Zahvaljujem, gospođo predsednice. Ovo ću vreme koristiti kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Pokušavamo na početku, na prvim članovima, da ministru ukažemo na neke propuste prilikom definisanja nekih pojmova, ali je ovo svakako prilika da se kaže nekoliko stvari i o samom zakonu.
Ovaj zakon je imao vrlo čudan put do dolaska na ovu raspravu. Javna rasprava je protekla u atmosferi za koju mediji i određene organizacije kažu da nije bila dobra. Kada nije dobra atmosfera javne rasprave, onda dobijete ovako loš predlog zakona.
Podsetiću javnost Srbije šta se dešavalo 27. decembra u amfiteatru Veterinarskog fakulteta. Imali ste delegate Lovačkog saveza. Njih je trebalo da bude 197, bezmalo 200, pojavilo se nekih 138. Za neke stvari se glasalo, otprilike 104 ljudi. Jedan deo je napustio taj sastanak nezadovoljan nekim stvarima, nezadovoljan prezentacijom ovog zakona o kome se govori unazad nekoliko godina.
Posle pojavljivanja tog predloga zakona reagovale su i pojedine lovne oblasti, recimo šumadijska oblast. S druge strane, imali smo u načelnoj raspravi potvrdu ministra da postoji podrška lovačkih udruženja i lovačkih organizacija. Mislim da stvar stoji malo drugačije.
Prosto, u takvoj atmosferi se došlo do predloga zakona koji ima tendenciju da ono što je stvarano godinama, više od jednog veka, bude rastureno, da ne postoji. Da ne postoji Lovački savez, da ne postoje lovačka udruženja, da ne postoje lovačka društva, da ekskluzivno pravo na odlučivanje ima isključivo ministar. Ali, nije ministar taj, iza ministra stoji neko drugi.
Sad se vraćamo na onu priču o velikim površinama zemljišta koje kupuju određeni tajkuni. Suština budućeg stanja lovstva u Srbiji je da onaj ko bude imao para, taj će moći da lovi bez ograničenja. Onaj ko je do sad lovio, može komotno da spakuje puške, da da oglas u određenim glasilima, kakve su Lovačke novine, da te puške prodaje, više mu neće biti potrebne zato što ovaj zakon u nekim svojim odredbama, a o tome ću govoriti kad dođu na red, jasno određuje kakve su pozicije i Lovačkog saveza i lovačkog društva, šta će moći da urade, šta neće moći da urade, a neće moći da urade bukvalno ništa, tako da je ovo praktično kraj onoga što se zvalo lovstvo u Srbiji.
Nažalost, čini mi se da Ministarstvo nije uzelo u obzir iskustva s ovakvim predlogom zakona koja su se već dešavala u nekim zemljama, da nije imalo uvid u to šta se dešavalo s pojedinim lovištima u republikama bivše Jugoslavije, u nekim susednim zemljama u okruženju i kako danas izgledaju ta lovišta. Dakle, to je sudbina.
U načelnoj raspravi sam rekao da mi je ostala dilema da li se ovo može popraviti amandmanima. Ne može se popraviti amandmanima. To je definitivno loš predlog. Da je to tako, potvrđuju još dve činjenice.
Kada se uđe u načelnu raspravu o jednom zakonu, a on ne dobije zeleno svetlo na matičnom odboru, šta čovek da pomisli o tom zakonu? Zbog čega taj zakon nije dobio zeleno svetlo na matičnom odboru? Da li postoji odgovor na to pitanje? Postoji. Zakon je loš. Eto, to je odgovor.
Desi se da se u raspravi u pojedinostima pokušava na mala vrata da se određeni amandmani ispeglaju, da se ubace neki amandmani koji suštinski ne menjaju zakon, nego je to samo da se baci prašina javnosti u oči, kao nešto se dogodilo, neki amandmani su prihvaćeni, zakon je dobar i zakon treba proći.
To ne valja, definitivno. Nije zakon taj koji će da promoviše novac. Neće se time ništa rešiti. Naprotiv, učiniće se velika šteta i udruženjima i divljači. To će biti opustošeno i za par godina lovstva u Srbiji više neće biti.
