Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, uvažene izbeglice, pred nama je jedan vrlo bitan zakon, ali suštinski neće doneti ništa novo, s na to obzirom da u sebi ima samo dve bitne celine. Jedna je završetak organizacione strukture Komesarijata za izbeglice, ono što nije rešio prethodni zakon, a drugo je prodaja imovine, ono što je faktičko stanje, stanova i kuća, što je napravila Republika Srbija i ono što su došla sredstva po osnovi donacija.
Što se tiče nadležnosti, ovde vidimo ministra, zamenika predsednika Vlade i ministra policije, koji je ovde strpljivo čekao, odradio svoj deo posla, međutim, u pravnom sistemu Republika Srbije nadležnost u oblasti izbeglištva, izbegličkih pitanja leži ovog trenutka na dve institucije, a to su prema odredbama Zakona o Vladi, potpredsednik Vlade zadužen za izbeglička pitanja, i prema odredbi Zakona o ministarstvima, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja. Ni jedan ni drugi ministar nisu ovde.
Predsednik Skupštine je bio dužan, shodno odredbi člana 87, da za ovu sednicu pozove nadležne ministre da budu prisutni ovde. Ovde je pozvan, koliko vidimo iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i predložen kao ovlašćeni predstavnik Vlade, Ivica Dačić, prvi potpredsednik, zamenik predsednika Vlade, ministar unutrašnjih poslova, a za poverenike – poverenik Vladimir Cucić, komesar za izbeglice, Svetlana Velimirović, zamenik Komesara za izbeglice, i Danijela Popović-Roko pomoćnik Komesara za izbeglice. Tu gospođu ne znam. Gospođa nije mogla biti prisutna ovde zato što nema zakonskog uporišta da ona bude ovde, jer nema zakonskog uporišta za njeno imenovanje. Zakon o izbeglicama iz 1992. godine ne poznaje pomoćnika Komesara. Kako je to učinio Komesar i ko je to učinio treba da preispita Vlada.
Nadalje, kada govorimo o nadležnostima moramo reći da nadležnost u oblasti izbegličke problematike i izbegličkih pitanja, problema, leži na celokupnoj državnoj strukturi. Iz čega to proizilazi? Iz odredaba Ustava, član 13. ću vam pročitati: ''Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu.'' S obzirom na to da su pitanja povratka, oduzetih, uzurpiranih, prava, pitanja koja se odnose na inostranstvo, znači da na svim republičkim organima koji u toj oblasti imaju određena ovlašćenja leži nadležnost.
Što se tiče odredaba Zakona o izbeglicama sada važećeg iz 1992. godine postoji jedna jako široko postavljena pravna formulacija u članu 4. tog zakona koja kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje im međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane.'' Odgovorno tvrdim da državne strukture, državne institucije Republike Srbije ne rade ništa na kolektivnoj zaštiti, kako ovde stoji, ličnoj imovini, imovinskim pravima i drugim pravima i slobodama izbeglica i kaže – ''obezbeđuje međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane.''
Da su državni organi Republike Srbije u periodu od 1990. godine pa do danas to činili, danas bi imali završen postupak izbeglištva i danas ne bismo imali izbeglice. Državni organi Republike Srbije o izbegličkim pitanjima u međunarodnim odnosima ne čine ništa. Da sam u pravu, pročitaću vam odgovor na jedno poslaničko pitanje, dobio sam ga 14. novembra 2008. godine, pod brojem 05-9-4660/08, gde se kaže: ''Komesarijat za izbeglice u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti, ukazujući na probleme i tražeći pomoć i podršku za nastavljanje Sarajevskog procesa.''
Molim vas, Komesarijat za izbeglice sprovodi postupak i, kako kaže ovde, ''intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti''. Gde, u kom zakonskom propisu vi to nalazite? I tako dalje, da ne ulazimo dublje u pravo.
Šta je suština? Suština je da izbeglice traže ono što je njihovo, traže povratak njihove imovine, imovinskih i socijalnih prava i ništa više. Ono što je tragično za ovu zemlju, sav teret izbeglištva je pao na ovu državu. Šta je sa Hrvatskom? Šta je učinjeno da se vrate oduzeta prava Srbima u Hrvatskoj? Situacija u BiH je, kolege su govorile o tome, ja neću sada otvarati to pitanje, daleko, daleko povoljnija. Najnepovoljnija je u Hrvatskoj. Nijedno pravo od kolektivnih prava, pravo na državljanstvo, pravo na ravnopravnost, konstitutivnost, pravno na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma, pravo na veroispovest itd, ništa od toga faktički ne bitiše u Hrvatskoj.
Dalje, imovinska prava. Povratak imovine samo u promilima. Samo ću vam spomenuti podatke koje možete naći i na sajtovima međunarodnih humanitarnih organizacija. U periodu "Oluje", a posebno posle "Oluje" zapaljeno je preko 30.000 stambenih, stambeno-poslovnih i proizvodno-industrijskih objekata. Kolege su rekle da je u periodu 1990. do 1992. godine, van prostora Republike Srpske Krajine, zapaljeno, uništeno oko 11.000 objekata, uglavnom eksplozivnim napravama, bombama itd, fizičkim represalijama na imovinu.
Šta je sa penzijama koje je trebalo Srbi da dobiju u periodu od 1991. do 1998. godine? Prema podacima Udruženja penzionera Krajišnika ovde u Beogradu postoji podatak, njihova računica o tome šta su Krajišnici izgubili. To je podatak u toku 2009. godine sa zateznim kamatama, sve ono što nije isplaćeno. Oni imaju zvaničan zahtev iskazan prema našoj vladi i prema Vladi Republike Hrvatske – preko 18 milijardi evra. Sličan podatak ima Udruženje u Vukovaru, Udruženje penzionera koje je došlo do neke cifre, to je podatak od prošle godine, oko 17 milijardi evra.
Kada govorimo o stanovima, gde je tu neprincipijelnost međunarodne zajednice i Hrvatske, ali i ove vlasti? Mi ne znamo tačno koliko je stanova Srbima oduzeto, koliko je oduzeto stanarskih prava. Zašto? Zato što nismo učinili dovoljno napora da to zbrojimo, oduzmemo itd. i da u jedan stan, u jedan kvadrat to iskažemo.
Dvadeset godina pričamo o oduzetim stanarskim pravima, nijedan stan u Hrvatskoj nije vraćen. U Sloveniji su građani, Srbi i Slovenci i svi drugi, imali pravo na otkup i raspolaganje tom imovinom, bez obzira što je bila društvena svojina. Tako je bilo u BiH i tako je bilo u Srbiji, u Crnoj Gori, u Makedoniji, ali jedino u Hrvatskoj. Ali –ko? Srbi nisu imali pravo da uživaju u stanarskom pravu i da raspolažu sa tim stanarskim pravom u imovinskom smislu. Hrvati su u jednom vremenskom periodu pretvorili stvarno imovinsko pravo, koje proizilazi iz stanarskog prava, u humanitarno pravo i na taj način zatvorili pravo na povratak stanarskih prava. I nikada više, s obzirom na to da mi odavde nismo ništa učinili da ga vratimo, ne možemo od toga ni očekivati ništa, zato što nema aktivne politike.
Vi ste, gospodine Dačiću, potpisali ovo ovde. Vi gurate Komesarijat za izbeglice samo zato što oni koji moraju po zakonu i po Ustavu da budu nosioci nadležnosti i brige o povratku prava izbeglica, vi ste to prepustili Komesarijatu za izbeglice. Uvažavam gospodina Vladimira Cukića, ali ne može to Komesarijat za izbeglice. Kako on može voditi spoljnopolitičke aktivnosti? To je najveća glupost koju sam pročitao u vašim aktima, ali ima još tih gluposti, potrudiću se da ukažem na njih.
Ovde smo čuli jako mnogo priča o tome kako ćemo sa ovim zakonom rešiti i pomoći izbeglicama itd. Sa ovim zakonom izbeglički status se završava, nema više novih izbeglica. Prelazimo na zakon o azilu, azilantsko pravo. Znači, godinu i dve i nema više izbeglica. Mi smo izbeglički postupak završili. Šta država čini da pomogne izbeglicama u materijalnom smislu? Njena je obaveza da to sve to pretoči Hrvatskoj, jer je učinjen genocid nad srpskim narodom. Ovde sam desetine puta upotrebio tu sintagmu da je to genocid i etničko čišćenje, a da sam u pravu evo vam izvoda iz kontratužbe koju je ova država i ova vlada uložila Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Kontratužbeni zahtev se sastoji iz dva dela. U prvom delu predlaže se sudu da odbije sve tužbene zahteve iz tužbe Republike Hrvatske itd. Nadalje neću čitati. U drugom delu predlaže se da sud utvrdi da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz konvencije za vreme i posle operacije "Oluja" u avgustu 2005. godine, počinivši u nameri da uništi etnički Srbe.
Zbog javnosti i zbog građana Srbije, kada govorimo o uništenju, ovo citiram iz odredaba same naše kontratužbe, onda se govori o genocidu. Znači, da se unište etnički Srbi koji su živeli u regiji Krajina, u Hrvatskoj i učinili sledeća dela: ''ubijanje pripadnika te grupe, uzrokovanje teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnika te grupe i namerno ih podvrgavali takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništenja.'' Alternativno to je pravni pojam, jer u pravnom sistemu, posebno kod tužbi i kontratužbi postoji i alternativni zahtev, u kojem stoji da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz konvencije planiranjem izvršenja genocida.
Znači, ovde u našoj kontratužbi prva stvar koja je rečena jeste da je došlo do uništenja, da je došlo do ubijanja pripadnika grupe, uzrokovanja teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnika grupe i da je to sve izvršeno sa umišljajem, te je propustila i još uvek propušta da kazni počinioce zločina genocida nad srpskom etničkom zajednicom koja je živela u regiji Krajina.
Vi ćete sutra, gospođo Đukić-Dejanović, imati kolegijum i verovatno koncipirati buduću deklaraciju u koju, hoćete – nećete, morate staviti da je nad Srbima počinjen genocid.
Ova kontratužba jasno to govori. Ako to ne navedete, ja neću ići sa težim kvalifikacijama, ali, ovo je izigravanje, ovo će biti zloupotreba. Jer, ovo što ste dali najvišoj međunarodnoj instanci u svetu, a to je Međunarodni sud pravde, tamo ste rekli da je počinjen genocid. Vi u toj deklaraciji morate navesti da je počinjen genocid, a to ne smete. Ali ćete morati, ovo vas obavezuje.
Da se vratimo na pomoć izbeglicama. Pročitaću ovde odgovor na jedno pitanje koje sam dobio od Vlade 2008. godine, kada sam pitao – koliko nadležni vladini organi ulažu u pomoć izbeglicama, a posebno sam se usmerio na ministarstvo koje je nadležno, a to je Ministarstvo rada i socijalne politike, koliko je to sredstava izdvojeno, jer sam izvršio kontrolu u budžetu i video da nema nijedan dinar namenjen za izbeglice i interno raseljena lica. Dobio sam odgovor, da je u 2007. i 2008. godini nije izdvojeno iz budžeta u ovo ministarstvo niti jedan dinar.
Na jedno od mojih brojnih pitanja koja sam uputio Vladi – šta je sa donacijama i koliko sredstava je izdvojeno u donacije, koliko je sredstava od donacija uloženo u izradu i program zbrinjavanja izbeglica i sve ono što se odnosi na izbeglice, dobio sam sledeći odgovor, strana 2: "U 2001. do 2007. godine nije bilo donacija za zbrinjavanje izbeglih lica ili drugih kategorija stanovništva."
Jedno od mojih pitanja je bilo – koji je državni organ Republike Srbije zadužen za problematiku izbeglica, koji su strateški pravci i programi izbegličke politike, koliko sredstava država izdvaja za integraciju izbeglica? Na ovo pitanje dobio sam sledeći odgovor: "I pored izuzetno teške ekonomske situacije u zemlji, značajna finansijska sredstva su uložena u pronalaženje trajnih rešenja i u izdržavanje i integraciju izbeglica. Najvećim delom to je učinjeno sredstvima iz budžeta Republike Srbije, ali i uz značajnu pomoć međunarodne zajednice...'' Koju pomoć međunarodne zajednice, kad smo konstatovali da od 2001. do 2008. godine nije bilo donacija u ovu oblast? Dalje: "…ali u većem delu iz sopstvenih sredstava izbeglih i interno raseljenih lica, za prihvat i zbrinjavanje izbeglica do danas je izdvojeno oko 250 miliona evra". Kad se ovako zaokruži cifra, onda je to proizvoljno, onda je to rečeno napamet, onda je to frizirano, onda je to falsifikat.
Da sam ja u pravu, govori sledeći podatak: "sedam hiljada osam stotina četrdeset četiri stambene jedinice obezbeđeno je kroz različite vidove stambenog zbrinjavanja". Ovde smo danas čuli dva izvora, od strane predstavnika aktuelne vlasti – 3.350, drugi izvor – 3.200, kolega Velja reče – 4,5 hiljade, a ovde kaže da je 7.844 stambene jedinice obezbeđeno za izbeglice. Ko je tu sad u pravu? Kakvi su to podaci? Ovo su lažni podaci. Ovo su frizirani podaci.
Kao premijer Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, ovde sam intenzivno tražio i insistirao da državni organi Republike Srbije aktivno rade i izvrše pritisak na Republiku Hrvatsku da se vrate prava – pravo na povratak, pravo na obezbeđenje naknade penzije u periodu od 1991. do 1998. godine, akcije, a akcije niko od vas ovde ne spominje, one pripadaju Krajišnicima, pripadaju Srbima koji su proterani. Ovim zakonom iz 2007. godine, koji je usvojila ova skupština, uskraćeno je pravo izbegličkoj populaciji da dobije pravo na akcije.
Dalje – stanarska prava. Stanarska prava moraju biti vraćena po istom sistemu kako su vraćena u Sloveniji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, u Makedoniji, u Srbiji, itd. Zašto Srbi jedini da budu diskriminisani, Srbi iz Republike Srpske Krajine i Srbi iz Republike Hrvatske – 50 hiljada stanova, to je oko tri milijarde evra, samo tu leži Srbima. Sva ta sredstva će biti pretočena ovde i Srbija će imati korist. Kada sve saberemo, vrednost je preko tridesetak milijardi evra.
Ne traže izbeglice status. Ne traže izbeglice ništa od ove države, samo traže ono što im pripada u Republici Hrvatskoj. (Aplauz)