Narodna poslanica Vjerica Radeta. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe je 46,10 minuta.

Vrlo kratko. Žao mi je što nam ne dozvoljavate vreme za replike, mimo našeg vremena, ali, zaista, neću mnogo vremena da koristim. Gospodine ministre, ne možemo da prihvatimo ovo što ste rekli, da vi u zakonu skrećete pažnju građanima da pomažu ili ne pomažu izbeglicama, niti o tome možete da imate evidenciju niti će neko da vam dođe. Ako sam ja pomogla i pomažem svojoj užoj i široj porodici koja je bila, a neki još uvek jesu, u statusu izbeglice, šta to vas briga? Ne pada mi na pamet da dođem da se vama hvalim time i da vi dobijate time neke poene, da je neko rešio neko svoje pitanje zato što sam mu ja ili neko drugi ili treći pomogao. Dakle, to je neprihvatljivo.
Što se tiče ovog problema i ovog što ste se javno obavezali da ćete se potruditi da saznate kako je moguće, naravno, protivzakonito, da se nekom uslovljava izdavanje lične karte posedovanjem imovine, odnosno rešenog stamenog pitanja, verujte, mnogo ima takvih slučajeva. Najviše sam se javila zbog toga, pošto ljudi sa izbegličkim statusom prate rad ovog parlamenta, jer se brinu da li će ovaj zakon još više da im pogorša položaj, takođe, sve ih pozivam da svako ko bude imao problema prilikom traženja lične karte ili produžavanja izbegličkog statusa, kada budu imali problem koji su do sada imali, da se obrate gospodinu ministru Čipliću. Zaista lepo od vas što ste javno prihvatili da ćete im u tom smislu pomoći. Hvala.

Dva minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Preostalo vreme je 44,10 minuta.
Narodni poslanik Janko Veselinović ima reč.

Pošto je gospođa Radeta rekla da izbeglice verovatno prate ovo što mi ovde radimo i sigurno da ih interesuje ova tema, da ne bi bilo zabune, izrečena je jedna čista dezinformacija – da se traži od izbeglica, kada žele da dobiju državljanstvo Republike Srbije, da se odreknu državljanstva neke od zemalja iz kojih dolaze. Svih 200.000 izbeglica koje su državljanstvo dobili posle 2.000. godine znaju da to nije tačno i da većina njih ima i državljanstvo BiH i Republike Srbije i Hrvatske i Republike Srbije. Bilo je ljudi koji su se odrekli državljanstva, ali država Srbija, kao što znate, priznaje dvojno državljanstvo. To, jednostavno, nije tačno, da ljudi koji gledaju ovaj prenos ne bi došli u situaciju da misle da je zakon izmenjen u međuvremenu. To, jednostavno, nije tačno. Hvala. (Aplauz)

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe iskorišćeno je minut i 10 sekundi. Da li još neko želi reč?
Molim narodne poslanike da ne dobacuju. Pravo na repliku je odluka predsedavajućeg i nema razloga za repliku. Pojašnjeno je šta je izneto kao tačno, kao netačno.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić.
Da li neko želi reč? (Da) Narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom SRS samo je htela da skrene pažnju na Komesarijat za izbeglice, da to, sada, posle izmena i dopuna ovog zakona i usaglašavanja sa nekim novim zakonima, statusa Komesarijata, postane prepoznatljiva upravna organizacija. Amandmanom se obuhvata ono u stavu 4, a to je, da nadležni organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, kada određuju poverenika zaduženog za te poslove to rade uz pribavljeno mišljenje Komesarijata. Mi smo tražili da se izbaci to mišljenje, a u nekim sledećim amandmanima biće malo više priče o tom Komesarijatu, s obzirom na to da ima i vrlo negativnih tumačenja, mišljenja i informacija o tome kakve aktivnosti oni preduzimaju, ne u ovom sazivu, nego od početka kada je u pitanju taj komesarijat, jer tu važi ona narodna izreka "gde i kajmaka, ima i abonenta za taj kajmak".
Pošto pada kiša, pa to malo stvara depresiju, melanholiju, treba neki mali gas da se da, jer tema koju danas obrađujemo zaslužuje pažnju i o njoj treba glasno da se progovori, da zveči. Oni koji to vole u novim terminima da shvate, to je ono "gas, gas"! Treba da se da gas. Evo, sada ću da promenim taj ritam.
Gospodine Čipliću, Srbija je prva u Evropi po broju izbeglih osoba. Čini mi se da smo na trinaestom mestu u svetu, prema nekim podacima, ali to se stalno menja. Kada se rešava problem izbeglištva, a svrha ovog zakona i cilj ovog zakona jeste upravo to, onda se koriste dve metode. Prva metoda je da se izbeglica vrati na svoj kućni prag i, druga metoda jeste, da, ako ne može da se vrati, da se vrši svojevrsno utapanje, uklapanje u novoj sredini. I jedna i druga metoda se finansira od strane država međunarodnih organizacija, komesarijata za izbeglice itd. I UN imaju poseban fond za te stvari.
Gospodine Čipliću, najveći broj lica koja imaju status izbeglica, taj status su stekli 1991, 1992, 1995. godine, u one dve, kako kažu ovi iz Hrvatske, njihove oslobodilačke akcije, a to je bio progon, "Oluja" i "Bljesak". Ako pogledamo kako se kretao broj izbeglica registrovan u Republici Srbiji, verifikovan od strane Visokog komesarijata za izbeglice, to je u jednom periodu bilo oko 600.000, prema poslednjim podacima, što se tiče Hrvatske, pre svega, tu je preko 100.000 izbeglih lica, nezvanični podaci kažu da ima oko 300.000. Ako uzmemo u isti korpus da stavimo i ove naši ljude koji su proterani sa Kosova i Metohije, to je dvesta i nešto hiljada i onda smo na neslavnom prvom mestu u Evropi.
Prošli put sam vas poučio – pročitajte stenografske beleške sa sednice Narodne skupštine održane 1. i 2. aprila 1992. godine. Tada je jedan jedini srpski radikal u Narodnoj skupštini bio Vojislav Šešelj i 249 poslanika ga je napadalo. Zašto? Zato što je prigovarao tom prvom tekstu Zakona o izbeglicama, jer po tom zakonu, izbeglice u Srbiji nisu mogle da kupuju nepokretnosti i da se zapošljavaju. Kritikovali su ga svi. Dobro je da ste posle 17 – 18 godina revidirali vaše mišljenje o statusu izbeglica.
Ono što treba javnost da shvati, neću da se bavim tehničkim pitanjima, ne sporim da su vrlo važna ova pitanja o kojima je gospođa Radeta pričala, kao i Milorad Buha malopre, ali vraćam se suštinskom pitanju. Moram malo slikovito da vam pokažem, jer računam da će bolje da uđe, da se shvati. Ovo je mesto A, ovo je mesto B. Između ta dva mesta postoji Drina. Ako iz mesta A dođe u mesto B 600.000 ljudi koji su proterani samo zato što su pripadnici srpske nacionalnosti, onda su vlasti u mestu A izvršile zločin protiv čovečnosti, koji se zove prisilno premeštanje, kasnije se to može nazvati i deportacijom. To je u nadležnosti našeg tužilaštva, našeg suda i ovog kvazisuda u Haškom tribunalu.
Ako posle 17. godina u mestu B i dalje postoje ljudi sa statusom izbeglice, znači da su žrtve prisilnog premeštanja i deportacije. Ko je odgovoran? Zašto se ne proganja onaj za dela u mestu A? To je centralno pitanje danas, a ne ova vaša gluma humanosti, pa ste u obrazloženju rekli – Evropska unija traži da se promeni Zakon o izbeglicama, jer i to se nalazi na nekoj agendi, da bi ste se što pre priključili Evropskoj uniji. A onda vaš predsednik Tadić kaže – integracijom u Evropsku uniju rešavamo i pitanje izbeglica. Šta su ova dva predsednika pričala u Opatiji, pre nekoliko meseci, nije Opatija nego "Apatija". O čemu su to pričali?
Franjo Tuđman je završio sa svojom politikom, od 12 do 14% Srba u Hrvatskoj kao konstitutivnog naroda sveo je na manje od 2%. Ko zna koliko posto ima toga? Gde je njihova imovina? Gde je povratak? Pedeset i nešto hiljada ljudi ima problema kako da reši stambeno pitanje. Stanarsko pravo im se ne priznaje. Ne pomaže ni Evropski sud za ljudska prava, ne pomaže ni Evropska komisija, ne pomaže ni Evropska unija! Ko god želi izbegličku vizu da ide u Australiju, Kanadu, Ameriku, ako je iz onog dela tamo kod Kinina sve države mu daju i azil i sve ako treba. To je centralno pitanje koje nas interesuje, a ne vaša humanost. Kobajagi humanost.
Pa, evo koliko ste bili humani 1992. godine, kada se donosio zakon. Sednica je završena tako što se u to vreme predsednik Narodne skupštine gospodin Bakočević ogradio od izjave Vojislava Šešelja. I šta, mi smo krivi i 1992. godine, srpski radikali, i 2010. godine smo krivi, zato što imamo isti politički stav i isti pravni stav po određenom pitanju? Vi ste bili u pravu i 1992, vi ste u pravu i 2010. godine, kada ste promenili stav. To treba javnost da zna.
Dosta je više te manipulacije. To je centralno pitanje. Povratak, pre svega, povratak, pre svega, njihova prava tamo da se zaštite. I dobro je što ovaj zakon brani ministar za ljudska i manjinska prava, zato što ovo što sam rekao ne može da ospori ništa. To su sve gole činjenice. Ko je odgovarao za prisilno premeštanje, deportaciju i progon?! Niko! Vidite kako ide postupak Gotovini i ovima drugima. Nema ništa od tog postupka, ali, kada je u pitanju optuženi Srbin, sve može. Problem je i u knjigama, problem je u obelodanjivanju informacija, sve su to problemi. Zašto? Zato što je u pitanju Srbin.
Vodite računa kada pričate, pošto znam dosta činjenica. Za svaku činjenicu imam da vam izvučem papir. Dosta nam je te vaše lažne humanosti. Sada ćete da brinete brigu o izbeglicama. Što niste brinuli 1991, 1992. godine. Godine 1992. vam je smetala ideja da izbeglica može da se zaposli u Srbiji, da može da stekne imovinu u Srbiji, iako su još bili istog državljanstva, jugoslovenskog. Pročitajte stenograme, prošli put sam vas vrlo kulturno upozorio, pročitajte stenogram te sednice 1. i 2. april 1992. godine, pa se kvalifikujte za razgovor, a ne to, sad, šta ćemo medijski, šta će mediji pod kontrolom ovog tajkuna, onog mafijaša da objave, ovo neće da objave, ovo će da objave, to će da bude afirmativno, dobićete 2%. Kojih 2% ćete dobiti?
Zašto ne pričate o tome kako su izbeglice prevarene u Pančevu. Donacija, napravljeni stanovi. E sada idu u socijalno stanovanje. Gde vam je tu humanost? Kako vam se menja humanost od lokacije do lokacije, od bega i age u nekoj lokalnoj sredini? Naravno da postoji veliko nepoverenje prema Komesarijatu za izbeglice, naravno, da ne postoji, s pravom postoji.
Toliko, gospođo Čomić. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je deset minuta.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podnela narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, član 7, na koji sam podneo amandman, govori o privremenom smeštaju izbeglica u Srbiji.
Predložio sam da se posle rečenice: "Privremeni smeštaj određuje Komesarijat" doda formulacija: "Uvažavajući, u najvećoj mogućoj meri, najbolje interese izbeglica koje su smeštene ili će biti smeštene u kolektivni smeštaj".
U pitanju je preciziranje ove odredbe, koja će po mišljenju SRS omogućiti bolju zaštitu izbeglica. Dobro je pa je Vlada imala sluha i uvažila mišljenje SRS da se ovim amandmanom poboljšava zakonsko rešenje i prihvatila amandman.
Iskoristiću ovu priliku da nešto više kažem o Srbima koji su proterani sa KiM. Videćete zbog čega.
Šiptarski teroristi su 18. jula 1998. godine upali u srpsko selo Retimlje kod Orahovca i kompletno stanovništvo kidnapovali. Muškarce su pobili, a žene i decu proterali. Ubijeno je 14 članova porodice Kostić. Sedmorica od njih bili su neoženjeni mladići. Nebojša Kostić je bio učenik srednje škole u Đakovici. Tog dana ubijena su dva sina i pet unuka Nikole Kostića. Petorici Kostića ubijena su dva sina, a dvojica nesrećnika ubijena su zajedno sa svojim sinovima. Šiptari su sve kuće opljačkali i zapalili, a preživelim civilima, ženama i deci, postavili ultimatum – ako ne napustite Kosovo bićete ubijeni.
U istom danu na isti način u Opteruši kod Retimlja Šiptari su, takođe, počinili isti zločin i između ostalog ubili su četvoricu Božanića, braću Božidara i Mladena i njihove sinove Novicu i Nemanju. Nemanja je bio srednje škole, takođe, u Đakovici, imao je 16 godina. Kuće su isto zapaljene, žene i deca proterani preko, kako oni kažu, granice KiM.
Ista sudbina zadesila je i časnu albansku porodicu Beriša iz Puza kod Kline. Njihovi sinovi Adem i Beriša su poginuli braneći ustavni poredak i teritoriju Republike Srbije, a šiptarski teroristi su im uništili imovinu, sve preživele proterali, a groblje sravnili sa zemljom. Sličnu sudbinu doživele su hiljade srpskih i nekoliko stotina šiptarskih porodica na KiM, ukupno oko 250.000 ljudi. U pitanju je najteži mogući oblik progona, teži ne postoji. Ako dođete u jedno selo, pobijete muškarce, uništite imovinu, proterate ženu i decu, to je najteži mogući oblik progona.
Međutim, za državu Srbiju i ovaj zakon Kostići, Božanići i Beriše nisu prognani, oni su interno raseljeni. Smatram da je to najveća mana, falinka ovog predloga zakona. U pitanju je jedan neadekvatan, uvredljiv termin, koji banalizuje, umanjuje tragediju koja je zadesila ove ljude, prikriva njihov stvarni status i njihovu stvarnu sudbinu, što je još opasnije, prikriva razne zločine koji su šiptarski teroristi počinili nad srpskim stanovništvom na KiM.
Kada neko za 20 i 50 godina bude govorio o interno raseljenim u Srbiji ili kada neko sada u belom svetu i inostranstvu, ko ne zna šta se dogodilo na KiM, čuje za izraz interno raseljeni u Srbiji, on će pomisliti da je u pitanju neko stanovništvo koje je raseljeno, recimo, zbog širenja Ugljenokopa ''Kolubara'', zbog izgradnje hidrocentrale u dolini Dunava ili dolini Drine ili da su u pitanju Romi koji su raseljeni ispod ''Gazele'' i drugih delova Beograda.
Kada Srbe sa KiM poredite sa ovim pomenutim raseljenim licima, smatram da na taj način vređate njih, njihovo dostojanstvo, neka najintimnija porodična osećanja.
Ako je iz političkih razloga nezgodno da se upotrebljava termin "izbeglice", nije mi jasno zašto se ne uvede zakonska kategorija, da se ovi ljudi nazivaju "interno prognana lica", "interno proterana lica", "unutrašnje izbeglice"? Jednostavno, smatram da su u pitanju formulacije koje na jedan precizniji način, ljudski, istinitiji način, odslikavaju i predstavljaju sudbinu ovih ljudi.
Iskoristiću ovu priliku da postavim jedno pitanje gospodinu Čipliću – kada će Vlada Republike Srbije i njegovo ministarstvo, UNMIK-u, Euleksu, ili već kako se nazivaju te okupacione vlasti na Kosovu, uputiti bar jedan blagi prekor zbog toga što ne ispunjavaju obaveze koje su preuzeli usvajanjem Rezolucije 1244, a to je obezbeđivanje uslova da se prognani Srbi sa KiM vrate svojim kućama?
Navešću samo dva podatka, da je pre rata u Prištini živelo 40. 000 Srba, da su oni proterani, da se njih desetak vratilo u Prištinu. U Prizrenu od 10. 000 Srba sada živi njih 20. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno vreme je četiri minuta.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Hvala. Uvaženi poslaniče, samo konstatacija da je vaš amandman prihvaćen u ovom slučaju, a sa druge strane, čini mi se da je veoma bitno da pomenemo, i otud vam i hvala na tom pitanju, da što se tiče stanja ljudskih prava na KiM, novembra i decembra meseca 2008. godine, kada smo kao državna delegacija Republike Srbije podnosili Izveštaj o stanju ljudskih prava povodom Međunarodne konvencije za borbu, odnosno za zabranu i borbu protiv torture, konstatovali smo da na teritoriji KiM, Vlada Republike Srbije, odnosno organi Republike Srbije nisu bili odgovorni i nisu mogli da dođu do podataka o tome. Skrenuli smo pažnju organima UN u Ženevi da taj problem postoji.
U decembru mesecu 2008. godine povodom podnošenja Izveštaja Republike Srbije o stanju ljudskih prava povodom univerzalne deklaracije o ljudskim pravima ponovili smo činjenicu i protestovali zbog opšte poznatih činjenica da se na KiM organi koji su određeni po Rezoluciji 1244 nisu pokazali dovoljno efikasnim, odnosno da nisu izgrađene institucije koje su bile garantovane po ovoj rezoluciji, koje mogu efikasno da štite slobode i prava nealbanskog stanovništva na KiM.
Ovo nisu bile samo pismene nego i usmene radnje, verbalne radnje koje su učinjene pred organima UN u Ženevi. Prošle godine je tri puta u adekvatnim prilikama i ovo ministarstvo, pre svega, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, ali i Ministarstva pravde, povodom sličnih slučajeva, takođe, poslalo UN ovakve dopise i upozorenja.
Stanje ljudskih prava nealbanskog stanovništva na teritoriji KiM jeste predmet posebne pažnje Ministarstva za ljudska i manjinska prava i u onoj meri, koliko je to moguće, politički, ali i pravno, kada je to moguće reagujemo i ukazujemo na izuzetno teško stanje kakvo je tamo. Hvala lepo.