinskih usluga.
Kaže – izveštaji stručnjaka navode da kao rezultat te kompleksne situacije Republički zavod za zdravstveno osiguranje plaća loše lekare, neadekvatne tretmane, kao i direktne lekarske greške, ali i saniranje zdravstvenih posledica tih grešaka, tj. lečenje onih čije se zdravstveno stanje usled lekarskih grešaka pogoršalo ili se nije popravilo.
Ovo je ono što je ombudsman shvatio da je problem u srpskom zdravstvu. Nije korupcija, nije to što pacijent ne može, i pored toga što citira navode, da ode kod privatnog lekara i da bude refundiran. Ne, sve to nije, ali jesu greške lekara, to je ključna stvar i to treba sada ispitati i to treba urnisati. Na stranu uslovi u kojima se radi, na stranu patologija sa kojom se susrećemo, na stranu to što ne postoji ni adekvatna zdravstvena politika. Sve to nije interesantno. Na stranu to što parlament danas i danima na ovakav način raspravlja o bitnim problemima zdravstvene službe.
Završavam, u Americi bi Evropejci i oni koji su za ove integracije u NATO... Imate primer da Obama hoće da uvede izvesne reforme u zdravstvenoj službi. Pre per dana, deset poslanika republikanaca i deset ostalih, on u sredini, televizija direktno prenosi, deset sati rasprava.
Dame i gospodo, ono što sam na početku rekao u prvom izlaganju, radimo u petak, radimo noću. Britanski parlament i poslanici, koji zakon tri puta češljaju kroz oba doma, uz tri čitanja, i odbore, u četvrtak napuštaju prestonicu, idu u izborne jedinice da vide šta im birači rade. Ne, vi ste biračima namenili da gledaju Kopaonik, da gledaju ono što „pinkovita“ i one druge javne televizije prikazuju, a to je daleko od onoga što je realan život i interes građana Srbije. Hvala lepo.