Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, uvaženi saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da je ova današnja rasprava u načelu, zapravo objedinjena rasprava o nekoliko tačaka dnevnog reda, dozvolite mi da se u svom izlaganju ispred Poslaničke grupe manjina i SVM više osvrnem na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Nažalost, na samom početku svog izlaganja moram da izrazim svoje veliko lično žaljenje što resorni ministar, gospodin Ljajić, nije prisutan, s obzirom na određena pitanja, odnosno sugestije, predloge koje ću imati u svom govoru.
Najpre bih želela da krenem od toga – šta je na polju ravnopravnosti polova ili rodne ravnopravnosti, kako to mi žene, koje se bavimo ovim pitanjem, volimo da naglasimo, desilo u proteklih nekoliko meseci, odnosno godina?
Zašto pričamo o rodnoj ravnopravnosti? Zato što smo po polu očigledno različiti. Prirodom date polne, odnosno biološke karakteristike pokazuju da žene mogu da rađaju decu, a muškarci ne mogu.
Prošla godina je bila vrlo plodna na ovom polju rodne ravnopravnosti i ono ne znači da treba da izjednačimo muškarce i žene. Ravnopravnost označava da treba da damo jednake mogućnosti muškarcima i ženama, da oni na raznim poljima imaju jednake šanse za neko svoje potvrđivanje.
Neophodno je unaprediti ravnopravnost žena, da se vratim konkretno na Konvenciju o kojoj danas govorimo, ravnopravnost žena u radnoj snazi kao zdravlje i bezbednost kako žena, tako i deteta. Neophodan je razvoj materinstva u domaćem pravu i konkretnoj praksi.
Lista međunarodnih dokumenata koja se odnosi na ova polja, kako rodne ravnopravnosti, tako i polja materinstva, veoma je široka. Izneću svega nekoliko. Doneta je pre više od 50, 60 godina Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Saveta Evrope. Doneta je i Konvencija UN o ukidanju svih oblika diskriminacije žena. Doneta je Konvencija UN o pravima deteta itd.
Kao što sam spomenula, prošla godina je za našu zemlju, Republiku Srbiju, bila aktuelna na ovom pitanju, pošto je donet zakon, a već početkom prošle godine, u februaru, doneta je Strategija o poboljšanju položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, a ono što je možda još značajnije, već 2008. godine je doneta Strategija o podsticanju rađanja.
Moram ponovo da iznesem svoj lični stav da mi se ne sviđa što se konstantno donose razne strategije, akcioni planovi, a na samom terenu građani i građanke to ne osećaju, zato što je bez obzira na sve ove, kako međunarodne, tako i domaće, vrlo značajne dokumente, realna tužna slika Srbije danas da je dece sve manje, da je broj abortusa u našoj zemlji vrlo visok.
Prošle godine je bio skoro oko 150.000, da se žene, naročito žene koje su obrazovanije, sve kasnije i sve teže odlučuju na to da imaju decu, da mnoge žene moraju da biraju između razvitka svoje profesionalne karijere i porodičnih obaveza.
Realna situacija je da nam nacija stari, da nam nacija polako nestaje, da se zatvaraju određene škole, da je kako zbog finansijske krize, tako i zbog nedostatka dece, čiji se broj očigledno smanjuje, neophodno određena odeljenja spojiti.
Kako možemo da rešimo ove probleme? Najpre moramo da uzmemo u obzir okolnosti zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita najpre trudnoće, koja je zajednička obaveza kako države Republike Srbije, tako i celog društva. Smatram da na ovom pitanju treba da radimo zajednički.
Potrebno je adekvatnije, na više odgovarajući način, regulisati nekoliko pitanja. Prvo pitanje koje je vrlo goruće je pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta. Smatram da je ovo suština zaštite materinstva.
Konvencija o čijem potvrđivanju treba danas da razgovaramo i koju ćemo potvrditi za nekoliko dana kada dođe do dana za glasanje, Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva obezbeđuje da novčana naknada trudnicama bude na nivou koji obezbeđuje da žena može da osigura sebi i svom detetu odgovarajuće zdravstvene uslove i pogodan životni standard.
Ovo zvuči veoma uopšteno, ali ono što je konkretno naglašeno u Konvenciji, što smatram vrlo značajnim i oko čega imam određeno pitanje ili sugestiju, jeste da iznos tih naknada ne bi trebalo da bude manji od dve trećine ženine ranije i osigurane naknade, ne bi trebalo da bude manji, minimum bi bio 66%, recimo, ako pričamo o dve trećine. Svi znamo da je u Srbiji trenutna situacija da je to 60%. Jedino je u Beogradu 100%.
Ovde želim da naglasim konkretan problem na kojem se svi mi, kako žene, poslanici, predstavnici Vlade itd, treba da radimo zajednički. Situacija u Beogradu je takva da trudnice dobijaju 100%. Želela bih da pohvalim i primer Jagodine, gde nezaposlene trudnice dobijaju 10.000 mesečno kao naknadu.
Trebalo bi u svim lokalnim samoupravama, kako u Vojvodini tako i u Srbiji, da rešimo ovaj problem i da zaista odgovarajuća materijalna sredstva tim ženama budu svakako viša.
Druga konkretna stvar je pravo na dojenje, odnosno probaću da se polako u svom izlaganju vratim na najveći problem žena koje se obavezuju da imaju dete. To je, najpre, diskriminacija na poslu. One mogu da izgube posao čim se sazna da su one trudne i vrlo im je teško posle izvesnog vremena provedenog kod kuće sa detetom da se vrate na svoje radno mesto.
Konvencija o kojoj razgovaramo predlaže pravo na dojenje deteta nakon povratka na posao i smatram da je ovaj deo veoma važan, deo zaštite materinstva i od velike je koristi kako za zdravlje majke, tako i za zdravlje njenog deteta.
Znamo da je Svetska zdravstvena organizacija predložila, odnosno preporučuje dojenje beba do šest meseci. Tačnije, i nastavak dojenja sa odgovarajućom komplementarnom hranom za bebu do dve godine.
Konvencija broj 183 daje pravo ženama dojiljama na jednu ili više dnevnih pauza ili eventualno skraćeno radno vreme za potrebe dojenja. Konkretan predlog, razgovarajući sa određenim majkama koje su u sličnom trenutačnom problemu, jeste da se obezbedi pauza od dva puta po sat vremena za majke da odu fizički sa svog radnog mesta kući da podoje bebu i da se vrate. Kada bi one čak i radile sa punim radnom vremenom, u toku dana, dva puta po sat vremena je dovoljno. Naravno, predlog je da se ova pauza za dojenje računa kao redovno radno vreme i da se plaća u skladu sa tim.
Sledeći značajan problem na koji bih malo više obratila pažnju je garancija za trudne žene i žene nakon porođaja, da nikako neće izgubiti posao zbog trudnoće. Ovo je osnovna komponenta zaštite materinstva. Pravo da se žena vrati na isti posao ili bar na odgovarajuće radno mesto sa istom platom posle porođaja predstavlja veoma važan deo njihove zaštite.
Naglasila bih ovde mogućnost, koja je vrlo realna ako razmišljamo o situacijama u praksi, kako to izgleda kada je majka kod kuće sa svojim detetom, najviše do godinu dana, odnosno to je obično par meseci, a najviše 11 meseci, i kada se ona odmah vrati na radno mesto, trebalo bi joj se predložiti radni odnos sa nepunim radnim vremenom za ove žene tzv. "part tajm džab".
Naravno, naš aktuelni Zakon o radu predviđa ovu mogućnost, ali bih opet želela da naglasim jedan vrlo aktuelan problem, a to je da ove žene koje su u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom, kada bi bile, jer je u praksi situacija takva da je ovo nemoguće, odnosno postaje besmisleno, baš zbog toga da kada one rade sa nepunim radnim vremenom, porezi iliti doprinosi se plaćaju na puno radno vreme, što ovo čini potpuno besmislenim i beskorisnim i ovo obeshrabruje poslodavce da zapravo ikog prime zbog neisplativosti za njih same na nepuno radno vreme.
Smatram da bi trebalo zajednički Ministarstvo da razmisli o ovom pitanju, pošto to Zakonom o radu nije regulisano i zaista, situacija sa terena koju sam čula sa više strana, smatram da bi ovo trebalo što pre regulisati, ako zaista želimo da radimo na tome da ima što više beba i da se što više žena, i žena karijeristkinja, odluči za važan korak, za jedno, dvoje, troje, možda i više dece.
Ukratko, sumirajući sve ovo što sam do sada iznela, neophodno je obezbediti i osigurati standarde da bi uspešno balansirali između obaveza zaposlenih žena u vezi sa njihovom profesijom, ali i u vezi sa nečim najlepšim što žena može da doživi – materinstvom.
Ono što bih sa političke strane želela još da naglasim je da su i zemlje članice EU, naravno, ratifikovale ovu konvenciju, pa će Republika Srbija potvrđivanjem ove konvencije načiniti još jedan korak ka evropskim integracijama i dokazati da zaista radi na harmonizaciji njenog pravnog sistema sa pravnim sistemom EU.
Republika Srbija je i članica Saveta Evrope. Kao član parlamentarne delegacije Saveta Evrope pridajem veliki značaj tome. Želim da naglasim da je u nekoliko svojih izveštaja Savet Evrope, odnosno sekretarijat koji se bavi baš porodičnim zakonodavstvom, nekoliko puta dao vrlo čvrstu preporuku našoj zemlji da što pre ratifikuju i ovu konvenciju Međunarodne organizacije rada. Meni je drago što ćemo mi to sada učiniti.
Konvencija traži od država članica da preduzmu mere kako bi osigurali da materinstvo ne bude izvor diskriminacije ni u čemu, naročito ne u zapošljavanju koji je neophodan uslov za materijalna sredstva i blagostanje majke, porodice i dece.
