Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, ili neko drugi ko ima pravo na osnovu člana 235, da učestvuje u ovom delu toka sednice javlja se za reč?
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Aleksandra Janković.
Obaveštavam da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da sednici, pored predstavnika predlagača Milana Marković, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Slobodana Milosavljevića, ministra trgovine i usluga, Nebojše Bradića, ministra kulture, i Svetozara Čiplića, ministra za ljudska i manjinska prava, sednici prisustvuju i Vladana Jović, pomoćnica ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Gradimir Nenadović, direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Darko Radojičić i Ranka Vujović, pomoćnici direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Dušica Živković i Nataša Vučković-Lesandrić, pomoćnici ministra kulture, Snežana Pečenčić, načelnica Odeljenja za normativne poslove u oblasti medija i Asja Drača-Muntean, rukovodila Grupe za programe i projekte multilateralne međunarodne saradnje u Ministarstvu kulture.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Prelazimo na 15-20. i 61-62. tačku dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O OPŠTEM UPRAVNOM POSTUPKU, SLUŽBENOJ UPOTREBI JEZIKA I PISAMA, OBJAVLjIVANjU ZAKONA I DRUGIH PROPISA I OPŠTIH AKATA I O IZDAVANjU "SLUŽBENOG GLASNIKA RS", OBELEŽAVANjU DANA ŽALOSTI NA TERITORIJI SRBIJE, PREDLOG ODLUKE O UTVRĐIVANjU STARE I RETKE KNjIGE OD IZUZETNOG ZNAČAJA, PREDLOZI ZAKONA O POTVRĐIVANjU KONVENCIJE O OČUVANjU NEMATERIJALNOG KULTURNOG NASLEĐA I OKVIRNE KONVENCIJE SAVETA EVROPE O VREDNOSTI KULTURNOG NASLEĐA ZA DRUŠTVO (zajednički načelni i jedinstveni pretres)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata po tačka 15, 16, 17, 19, 20, 61. i 62. dnevnog reda, a pre otvaranja pretresa podsećam vas da, saglasno članu 94, članu 152. stav 3. i članu 163. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 Plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Đuro Perić, poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Miletić Mihajlović, poslaničku grupu SPS - JS; narodni poslanik Jovan Palalić poslaničku grupu DSS; narodni poslanik Saša Milenić poslaničku grupu G17 plus; narodna poslanica Gorica Mojović poslaničku grupu Za evropsku Srbiju, a narodni poslanik Aleksandar Martinović poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 142. stav 2, članu 152. stav 3. i članu 163. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o:
- Predlogu zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku;
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama;
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju "Službenog glasnika Republike Srbije";
- Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o obeležavanju Dana žalosti na teritoriji Republike Srbije;
- Predlogu odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja;
- Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa i
- Predlogu zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo.
Da li predstavnici predlagača, ministri Milan Marković, Slobodan Milosavljević, Nebojša Bradić i Svetozar Čiplić žele reč?
Reč ima ministar kulture Nebojša Bradić.

Praksa je pokazala da ministarstvo nadležno za poslove javnog informisanja nema nikakve mehanizme koji omogućavaju pravovremeno reagovanje na prekršaje koje čine radiodifuzni emiteri nepoštovanjem odredaba Zakona o obeležavanju dana žalosti na teritoriji Republike Srbije.
Da bi se uspešno pratilo sprovođenje ovog zakona neophodno je da nadležno ministarstvo organizuje službu koja bi vršila monitoring nad radom emitera i formiranje takve službe stvorilo bi pitanje sredstava, tehničke opremljenosti i svakako bi zahtevalo zahtevne finansijske odredbe.
U tom pravcu, imajući u vidu da je u pravnom sistemu Republike Srbije u okviru Zakona o radiodifuziji već predviđeno postojanje organizacije koja vrši javna ovlašćenja, Republička radiodifuzna agencija, u čiju nadležnost spada i monitoring nad radom emitera, smatramo da je necelishodno i ekonomski neopravdano da se u okviru ministarstva nadležnog za poslove informisanja formira i služba koja bi vršila ovu vrstu nadzora. Dupliranje poslova bilo bi veoma skupo i bilo bi opterećenje za budžet.
U odnosu na druge tačke koje Ministarstvo kulture zastupa ja ću se samo nakratko osvrnuti na važne stavke u odnosu na kulturno nasleđe. Jedna od prvih jeste obrazloženje koje ću vam dati u nekoliko rečenica, a u vezi sa utvrđivanjem stare i retke knjige za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Praksa je da Ministarstvo kulture, u saradnji sa nacionalnom bibliotekom, Bibliotekom Pećke patrijaršije i Bibliotekom manastira Visoki Dečani, utvrđuje spisak knjiga koje će kao kulturno dobro biti pridodate ovom spisku koji već postoji. Od 1979. godine do danas na ovom spisku se nalazi ukupno 1.958 knjiga, što znači da bi se, uz dodatnih 310, koje predlažemo Narodnoj skupštini da uvrsti na ovu listu, u brizi o staroj i retkoj knjizi kao kulturnom dobru našlo ove godine 2.268 retkih i dragocenih knjiga koje čuvaju ove naše institucije.
Jedan od dve važne konvencije koje Ministarstvo kulture predlaže jeste Konvencija o nematerijalnoj kulturnoj baštini, koja je doneta u Parizu 2003. godine i mi bismo bili negde oko 120. zemlja koja bi ovu konvenciju prihvatila i usvojila.
Zašto je važna Konvencija o nematerijalnoj baštini? Ne samo zbog upisivanja nematerijalne kulturne baštine na listu Uneska, što jeste važan prioritet i aktivnost i Ministarstva kulture koliko i nadležnih institucija, već upravo zbog drugačije brige o nematerijalnoj kulturnoj baštini.
Kulturna baština je nešto što, svi znamo, nestaje upravo nebrigom i ljudi. Ljudi koji su nosioci kulturne baštine nestaju, živo ljudsko bogatstvo - living human treasures, koje je veliki kapital i jeste potencijal koji mi moramo da sačuvamo i upravo usvajanjem ove konvencije imaćemo izuzetan potencijal za naredno vreme.
Nematerijalna kulturna baština podrazumeva usmenu tradiciju i izraz uključuje naravno i brigu o jeziku kao nosiocu nematerijalne kulturne baštine. Dakle, pored toga važne izvođačke umetnosti, društveni običaji, znanja i običaji koji se tiču prirode i svemira i veštine koje su vezane za tradicionalne zanate.
Kao što vidite, brojni su faktori koji upravo preporučuju da ova konvencija bude što pre usvojena u Narodnoj skupštini. Nažalost, ona nije u prethodnom ciklusu donošena, što smatramo da nije bilo dobro, jer su zemlje u okruženju svoje potencijale razvijale, a mi smo, nažalost, došli u poziciju da možda među poslednjima u regionu ovu važnu konvenciju Uneska usvojimo.
To bi bila važna poruka ne samo za brigu o nematerijalnoj kulturnoj baštini u narednom periodu, bila bi to važna poruka i za stvaranje jednog novog, drugačijeg zakona o kulturnim dobrima koji podrazumeva jednu brigu koja bi bila složenija i smislenija nego što se to činilo u prethodnim periodima.
Jedna od važnih konvencija jeste Konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo. Zašto je ta konvencija važna? Ne samo zbog zakona koje ćemo donositi u narednom periodu, ona je važna zato što menja fokus i brigu o tome šta jeste kulturno nasleđe i čemu ono služi.
U prethodnom periodu se neprestano govori kako i kojim sredstvima mi štitimo kulturno nasleđe, a ono što je poruka iz ove konvencije i poruka druge prakse, druge strategije u brizi o kulturnom nasleđu, jeste pitanje zašto i za koga treba da čuvamo kulturno nasleđe?
To je jedna aktivna politika koja podrazumeva kulturno nasleđe kao faktore ekonomskog razvoja, koliko i društvenog razvoja. U tom smislu, usvajanje ove konvencije bila bi jako važna poruka, mi bismo bili u ovom slučaju jedna od prvih zemalja potpisnica konvencije i na taj način bismo stvorili dobar osnov za potpisivanje novih strateških dokumenata u ovoj oblasti.
To znači da ćemo sa ove dve konvencije moći da pristupimo izradi kvalitetnog novog zakona o kulturnim dobrima, što jeste prioritet, jer, kao što znamo, sama priča o tome da su kulturna dobra ugrožena je nedovoljna. Dovoljno bi bilo da svi zajedno razmislimo o tome da kulturna dobra nisu samo spomenici i tragovi prošlosti, oni su deo žive kulture, deo našeg života, potencijal kulturnog turizma, ekonomije, svakog takvog jednog dinamičnog života koji mi živimo i razvoja u društvu.
U tom smislu, molim vas da ove dve važne konvencije podržite, utoliko ćemo u narednom periodu nastaviti dinamično da usvajamo i druge važne zakone u oblasti kulture. Hvala.

Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Poštovano predsedništvo, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vas informišem o tri predloga zakona, i to: Predlogu zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.
Vezano za zakon o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, osnovni razlozi za donošenje ovog zakona su proistekli iz potrebe usklađivanja Zakona o opštem upravnom postupku sa Ustavom Republike Srbije.
Zakon o opštem upravnom postupku, koji je objavljen u Službenom listu SRJ broj 33 od 1997. godine i 31 iz 2001. godine, donet je u vreme postojanja SRJ i nastavio je da se primenjuje saglasno Ustavnoj povelji državne zajednice SCG kao zakon Republike Srbije, što je uslovilo potrebu da se u ovom momentu izvrši uglavnom terminološko usklađivanje Zakona o opštem upravnom postupku sa pravnim sistemom Republike Srbije.
Cilj zakona je da se praktično u ovom trenutku izvrši terminološko usklađivanje Zakona o opštem upravnom postupku i da se otklone neusklađenosti ovog zakona sa članom 198. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Određene promene u zakonu su istovremeno i novine u Predlogu zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku i očekujem da će ova terminološka usklađivanja biti brzo i efikasno usvojena.
Vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije, praktično Ustavom Republike Srbije od 2006. godine utvrđeno je da je objavljivanje zakona i svih drugih opštih akata uslov njihovog stupanja na snagu.
Zakonom o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije, koji je donet 1991. godine, propisana su pravila objavljivanja propisa za čije donošenje su prema Ustavu iz 1990. godine bili nadležni organi Republike Srbije, koja je u to vreme bila federalna jedinica bivše SFRJ, kasnije SRJ, a potom i državne zajednice SCG.
Nakon što je Republika Srbija postala pravni sledbenik SCG, 2006. godine obnovljena je puna državna suverenost Republike Srbije koja je ustavno uobličena Ustavom iz 2006. godine.
To je uslovilo da se i one nadležnosti koje su se ranije ostvarivale na nivou federacije, odnosno državne zajednice, kao subjekta međunarodnog prava, sada ostvaruju na nivou Republike Srbije.
Tri su bitna polja predloženih novina u ovom zakonu. Prvo, saglasno državno-pravnom položaju Republike Srbije koji, prema članu 97. tačka 1. Ustava, određuje i obezbeđuje njen međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona, drugih propisa i opštih akata i o izdavanju "Službenog glasnika Republike Srbije" predviđeno je u članu 1, pored redovnog izdavanja "Službenog glasnika Republike Srbije", i posebno izdanje "Prosvetni glasnik", posebno izdanje pod nazivom "Službeni glasnik Republike Srbije – međunarodni ugovori".
U skladu sa nadležnostima Republike Srbije, odredbom člana 2. stav 3. Predloga zakona predviđeno je da se u "Službenom glasniku Republike Srbije – međunarodni ugovori" objavljuju potvrđeni međunarodni ugovori i drugi međunarodni sporazumi za koje je to određeno zakonom ili drugim važećim propisima.
Drugo, kao posledica utvrđivanja nadležnosti organa Republike Srbije u oblasti ljudskih i manjinskih prava, koji je ranije bila u nadležnosti državne zajednice, Predlogom zakona predviđeno je da se u "Službenom glasniku Republike Srbije" objavljuju i presude Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na Republiku Srbiju, kao i da se o objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava, koje se odnose na Republiku Srbiju, stara ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava.
Treće, u skladu sa odredbom člana 97. tačka 4. Ustava, kojom je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje odbranu, a što je takođe ranije bilo u nadležnosti državne zajednice, odredbom člana 3. Predloga zakona predviđeno je da se ukazi i drugi akti predsednika Republike, propisi i drugi akti Vlade, odnosno ministra nadležnog za odbranu, koji se odnose na Vojsku Srbije, objavljuju u Službenom vojnom listu, o čijem se izdavanju stara ministarstvo nadležno za odbranu.
Saglasno navedenom članu 6. Predloga zakona, propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o objavljivanju saveznih zakona, drugih propisa i opštih akata i Zakon o javnom preduzeću "Službeni list SRJ".
Povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, takođe, nakon donošenja Ustava Republike Srbije došlo je do potrebe usklađivanja i po ovom osnovu. Nakon donošenja Ustava Republike Srbije 1990. godine donet je važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama 1991. godine.
Odredbama člana 8. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije bilo je utvrđeno da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpsko-hrvatski jezik, kao i da su na područjima Republike Srbije gde žive narodnosti u službenoj upotrebi istovremeno i njihovi jezici i pisma, na način utvrđen zakonom.
Prestanak postojanja SFRJ i u međuvremenu nastale krupne ustavne i političke promene uslovile su da je, za razliku od 1991. godine, danas pravno, sociološki i politički nesporno u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik, što je sada izričita ustavna odredba iz člana 10. stav 1. Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, a da nacionalne manjine ostvaruju individualna i kolektivna prava u oblasti službene upotrebe jezika i pisama saglasno članu 10. stav 2. i članu 79. stav 1. Ustava.
SRJ, odnosno Srbija i Crna Gora, čiji je Republika Srbija pravni sledbenik, pristupila je Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina, koju je usvojio Savet Evrope, čiji je član i Republika Srbija. Potvrđivanje ove konvencije uslovilo je preispitivanje važećih zakonskih rešenja sa stanovišta odredaba navedene konvencije.
Takođe, u međuvremenu je, 2002. godine, na nivou bivše savezne države donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, koji sadrži i odredbe u oblasti službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina, kojima se uvažavaju pravila predviđena navedenom konvencijom.
Kao rezultat svih navedenih okolnosti, pripremljen je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, radi njegovog usklađivanja sa Ustavom Republike Srbije i potvrđenim međunarodnim ugovorima u ovoj oblasti.
Prva grupa predloženih izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama odnosi se na usklađivanje zakonskih rešenja o službenoj upotrebi jezika i pisama sa odredbama člana 10. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, kojima je utvrđeno da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo i da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava.
Saglasno tome, odredbom člana 1. Predloga zakona predviđeno je da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik. Pojam "narodnosti", saglasno Ustavu, zamenjuje se pojmom "nacionalne manjine" u čitavom tekstu zakona.
Druga grupa predloženih izmena i dopuna odnosi se na član 11. zakona, koji se usklađuje sa odredbom člana 79. stav 1. Ustava Republike Srbije, kojom je utvrđeno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo, pored ostalog, na korišćenje svog jezika i pisma, da u sredinama gde čine značajnu populaciju, državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave, vode postupak i na njihovom jeziku, da u sredinama gde čine značajnu populaciju tradicionalni lokalni nazivi, imena ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i na njihovom jeziku.
Takođe, ovom izmenom vrši se usklađivanje zakonskih odredaba i sa Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina, kojom su predviđena prava pripadnika nacionalnih manjina u navedenim oblastima. Kako su, međutim, ova prava pripadnika nacionalnih manjina već zajemčena Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, član 11, to se, saglasno članu 20. stav 2. Ustava Republike Srbije, kojim je utvrđeno da se dostignuti nivoi ljudskih i manjinskih prava ne mogu smanjivati, Predlogom zakona garantuje stečeni nivo prava nacionalnih manjina u ovoj oblasti.
Trećom predloženom novinom dopunjuje se zakon uvođenjem odredbe člana 18a, kojom se predviđa da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na slobodan izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece, kao i na upisivanje ovih ličnih imena u sve javne isprave, službene evidencije i zbirke ličnih podataka, prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, kao i da ovo pravo ne isključuje paralelan upis imena i po srpskom pravopisu i pisma.
Ovim se vrši usklađivanje sa odredbom člana 79. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo, pored ostalog, da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime, kao i sa odredbama Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina kojom je predviđeno ovo pravo pripadnika nacionalnih manjina.
Kako su, pri tom, ova prava već garantovana pripadnicima nacionalnih manjina Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, predloženom odredbom garantuje se stečeni nivo ljudskih i manjinskih prava, saglasno članu 20. stav 2. Ustava. Odredbom člana 7. Predloga zakona predviđa se da će u jedinici lokalne samouprave u kojoj je na dan stupanja na snagu ovog zakona jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi taj jezik ostati u službenoj upotrebi, što je takođe u skladu sa članom 20. stav 2. Ustava.
Pozivam vas da u danu za glasanje prihvatite ove predloge zakona i da u raspravi o amandmanima, eventualno, pomognete da se i ovaj tekst popravi.

Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, želi reč? (Nije prisutan.)
Da li izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Vesna Marjanović, predsednica Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li želi reč narodna poslanica Vjerica Radeta, koja je izdvojila mišljenje na sednici Odbora za pravosuđe i upravu povodom razmatranja predloga zakona po tačkama 15, 16. i 17. dnevnog reda? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, izdvojila sam mišljenje na odboru pre svega zbog činjenice da smo i na odboru i danas u ovoj plenarnoj raspravi raspravljamo o sedam predloga zakona u okviru jedne tačke dnevnog reda i to, naravno, ne o bilo kakvim zakonima, nego o zakonima koji su zaista od izuzetnog značaja i za funkcionisanje države pre svega, a i za sve građane Srbije.
Onda danas ovde imamo predstavnike Vlade koji nisu ljudi iz oblasti o kojima se danas raspravlja i onda nam ministri čitaju ono što smo mi već dobili uz predloge zakona u obrazloženju.
Mislimo da to nije dobro, a osim toga, ovakav odnos Vlade Republike Srbije prema Narodnoj skupštini je apsolutno neprihvatljiv i vređa dostojanstvo Narodne skupštine. Naravno, ne smetaju nama ministri koji ovde sede, i treba da sede i ministri o čijim predlozima se raspravlja i oni o čijim predlozima se ne raspravlja, jer ministri jesu tu da bi imali ovu vrstu komunikacije sa narodnim poslanicima.
Ali je zaista uvredljivo mislim ne samo za Narodnu skupštinu nego i za ministri koji ovde moraju samo da pročitaju nešto što su njihove kolege napisale. Vi ste, gospodine Milosavljeviću, predstavili izmene Zakona o opštem upravnom postupku samo kao terminološke izmene i vi ste to tu pročitali to tako jeste u jednom delu, i tačno je da treba da se uskladi terminološki tekst ovog zakona sa faktičkim stanjem i ja bih samo pitala zašto se to ranije nije uradilo.
Mnogo je vremena prošlo otkako nemamo nažalost, zahvaljujući vama iz DOS-a, ni Saveznu Republiku Jugoslaviju, ni zajednicu Srbije i Crne Gore, a u ovom zakonu terminološki postoje i jedan i drugi termin. Tu naravno ne možemo imati ništa protiv toga da se to terminološki uredi.
Niste komentarisali, i verujem da vi to i ne možete da komentarišete, bez uvrede, naravno, recimo, izmene člana 214. predloga ovog zakona. Mi smo ne samo na ovaj član, nego i na neke druge članove svih ovih zakona podneli amandmane, ali verujemo da kada budemo govorili o amandmanima da će tu biti predstavnici ministarstva koji mogu i da prihvate amandman zato što mogu da razumeju šta smo u amandmanu hteli da kažemo.
Ovaj član 214, koji je zaista karakterističan, govori o mogućnosti podnošenja žalbe na prvostepena rešenja ministarstva i vi ste predložili da se protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije odnosno drugog državnog organa može izjaviti žalba samo kada je to zakonom predviđeno. A to nije dobro.
To nije dobro, trebalo je da kažete onako kako smo mi u amandmanu predvideli da se prvo protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije odnosno drugog državnog organa može izjaviti žalba, osim ukoliko je posebnim zakonom drugačije propisano. Ovo izgleda slično, ali je suštinski vrlo, vrlo različito i ponavljam mi ćemo kada budemo govorili o pojedinostima pokušati da ubedimo resornog ministra ako bude tu da treba da prihvati ovaj amandman.
Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, evo vidite za pet minuta ne može da se pomene ni jedan zakon a kamoli sedam predloga koje imamo, mi smo predložili da se tamo gde je predviđeno u članu 1. u zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik, mi smo predložili da stoje ekavskog i ijekavskog narečja.
Vi ste u Vladi procenili da to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, volela bih sad opet da je tu neko od ministara ko može da nam odgovori na pitanje – gde se to u našem amandmanu krši Ustav, ili šta to nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije? Ustav Republike Srbije jeste akt sa kojim moraju da se usklade svi propisi, ali Ustav Republike Srbije ne može da razrađuje, on daje okvir u kome moraju da se kreću i da budu svi zakoni i svi drugi akti koji se usvajaju i u parlamentu i u jedinicama lokalnih samouprava itd.
Dakle, nisu vam dobri ovi predlozi, a pogotovo kada je u pitanju službena upotreba jezika i pisma, niste obratili pažnju na činjenicu da u Srbiji sve više nestaje i srpski jezik i ćirilično pismo. To bi trebalo da bude, gospodine Bradiću, tema o kojoj vaše ministarstvo treba da vodi više računa.

Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, počevši od najmanje ka najvećoj? U elektronskom sistemu prijavljen je narodni poslanik Jovan Palalić, izvolite.  

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, zaista na vrlo čudan način je i započeta današnja rasprava. Pre toga niz pitanja treba uputi onima koji su sazvali ovakvu sednicu i uopšte predložili spajanje ovih tačaka dnevnog reda. Evo posledica takvog jednog, potpuno bez ikakvog reda i bez ikakvog osnova, spajanja tačaka koje ne mogu da se spoje, niti može da se zajedno o njima vodi jedna ozbiljna rasprava.
Naravno, još jedan problem koji samo pokazuje u kojoj se konfuziji nalazi sama Vlada Republike Srbije. Mi smo u obaveštenju Vlade od 12. aprila dobili informaciju ko će danas da zastupa ove predložene zakone, pa između ostalog predviđeno je i Predlog zakona o potvrđivanju protokola broj 14 BIS uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj akt je od juče, danas je zaprimljen u Narodnoj skupštini, a ta Vlada koja nam to upućuje je 30. marta povukla ovaj predlog zakona.
Zaista je neverovatno na koji način se Vlada Republike Srbije odnosi prema narodnim poslanicima, da nam na dan kada raspravljamo o ovakvo važnim zakonima daje informaciju da ćemo raspravljati o nečemu što je ona povukla iz skupštinske procedure.
No, zaista, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, ne verujem da je on kompetentan da danas ozbiljno raspravljamo o zakonima koji su u domenu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Vrlo su važni zakoni i bilo bi dobro ako bismo dobili informaciju gde se nalazi gospodin Milan Marković, ministar, jer bi bilo važno da kroz diskusiju dobijemo i odgovore na neka pitanja koja se tiču ovih zakona.
Generalni problem kada je u pitanju uopšte ustavnost i zakonitost i sprovođenje Ustava Republike Srbije i sprovođenje zakona upravo se vidi kod izmena i dopuna Zakona o opštem upravnom postupku. I sama Vlada Republike Srbije u svom obrazloženju ukazuje na to u kojoj meri je bila izostavljena aktivnost kada je u pitanju usaglašavanje svih propisa sa Ustavom Republike Srbije.
Mi danas raspravljamo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o opštem upravnom postupku, a u obrazloženju Vlade se navodi da je to radi usaglašavanja sa Ustavom Republike Srbije. Ta ista Vlada u razlozima za donošenje zakona govori o članu 15. Ustavnog zakona, gde se kaže da je utvrđeno da je opšti rok za usklađivanje svih ostalih zakona sa Ustavom 31. decembar 2008. godine.
Gospodo, ovaj zakon je morao da bude usklađen sa Ustavom do 31. decembra 2008. godine. Sada umesto da Vlada RS Narodnoj skupštini dostavlja zakone koji će biti usklađeni sa Ustavom RS, u političkoj javnosti mi slušamo priču da taj ustav treba menjati, taj isti ustav koji još nije zaokružio kompletan pravni sistem Republike Srbije.
Sada kada pogledate sve ove zakone koji su na dnevnom redu, pogotovo ova prva tri zakona, onda se tu u stvari vidi suštinski problem primene Ustava i primene zakona u RS.
Kada pogledate Zakon o objavljivanju zakona, drugih propisa i opštih akata i izdavanju "Službenog glasnika" vidi se u stvari kolika konfuzija u ukupnom pravnom sistemu RS vlada. Ovaj zakon je dodatno opasan jer daje mogućnost Vladi RS da vodi politiku i zaključuje međunarodne ugovore koji će biti mimo znanja Narodne skupštine.
Mi smo nekoliko puta o tome govorili, čak i kada je bila rasprava o Predlogu zakona o tajnosti podataka, a sada na direktan način Vlada RS ima mogućnost da zaključi međunarodne sporazume i ugovore, a da oni ne budu ne samo ratifikovani u Narodnoj skupštini, nego nikada ni objavljeni, dok se navodno ne donese zakon koji bi trebalo da reguliše da li će se neki akti objavljivati ili ne.
To je direktno suprotno Ustavu. Svi akti, svi opšti akti Republike Srbije po Ustavu Republike Srbije moraju da budu objavljeni. Vlada Republike Srbije ovde direktno krši Ustav.
Ako pogledamo neke primere u politici i ponašanju Vlade Republike Srbije, onda možemo da nađemo i obrazloženje zašto se ovako radi.
Politička i ukupna javnost Republike Srbije je preko medija saznala da je zaključen Sporazum između Euleksa i policije Srbije. Taj sporazum kojim se reguliše pitanje, u tom sporazumu, kako je izašlo i iscurelo u javnost, imali smo prilike, a nije objavljen, govori se o državnoj granici između Kosova i Srbije. Taj sporazum nikad nije objavljen u "Službenom glasniku". Niko ne zna gde se on nalazi.
Da li Vlada Republike Srbije ovakvim jednim aktom legalizuje taj jedan čin i daje mogućnost da se kroz tzv. tajnu diplomatiju zaključuju međunarodni sporazumi koji nikad neće biti objavljeni, sporazumi koji će biti u fiokama, kao što je za vreme kralja Milana tzv. tajna konvencija bila u fioci, gde je narušen državni suverenitet Republike Srbije?
Ako se gledaju pravne posledice tog akta potpisivanja sa Euleksom, i te tajne konvencije, one su potpuno iste. Narušavaju teritorijalni integritet Republike Srbije.
Koliko će takvih akata biti u fiokama Vlade Republike Srbije za koje građani neće znati, koji nikada neće biti objavljeni? Ovim što radite u izmenama i dopunama ovog zakona, vi takvu mogućnost stvarate. Ne može se zakonom isključiti mogućnost da se neki akti ne objavljuju. To je u kontekstu ovog razgovora koji vodimo – u kojoj meri se poštuju zakoni i Ustav Republike Srbije?
Naravno, još flagrantniji primer je izuzetno važan Zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Gospodo, u ovoj Narodnoj skupštini je prošle godine usvojen Statut AP Vojvodine. U tom statutu definisano je pitanje službene upotrebe, potpuno suprotno i Ustavu, jer to može samo Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma na prostoru AP Vojvodine.
Tu je prvi put inaugurisano da je drugo pismo srpskog jezika latinica, a sada donosite ovaj zakon potpuno naopako, da ga usaglasite sa Statutom AP Vojvodine, ne da zakon koji će važiti na celoj teritoriji Republike Srbije bude taj koji će definisati ovo važno pitanje, nego korak i dinamiku toga kako će izgledati zakonodavstvo u Srbiji dao je Statut AP Vojvodine.
Naravno, i mnogo ranije kod donošenja omnibusa, tzv. omnibus zakona kada je pokrajinskom odlukom uređeno ovo pitanje, pogotovo pitanje kojeg se tiče i dotiče ovaj zakon, vrlo važno, a to je utvrđivanje tradicionalnih naziva naseljenih mesta, ulazimo u jedan ozbiljan problem, jedan ozbiljan prostor da se nacionalnim savetima nacionalnih manjina daje mogućnost da sami donose odluke i menjaju geografske nazive pojedinih naseljenih mesta.
To može stvoriti ozbiljne političke implikacije i tenzije u društvu. To može da dovede do paradoksalne situacije, kako je definisano zakonom, da se odlukom nacionalnih saveta nacionalnih manjina menjaju nazivi mesta u kojima nema nijednog pripadnika nacionalne manjine, ako pažljivo pročitate zakon, jer se on primenjuje na teritoriji opštine gde je u službenoj upotrebi jezik i pismo te nacionalne manjina, na teritoriji cele opštine, gde ima mnogo naseljenih mesta.
To je problem koji otvarate ovim zakonom, samo zato što je to možda ranije definisano pokrajinskom odlukom, pa je to onda dodatno regulisao i Statut AP Vojvodine i sada će to zakon da dodatno pojača, a to mimo ikakve kontrole nadležnih centralnih organa u Republici Srbiji, kao što je Vlada.
Predložili smo da to radi Vladi. Ako se samo nacionalnim savetima to prepusti, pitanje je šta su to tradicionalni nazivi, pitanje je čime će se oni rukovoditi i kakve će posledice izazvati u tim sredinama takve odluke i u krajnjoj liniji tiče se same primene toga.
To su teme koje su vrlo ozbiljne i koje otvaraju velike probleme u društvu. Naravno, suštinsko i važno pitanje je – kako je moglo i kakav je stav Vlade Republike Srbije, to bi voleli da čujemo, da postoji srpski jezik latiničnog pisma? To smo govorili ovde kada je bila rasprava o Statutu AP Vojvodine i govorili smo o mogućim posledicama, da je to direktno kršenje člana 10. Ustava Republike Srbije. Sada Vlada Republike Srbije, tada je ćutala, a sada takav jedan stav ovde aminuje.
To su teme o kojima treba ovde ozbiljno da se razgovara, jer direktno zadiru u pitanje ustavnosti, poštovanja Ustava i primene zakona.
O primeni zakona teško je sada raspravljati i govoriti. Voleo bih da je tu gospodin Milan Marković, jer ovih dana imamo jednu ozbiljnu raspravu i ozbiljnu političku tenziju javnosti oko primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, o primeni onih odredaba koje se odnose na sukob interesa, na pojedince koji se nalaze u trenutku počinjanja primene zakona na više funkcija.
U nekoliko desetina opština u Srbiji, striktnom primenom zakona, pošto po slovu zakona od 1. aprila nemamo predsednike opština i gradonačelnike, ti ljudi tamo sede, potpisuju naloge, donose pojedinačne akte, a u stvari to po zakonu ne mogu. Postavlja se pitanje funkcionisanja lokalnih samouprava.
Da li je neko tim ljudima rekao da oni nisu više gradonačelnici, predsednici opština? Oni pišu, traže da se na neki način ovaj zakon dezavuiše, traže saglasnost da mogu i dalje da obavljaju te funkcije, iako nemaju nikakvo pravo posle 31. marta da traže ikakav zahtev, a predstavnici Agencije su rekli – vi od 1. aprila ne možete da potpišete nijedan akt u lokalnim samoupravama jer niste više na tim pozicijama. Veliki broj opština je ostao bez prvih ljudi.
Ministarstvo se ne oglašava. Voleli bismo da čujemo ministra Markovića, da li on smatra da su ti ljudi i dalje predsednici opština i gradonačelnici? U krajnjoj liniji, ko će da sprovede te odluke koje je sada njima uputila Agencija za borbu protiv korupcije?
Problem primene zakona, problem primene Ustava, u nizu segmenata funkcionisanja Vlade Republike Srbije i uopšte skupštinske većine se pojavljuje, a u tom trenutku kada nisu usaglašeni akti sa Ustavom, kada se zakoni koji su doneti ne sprovode ili se pokušavaju dezavuisati, imamo otvorenu debatu o tome da Ustav treba menjati. Ustav ne valja, Ustav je prevaziđen za tri godine. Otvara se tema regionalizacije Srbije ovde u Narodnoj skupštini, ali ono što su obaveze po Ustavu, one se nisu realizovale.
Kao država, šaljemo jednu poruku jedne neozbiljne države. Doneli smo Ustav pre tri godine. Predstavnici vlasti kažu – nemojte propise usaglašavati s njim, evo, ovaj propis posle tri i po godine, ne bi ga oni usaglasili da postoji još jedna politička činjenica, da nema državne zajednice Srbije i Crne Gore, pa da se ne pojavljuje u ovom važnom zakonu ime Crne Gore, inače ne bi nikad bio usaglašen.
Dodatno je pitanje, to je ipak pitanje za ministra Markovića, gospodin Milosavljević sigurno ne može da da taj odgovor, zašto nemamo novi zakon o opštem upravnom postupku?
Imali smo ovde pre nekoliko meseci raspravu o Zakonu o opštim upravnim sporovima, koji bi trebalo da bude zakon koji sledi iz Zakona o opštem upravnom postupku, a ne, imamo novi Zakon o upravnim sporovima, bitan je, ali je po značaju manje bitan, a ovde imamo usaglašavanje sa Ustavom Zakona o opštem upravnom postupku.
To su problemi koji, zaista kada se posmatraju u celini, govore da kada je u pitanju funkcionisanje pravnog sistema, funkcionisanje zakonitosti na teritoriji Republike Srbije, postoje ozbiljni problemi. Mi imamo samo parole da ćemo hiljade zakona usaglasiti sa zakonima EU, a te zakone koje smo doneli u suštini ne sprovodimo.
Molim predstavnike Vlade Republike Srbije da o ovim stvarima koje se tiču funkcionisanja zakonitosti na teritoriji Republike Srbije, primene zakona, ozbiljno razmotre kakva se to politika sada vodi, da nam prosto ne dolaze sa ovakvim predlozima pred Narodnom skupštinom, predlogom koji se posle tri i po godine usaglašava sa Ustavom, predlogom koji se usaglašava sa Statutom Vojvodine i predlogom koji ima cilj da se akti tajne diplomatije Vlade Republike Srbije nikada nigde ne objave.
Zaista deluje neozbiljno i zaista kao država ostavljamo i odajemo utisak nekoga ko, u krajnjoj liniji, ono što je doneo, pogotovo Ustav Republike Srbije, koji je izglasan na referendumu, ne poštuje.
Podneli smo određeni broj amandmana i očekujemo u raspravi u pojedinostima da, kada dođe ministar Milan Marković, ozbiljno razmotrimo argumente koji bi, ubeđeni smo, išli u prilog prihvatanja naših amandmana, a moje kolege će u okviru vremena koje ima poslanička grupa DSS govoriti i o drugom setu zakona koji su danas na dnevnom redu.
Kao što sam još jednom rekao, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, mislim da je pravi sabesednik za ovakvu ozbiljnu raspravu ovde trebalo da bude gospodin Milan Marković. Mi nikako ne možemo da podržimo ovakve predloge zakona. Hvala.

Iskorišćeno vreme vremena na raspolaganju  ovlašćenog predsednika poslaničke grupe je 16 minuta i 40 sekundi. Po redosledu, narodni poslanik Velimir Ilić. Da li želite reč? (Ne) U tom slučaju, reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set zakona koji imamo pred sobom svakako ima značajnu dimenziju i potrebu usaglašavanja i sa Ustavom Republike Srbije i sa međunarodnim dokumentima, određenim konvencijama, ugovorima itd. Iz tih razloga poslanički klub SPS-JS će u celini podržati ove zakone, sa mogućnošću određenih korekcija, kada se budemo bavili ovim zakonima u pojedinostima.
Samo nekoliko reči o nekim od ovih zakona. Recimo, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o opštem upravnom postupku koji je donet 1997. godine, pa onda dopunjen 2001. godine, njegova primena je nastavljena i za vreme funkcionisanja državne zajednice Srbija i Crna Gora.
S obzirom da je ta državna zajednica prestala da postoji, a Srbija je pravni sledbenik, sigurno da je to potrebno usaglasiti sa novim Ustavom Republike Srbije, koji je donet 2006. godine i čitav niz termina i izraza koji su proizašli i iz uređenja savezne države i državne zajednice, potrebno je sada upodobiti sa onim što govori Ustav Republike Srbije, počev od termina državljanstva, naziva države, vojske, budžeta itd.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona, propisa i opštih akata i izdavanju "Službenog glasnika Republike Srbije" takođe stoji potreba usaglašavanja ovog zakona, s obzirom da je država Srbija sada subjekt koji predstavlja svoje državljane i subjekt koji figurira kao posebna država u međudržavnim odnosima.
Ovde je reč o izdavanju "Službenog glasnika" koji ima tzv. redovno izdanje. Ranije je bilo jedno posebno izdanje, a sada se pojavljuju dva izdanja. Novo izdanje, posebno izdanje, pored "Prosvetnog glasnika" je "Službeni glasnik Republike Srbije - Međunarodni ugovori, jer svakako država Srbija u trenutku kada usaglašava čitav niz zakona sa standardima EU i šire međunarodne zajednice, takođe, kada je u procesu potvrđivanja mnogobrojnih ugovora i konvencija, stoji potreba objavljivanja takvih zakona i takvih odluka o potvrđivanju ovih ugovora i konvencija.
Naravno, reč je i objavljivanju međunarodnih presuda koje se odnose na ljudska prava, takođe i odluka koje se tiču Vojske Srbije i u jednom posebnom glasilu, a to je Službeno vojno glasilo itd.
Nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o obeležavanju Dana žalosti na teritoriji Republike Srbije. Republika Srbija bi svakako trebalo da naročitu pažnju posveti ovim pitanjima, jer svako nepoštovanje ovog zakona u pogledu onoga kako bi trebalo da bude opšte ponašanje zvaničnih institucija, ljudi itd. u danima žalosti daje jednu opštu projekciju i sliku ozbiljnosti države i šalje jednu poruku i široj zajednici kakvi smo mi to i ljudi i država, kakve to imamo institucije i, naravno, svako nepoštovanje takvih trenutaka može da vređa i opšta osećanja i pojedinačna osećanja ljudi, i to je od velikog značaja.
Poslanički klub SPS podržava prenošenje ingerencija, u smislu davanja ovlašćenja RRA da ona može da prati program, emitovanje programa, poštovanje zakona u danima žalosti, što ona svakako i čini u smislu praćenja programa i u drugim danima.
Naravno, Ministarstvo kulture i dalje treba da ostane vlasno i odgovorno za praćenje poštovanja ovog zakona u onim institucijama i ustanovama koje se bave kulturom, a ministarstvo koje je nadležno za poslove informisanja treba da se bavi onim što je praćenje poštovanja ovog zakona u glasilima štampanim, izdavačkim, novinskim kućama i u štampanim medijima, takođe i u elektronskim medijima, ali prenošenjem ovlašćenja na RRA.
Svakako je za pohvalu i činjenica, i to naš klub SPS-JS naglašava da je pronađeno rešenje da već postojeća agencija se bavi ovim pitanjima, čime je izbegnuta produkcija novih nekih tela ili agencija, što bi uslovilo i troškove oko opremanja i angažovanja ljudi i njihovog plaćanja. Ovo je sasvim jedno racionalno rešenje i vredno je svake pohvale.
Rekao bih zapravo nešto više o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Ovde je reč o usklađivanju zakona koji se bavi ovim pitanjem sa Ustavom Republike Srbije, kao i sa međunarodnim ugovorima, pre svega sa Okvirnom konvencijom za zaštitu prava nacionalnih manjina.
Ustavni osnov za usklađivanje ovog zakona je član 10. Ustava Republike Srbije, koji govori da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a službeni jezik može da bude i jezik nacionalne manjine, u skladu sa zakonom.
Čitav niz sada ovih odredbi je zapravo takvog karaktera da je on poravnat ili usaglašen sa praksom i sa pravilima ili standardima koji već postoje u drugim državama, naročito u EU, što dovodi u jednu apsolutnu ravnopravnost građane koji pripadaju većinskom narodu i građane koji pripadaju korpusu nacionalnih manjina, u smislu da, kada je reč o nacionalnim manjinama, pored službenog srpskog jezika, u jednoj ravnopravnoj poziciji se nalaze i jezici nacionalnih manjina.
Kroz i to da se mogu upotrebljavati i nazivi gradova, mesta, sela, topografskih oznaka itd. na jeziku nacionalne manjine, koji je možda drugačijeg tipa u odnosu na ono što je opšti naziv koji je ustanovljen na nivou države, tj. na srpskom jeziku, a da ti specifični nazivi koji su u upotrebi na lokalnim nivoima od strane nacionalnih manjina mogu da se upotrebe u skladu sa pravopisom jezika nacionalne manjine.
Takođe je značajno da se daje mogućnost pripadnicima nacionalnih manjina da koriste svoja imena ili daju imena svojoj deci po onome što su pravopisi i načini izgovaranja u jeziku te nacionalne manjine. U tom smislu je to usaglašeno i sa svim međunarodnim konvencijama.
Daje se mogućnost upotrebe jezika u službenoj upotrebi prilikom vođenja upravnog postupka, sudskog postupka i u svim drugim slučajevima, upotreba i pravo na korišćenje imena na način kako je to predviđeno jezikom nacionalne manjine kada je reč o ličnim dokumentima ili vođenje evidencije itd.
Problem koji se možda uočava, on nije široko zastupljen kao problem, ali možda bi se trebalo pozabaviti onim što jeste definicija ili prosto rečeno odgovoriti na pitanje šta je to jezik nacionalne manjine.
Jezik nacionalne manjine nije problem u smislu definisanja i davanja odgovora na to pitanje u većini slučajeva kada je reč o nacionalnim manjinama, ali može da se pojavi u određenom trenutku kada se definišu i kada se na sceni života i prakse u Srbiji pojavljuju određene nacionalne manjine koje ranije nisu postojale.
Dakle, poznato nam je da, bez namere da se mešamo u način uređenja jezika i pisma kada je reč o stranim državama, i uz dužno poštovanje njihovih odluka, mi, na primer, imamo u Crnoj Gori da je definisan maternji jezik koji se kao takav uči u školama. To je jedan širok pojam.
To je jedna univerzalna kategorija koja ne daje neko uže određenje koji je to maternji jezik. Verovatno iz političkih razloga se došlo do jednog takvog rešenja koje se sada projektuje na pravo korišćenja ili učenja maternjeg jezika, kako za većinski deo stanovništva u Crnoj Gori, tako i za one koji ne prihvataju taj jezik, kada je reč, recimo, o srpskom korpusu u Crnoj Gori ili reč o drugim nacionalnim manjinama.
Isto tako može da se određenog trenutka pojavi takva jedna definicija ili takvo jedno definisanje jezika određene nacionalne manjine koje ništa ne govori, a zapravo iza jednog takvog opšteg i univerzalnog pojma može da dođe do korišćenja jezika koji nije svojstven možda određenoj nacionalnoj manjini.
Naravno, ne želeći sada da ulazim u neka razmatranja konkretnih jezika nacionalnih manjina, jer svako opredeljenje svih nacionalnih manjina koje danas imamo u Srbiji apsolutno poštujemo i ne osporavamo njihovo pravo, ali mi imamo i problem nacionalne manjine ili jednog posebnog etnosa, a to su Vlasi.
Zapravo, u tom korpusu, u tom posebnom etnosu, imamo pretenziju određenih centara možda moći, određenih organa ili pojedinaca koji su možda i u poziciji da o tome odlučuju, a koristeći da to možda nije u potpunosti definisano ni u Ustavu, a naročito u nekim drugim zakonima koji se bave ovim pitanjem, proglašavaju da je maternji jezik Vlaha rumunski jezik.
Naravno, oni ga krste kao maternji rumunski jezik i on se, kao takav, sada pojavljuje i kandiduje čak i za službenu upotrebu u državnim organima ili se kandiduje kao izborni predmet, pa se kaže da maternji rumunski književni jezik, sa elementima nacionalne kulture i nacionalne istorije, jeste predmet koji treba da se uči u sredinama gde idu u školu vlaška deca.
Dobio sam juče-prekjuče jednu pozivnicu od strane Nacionalnog saveta Vlaha o prisustvovanju na jednom prazniku u prirodi, to je neki tradicionalni praznik koji se na vlaškom jeziku zove matkalau, a to je danas, i to je ispisano rumunskim književnim jezikom.
Dakle, dozvolićete, ako potičem iz tog vlaškog etnosa, trebalo bi da razumem to što je ovde napisano, ako je to moj maternji jezik. Moram da vam priznam da ništa ne razumem i sada ti koji razumeju ili imaju takve pretenzije neka me proglase nepismenim za svoj maternji jezik, ali je onda čudo da ja to ne razumem ni kada se izgovori.
Prema tome, tu su problemi koji proizilaze iz onoga što možda zakonodavna materija nije do kraja definisala i svakako sa velikom pažnjom bi se u ovom delu trebalo ophoditi, mnogi organi, mnoge institucije i predstavnici tog etnosa, kako bi se pronašlo odgovarajuće rešenje, jer službena upotreba rumunskog jezika za potrebe Vlaha bojim se da bi u određenim situacijama mogla da bude samo jedna karikatura, koja treba da odigra ili predstavlja iskorišćavanje prava tih ljudi ili tih etnosa.
Jer ako bi, recimo, Vlah koji ne zna srpski jezik, a danas je to zaista retko, retko, retko, tri puta da kažem, ali hipotetički uzmimo jedan takav slučaj da postoji, teorijski to razmatramo, ako dođe u državni organ, njemu treba da se obezbedi prevodilac, a prevodilac treba da prevede ono što kaže službeno lice na rumunski književni jezik. Stranka to neće razumeti, pa onda bi trebalo sa tog jezika ponovo da se prevede nazad ili na vlaški jezik.
Samo da kažem kada je reč o vlaškom jeziku, to je svakako jezik koji je nekada, odnosno ranije bio mnogo bliži rumunskom jeziku nego što je to danas, ali svakako da se jezik menja i to je opštepoznata činjenica i da se on inovira uvođenjem određenih izraza, osavremenjivanjem život donosi evoluciju i nadgradnju jezika, a onda to što je nekada bilo slično, a možda davno jako slično, to divergira u određenim pravcima i sada su to različite grane ili različite pozicije u ovom vremenskom trenutku tih jezika.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Da li je moguće da se to sada spoji nekom prečicom? Završavam time da ćemo možda određene stvari koje se tiču ovoga na Odboru rešavati, ali ovo je svakako krupno pitanje koje ne možemo kroz ovaj zakon da rešimo. Jednostavno, ovo je jedno upozorenje i molba da se ovim pitanjem moramo pozabaviti.