Dvanaest minuta i 40 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, posle njega narodna poslanica Vesna Marjanović. Vreme na raspolaganju je četiri minuta.

Gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, pred sobom vidim tačku dnevnog reda koja sadrži set zakona sa poprilično heterogenom sadržinom. No, o logici spajanja tačaka dnevnog reda ne bih govorio, jer mnogo toga nije logično u ovoj skupštini, pa onda verovatno i sama logika spajanja tačaka dnevnog reda ne treba da se dovodi u pitanje.
Rekao bih par stvari o jeziku i o kulturnoj baštini, jer to se tiče pojedinih zakonskih tekstova ili izmena i dopuna o kojima je reč. Slušao sam uvažene koleginice i kolege poslanike i zaključio da se ovde o jeziku govori kao o zauvek zadatoj kategoriji. To zloupotrebljavaju kvazipatriote u cilju ostvarivanja najprizemnijih političkih interesa.
Za ova pitanja ne treba konsultovati odmah lingviste. Dovoljno je ponekad pogledati i stare tekstove, stare zapise. U jednom zapisu stoji da saboru prisustvuju česni černorisci, satniki i tisušniki. Dakle, satnici i tisućnici. To nisu pojmovi iz hrvatskog jezika, to stoji u zapisu sabora u Rasu. Radi se poslednjoj deceniji 12. veka. Sabor je sazvan radi istrebljivanja bogumilske jeresi. Tekst je potpisao Stefan Nemanja.
Nemojte hrvatiti srpske reči, nemojte skrnaviti zajedničku južnoslovensku baštinu i nemojte svojim neznanjem trovati srpsku političku javnost.
Dodao bih, vezano za jezik, a bogami pre svega za očuvanje naše kulturne baštine još par rečenica. Govorili smo ovde o velikim pitanjima, o velikim stvarima naše kulturne baštine. Podsetio bih da ovde u komšiluku, u ovoj zgradi, u našoj biblioteci, sumnjam da mnogi narodni poslanici znaju gde je skupštinska biblioteka, da se čuva blago od neprocenjivog značaja.
Pomenuću samo zapisnike zasedanja skupštinskih odbora na Krfu od 1916. do 1918. godine. To stoji u prljavim fasciklama, a to su rukom pisani zapisnici od neprocenjive vrednosti. Na inicijativu LDP-a kupljene su luksuzne kutije u koje treba pohraniti te spise. Jednu od tih kutija poklonio je prof. Nenad Prokić, poslanik LDP-a.

Reč ima narodna poslanica Vesna Marjanović. Izvolite.

        Dame i gospodo narodni poslanici, takođe bih rekla nekoliko reči o dvema konvencijama koje su danas na dnevnom redu. Veliki broj mojih kolega i koleginica pre mene istaklo je već ono što su vrlo važne definicije i vrlo važni pravci koje nam ove konvencije donose.
Konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo ističe ono što je naročito važno, a to je da se kultura posmatra kao deo ljudskog razvoja i deo poboljšanja kvaliteta ljudskog života. Ono što je takođe važno kada je u pitanju Konvencija Saveta Evrope jeste činjenica, mada se to danas menja i to je pozitivna promena, donedavno smo govorili da EU i ulazak u EU će uticati na gubljenje kulturnog identiteta, naše posebnosti, i ovo je jedna od onih konvencija koja upravo pokazuje suprotno, a to je da EU ulaže veliki napor i posvećena je očuvanju kulturnog identiteta i kulturne raznolikosti.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa već je dosta toga rečeno. Želela bih da istaknem dve stvari. Jedno je da se nematerijalno kulturno nasleđe i nasleđe uopšte ne može posmatrati samo kao deo istorije i ova konvencija upravo naglašava jedan vrlo važan aspekt nematerijalnog kulturnog nasleđa u onome što se danas zove – održivi razvoj ili održivi kulturni turizam.
Postoji toliko mnogo zanimljivih i različitih kulturnih događaja, svečanosti, igara, i rukotvorina i svega onoga što čini bogatstvo naše kulturne tradicije, što ne samo da u sebi nosi jednu posebnost samo po sebi, već može biti i generator još nekih drugih aktivnosti i može privlačiti i turiste i određene ekonomske sadržaje.
Unesko je za tu priliku, nakon što pristupimo, odnosno ratifikujemo ovu konvenciju, usvojio veoma veliki broj aktivnosti koje su zemlje širom sveta organizovale, u saradnji sa Uneskom, upravo da zaštite i promovišu određene zanate i druge tradicionalne kulturne izraze. Postoji čak i mogućnost da određeni zanati dobiju tzv. žig izuzetnosti, koji je poseban stimulans i može pomoći nekim našim zanatima da nađu plasman i na svetskom tržištu.
Takođe bih istakla jedan vrlo važan aspekt ove konvencije, a to je jedna vrsta obaveze koju preuzimamo usvajanjem ove konvencije, a to je podizanje svesti o značaju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ovo je posebno važno kada su u pitanju mlađe generacije, koje zbog urbanog i ubrzanog načina života, uticaja masovnih medija, velikih migracija i potpune promene uloga u modernoj porodici gube kontakt sa svojom tradicijom, a istovremeno se gubi i način da se ta tradicija, naročito ona koja je usmena, prenosi sa kolena na koleno, kao što je to nekada davno bio slučaj.
To naravno ne znači da promenom načina života koji je neminovan treba da prihvatimo da jedna vrsta tradicije i nasleđa treba da nestane, već naprotiv treba da koristimo pozitivne mogućnosti koje današnje savremeno doba pruža, a to jesu i masovni mediji i mogućnost promovisanja ovakvih sadržaja putem elektronskih medija, interneta, a da ne govorim o većim mogućnostima za čuvanje i beleženje nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Mislim da će biti sramota ako bismo jednog dana rekli da u 21. veku, u veku tehnologije i napretka, nismo uspeli da sačuvamo, digitalizujemo, snimimo na nosačima zvuka, u video formi sve ono što danas još uvek postoji kao nematerijalno nasleđe ne samo srpskog naroda, nego i mnogobrojnog i raznolikog nasleđa naših nacionalnih manjina u Srbiji.

Iskorišćeno je pet minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, od svih zakona koji su nevešto i bez mnogo smisla danas spojeni u jednu raspravu, baziraću se na zakonu o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku.
Čak i da mi vreme dozvoljava, a naravno da mi ne dozvoljava, jer vreme koje mi stoji na raspolaganju je vrlo kratko, ne bih znala kako bih koncipirala svoj govor ukoliko bi se on bavio ovim zakonom, zakonom o danu žalosti, retkim knjigama, službenoj upotrebi jezika, a da ta rasprava bude smislena, da bude na neki način povezana i da se zna o čemu govorim.
Ovakvom praksom u radu parlamenta svaka ozbiljna diskusija je i te kako narušena, odnosno obesmišljena, vrlo često i iščezla. Ovo je manir vladanja ove vlasti koji, nažalost, tako nešto samo podržava. Stoga ću, da ne bih gubila vreme i trošila vreme na objašnjavanje koliko je loše ovo što radite, preći na sam zakon.
Poštovani ministre, najmanje što smo očekivali danas da vidimo ispred sebe jeste da raspravljamo o nepromenjenom Zakonu o opštem upravnom postupku. Ovaj predlog zakona je morao da bude usvojen, govorim o ovom predlogu koji se danas nalazi na dnevnom redu, još krajem 2008. godine, ukoliko ministar, a samim tim i Vlada, poštuju Ustav.
Pošto je danas već sredina aprila 2010. godine, moram prosto ministra da pitam – šta se toliko čekalo sa izmenama zakona koji danas imamo na dnevnom redu, koje su to toliko komplikovane izmene koje nisu mogle da budu predložene ranije i zbog čega mi ovaj zakon nismo bili u mogućnosti da na vreme uskladimo sa samim Ustavom?
Pored toga što ovakvim postupanjem legalizujete kršenje Ustava, ovakav predlog zakona ima za cilj i faktički nastavak, odnosno kontinuitet sa propisima jedne države koja odavno već ne postoji.
Moram da podsetim da je poslednji put Zakon o opštem upravnom postupku menjan 1996. godine, a sada je 2010. godina. Znači, u to vreme smo još bili SRJ. Da stvar bude dovedena do potpunog apsurda, mi danas donošenje ovog zakona predlažemo, odnosno Vlada ga predlaže po hitnom postupku. Koje su to štetne posledice koje mogu da nastupe po rad organa, odnosno samih organizacija? To što se krvni srodnik više ne naziva srodnikom po krvi ili tazbinski srodnik srodnikom po tazbini.
Da li ima veće štete od toga što ministar, samim tim i Vlada, ne mari mnogo za poštovanje Ustava? Ukoliko ministar ne poštuje Ustav, čemu nam onda služe svi ostali zakoni kojima želimo da omeđimo ponašanje svih građana u ovoj državi? Da li uopšte postoji bilo kakav smisao u ovome što mi danas radimo?
Predlog ovog zakona, sem jezičkog usaglašavanja, ne donosi nijednu novinu, ne donosi ništa što bi modernizovalo državnu upravu, ne donosi ništa što bi je učinilo efikasnijom, boljom, ekonomičnijom.
Šta se dešava sa elektronskim poslovanjem? Da li elektronsko poslovanje primenljivo u državnoj upravi? Naravno da jeste. Da li se ono primenjuje? Ne primenjuje se. Zbog čega? Zašto to nije moglo da bude jedna od novina koju će ministar danas da predloži u svom ekspozeu, koji, izvinjavam se, nije ni održao?
Zašto nije učinjen modernijim, bržim poslovni odnos između organa državne uprave i samih stranaka? Šta to stoji na putu ovoj vladi da predloži i na taj način omogući građanima da lakše komuniciraju sa organima državne uprave? Šta je to što stoji kao problem da građani dobijaju u elektronskoj formi izvod iz matične knjige rođenih, primera radi, izvode iz državljanstva, da plaćaju poreze, odnosno neke druge dažbine za koje je država i te kako zainteresovana, elektronskim putem?
Ništa od toga danas u ovom predlogu zakona nemamo. Građani u ovom slučaju, kako Vlada želi da vidi, i dalje će da čekaju, bespotrebno gubeći vreme, u dugim redovima, a da faktički ništa od samog poboljšanja u radu državne uprave neće moći da se ostvari.
To su promene o kojima smo želeli danas da raspravljamo, a ne o onim jezičkim, koje su nesumnjivo bitne, ali izuzetno mnogo se kasni sa njima. Umesto dobrih rešenja za građane, predlažete samo kozmetičke izmene zakona, koje ne donose nikakav boljitak građanima.
Ako se malo vratimo u prošlost, onda ćemo lako da se prisetimo šta je Vlada sve obećavala u ovoj oblasti državne uprave. Umesto smanjenja broja ministarstava, danas imamo najglomazniju Vladu u celoj Evropi, umesto racionalizacije državne uprave, danas ne radimo ništa na tom planu, iako su rokovi za racionalizaciju davno prošli, umesto decentralizacije, imamo novu podelu zemlje, umesto poštovanja Ustava, danas imamo najave njegovog menjanja.
Da na kraju budem potpuno jasna, ne protivimo se samom usaglašavanju ovog zakona sa Ustavom, samo smatramo da je ono toliko zakasnelo da se samo donošenje i usklađivanje ovog predloga zakona sa Ustavom obesmišljava.
Zalažemo se za promenu Zakona o opštem upravnom postupku kako bi građani videli boljitak od svega toga, za modernizaciju državne uprave i najave su išle u tom pravcu, ali od tih najava vidim da se, kao i sve što Vlada radi u tom pravcu, zadržava i završava na nivou samih obećanja. Hvala

Šest minuta i 20 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Za reč se javio ministar Milan Marković. Izvolite.

Trudim se da se ne javljam previše za reč, pošto se ovi zakoni uglavnom odnose na usaglašavanje sa Ustavom, ali kada se iskoristi ova tačka dnevnog reda, neki, ne znam kako bih nazvao, politički govor opšteg karaktera, koji je upućen opet publici koja nije previše kompetentna u ovoj oblasti, verovatno kao i sam govornik, onda prosto moram da se javim.
Elektronsko poslovanje, elektronski potpis su materija drugih zakona. Kao dugogodišnji poslanik, trebalo bi to da znate. Nikakve to veze nema sa Zakonom o opštem upravnom postupku.
Ovaj zakon, takođe bi to trebalo da znate, pošto optužujete Vladu da kasni i ne poštuje Ustav, kao poslanik bi trebalo da znate da je ušao u proceduru pre više od godinu dana. Zašto je sada Skupština stavila na dnevni red, to nije pitanje za mene. Razlozi hitnosti takođe pišu. Ako ste pročitali, tada je to bilo usaglašavanje sa Ustavom, što je bila obaveza po članu 15. Ustavnog zakona.
Mislim da ovo sve drugo zaista ne zaslužuje komentar, obzirom na to da ste vodili državnu upravu i pokazali ste se u periodu dok je vaša stranka vodila državu. Rezultat tog vođenja državne uprave je u najmanju ruku tanak, da budemo potpuno jasni.
Sada pričati kao da je ovo predizborni miting, elektronska pošta, kakva elektronska dokumenta, kada, kada tek sada u Srbiji imamo tri sertifikovana tela tj. tri tela koja mogu da izdaju elektronske sertifikate?
Pretpostavljam da znate o čemu pričam, pošto ste tako ubedljivo govorili. Znate i koja su ta tri tela, pretpostavljam.
Hajte molim vas, to je lepo govoriti zašto nemamo ovo i zašto nemamo ono. Koliko građana Srbije koristi Internet? Nemamo nijednu bazu, registar građana nemamo najobičniji, kao država. Nisam primetio da se neko potrudio pre ove Vlade da ga napravi. I ova Vlada ga pravi na osnovu Zakona o matičnim knjigama. Ovo je prva Vlada u Srbiji koja će napraviti registar građana i to je posao koji ide. Pilot projekat je već gotov.
Pet gradova će biti umreženo u roku od 15 dana. Do kraja godine 80% Srbije će imati jedinstvenu matičnu bazu. Imaćemo matični registar praktično gotov. Možda će nam ostati 20% građana Srbije. Uglavnom, u pitanju su opštine koje su jako nerazvijene, koje nemaju mogućnosti da se izvrši povezivanje i nemamo dovoljno optičkih kablova koji bi mogli da povežu, tj. nemamo pružene optičke kablove po jedinicama lokalne samouprave, pa se tu kombinuju različite vrste da bi se to uradilo.
To je jedan ogroman posao koji niko pre ove vlade i ovog ministarstva u ovoj vladi nije ni započeo, odnosno u prošloj, kada sam bio ministar sam i započeo. Niko ga nije započeo, slovo nije postojalo u tom pravcu. Birački spisak, ako već idemo sada šta to mi sve nemamo, 20 godina imamo višestranačke izbore, a nemamo birački spisak.
Imamo birački spisak onakav kakav je, skup CD-ova koje donosimo iz jedinica lokalne samouprave kada dođu izbori, pa se vrši prečišćavanje. Kao jedinstvenu elektronsku bazu podataka koja dnevno ažurno reaguje, to nemamo.
Isto se niko nije setio, niti je ko pokrenuo pre nego što je ova vlada formirana. Ova vlada je ta koja je predložila Skupštini takav zakon, ova skupština je izglasala takav zakon i imaćemo birački spisak u roku od godinu ili dve dana, u zavisnosti od novca. Imaćemo birački spisak, dnevno će biti dnevna ažurnost biračkog spiska, moći će da se bira gde će se glasati, moći će da se glasa van mesta svog prebivališta, zahvaljujući takvom zakonu, protiv koga ste takođe glasali kao opoziciona stranka.
Razumem potrebu da se istakne opozicioni stav, ali treba koliko-toliko povezati sa tačkom dnevnog reda i koliko toliko biti u temi da bi ta diskusija bar malo delovala kompetentno. Ipak je Narodna skupština mesto gde bi trebale da se iznose kompetentne diskusije.

Narodna poslanica Milica Radović, pravo na repliku.

Poštovani ministre, očekivala sam od vas mnogo kompetentnije odgovore na ono što sam postavila kao pitanje.
Nisam od vas tražila da elaborirate ono što treba tek da uradite, nego upravo ono što je trebalo da uradite davno, a to je usaglašavanje ovog zakona, ovog predloga zakona sa samim Ustavom.
Neprihvatljivo je da u samom obrazloženju pominjete rok do kada je to trebalo da uradite, a da sada vešto bežite čak i od pomisli da je to bila vaša obaveza.
To ne radite prvi put, to radite već nekoliko puta do sada, kada se obraćate poslanicima određene poslaničke grupe, konkretno govorim o poslanicima DSS i mislim na njih, kada ste držali konsultacije povodom nekih drugih zakona iz vaše oblasti, onda ste i te kako znali da hvalite ono što je urađeno u Ministarstvu koje ste nasledili, a sada kada govorite sa tog mesta i kada se obraćate svim poslanicima kritikujete.
Prosto bih vas zamolila da se saberete i kažete – šta je to što je dobro, a šta je to što je loše? Da li ste tada govorili istinu ili govorite sada?