Narodna poslanica Milica Radović i to je poslednji krug replika. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, poslednje što od vas očekujem, a verujem i gospodin Lončar, jeste da mu vi budete, sa tako skromnim pravničkim znanjem, zastupnik.
Nemojte, gospođo Čomić, da reagujete na moje reči, jer niste reagovali kada se gospodin ministar upravo istim tim tonom, čak istim rečima obratio meni. Budite bar malo, što se kaže, parlamentarni, imajte iste aršine i za ministra i za poslanike, ako ne, onda bar za poslanike opozicije.
Ukoliko je Strategija bila toliko loša, zašto bazirate sve ono što radite u Ministarstvu upravo na toj strategiji? Zašto je niste promenili? Ako Zakon o državnim službenicima nije dobar, promenite ga kompletno, nemojte odlagati njegovo dejstvo ko zna koliko puta do sada. Ako su to loše stvari, preuzmite odgovornost na sebe i sačinite nešto bolje.
Za vreme naše vlasti, pokazali smo da imamo hrabrosti da se suočimo i sa nečim što su vrlo nepopularne mere, a odnosi se, konkretno, na racionalizaciju zaposlenih u državnoj upravi. Priznaćete da je za vreme vlade gospodina Koštunice, jedino tada i nikada posle, otpušteno 3.000 državnih službenika.
To nije sigurno stvar na osnovu koje treba da dobijemo neke poene, to nije bilo popularno, ali se na osnovu toga i na osnovu svega onoga što smo do sada uradili, kao odgovorna vlast, govori kako mi doživljavamo ovu državu i šta radimo na poboljšanju svega onoga što zateknemo kao loše.

Reč ima ministar Milan Marković.

Meni je žao što vi stalno pokazujete da ili ne pratite ili ne znate šta biste rekli, pa bežite od onoga što znate.
Mi smo Zakon o državnim službenicima izmenili upravo u svim delovima koji su do sada bili nefunkcionalni. To su bile poslednje izmene zakona protiv kojih ste takođe bili kao stranka. Promenili smo način zasnivanja radnog odnosa, promenili smo način postavljenja državnih službenika na položaje, promenili smo praktično sve ono što je bila smetnja svim vladama do sada da realizuju do kraja odredbe tog zakona.
Učinili smo ga životnim, za razliku od situacije u kojoj je devet meseci trajalo zasnivanje radnog odnosa za izvršilačko radno mesto državnog službenika. Ponavljam, devet meseci je trajalo zasnivanje radnog odnosa. Toliko je to bio pametan zakon. Sada to zasnivanje radnog odnosa traje najviše 45 dana. Znači, promenili smo ono što nije valjalo.
Što se tiče Strategije, nemam nameru da polemišem sa Strategijom koja je tako napisana. Posebno što je Strategija, kako bih rekao, to su reči iza kojih svako može da stane. To je kao kad kažete – hoćemo lepo vreme, sija sunce, svi srećni i zadovoljni, zdravi itd. Tako i naša Strategija – hoćemo profesionalno, hoćemo depolitizovano, hoćemo moderno, hoćemo racionalno, što bih polemisao sa tim stvarima, nema nikakve potrebe.
Što se tiče realizacije Strategije kroz zakone, kažem vam, pokušaj koji je učinio Sekretarijat za zakonodavstvo, na čijem čelu je bio Zoran Balinovac, jeste dobar pokušaj, ali je očigledno moralo da se radi i da se menja.
Mislim da u najmanju ruku što je bar ta prethodna garnitura trebalo da kaže, to je da mi zahvali što se trudim da održim to što je rođeno tako, sa tim velikim manjkavostima, da održim u životu i da pokušam da spasim te ideje koje su bile dobre polazne osnove, ali se očigledno pokazalo da je tako veliki zakonodavni poduhvat bilo jako teško izvesti. Zašto je on izveden relativno neprecizno, to je sad pitanje za one koji su ga radili, obzirom da je veliki poduhvat, ne treba sada mi da sudimo da li su oni bili dobri ili loši previše.
A to da li je moje znanje skromno ili ne, dobro, priznajem, moje znanje u odnosu na znanje gospodina Lončara je skromno. Zašto bih imao problem da to kažem. Gospodin Lončar je profesor univerziteta, doktor nauka. Nemam tu nikakav problem.
Samo kažem da se bavim Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ne računajući Koordinaciono telo za Preševo, Bujanovac i Medveđu, radu u tom ministarstvu posvećujem maksimalnu pažnju, da po mom uverenju, uverenju neke javnosti kojoj verujem, stručnoj javnosti, svoj posao radim dobro, a da gospodin Lončar, moj prethodnik, nažalost je imao i neke druge obaveze da radi, zbog toga se prosto nije mogao posvetiti poslu koji ja sada radim, a koji vi kritikujete.
Zato vam kažem – setite se šta je urađeno u vaše vreme. Prosto vas pitam, ako mi kažete šta je urađeno u vreme dok je gospodin Lončar bio ministar, onda kažem da zaista imate puno pravo da kritikujete mene. Ali, kada krenem da nabrajam šta sam uradio za dva mandata, bojim se da od pauze za ručak nema ništa. Samo sam to hteo da kažem.
Sada, s obzirom da sam, kako ste rekli, tako skromnog znanja, zamislite tek koliko sam truda uložio da ovako skromnih kapaciteta nešto i uradim. Bar to kažite, ocenite taj napor.

Za danas završavamo prepodnevni deo sednice.
Vidim da je narodna poslanica Milica Radović prijavljena, nemate više pravo na repliku. Rekla sam da je zatvoren krug replika. Pažljivo slušam i replike i izlaganja onoga na koga se replike odnose. Uvidom u stenogram videćete jasno razloge zašto sam rekla da se prethodnim javljanjem i davanjem prava na repliku krug replika završava.
Pre nego što odredim pauzu, na osnovu člana 85. stav 5, obaveštavam dame i gospodu narodne poslanike da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, do završetka zajedničke načelne i jedinstvene rasprave o predlozima zakona koji su trenutno predmet našeg rada.
Takođe, na osnovu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da u slučaju da okončamo rad u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona koji su trenutno predmet našeg rada, tada ćemo i završiti sednicu, bez prelaska na rad na sledeći zajednički načelni i jedinstveni pretres, a po usvojenom dnevnom redu.
Sada određuje pauzu. Rad popodne nastavljamo u 15.15 časova.
(Posle pauze 15.15)

Nastavljamo rad. Dame i gospodo narodni poslanici, dajem reč narodnom poslaniku dr Janku Veselinoviću.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Ovaj zakon je dokaz da Republika Srbija primenjuje najveće standarde u zaštiti prava nacionalnih manjina. Ovo je dokaz da Srbija jeste jedan pozitivan primer u zaštiti nacionalnih manjina na području bivše Jugoslavije, ali ja bih rekao i šire na području cele Evrope.
Posebna vrednost ovog zakona i drugih zakona koje je ova Skupština već donela jeste činjenica da se Republika Srbija ne osvrće na činjenicu da neke zemlje u regionu zaštiti prava nacionalnih manjina ne posvećuju dovoljnu pažnju. Srpska vlada i parlament imaju viziju da je EU zajednica u kojoj je zaštita manjinskih prava jedan od osnovnih temelja na kojima EU počiva.
Možda bi neko mogao da se zapita gde je tu reciprocitet. Zastupnik sam stava da mi treba da učinimo sve što je potrebno kako bi zaštitili nacionalne manjine koji žive u Srbiji, da u toj oblasti dostignemo najveće evropske i svetske standarde i da naše nacionalne manjine ne trpe zbog činjenica da neki možda u regionu ne poštuju sve standarde kada je u pitanju zaštita prava nacionalnih manjina.
Smatram, međutim, da Srbija ima puno pravo da podrži Srbe u regionu u zaštiti prava, dakle, ne kao uslov već kao odluka koja glasi: mi ćemo učiniti prvi korak. Bilo bi jako važno i nužno da taj korak učine i drugi.
Ovim izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma sprovedene su u delo ustavne odredbe kojom se Srbija ostvaruje kao država koja štiti slobode i prava građana kroz upotrebu jezika i pisma. Ovom izmenom Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma usklađuje se i ovaj zakon sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine.
Šta to konkretno znači? U jedinicama lokalne samouprave biće obaveza, koja će biti realizovana kroz statut, ravnopravna službena upotreba jezika i pisma nacionalne manjine ukoliko procenat pripadnika te nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na toj teritoriji dostiže 15% prema rezultatima poslednjeg popisa.
To znači korišćenje jezika i pisma u upravnom, sudskom postupku, izdavanju javnih isprava i vođenje službene evidencije, upotreba jezika i pisma na glasačkim listićima i biračkom materijalu, upotreba jezika nacionalnih manjina u radu predstavničkih tela, što nije manje važno.
U tim jedinicama lokalne samouprave imena organa jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta, trgova i ulica, kao i drugi toponimi ispisuju se i na jezicima dotične nacionalne manjine prema njenoj tradiciji u pravopisu.
Važno je što pripadnici nacionalnih manjina ovim zakonom dobivaju pravo na slobodnu odluku na izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece, kao i na upisivanje ovih ličnih imena u sve javne isprave, službene evidencije i zbirke ličnih podataka prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalnih manjina.
Veoma sam zadovoljan i kao kopredsedavajući međudržavnog, međuvladinog Odbora za prva nacionalnih manjina između Republike Srbije i Republike Hrvatske, što je deo zaključaka koji se odnosi na ovu oblast Republika Srbije ovim zakonom realizovala.
Naravno, očekujemo i da Republika Hrvatska, odnosno Vlada Republike Hrvatske deo zaključaka iz ove oblasti uredi i realizuje.
Pokušaj ukidanja prava upotrebe ćiriličnog pisma i srpskog jezika u gradu Vukovaru, nažalost, ne ide u tom pravcu.
Ovaj zakon omogućava i kolegama poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se obraćaju Narodnoj skupštini na svom jeziku. To pravo ovim zakonom dobijaju pripadnici svih nacionalnih manjina čije je učešće u stanovništvu najmanje 2%. Isto važi i za obraćanje republičkim organima.
Dakle, ovaj zakon pruža veća prava pripadnicima nacionalnih manjina i time se ostvaruju još bolji uslovi za kvalitetnu zaštitu njihovog jezika, ali i identiteta, kulture i svih posebnosti koje Srbiji daju obeležje multikulturalne države, koja to prepoznaje kao svoju temeljnu vrednost.
DS je uvek prednjačila po borbi za prava nacionalnih manjina i veliko mi je zadovoljstvo što ćemo u danu za glasanje moći da podržimo još jedan proevropski, ali rekao bih i demokratski zakon koji promoviše toleranciju i zakon kojim ispunjavamo još jedno naše izborno obećanje.

Narodna poslanica gospođa Donka Banović.

Poštovani ministre, kolege narodni poslanici, zbog toga što mislim da nije ostalo mnogo vremena mojoj poslaničkoj grupi, samo ću da se osvrnem na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
(Predsednik: Ostalo je 11 minuta i 30 sekundi.)
Čini mi se da je taj zakon i pobudio najveće interesovanje kada je reč o ovom setu zakona. Zakon je kratak, jer je reč o izmenama i dopunama i on se sastoji od svega osam članova. Tim članovima se menjaju u stvari članovi iz važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma iz čini mi se 1991. godine.
Stoga smatram, kao i neke moje kolege, da je možda trebalo ići sa novim zakonom, jer je bilo dovoljno izmena i dopuna. Predlagač zakona, odnosno Vlada u obrazloženju kaže da je jedan od osnovnih razloga zbog koga se ovaj važeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma menja njegovo usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine. Drugi dokument koji je takođe zahtevao usklađivanje ovog važećeg zakona, to je Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina. To je Okvirna konvencija koju je Srbija i potpisala i ratifikovala.
Osvrnuću se na ovaj 1. član izmena i dopuna ovog zakona, bez obzira što predlagač, Vlada tvrdi da je razlog ovih izmena i dopuna usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije, a u ovom 1. članu se vidi – da to usklađivanje, u najmanju ruku, nije potpuno, nego je to usklađivanje delimično. Uporediću tekst, odnosno član 1. važećeg Zakona. Zatim ću pročitati predloženu izmenu i dopunu koja se takođe nalazi u članu 1. Onda ću navesti šta piše u članu 10. Ustava Republike Srbije, kada je reč o jeziku i pismu.
Naime, u važećem zakonu iz 1991. godine u stavu 1. piše – da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik koji se, kada predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom, a onda u daljem tekstu srpski jezik. Dakle, to je član 1. stav 1. zakona koji još uvek važi.
Dobili smo u ovim izmenama i dopunama predlog da se taj stav 1. člana 1. menja i glasi – da u Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpski jezik. To je dakle izmena ovog 1. člana, ponoviću: u Republici Srbiji je u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Međutim šta piše u Ustavu Republike Srbije i to u poglavlju koje govori o jeziku i pismu. To poglavlje inače ima jedan član, član 10. i sastoji se iz dva stava. Naime, u stavu 1. člana 10. Ustava se kaže – da u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo.
Zašto kažem da je predlagač delimično uskladio ove izmene i dopune Zakona sa Ustavom? Zato što je uzeo jedan deo rečenice iz Ustava, odnosno propisuje – da je službeni jezik srpski, ali ne i da je pismo kojim se piše ćiriličko.
Predlagač ostavlja stav 2. iz važećeg Zakona, dakle on se ne menja, a on glasi – u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je ćirilično pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom. Dakle, ovo je rešenje delimično.
Srpski jezik se hiljadu godina piše ćiriličnim pismom. Od 1956. godine, od Dogovora lingvista, odnosno zapamtite koje je to vreme u kojem smo živeli – vreme Jugoslavije i komunističkog režima, kada se uvodi da se srpski jezik piše i latinicom, a latinica je pismo hrvatskog jezika.
Dakle, predlagač zakona je trebalo da iskoristi i da ovde jasno kaže – da se srpski jezik piše ćiriličkim pismom. Naravno, ovakva rešenja obavezuju i administraciju – republičku administraciju, pokrajinsku administraciju, lokalnu administraciju, javna preduzeća, televizijske stanice gde je udeo države većinski itd.
Međutim, trebalo je iskoristiti da se i ovim zakonom propiše – da se ćirilica koristi i za sve ostale namene. Naime, postoje istraživanja da, na primer, u Beogradu, koji je glavni grad Srbije, svega 25% tih javnih oznaka preduzeća, firmi itd. pisano je ćiriličnim pismom, a da je u Novom Sadu svega 18,5%.
Ovde je bilo reči, na primer, da u Moskvi možete da vidite koka-kolu, koja je napisana samo ćirilicom ili u Bugarskoj recimo Rajfajzen banka, koja je pisana isključivo ćirilicom, pa to uopšte ne umanjuje značaj prisustva tih firmi u tim državama. Ako je u pitanju saobraćajna signalizacija, svi smo mi putovali kroz Grčku, vi znate da ide grčki, grčkim pismom, a onda ide na engleskom jeziku.
Vi ovde ostavljate mogućnost da ćirilica može da se koristi, a i ne mora. To je nešto što mi iz DSS zameramo. Smatramo da je ovo bio zakon koji je mogao da uvede tu mnogo više reda i da je trebalo uvesti čak i neke kaznene odredbe. Naravno, tu ima nekih rešenja u ovim izmenama i dopunama koja su dobra i upravo se tiču usklađivanja sa Okvirnom konvencijom o pravima manjina.
Rekla bih još par reči o ovom predlogu odluke o utvrđivanju 310 novih starih i retkih knjiga, koja su kulturno dobro od izuzetnog značaja. Čini mi se da je sada ukupno negde preko 2.000 takvih knjiga i rukopisa. Ovaj spisak koji smo mi dobili se odnosi na rukopise i štampane knjige koje su nastale u periodu od 15. do 19. veka. Naravno, tu se zahteva i posebna zaštita i predviđa se restauracija. Pretpostavljam da se zbog toga ovakve odluke i donose, da se one uvedu u neki poseban tretman, odnosno proceduru.
Međutim, ono što zabrinjava jeste da ste vi ovde naveli potrebna finansijska sredstva, pa kažete da za sprovođenje ove odluke nisu potrebna posebna finansijska sredstva. To prosto deluje nemoguće.
Dakle, ako 310 knjiga sada treba tretirati i restaurirati, preneti na mikrofilmove, verovatno i mesta gde se one čuvaju adekvatno opremiti ili prilagoditi, onda je prosto nemoguće da tu nisu potrebna posebna finansijska sredstva ili ste ih vi možda predvideli u ovom budžetu, a da to mi nismo zapazili.

Gospođa Gordana Pop-Lazić ima reč.