Hvala, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, hajde da počnemo od nekih stvari koje treba odmah razjasniti.
Kao prvo, DSS smatra da je ovo potreban zakon i da je posle 1992. godine, kada je donet prvi Zakon o izbeglicama, ovo jedan od zakona koji praktično prati tok i vreme i promene koji se dešavaju u tom vremenu. S druge starne, pozdravljamo donošenje ovakvog zakona, zato što se sa time trajno rešava status i položaj izbeglica, jer, priznaćete, pravi način da se neko integriše u jednu sredinu jeste način da on živi ovde i da dobije stan, kao i svaki drugi građanin.
Druga stvar, koju bih volela da razjasnimo, a gospodin ministar je u uvodnoj reči nekoliko puta tu stvar malo pipnuo, ali je nije do kraja razjasnio, jeste – kako je došlo do toga da baš gospodin Dačić, koji je prvi potpredsednik Vlade i zamenik premijera Vlade i ministar unutrašnjih poslova, bude ovlašćeni predstavnik Vlade za ovu tačku, kada mi imamo i drugog potpredsednika, gospodina Jovana Krkobabića, koji je, doduše, nevidljiv, ali i te kako zadužen upravo za ovu oblast, a ima i savetnika upravo za ovu oblast, a dozvolićete, u ovim teškim vremenima, kada građani Srbije nemaju, baš, mnogo sredstava – od novca tih građana Srbije gospodin Krkobabić plaća svog savetnika, a danas ne može ovde da se pojavi pred nama da brani ovaj zakon?!
Treće, moje iznenađenje je ministar Rasim Ljajić koji se već dugo bavi ovim problemom. Bogami zadire, kako ministar Dačić kaže, ovaj problem i u njegovu oblast. Istina je, ali zadire i u oblast gospodina Ljajića, pa je bi bilo logičnije da je on bio danas ovde, jer smo malo morali da popričamo i o onom Zakonu o socijalnom stanovanju, jer sve ono što se pojavilo tada i što smo mi kao poslanici DSS komentarisali, sada se u ovom zakonu pojavljuje kao problem. Te stvari treba razjasniti.
Još jednu stvar treba razjasniti, jer ono što sam čula pažljivo slušajući moje prethodne kolege, ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, imaju problem da razjasne dve stvari – ''status izbeglice'' i ''status raseljenog lica''. To, naravno, nije isto i ne smemo govoriti o tome kada se govori o ovom zakonu. Ovaj zakon se, gospodo, odnosi samo na ''status izbeglica'' u Srbiji.
Nekoliko reči koje treba prokomentarisati, pre toga, jesu da je izbeglička kriza u staroj Jugoslaviji, zapravo, započela 90-tih godina i da smo mi od 1991. i 1992. godine do 1996. godine u jednom momentu imali 540.000 registrovanih izbeglica, a možda i više od milion pravih izbeglica koje su ostale neregistrovane. Od tih skoro milion, 300.000 ljudi je bilo iz Hrvatske. Samo 260.000 ih je bilo iz Krajine. Ovo govorim namerno, zato što smo juče usvojili jednu sramnu deklaraciju, pa se nadam da će možda nekome pasti na pamet da usvajamo i deklaraciju kako bi ovi ljudi, takođe, dobili neka prava tom deklaracijom i kako bi se i njihova žrtva cenila.
Tih 260.000 Krajišnika, gospodo, pobeglo je pred vojnim operacijama "Oluja" i "Bljesak". Pobegli su spasavajući gole živote, ostavljajući svoju imovinu. Mnogi su ostali tu, a mi ih nećemo ni spomenuti nikada, jer se jednostavno ne bavimo takvim stvarima. Neke druge žrtve su veće nego što su srpske?!
U momentu kada je u Srbiji koja je, moram da kažem, bila i sama siromašna, a moram da kažem i to da se ponosim time što je tada primila sve te izbeglice među svoje građane, iako je znala da ne može da im pruži ni adekvatan ni dovoljno dobar smeštaj i sve ostalo, u tom trenutku su se počele stvari dešavati na sledeći način: jedan deo tih izbeglica je otišao u zemlje trećeg sveta, jer, moramo to da priznamo, bogami, neki od njih su našli jako dobre poslove, na vrlo odgovornim mestima u tim trećim zemljama, tako da kažemo, zato što su bili vrlo stručni, vrlo kompetentni i te zemlje su ih prihvatale. Čak su imale programe koje su nudili tim ljudima da dođu tamo sa svojim porodicama.
Drugi deo jeste se vratio u neke zemlje odakle su izbegli, pri tom mislim, pre svega, na Hrvatsku u koju se vratio jedan mali deo izbeglica i moram da komentarišem i to da Hrvatska danas raspolaže podatkom da se 120.000 izbeglica, praktično, vratilo, integrisalo u Hrvatsku. Naši podaci nisu takvi. Naši podaci su bogami dvostruko, možda čak i trostruko manji od tih 120.000.
Treći deo izbeglica, koji je odlučio da se praktično ne vraća, da ostane u zemlji koja je primila, jeste nekim svojim resursima, svojim snagama uspeo da se snađe u Srbiji, da se integriše i da praktično ostane u Srbiji.
Prema poslednjim podacima iz 2008. godine, na području Srbije još uvek boravi oko 86.000 registrovanih izbeglica. Više puta korišćen podatak, koji ću, takođe, eksploatisati zato što mislim da treba da ga eksploatišem, pogotovo sinoć posle onog sramnog dana i sramne večeri, moram da kažem, da prema podacima UNHCR, ne Srbije, ne DSS koju tako lako optužujete, Srbija je prva u svetu po broju izbeglih i raseljenih lica, a među pet zemalja u svetu po produženom izbeglištvu. Pogledajte koje su još četiri. To su, zaista, vrlo siromašne zemlje i ne može se zaista Srbija stavljati u isti koš, ali očigledno jeste u njemu.
Sada je osnovno pitanje – može li Srbija sama da reši problem izbeglica u njoj? Mislim da ne može, ne zato što neće, ne zato što ne zna, nego zato što je, pre svega, sama vrlo siromašna i pomoć donatora joj je i te kako potrebna. A, sa druge strane, potrebno je još nešto što ona nema, iako se mi kunemo u svoje velike i moćne prijatelje sa Zapada, mi zapravo imamo problem da nam ti veliki i moćni prijatelji sa Zapada pomognu utičući, pre svega, na Hrvatsku da reši ovo pitanje, jer ovo pitanje Hrvatska očigledno političkim sredstvima neće da reši, pričajući nam, pri tom, jednu vrlo lepu i jednu vrlo pitku priču, koja ne pije vodu, jer nije realna.
Dakle, posle 18 godina, od kada je ovaj problem u Srbiji počeo, stvari se jesu pomerile sa mrtve tačke, jesu se dogodile mnoge stvari koje su olakšale život izbeglicama, ali još uvek ovaj problem traje i još uvek imamo problem toga da Hrvatska neće da prihvati obaveze koje je prihvatila potpisivanjem Sarajevske deklaracije.
Još jedno veliko pitanje na koje treba odgovoriti i za koje treba da bude odgovorna i ova vlada, jer mislim da je trenutak da se utiče na to pitanje. Sve zemlje bivše Jugoslavije, ne govorim o Sloveniji, govorim o našem delu, jesu u nekom poslednjem dvorištu, čekaju ulazak u EU. Pitanje izbeglištva je veliko pitanje koje EU hoće da reši, to je očigledno. I, možda je poslednji trenutak da se insistira na rešenju tog problema, pre svega izbeglica koje su došle iz Hrvatske, jer jedino na taj način, na način da još uvek postoji nada da se zakonima regulišu pitanja povratka Srba, a da se ne čeka ulazak Hrvatske u EU, jer onda ona više neće imati uopšte nikakav razlog da taj problem reši.
Vrlo mi je bilo simptomatično nešto što se događalo neposredno pre donošenja ovog zakona, a to je, recimo, kraj marta 2010. godine, u Beogradu je održana Ministarska konferencija ministara spoljnih poslova iz regiona i upravo je problematika izbeglištva, izbeglica, bila ono što je bila tema za ovaj ministarski sastanak.
Moram da citiram izjavu ministra spoljnih poslova Hrvatske, gospodina Gorana Jandrokovića, da je Hrvatska napravila sistem koji omogućava povratak svih izbeglica u ovu zemlju. Prosto, ne znam zašto, onda, izbeglice ne prepoznaju ovaj sistem kao kvalitetan i zašto, onda, ne regulišu svoj povratak koristeći modele ovog sistema.
Dalje u izjavi kaže, ''Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim i prihvatanjem Sarajevske deklaracije.'' Hajde da vidimo koje su to obaveze.
Sarajevska ministarska deklaracija je jedan čin političke volje, da se u regionu regulišu odnosi, da se na način saradnje u regionu postavi i reguliše pitanje i završi pitanje i problem izbeglištva, i to na taj način, da one izbeglice koje žele da se vrate u zemlju odakle su pobegle, to te zemlje i omoguće, pri tom, vodeći računa i o građanskim pravima i o slobodama, vodeći računa o pravnim stvarima kao što je imovina, i vodeći računa o tome da nema diskriminacije. I, ako izbeglice ne žele da se vrate onda su one zemlje u koje su oni došli, to je, naravno, Srbija, dužne da donesu zakon kojim bi integrisali izbeglice u svoju zemlju, kao i druge sistemske zakone kako bi se olakšao i poboljšao kvalitet života tih ljudi u tim zemljama.
Nažalost, problem naravno nije zatvoren, iako se Hrvatska kune da ona te principe Sarajevske deklaracije poštuje. Ja ću analizom doći do toga, zajedno sa vama, da ona to zapravo ne poštuje.
Šta je problem i najveći problem zbog čega se ovo pitanje postavlja i otvara sa Hrvatskom? To je pitanje nepriznavanje stečenih prava bivšim nosiocima stanarskih prava. I u najvećem broju ovo pitanje se odnosi na one etničke Srbe koji su živeli u gradovima Hrvatske. To pitanje se najviše njih tiče.
Predstavnici OEBS, UNHCR i Evropske komisije su izrazili, pazite, zabrinutost što politički konsenzus o mehanizmima obeštećenja još uvek nije postignut. Ali, jasno je valjda i njima i nama, i svima ostalima, da Hrvatska nema nameru da taj mehanizam ostvari, niti mi da se kao zemlja izborimo da evropske organizacije utiču na Hrvatsku da ona ovaj problem otvori i reši na način na koji je rešen u BiH i na koji se inače rešava kvalitetno.
Dakle, problem je u tome, upravo, što te međunarodne organizacije imaju dvostruke standarde i što, kada je u pitanju Hrvatska, oni ne žele da nateraju Hrvatsku da te standarde primeni i na povratnike koji dolaze u Hrvatsku.
Da se vratim dalje Jandrokovićevoj izjavi. Evo kompletno: "Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije, a pre svega kada je reč o obnovi porušenih objekata i tu je obnovljeno 146 hiljada porušenih i uništenih objekata, na šta je potrošeno 5,3 milijardi evra. U Hrvatsku je integrisano 120 hiljada izbeglica i prognanih. Pitanje radnog staža je rešeno bez ograničenja. Rekao bih da je pre desetak dana u Hrvatskoj nađeno novo i bolje rešenje, umesto dosadašnjeg trajnog zbrinjavanja vlasnika stanarskih prava." Pazite, kompletna izjava pokazuje samo jedno: zapravo, ovo je izjava koja treba da popravi imidž Hrvatske u međunarodnoj javnosti, ali ona pokazuje nama u Srbiji da Hrvatska i dalje nema nameru da ovaj problem rešava na način kako se rešavao u BiH, niti ima nameru međunarodna zajednica da je na to natera.
Na koji način problem izbeglištva može da se reši? Povratkom i integracijom. Da vidimo kakvo je stanje u Hrvatskoj kada je u pitanju povratak. Pre svega, postoje nekakve tajne liste i tajne optužnice. To je pitanje straha ljudi koji tamo dolaze. Vidite, u javnosti se često pojavljuju primeri takvih ljudi. Sa druge strane, mi insistiramo da te optužnice budu javne. Naravno, uopšte nemamo nameru da štitimo nikoga ko je pravio zločine, ali javna optužnica je nešto što je međunarodni standard i, kako se to kaže javno.
Drugi problem je nepriznavanje stečenih prava izbeglica, bivših nosilaca stanarskih prava. Prema proceni OEBS, 100 hiljada ljudi u Hrvatskoj, etničkih Srba, ne može da reši ovaj problem na pravi način, jer je 100 hiljada ljudi Hrvatska blokirala da svoje stanove povrate nazad. Kako ih je blokirala? Vrlo jednostavno, 1996. godine je donela zakon, ukinula institut nosilaca stanarskog prava, ukinula institut stanarskog prava i ko je otišao šest meseci iz svog stana, ne živi u njemu šest meseci, više nema pravo da ga dobije nazad. Najjednostavnije, najbezobraznije, jednostavno, ne poštujući nijedan međunarodni standard! To je uradila, niko joj više ne brani da to vrati.
Na kraju krajeva, hrvatski premijer Jadranka Kosor živi u jednom takvom stanu.
Doduše, moramo da kažemo da je Hrvatska započela dva programa stambenog zbrinjavanja, ali ono što je bitno, nijedan ne razmatra nezakonitost oduzimanja stanarskih prava, niti pitanje stečenih prava na privatizaciju stanova po povlašćenim uslovima. Dakle, Hrvati pitanje stanovanja posmatraju kao humanitarni problem. To je, naravno, nedopustivo. To nije samo humanitarni problem. Oni, što je isto vrlo diskutabilno, ne omogućavaju povratniku koji je imao stanarsko pravo da se vrati u svoj stan, niti na bilo koji način garantuju da se on može vratiti u bivše mesto prebivališta. Dozvolićete, to je jako komplikovano za povratnika. On se vraća, a gde se vraća? Ne tamo gde je bio integrisan nego na neko nepoznato mesto, pod nepoznatim uslovima.
Treći problem jeste pravična nadoknada za opljačkanu i uništenu privatnu imovinu. Samo u tim pominjanim akcijama "Bljesku" i "Oluji", za koje se verovatno nećemo mi izvinjavati, pretpostavljam, nego očekujem da se, kako neki kažu da smo povukli nogu, sada izvine oni nama za "Bljesak" i "Oluju", ali ne verujem da ćemo to dočekati. Znači, samo u tom "Bljesku" i "Oluji" 1995. godine ubijeno je dve hiljade Srba u Krajini, uništeno je 40 hiljada srpskih kuća u Krajini, potpuno je spaljeno 380 srpskih sela, gospodo. Pa, ne znam da li treba da se izvinimo i za to? Ukupna materijalna šteta, ne govorim o ljudskim životima, jeste 30 milijardi evra.
Tu bih stala. O samom zakonu ću govoriti kasnije, prijavila sam se da govorim i kada budemo govorili po listi. Dakle, otvorila sam neka pitanja, možda bi bilo prilika da otvorim još samo dva pitanja, da ministar bude spreman i da zna o čemu ćemo pričati. Prema tome, ono što nas iz DSS interesuje jesu podaci i procene Stambenog fonda za izbeglice, kojim sada raspolaže država Srbija. To nismo uspeli da vidimo iz ovog predloga, a to je nešto na osnovu čega ovaj zakon onda dalje ima smisla. Ono što je nama interesantno, koliko novih stanova je planirano da se izgradi iz sredstava dobijenih otkupljivanjem ovih stanova? Zakon predviđa pravljenje fonda, taj fond se izdržava od otkupljivanja stanova. Nama je to vrlo interesantno.
S obzirom na to da smo uložili amandmane i sporimo se sa ministrom na jednom jednostavnom problemu, Predlog zakona daje mogućnost da se oprosti 90% vrednosti stana, a mi mislimo da je to malo, jer je u pitanju otkup, a ne poklanjanje, znači, dve kategorije. Drugo, od 10%, koliko ostane, neće moći da se napravi mnogo stanova. Dakle, o tome bismo kasnije razgovarali. Hvala vam. (Aplauz)