Dame i gospodo, moram reći da sam malo iznenađen tokom ove rasprave. Mislio sam da bi ovo trebalo da bude rasprava o zaštiti zečeva i srna, a ona se pretvorila u raspravu o zaštiti jadnih lovaca.
Predložio sam amandman kojim predlažem da se član 4. dopuni novom tačkom kojom bi se definisao pojam lovstva. Predložena definicija glasi: "Lovstvo je delatnost koja obuhvata gajenje, zaštitu, unapređivanje populacije divljači i njihovih stanovišta, lov i korišćenje divljači". Po meni je nelogično da mi danas raspravljamo o zakonu o lovstvu u čijem predlogu imamo definicije 43 pojma i izraza koji se upotrebljavaju u ovom zakonu, a nemamo definiciju samog pojma lovstva. Mislim da je ona neophodna, iz razloga što imamo različita, potpuno suprotstavljena tumačenja ovog pojma.
Prvo je tumačenje onih koji lovstvo shvataju kao humanu delatnost i čiji je osnovni cilj, bukvalno, svakodnevna borba za očuvanje sve ugroženijih životinjskih i ptičjih vrsta. Nažalost, a to pokazuje i današnja rasprava u Skupštini, oni su očigledno u velikoj manjini. Drugo je tumačenje onih koji se lovom očigledno bave radi pukog zadovoljstva, radi izlazaka u prirodu, radi ubijanja životinja, radi ražnjića i kotlića. Kod njih se lovstvo očigledno shvata na takav način. Njihov najveći trijumf je da mogu da se pohvale da su ubili određenu životinju ili pticu, a što je trofej veći ili ređi, njihov trijumf je veći.
U obrazloženju za odbijanje ovog mog amandmana Vlada je napisala sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što lovstvo kao delatnost od opšteg interesa predstavlja mnogo više od ponuđenog rešenja i'', obratite pažnju, ''ne može imati definiciju, jer u sebi između ostalog sadrži sve elemente održivog gazdovanja divljači, održivog i racionalnog korišćenja prostora - staništa divljači, na način i u obimu kojim se trajno održava i unapređuje vitalnost populacija divljači, proizvodna sposobnost staništa i biološka raznovrsnost, čime se postiže ispunjavanje ekonomskih, ekoloških i socijalnih funkcija lovstva''.
Šta ovde nije logično? Vlada prvo kaže da lovstvo kao delatnost ne može imati definiciju, što je potpuno nelogično jer ne postoji ništa što ne može imati definiciju, što se ne može definisati, a onda u nastavku rečenice sama daje definiciju lovstva. To je jedna nelogičnost, a poslužila je kao obrazloženje za odbijanje mog amandmana. Ako je definicija lovstva koju sam ja ponudio loša, ne bežim od toga da je možda loša, onda mi nije jasno zašto Vlada u Predlog zakona nije uvrstila ovu svoju definiciju. Ponavljam, nelogično je da imamo zakon o lovstvu, a da nemamo definiciju lovstva.
Drugo o čemu želim reći nekoliko reči jeste da ovde nije dovoljno rečeno o postupanju s ubijenom divljači. Konkretno mislim na predstavljanje divljači u javnosti. Razumem što lovci lažu, razumem i što ubijaju, ali, iskreno, neshvatljivo mi je što se time junače. Verujem da ovde nema narodnog poslanika koji bar jednom u životu nije video sliku koju ću opisati. Uglavnom lovac ujutru ustane, obuče lovačku uniformu, uzme pušku u ruku, ode u šumu, povede još pojačanje u vidu psa i, što kaže gospodin Krasić, ubije nenaoružanog zeca. Da mu sve to čovek oprosti, međutim, onda tog zeca zakači za kaiš lovačke uniforme ili ga prebaci preko ramena i zaputi se ulicom kroz grad ili u selo kroz šor.
Zaista smatram da je vreme da takve slike proteramo s naših ulica i sokaka. Ovo kažem iz razloga što sam pre pet-šest dana u Velikoj Plani prisustvovao jednoj takvoj slici, gde je grupa od trojice ili četvorice lovaca ulovila neku životinju, čini mi se da je bila lisica, doneli su je u park ispred fotografske radnje i tamo su napravili čitav cirkus fotografišući se s tom ubijenom divljači. Posebno me je porazilo to što su tu dotrčala deca iz obližnje osnovne škole, njih dvadesetak, i sve to posmatrala. Smatram da je zakon trebalo da reguliše obavezu lovaca da nas poštede takvih svojih trijumfa.
