Ovim amandmanom SRS samo je htela da skrene pažnju na Komesarijat za izbeglice, da to, sada, posle izmena i dopuna ovog zakona i usaglašavanja sa nekim novim zakonima, statusa Komesarijata, postane prepoznatljiva upravna organizacija. Amandmanom se obuhvata ono u stavu 4, a to je, da nadležni organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kada određuju poverenika zaduženog za te poslove to rade uz pribavljeno mišljenje Komesarijata. Mi smo tražili da se izbaci to mišljenje, a u nekim sledećim amandmanima biće malo više priče o tom Komesarijatu, s obzirom na to da ima i vrlo negativnih tumačenja, mišljenja i informacija o tome kakve aktivnosti oni preduzimaju, ne u ovom sazivu, nego od početka kada je u pitanju taj komesarijat, jer tu važi ona narodna izreka "gde i kajmaka, ima i abonenta za taj kajmak".
Pošto pada kiša, pa to malo stvara depresiju, melanholiju, treba neki mali gas da se da, jer tema koju danas obrađujemo zaslužuje pažnju i o njoj treba glasno da se progovori, da zveči. Oni koji to vole u novim terminima da shvate, to je ono "gas, gas"! Treba da se da gas. Evo, sada ću da promenim taj ritam.
Gospodine Čipliću, Srbija je prva u Evropi po broju izbeglih osoba. Čini mi se da smo na trinaestom mestu u svetu, prema nekim podacima, ali to se stalno menja. Kada se rešava problem izbeglištva, a svrha ovog zakona i cilj ovog zakona jeste upravo to, onda se koriste dve metode. Prva metoda je da se izbeglica vrati na svoj kućni prag i, druga metoda jeste, da, ako ne može da se vrati, da se vrši svojevrsno utapanje, uklapanje u novoj sredini. I jedna i druga metoda se finansira od strane država međunarodnih organizacija, komesarijata za izbeglice itd. I UN imaju poseban fond za te stvari.
Gospodine Čipliću, najveći broj lica koja imaju status izbeglica, taj status su stekli 1991, 1992, 1995. godine, u one dve, kako kažu ovi iz Hrvatske, njihove oslobodilačke akcije, a to je bio progon, "Oluja" i "Bljesak". Ako pogledamo kako se kretao broj izbeglica registrovan u Republici Srbiji, verifikovan od strane Visokog komesarijata za izbeglice, to je u jednom periodu bilo oko 600.000, prema poslednjim podacima, što se tiče Hrvatske, pre svega, tu je preko 100.000 izbeglih lica, nezvanični podaci kažu da ima oko 300.000. Ako uzmemo u isti korpus da stavimo i ove naši ljude koji su proterani sa Kosova i Metohije, to je dvesta i nešto hiljada i onda smo na neslavnom prvom mestu u Evropi.
Prošli put sam vas poučio – pročitajte stenografske beleške sa sednice Narodne skupštine održane 1. i 2. aprila 1992. godine. Tada je jedan jedini srpski radikal u Narodnoj skupštini bio Vojislav Šešelj i 249 poslanika ga je napadalo. Zašto? Zato što je prigovarao tom prvom tekstu Zakona o izbeglicama, jer po tom zakonu, izbeglice u Srbiji nisu mogle da kupuju nepokretnosti i da se zapošljavaju. Kritikovali su ga svi. Dobro je da ste posle 17 – 18 godina revidirali vaše mišljenje o statusu izbeglica.
Ono što treba javnost da shvati, neću da se bavim tehničkim pitanjima, ne sporim da su vrlo važna ova pitanja o kojima je gospođa Radeta pričala, kao i Milorad Buha malopre, ali vraćam se suštinskom pitanju. Moram malo slikovito da vam pokažem, jer računam da će bolje da uđe, da se shvati. Ovo je mesto A, ovo je mesto B. Između ta dva mesta postoji Drina. Ako iz mesta A dođe u mesto B 600.000 ljudi koji su proterani samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti, onda su vlasti u mestu A izvršile zločin protiv čovečnosti, koji se zove prisilno premeštanje, kasnije se to može nazvati i deportacijom. To je u nadležnosti našeg tužilaštva, našeg suda i ovog kvazisuda u Haškom tribunalu.
Ako posle 17. godina u mestu B i dalje postoje ljudi sa statusom izbeglice, znači da su žrtve prisilnog premeštanja i deportacije. Ko je odgovoran? Zašto se ne proganja onaj za dela u mestu A? To je centralno pitanje danas, a ne ova vaša gluma humanosti, pa ste u obrazloženju rekli – Evropska unija traži da se promeni Zakon o izbeglicama, jer i to se nalazi na nekoj agendi, da bi ste se što pre priključili Evropskoj uniji. A onda vaš predsednik Tadić kaže – integracijom u Evropsku uniju rešavamo i pitanje izbeglica. Šta su ova dva predsednika pričala u Opatiji, pre nekoliko meseci, nije Opatija nego "Apatija". O čemu su to pričali?
Franjo Tuđman je završio sa svojom politikom, od 12 do 14% Srba u Hrvatskoj kao konstitutivnog naroda sveo je na manje od 2%. Ko zna koliko posto ima toga? Gde je njihova imovina? Gde je povratak? Pedeset i nešto hiljada ljudi ima problema kako da reši stambeno pitanje. Stanarsko pravo im se ne priznaje. Ne pomaže ni Evropski sud za ljudska prava, ne pomaže ni Evropska komisija, ne pomaže ni Evropska unija! Ko god želi izbegličku vizu da ide u Australiju, Kanadu, Ameriku, ako je iz onog dela tamo kod Kinina sve države mu daju i azil i sve ako treba. To je centralno pitanje koje nas interesuje, a ne vaša humanost. Kobajagi humanost.
Pa, evo koliko ste bili humani 1992. godine, kada se donosio zakon. Sednica je završena tako što se u to vreme predsednik Narodne skupštine gospodin Bakočević ogradio od izjave Vojislava Šešelja. I šta, mi smo krivi i 1992. godine, srpski radikali, i 2010. godine smo krivi, zato što imamo isti politički stav i isti pravni stav po određenom pitanju? Vi ste bili u pravu i 1992, vi ste u pravu i 2010. godine, kada ste promenili stav. To treba javnost da zna.
Dosta je više te manipulacije. To je centralno pitanje. Povratak, pre svega, povratak, pre svega, njihova prava tamo da se zaštite. I dobro je što ovaj zakon brani ministar za ljudska i manjinska prava, zato što ovo što sam rekao ne može da ospori ništa. To su sve gole činjenice. Ko je odgovarao za prisilno premeštanje, deportaciju i progon?! Niko! Vidite kako ide postupak Gotovini i ovima drugima. Nema ništa od tog postupka, ali, kada je u pitanju optuženi Srbin, sve može. Problem je i u knjigama, problem je u obelodanjivanju informacija, sve su to problemi. Zašto? Zato što je u pitanju Srbin.
Vodite računa kada pričate, pošto znam dosta činjenica. Za svaku činjenicu imam da vam izvučem papir. Dosta nam je te vaše lažne humanosti. Sada ćete da brinete brigu o izbeglicama. Što niste brinuli 1991, 1992. godine. Godine 1992. vam je smetala ideja da izbeglica može da se zaposli u Srbiji, da može da stekne imovinu u Srbiji, iako su još bili istog državljanstva, jugoslovenskog. Pročitajte stenograme, prošli put sam vas vrlo kulturno upozorio, pročitajte stenogram te sednice 1. i 2. april 1992. godine, pa se kvalifikujte za razgovor, a ne to, sad, šta ćemo medijski, šta će mediji pod kontrolom ovog tajkuna, onog mafijaša da objave, ovo neće da objave, ovo će da objave, to će da bude afirmativno, dobićete 2%. Kojih 2% ćete dobiti?
Zašto ne pričate o tome kako su izbeglice prevarene u Pančevu. Donacija, napravljeni stanovi. E sada idu u socijalno stanovanje. Gde vam je tu humanost? Kako vam se menja humanost od lokacije do lokacije, od bega i age u nekoj lokalnoj sredini? Naravno da postoji veliko nepoverenje prema Komesarijatu za izbeglice, naravno, da ne postoji, s pravom postoji.
Toliko, gospođo Čomić. (Aplauz)