Poštovani ministre, kolege narodni poslanici, zbog toga što mislim da nije ostalo mnogo vremena mojoj poslaničkoj grupi, samo ću da se osvrnem na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
(Predsednik: Ostalo je 11 minuta i 30 sekundi.)
Čini mi se da je taj zakon i pobudio najveće interesovanje kada je reč o ovom setu zakona. Zakon je kratak, jer je reč o izmenama i dopunama i on se sastoji od svega osam članova. Tim članovima se menjaju u stvari članovi iz važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz čini mi se 1991. godine.
Stoga smatram, kao i neke moje kolege, da je možda trebalo ići sa novim zakonom, jer je bilo dovoljno izmena i dopuna. Predlagač zakona, odnosno Vlada u obrazloženju kaže da je jedan od osnovnih razloga zbog koga se ovaj važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma menja njegovo usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Drugi dokument koji je takođe zahtevao usklađivanje ovog važećeg zakona, to je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina. To je Okvirna konvencija koju je Srbija i potpisala i ratifikovala.
Osvrnuću se na ovaj 1. član izmena i dopuna ovog zakona, bez obzira što predlagač, Vlada tvrdi da je razlog ovih izmena i dopuna usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije, a u ovom 1. članu se vidi – da to usklađivanje, u najmanju ruku, nije potpuno, nego je to usklađivanje delimično. Uporediću tekst, odnosno član 1. važećeg Zakona. Zatim ću pročitati predloženu izmenu i dopunu koja se takođe nalazi u članu 1. Onda ću navesti šta piše u članu 10. Ustava Republike Srbije, kada je reč o jeziku i pismu.
Naime, u važećem zakonu iz 1991. godine u stavu 1. piše – da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik koji se, kada predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom, a onda u daljem tekstu srpski jezik. Dakle, to je član 1. stav 1. zakona koji još uvek važi.
Dobili smo u ovim izmenama i dopunama predlog da se taj stav 1. člana 1. menja i glasi – da u Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpski jezik. To je dakle izmena ovog 1. člana, ponoviću: u Republici Srbiji je u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Međutim šta piše u Ustavu Republike Srbije i to u poglavlju koje govori o jeziku i pismu. To poglavlje inače ima jedan član, član 10. i sastoji se iz dva stava. Naime, u stavu 1. člana 10. Ustava se kaže – da u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo.
Zašto kažem da je predlagač delimično uskladio ove izmene i dopune Zakona sa Ustavom? Zato što je uzeo jedan deo rečenice iz Ustava, odnosno propisuje – da je službeni jezik srpski, ali ne i da je pismo kojim se piše ćiriličko.
Predlagač ostavlja stav 2. iz važećeg Zakona, dakle on se ne menja, a on glasi – u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je ćirilično pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom. Dakle, ovo je rešenje delimično.
Srpski jezik se hiljadu godina piše ćiriličnim pismom. Od 1956. godine, od Dogovora lingvista, odnosno zapamtite koje je to vreme u kojem smo živeli – vreme Jugoslavije i komunističkog režima, kada se uvodi da se srpski jezik piše i latinicom, a latinica je pismo hrvatskog jezika.
Dakle, predlagač zakona je trebalo da iskoristi i da ovde jasno kaže – da se srpski jezik piše ćiriličkim pismom. Naravno, ovakva rešenja obavezuju i administraciju – republičku administraciju, pokrajinsku administraciju, lokalnu administraciju, javna preduzeća, televizijske stanice gde je udeo države većinski itd.
Međutim, trebalo je iskoristiti da se i ovim zakonom propiše – da se ćirilica koristi i za sve ostale namene. Naime, postoje istraživanja da, na primer, u Beogradu, koji je glavni grad Srbije, svega 25% tih javnih oznaka preduzeća, firmi itd. pisano je ćiriličnim pismom, a da je u Novom Sadu svega 18,5%.
Ovde je bilo reči, na primer, da u Moskvi možete da vidite koka-kolu, koja je napisana samo ćirilicom ili u Bugarskoj recimo Rajfajzen banka, koja je pisana isključivo ćirilicom, pa to uopšte ne umanjuje značaj prisustva tih firmi u tim državama. Ako je u pitanju saobraćajna signalizacija, svi smo mi putovali kroz Grčku, vi znate da ide grčki, grčkim pismom, a onda ide na engleskom jeziku.
Vi ovde ostavljate mogućnost da ćirilica može da se koristi, a i ne mora. To je nešto što mi iz DSS zameramo. Smatramo da je ovo bio zakon koji je mogao da uvede tu mnogo više reda i da je trebalo uvesti čak i neke kaznene odredbe. Naravno, tu ima nekih rešenja u ovim izmenama i dopunama koja su dobra i upravo se tiču usklađivanja sa Okvirnom konvencijom o pravima manjina.
Rekla bih još par reči o ovom predlogu odluke o utvrđivanju 310 novih starih i retkih knjiga, koja su kulturno dobro od izuzetnog značaja. Čini mi se da je sada ukupno negde preko 2.000 takvih knjiga i rukopisa. Ovaj spisak koji smo mi dobili se odnosi na rukopise i štampane knjige koje su nastale u periodu od 15. do 19. veka. Naravno, tu se zahteva i posebna zaštita i predviđa se restauracija. Pretpostavljam da se zbog toga ovakve odluke i donose, da se one uvedu u neki poseban tretman, odnosno proceduru.
Međutim, ono što zabrinjava jeste da ste vi ovde naveli potrebna finansijska sredstva, pa kažete da za sprovođenje ove odluke nisu potrebna posebna finansijska sredstva. To prosto deluje nemoguće.
Dakle, ako 310 knjiga sada treba tretirati i restaurirati, preneti na mikrofilmove, verovatno i mesta gde se one čuvaju adekvatno opremiti ili prilagoditi, onda je prosto nemoguće da tu nisu potrebna posebna finansijska sredstva ili ste ih vi možda predvideli u ovom budžetu, a da to mi nismo zapazili.

Gospođa Gordana Pop-Lazić ima reč.

Dame i gospodo, ja ću svoju diskusiju, pre svega, usmeriti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, smatrajući da na našu veliku nesreću niko izgleda ne shvata koliki je značaj ovog zakona i koliki je značaj jezika i pisma za naš narod i za našu državu, pa mu i ne posvećujemo adekvatnu pažnju, kako u ovoj diskusiji, tako i u ovom dnevnom redu, gde ste objedinili raspravu po više tačaka dnevnog reda, ne dajući nam bukvalno prostora da se ovom temom bavimo na adekvatan način.
Nije to, naravno, ništa novo, to je nešto što ćirilicu, i pismo, i jezik prati kroz čitav 20. vek, a oni koji su se ponadali da će u poslednjih deset godina od tog oktobarskog puča, od dolaska nazovidemokratije da se neko više pozabavi time, ti su se očigledno prešli. Danas smo mogli da čujemo čak i oca demokratije kako malo ozbiljnije priča na ovu temu.
Procenjujemo da je pismo našeg naroda ona desetovekovna kulturna tekovina bez koje nikako ne smemo da ostanemo i da je to jedna od najvećih srpskih nacionalnih vrednosti kojoj se svakako valja vratiti.
Govorila bih o zakonu u celini, a ne samo o ovim kozmetičkim izmenama, koje su naravno političke izmene. Zbog čega to kažem? Zato što je Ustav po pitanju toga jasan. Nakon toga donet je Statut Vojvodine, za koji mi smatramo da je u mnogim odredbama protivustavan, a da bi mogao da se sprovede takav kakav jeste, potreban je jedan ovakav zakon kako biste ispred Zrenjanina mogli da napišete Bečkerek.
Kada ispred Tesalonikija bude pisalo Solun, ja ću se složiti s vama da je to nešto što je normalno, ali to nije normalno ni za jedan evropski narod, pa ne bi trebalo da bude normalno ni za naš srpski narod, ni za našu srpsku državu.
Kako ćemo, pitaju se mnogi, sa ćirilicom u Evropu i svet, uz besmislenu glupost i mišljenju da u svet možemo da idemo samo sa latinicom? Govorile su neke moje uvažene kolege o tome šta Francuzi rade da zaštite i očuvaju svoj jezik, ali hajde da vidimo i šta Rusi rade, pa da vidimo kako se "Rajfajzen" banka piše ili čita u Rusiji.
Piše li to latinicom i piše li to onako kako Nemci kažu ili piše onako kako to Rusi umeju da čitaju? Zašto mora Pančevo da piše ovde na saobraćajnom znaku tako kako piše, i ćirilicom i latinicom? Ako je to zbog stranaca, znamo da stranci to tako niti pišu niti čitaju.
Dakle, duplo pismo je nešto što apsolutno nije u nacionalnom interesu naše srpske države. To je nešto protiv čega bi, pre svega, lingvisti trebalo da se bore, i oni koji se time bave i te kako pokušavaju da i političare dovedu, da tako kažem, pameti da se toga na neki način rešimo i da povedemo računa o onome što nam je osnovno obeležje.
Znate, kada neko hoće da udari na neku naciju, da je potkopa, da je uništi, to čini najlakše, ako ne oružjem, onda putem jezika i pisma. To se nama dešava, a mi zatvaramo oči i prelazimo preko toga.
Daću primer recimo i Kvebeka. To je jedna, da tako kažemo, secesionistička pokrajina u Kanadi koja ima poseban zakon o jeziku. I nama se to dešava. Recimo, imali smo ovde zahteve od pojedinih poslanika poslaničke većine koji kažu da to treba čak spustiti i na nivo mesne zajednice, pa u onoj mesnoj zajednici gde se govori, recimo, mađarskim jezikom ili slovačkim jezikom, bilo kojim, treba da bude sve na tom jeziku. Smatram i u ime poslaničke grupe SRS iznosim taj stav da je to nešto što je apsolutno nedopustivo.
Francuzi čak i za vokmen imaju svoju reč. Neće da kažu vokmen, ne znam francuski jezik, ali pronašla sam kako se to piše pa ću pokušati da izgovorim da je to otprilike "baladuh" ili tako nekako, ali nemaju tu tuđicu, čuvaju svoj francuski jezik. Zašto bismo mi morali da prihvatimo sve strane reči da postanu kod nas nešto što je normalno?
Ima ljudi kao što je, recimo, Dragoljub Zbiljić, koji je izdao zaista jednu fantastičnu knjigu vezano za srpski jezik i za ćirilično pismo, koju vam toplo preporučujem ako hoćete da se bavite ovim poslom, ozbiljno da je pročitate i da podržite ono što on preko svog udruženja radi. Imamo jednu zabludu o tome šta je službeno, šta je to javno u upotrebi jezika i pisma.
Ovde u zakonu kada govorimo o tome kažemo – službena upotreba jezika. Imamo jako dobro objašnjeno, to ću parafrazirati ili ću čak neke delove i citirati, obzirom da se on poziva i na Radomira Lukića, koji je nesporan autoritet po tom pitanju, pa ću da vam razbijem neke zablude po pitanju toga šta je to javno, a šta je to službeno.
Dakle, kod nas još ni mnogi lingvisti, ni državnici, ni građani nisu načisto s tim šta je to službeno, a šta je javno, a pokazalo se i da mi ovde ne znamo, a da i Vlada očigledno u Predlogu zakona zloupotrebljava ovaj izraz.
Neki od njih pod službenom upotrebom jezika podrazumevaju samo ono što stiže iz državnih institucija, državnih organa, iz vlasti. Mnogi misle da javna upotreba jezika i pisma nije službena i ne podleže Ustavu i zakonu. To je za napredan svet neshvatljivo.
Možemo li zamisliti da u Engleskoj, Americi, Nemačkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Grčkoj ili u bilo kojoj državi imamo jedan jezik i jedno pismo u službenoj upotrebi, a drugi jezik i pismo u javnoj upotrebi. To pitanje je vrlo ispravno i stručno objasnio pre petnaestak godina danas počivši akademik Radomir Lukić, koji je bio i ostao među najobrazovnijim i najmudrijim Srbima 20 veka.
On je objasnio zašto se pod službeno podvodi i sve ono što je javno i zašto se to ne može i ne sme razdvajati. Posle čuvenog akademika koji je to izvrsno objasnio, nemamo šta o tome dalje da objašnjavamo.
Dakle, na mala vrata vi gurate i ćirilično pismo i srpski jezik u koš, a samim tim gubite deo nacionalnog identiteta.
Ne primenjuje se ni postojeći zakon, jer inspekcija ne radi svoj posao. Zakon se ne primenjuje doslovce, a da vam iskreno kažem, tamo gde vi hoćete da idete, a gde mi već jesmo, samo vi to ne znate, dakle, u Evropu, kada biste nekome rekli da Ustav ili zakon nije crveno slovo, oni bi vas smestili u ludnicu. Kod nas Ustav i zakon može da se krši na svakom koraku, a da nikome ne fali ni dlaka s glave. Sada sa ovim izmenama koje su isključivo političke, vi dodatno dajete jedan udarac na srpski jezik.
Vidim da se pomalo smeškate. Možda i nisam dovoljno kompetentna da o tome govorim. Malo sam se potrudila da pročitam literaturu. Inače se zalažem za to i SRS zaista shvata značaj jezika kao dela nacionalnog bića i zalažemo se za očuvanje srpskog jezika, ali ima ljudi koji se time veoma ozbiljno bave i Ministarstvo kulture mora da bude sa njima u dosluhu.
A kada su političke odluke u pitanju, onda je odgovornost na vama, samo nemojte da se čudite što se jednog dana možda vaša deca neće uopšte snalaziti, barem kada su neki toponimi u pitanju, po našoj divnoj zemlji Srbiji, a kamoli nešto drugo.
Drugo, ako primećujete, ovim zakonom ste uveli asimetriju. Imaćemo propis koji će se odnositi, recimo, na deo naše države, na Vojvodinu, ali se to isto neće odnositi na neke druge delove Srbije gde žive nacionalne manjine, a podsetiću vas da ste već predložili i da je ovde usvojen Zakon o SANU, a to je zakon koji se ne primenjuje na Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti. Gde mi to idemo? Stvaramo li mi to od jedne države dve države ili je nečija namera da to bude čak i više država?

Poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Gospođo predsedavajuća, uvaženi i cenjeni gospodine ministre Bradiću, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, govoriću o dva zakona. Govoriću o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, jer smatram da je to vrlo značajan i važan zakon, i govoriću nešto o odluci da se 310 knjiga proglasi izuzetnim kulturnim dobrom za Republiku Srbiju. Zaista neću ulaziti u diskusije nekih svojih prethodnika i onoga što smo čuli ovde, ali hoću samo nekoliko stvari da primetim.
Gorke se suze prolivaju nad sudbinom ćirilice u Srbiji ovog trenutka. Koristim ćirilicu i ćirilično pismo. Rođeni sam Kruševljanin. To je grad u kome smo svi odrasli maltene u jednoj nacionalnoj sredini, svi smo koristili ćirilicu, ali i latinicu koju smo učili u osnovnoj školi.
Moja majka koja nikada nije napuštala teritoriju Srbije, imala je nesreću da živi u nekoliko država. Prva joj se država zvala FNRJ, pa SFRJ, pa SRJ itd. Menjali su se zakoni i ustavi te države, pa je, htela-ne htela, morala da nauči i ćirilicu i latinicu. Ne mislim da je zbog toga, kao i bilo koji građanin Srbije, siromašnija. Naprotiv, mislim da to što Republika Srbija ravnopravno koristi i ćirilicu i latinicu predstavlja našu osobenost i naše kulturno bogatstvo.
Ni Grci, na koje se ovde neki pozivaju, ni Bugari nemaju dva pisma u upotrebi, imaju isključivo svoja pisma: grčki alfabet, Bugarska ima svoje pismo. Naravno da su tamo natpisi su kao i u Kini, isključivo na kineskom jeziku, tamo su na grčkom jeziku, u Bugarskoj na bugarskom jeziku.
Ko nema šta da radi, a ima vremena, neka ode do Petrograda ili Sankt Petersburga ili nekada Staljingrada. Ruski grad, kulturna prestonica Rusije, kad dođete u centar tog prelepog grada, na glavnom gradskom trgu i dan-danas vidite putokaze koji i na ruskom pismu, ali i na latinici kažu koliko ima kilometara do Berlina, Tokija, Rima i nekih drugih evropskih prestonica. Nisu zbog toga nimalo siromašniji, nimalo ugroženiji.
Biću veoma ponosan kada u ovoj sali, u kojoj sedim sa mojim prijateljima, ti moji prijatelji mogu da se obrate na svom maternjem jeziku. Podvlačim, Srbin sam iz Kruševca, koristim ćirilično pismo i u tom gradu u kome sam odrastao, nikada nisam naučen da delim ljude na one koji se krste, križaju ili klanjaju. Veoma sam ponosan što pored mene sedi Pavel Marčok, koji će moći da mi se obrati i na svom maternjem jeziku, što će Olena Papuga moći da mi se obrati na svom jeziku, Đuro Mučenski na svom jeziku, Tamaš Tot na svom jeziku, Aniko Žiroš na svom jeziku.
Ne mislim da će Srbija biti siromašnija zbog toga što im dajemo to zakonsko pravo, koje bih voleo da imaju i Srbi širom bivših jugoslovenskih republika i tamo da žive. Naprotiv, mislim da ćemo zbog toga biti mnogo bogatiji.
Ali, kada govorimo uopšte o pismu, taj i takav pokušaj da zaštitimo ćirilicu više govori o ljudima koji na takav način govore. Sticajem okolnosti pogledao sam listu na kojoj se upisujemo kada dođemo na sednicu Skupštine. Neki koji su ovde najglasnije branili ćirilicu, potpisuju se latinicom. To govori više o njima. Ne mislim da je to loše, ali ako već tako brane ćirilicu, neka se potpisuju ćirilicom, pa će onda iza svojih reči imati i dela.
Neki koji su skupljali potpise za opoziv Vlade, pa ih ima milion, nije im smetalo da ih skupljaju na obrascima koji su pisani latinicom, a svakog jutra im pokažemo da 126 potpisa koje ovde dajemo i ćirilicom i latinicom vrede više od milion potpisa koji se prikupljaju, jer nemoguće je 126 potpisa koji se ovde svakog jutra skupe oboriti sa milion potpisa građana Srbije.
S druge strane, kad govorimo o odluci kojom ćemo neke naslove proglasiti za vrlo važno kulturno nasleđe Republike Srbije i za knjige od izuzetnog značaja, i proglašavamo ih starim, retkim knjigama, želim danas da pomenem jednog velikog čoveka, rodoljuba, patriotu, čuvara misaonog narodnog blaga, darodavca reči "nezaboravnica", na kojima su vaspitavana pokolenja i naraštaji koji su izvojevali herojske pobede u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine.
Želim da govorim o čoveku koji je bio prvi dekan i osnivač Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i koji je bio rektor Prizrenske bogoslovije, čije ime je prota Steva Dimitrijević. Rođen je 10. januara 1866. godine u Aleksincu.
U knjizi Svetlane Mirčov o Jovanu Tomiću, bibliotekaru i naučniku, jednom od najpoznatijih direktora Narodne biblioteke Srbije, kaže se za protu Stevu Dimitrijevića – jednu polovinu fonda retkih knjiga koje predstavljaju izuzetan doprinos našem kulturnom nasleđu poklonio je, od propasti sačuvao i donirao prota Steva Dimitrijević.
Prota Steva Dimitrijević je 1902. godine 28 rukopisa iz tadašnjih delova Turske otomanske imperije preneo u Srbiju i poklonio i Patrijaršiji i Narodnoj biblioteci. Godine 1903. je 76 starih rukopisa i 13 starih knjiga prota Steva Dimitrijević ostavio nama na dar.
U opštini Aleksinac poklonio je zemljište na kome se nalazi škola koja danas nosi naziv po njemu. Ta škola u četvrtak slavi 150 godina postojanja. Na zemlji koju je poklonio građanima Srbije i Aleksincu, taj čuvar misaonog narodnog blaga i sakupljač starih knjiga, čovek koga su zvali biblioteka na nogama, danas je napravljena, pored te škole, sportska hala.
Sada želim da se zahvalim gospođi Zorici Peleš, koja je napisala knjigu "Prota Steva Dimitrijević – anđeo božji za južnu Srbiju" i svešteniku Dragiću Iliću, koji je napisao knjigu "Ptice iz Naisa", koji su tog čoveka sačuvali od zaborava.
Ali, hoću i da se zahvalim vama, gospodine Bradiću, što ste kao ministar kulture, na apel arhijerejskog namesništva Aleksinca, kapelu koja je remek delo graditeljstva, koju su radili isti oni majstori koji su gradili i crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, koju je sebi za života sagradio prota Steva Dimitrijević, koji je rukovodio radovima na izgradnji oplenačkog hrama, vi ste svojom brigom i stručnošću sačuvali od propasti.
Ta kapelica, nije kapelica nego kapela, u kojoj se nalaze najlepše slike, ikone i freske, kopije iz manastira sa Kosova i Metohije sačuvana je od propasti zahvaljujući pre svega vašem razumevanju i vašem naporu. Hvala vam na tome u ime građana Aleksinca, hvala vam u moje lično ime.
Naravno, neki će kazati da mi zakone donosimo da bi bili mrtvo slovo na papiru, ali pokazujemo delima da zakone prati i određena aktivnost. Ta dela nisu neprimećena.
Prota Steva Dimitrijević je ukupno 2.268 knjiga starih naslova od izuzetnog značaja dostavio Narodnoj biblioteci. Nažalost, 6. aprila 1941. godine, prilikom bombardovanja Beograda, napravljen je jedan od najstrašnijih zločina prema srpskom narodu, bombardovanje Narodne biblioteke, u kojoj je veliki deo tih knjiga nažalost izgoreo. Ali kažem, to što mi radimo nije samo donošenje zakona, već i sprovođenje zakona i to ne biva neprimećeno.
Dozvolite mi, gospodine Bradiću, da vam u ime građana Kruševca čestitam na ordenu koji ste dobili od njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja, zbog iskazane brige za kulturno nasleđe i grada Kruševca i grada Aleksinca, jer to je dobro da takav napor i takve aktivnosti bivaju primećene i bivaju nagrađene, jer ako mi ne čuvamo naše kulturno nasleđe i ne brinemo o njemu, kako će onda drugi da se prema tome staraju.
Kada govorimo o konvencijama koje ćemo danas potpisati, bez kulturne razmene našeg kulturnog blaga, bez predstavljanja našeg kulturnog blaga svetu nećemo nikada uspeti da pokažemo koliki su dometi ostvareni i koliki pomaci u savladavanju civilizacijskih prepreka, koliki su dometi napravljeni na oplemenjivanju našeg života. Naše kulturno blago iz Srbije zahvaljujući ovim konvencijama oplemeniće živote i drugih ljudi.
Dobro je da mi u svet ne idemo tako što ćemo čitavom svetu uporno i revnosno nuditi naše najveće mane kao naše najveće vrline. Hajde da pokažemo naše najveće vrednosti, da budemo ponosni na te vrednosti, ali pre svega da pokažemo volju i spremnost da ih sačuvamo za pokolenja koja nam dolaze. Ovim zakonom mi to na najbolji način radimo.
Zakonom kojim ćemo omogućiti svim ljudima koji drugačije govore i drugačije pišu, ali misle isto kao i mi i žele isto što i mi, modernu evropsku Srbiju, rame uz rame sa evropskim narodima, ovakvim zakonom utiremo stepenište ka tom putu, ovakvim zakonom postavljamo putokaz na taj put i na sve nas danas bi bio ponosan i prota Steva Dimitrijević i svi darodavci narodnog misaonog blaga. (Aplauz.)

Narodni poslanik Sreto Perić ima reč.

Poštovani građani Srbije, moram prvo da se obratim vama, a uvažavam prisutne kolege narodne poslanike i svakako cenim prisustvo predstavnika Vlade Republike Srbije. Ali, da vam kažem, poštovani građani Srbije, vas 126 uvek vredi više od 126 ovde prisutnih, zajedno i sa predstavnicima, odnosno narodnim poslanicima SRS, a hteli su vam reći da ovde prisutnih 126 vredi više nego jedan milion građana Srbije.
Drugo je pitanje ko je pokrenuo akciju i aktivnost oko prikupljanja potpisa. U najvećoj meri upravo oni, gospodine Milivojeviću, koji nisu želeli izbore, jer da su to hteli ne bi uradili ono što su uradili pre godinu i po otprilike.
Ali, to je bitno kao i ono o čemu ćemo sada govoriti. Jutros kada su došli predstavnici Vlade pomislio sam da se nalazim u gradu Aranđelovcu. Svakako da je to jedan lep i divan grad u Šumadiji i mi ovde, imajući u vidu tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo, imamo jedan miks. Šta je zajedničko Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o opštem upravnom postupku i Predlogu odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja.
Na početku rasprave je bio prisutan i gospodin Milosavljević, ministar trgovine. Meni je lično poznato, izvinjavam se što sada malo iznosim privatnost, pretpostavljam i velikom broju građana Srbije, da je to ministar koji voli da napiše i poneku zbirku pesama, pa sam mislio da se kandidujem da u nekom narednom periodu uključi se neka od dve knjige koju je on objavio.
Sva je sreća što se ovih 310 knjiga nisu čuvale u ovom visokom zdanju. Da su bile ovde možda bi 2000. godine bile uhvaćene požarom i ne bi danas mogli da govorimo o tolikom broju knjiga, a dobro je da ih ima ovoliko.
Gospodine ministre, bez obzira što poslanici SRS, zastupajući program i politiku SRS, sa njim izlaze na izbore i imaju drugačije mišljenje od velikog broja narodnih poslanika, a morate priznati i vi, jer ste jedan od retkih koji celo vreme bude prisutan kada ste u ime Vlade ovde, da su poslanici govorili samo o jednom ili o drugom setu ili skupu zakona koji su međusobno povezani i koji mogu tako i da se razmatraju.
Videli ste da su oni koji su se opredelili da govore vezano za one zakone koje vi ovde predstavljate govorili isključivo o tome i kada je isteklo deset minuta, iako su imali pravo da govore 20 minuta, završili su sa pričom, jer praviti jedan takav miks zaista je nepotrebno i nema smisla.
Vi ste morali da se izborite i vi možete posle moje diskusije da kažete – pa to je predložio neko iz parlamenta. Da, spajanje je predložio poslanik Vlatko Ratković, ali pretpostavljamo i ubeđeni smo da je bilo dogovora sa predstavnicima Vlade da se spoje ovi predlozi zakona i da se o njima vodi objedinjena rasprava.
Nisam opterećen time, jer ni gospodin Milan Marković kao ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne može da kaže da smo mi nešto propustili da uradimo. Ali, krenuću tragom argumenata. Poslanici SRS isključivo o tome govore. Kada neko kaže – ma ovde se ne donose samo zakoni da bi bili doneti nego da bi bili primenjivani.
Zakon o Agenciji o sukobu interesa, samo se setite u poslednja dva-tri meseca, odnosno s početka 2010. godine koliko je bilo polemike u javnosti kako su neprecizno, netačno i čak suprotno pravnom sistemu države Srbije izlazili neki veoma visoki zvaničnici da kažu da je moguće istovremeno obavljati više funkcija koje su zakonom predviđene kao nespojive.
Objašnjenje iz Ministarstva pravde, koje je stiglo u jednom momentu, kaže da može da bude i narodni poslanik i gradonačelnik jer je pre stupanja na snagu ovog zakona bio i jedno i drugo. Neću da upotrebim nijednu grubu reč, ali to je zaista neodgovorno i nekorektno prema onima koji se imalo razumeju u pravo.
Šta je karakteristično za zakon o kojem ću više govoriti, o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku. Prvo, sada imam dilemu, taj zakon je objavljen u "Službenom listu SRJ" i umesto da se pristupilo izradi potpuno novog zakonskog predloga, jer za to postoji potreba, pristupilo se izmenama i dopunama.
Ministar kada je objašnjavao u prepodnevnom delu rasprave rekao je – zakon je stigao u skupštinsku proceduru 16. januara 2009. godine i on nije kriv što nije ranije prihvaćen. Tačno, 16. januara 2009. godine, ali postoji Ustavni zakon za sprovođenje Ustava iz 2006. godine i tu ima jedan opšti rok za usklađivanje zakona sa Ustavom.
Dakle, opšti, nisam pronašao nijednu odredbu koja ima posebne rokove gde bi se moglo reći da može i do 16. januara 2009. godine ono što isključivo mora, ne može nego mora, do 31.12.2008. godine. Jedan član u tom zakonu, član 12. kaže da je dužnost uskladiti sve zakone upravo do roka predviđenog ovim zakonom, a to je 31. decembar 2008. godine.
I pored pozivanja na Ustav, usklađivanje ovog zakona sa Ustavom iz 2006. godine poziva se na Zakon o spoljnim poslovima iz 2007, Zakon o Vojsci Srbije iz 2007. godine, Porodični zakon iz 2005. godine, na određene odredbe Ustava Republike Srbije vezane za javna tužilaštva i po članu 156. do 165. i Zakona o ministarstvima iz 2008. godine
To je ono zbog čega je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu smatralo da treba pristupiti izmenama zakona o kojem i govorim.
Pokušaću, iako ministar nadležan nije tu, doduše u jednom momentu je rekao - ja se trudim da se ne javljam previše za reč, ali čini mi se da se trudi da i ne bude previše prisutan u sali, ali to nije uopšte bitno da mi govorimo o onom šta jeste na dnevnom redu.
Zbog čega je trebalo pristupiti donošenju potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku. Evo, član 31. kaže – organi su dužni da jedni drugima ukazuju pravnu pomoć u upravnom postupku. Dakle, ukazuje koliko je ovo bitno i važno i to nije nešto što je samoupravni opšti akt pa može i tako da prođe.
Zamoljeni organ iz stava 1. ovog člana dužan je da postupa po zamolnici bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana. Šta nam praksa pokazuje? Da li je rok od 30 dana optimalan? Da li u tom roku mogu da se donesu određene stvari? Koliko je ovaj zakon neusklađen?
Ali, ako imamo određene propise, ako imamo određene intencije i odredbe iz Zakona o krivičnom postupku, onda bi trebalo i ovaj zakon da bude sličan, da na isti način budu rešene određene stvari, pa kaže – pravna pomoć za izvršavanje pojedinih radnji u postupku može se tražiti od suda u skladu sa posebnim propisima. Izuzetno organ za rešavanje u upravnim stvarima može tražiti od suda da mu dostavi spise.
Naravno, ako sud vodi postupak, on će proceniti u kojem roku može staviti na raspolaganje predmet koji se vodi kod suda, da se ne bi odugovlačilo, da bi postupak sudski bio ekonomičan i proveden u određenom roku.
Gospodin Martinović se osvrnuo, kao ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke, na ono što je predmet ovih izmena i verujte mi, gospodo narodni poslanici, da nijedan problem, kad se ovaj zakon ne bi menjao zbog ovog zbog čega vi predlažete da se menja, i u narednih tri-četiri godine nikakvih problema ne bi bilo.
Svako ko treba da primeni ovaj zakon zna da više nije Vojska SRJ, nego da je Vojska Republike Srbije. Zna se da više nema onog državljanstva koje je bilo ranije, nego da su sad državljani Republike Srbije. Nikakva greška ne bi tu bila, a vama su osnovni razlozi za promene tog zakona, iako ne sporimo trebalo je uraditi, ali ne može ovo biti neka bitna priča. Čini mi se da se ovde više radi o potrebnom stvaranju unije sa Hrvatskom, u ovim vašim predlozima, nego vašeg odlaska i ulaska u EU.
Srpska radikalna stranka nije stranka koja će Srbiju uvesti u EU, ali smatramo da određene zakonske predloge u zemljama članicama EU, koji su od životne važnosti za građane Srbije, što pre da donesemo takve zakone i da se bavimo u ovom parlamentu ozbiljnim stvarima i aktivnostima.
Ovako, gospodine ministre, ostaje jedna senka da je rasprava vođena na jedan način na koji ne može, u stvari, na najbolji način da se osvetle problemi o kojima smo danas želeli da govorimo.
Neki su govorili i pominjali i Vukov zavičaj, ali ima ovde kolega poslanika iz Loznice i znaju kako i na koji način se koristi tamo srpsko pismo, odnosno srpski jezik, a opet vrlo konstruktivan i dobar predlog gospodin Krasić je dao kako i na koji način država, odnosno izvršna vlast može da utiče na one koji pokušavaju da zapostave, da stave u drugi plan onaj jezik koji je naš maternji jezik.
Ponosan sam što u ovom parlamentu, u ovoj sali sede predstavnici drugih naroda.
Još jednom ponavljam, 126 tamo vredi više od ovog. Oni su preneli nadležnost na nas. Onaj ko bude biran, on ima pasivno pravo. Onaj ko bira, on ima aktivno pravo i tu je ta razlika gde oni tamo koji nisu imali prilike da sede ovde vrede više od nas. Možda će sledeći put biti oni ovde umesto onih koji nemaju ispravan odnos prema građanima Srbije.

Poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Samo jedna napomena, uvažena gospođo predsedavajuća, pošto očigledno me nisu najbolje razumeli u ovoj sali neke moje drage kolege.
Jedna kratka napomena. Nas 126 u ovoj sali ne sedi tako što smo sami sebe birali. Iza nas stoje glasovi 2.800.000 građana Srbije. Matematika je egzaktna nauka. Uvek je veće 2.800.000 od jednog miliona. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Miković ima reč.

(Radikali, sa mesta: Po kom osnovu?)

Replika, nije bio dobro shvaćen.