Zahvaljujem. Pre nego što pređem na konkretno obrazlaganje amandmana koji sam podnela, želim samo na trenutak da polemišem sa jednim iznesenim stavom, koji se tiče toga, da je nečuveno bezobrazno da deca iz našeg regiona uče istu istoriju. Želim da iznesem svoj stav ne zastupajući ni na koji način ne braneći stav koji je izneo predsednik već svoj lični stav. Zaista verujem da deca u školama treba da uče nauku i da se bave naučnim znanjima. Naravno, verujem da treba da budu vaspitavana i u duhu tolerancije i saradnje sa svima ostalima, ali iznad svega mislim da je važno da škole budu mesta gde će se deca učiti važećim naučnim stavovima.
Naravno, poznato mi je da istoriju pišu pobednici. Međutim, istorija na ovim našim krajevima, aktuelna, nema ni pobednike ni gubitnike, rekla bih da smo gubitnici svi. Oštro sam protiv toga da gubitnici budu i naša deca time što će se tumačenjem, političkim tumačenjima istorije međusobno svađati. Zamislite kad bi naša deca učila tumačenje hemije ili tumačenje biologije gde bi bilo njihovo mesto u obrazovnom sistemu Evrope i sveta. Zaista duboko verujem u to da u školama deca ne smeju biti manipulisana političkim stavovima vladajućih ili opozicionih partija. Takvih situacija u našoj prošlosti je bilo.
Lično sam, kao roditelj, nažalost, imala situaciju u kojima sam bila začuđena tekstovima koje sam nalazila u udžbenicima istorije svoje dece i moram da kažem, i danas verujem, da sam bila u pravu kada sam im savetovala da preskoče neke lekcije. Naravno da je bilo pokušaja da se čak i važeća naučna shvatanja u biologiji izmene i drugačije prezentuju našoj deci. Mislim da to stvarno treba da ostavimo iza sebe i da decu treba da naučimo o tome da idu dalje, da sarađuju sa svima i u regionu i u Evropi i da stvaraju za sebe bolju budućnost od one koju mi pokušavamo da im stvorimo.
Što se tiče konkretnih izmena zakona i ovog člana 19. želim da kažem, takođe, nešto. Naravno, koristiću i vreme poslaničke grupe. Naime Odbor za smanjenje siromaštva je u više navrata razmatrao ovaj zakon i u proteklom periodu u više navrata je imao teme koje su bile vezane za status izbeglih i raseljenih lica u Srbiji. U tom smislu mi smo uspostavili i saradnju sa više udruženja izbeglih i raseljenih lica, ali isto tako i vrlo uspešnu saradnju sa UNHCR i nekim domaćim organizacijama stručnjaka koji se ovim temama bave. Mi smo i na poslednjoj sednici Odbora imali priliku da njima damo mogućnost da iznesu svoje primedbe na zakon, što su oni i učinili, te naglašavam da su svi članovi Odbora za smanjenje siromaštva dobili primedbe Koalicije udruženja izbeglica i da su u skladu sa tim i mogli da podnose amandmane na ovaj zakon.
Ja sam, kao predstavnica Poslaničke grupe G17 plus, podnela više amandmana. Neki od njih, kao što smo imali prilike da čujemo, usvojeni su, a neki su, nažalost, odbijeni. Što se tiče člana 19. moram zaista da iznesem jedan svoj stav koji nije direktno vezano za njegov sadržaj, već pre za tehniku pisanja ovih izmena Zakona.
Pre svega, smatram da ove izmene Zakona sadrže toliko izmena, da je trebalo da bude zakon za sebe i onda svima nama bi stvari bile mnogo jasnije. Naime, član 19. sadrži 21 član u svom sastavu, da tako kažem, te je tehnika pisanja amandmana na ovaj član bila jako složena. S obzirom na to da ne možemo da napišemo više amandmana na jedan član, onda na ovu 21 tačku mogli smo da napišemo samo jedan amandman. Tako da se meni desila situacija, pošto sam imala više primedbi na ovaj član, na više od te 21 tačke, da su neke mogle biti prihvaćene, a neke nisu mogle biti prihvaćene, te bih došla u situaciju da mi ceo amandman, odnosno sve bude odbijeno, da nisam napravila izmenu amandmana, što sam i učinila.
Sada, na čemu smo ostali? Ovo je amandman, odnosno zašto je ovaj član 19. tako obiman, pa, zato što on određuje, u stvari, uslove pod kojima se mogu rešavati stambeni problemi izbeglica, on precizira ove uslove i zbog toga je ovo jedan od najvažnijih članova, odnosno jedna od najvažnijih izmena ovog zakona.
Prema tome, u članu 19, odnosno podčlanu 19b, stav 1. tačka 5) predviđeno je – da se mogu rešavati stambena pitanja izbeglica pod uslovom da oni nisu korisnici drugih programa u procesu integracije ili povratka. Moja formulacija se ticala toga, da treba preciznije odrediti ove uslove, te sam dodala intervenciju kojom se kaže – da oni mogu biti korisnici i nekih drugih programa, ukoliko ti programi doprinose rešavanju njihovih stambenih problema. Biće izuzeti samo oni koji su korisnici programa, kojim su mogli rešiti stambeno pitanje, dakle, ne bilo kojih programa. Onako kako je stajalo, isključivalo bi sve, ako je neko koristio neku pomoć, recimo, u dobijanju građevinskog materijala, za neku malu popravku, onda ne bi mogao da bude korisnik ovih programa, to bi ga isključivalo.
Ovom izmenom smo postigli da ne budu isključeni ljudi koji su koristili neke minorne programe. Zahvaljujem Vladi što je ovo prihvatila, mislim da je to zaista na korist izbeglica.
U članu 19e, takođe, postoji jedna značajna izmena. Naime predloženim izmenama zakona bilo je predviđeno da 90 dana nakon smrti korisnika nekog stambenog prostora njegovi naslednici moraju obnoviti ugovor sa zakupodavcem. Postavljalo se kao pitanje da li su zaista ti naslednici, dovoljno vešti, dovoljno pravno obrazovani, dovoljno obavešteni da u roku od 90 dana obnove ugovor? Oni mogu nepoznavati zakon, ne znati zakonske odredbe, pretpostavljati da će automatski ovo pravo biti preneseno na njih i u roku od 90 dana, praktično, nepovratno izgubiti pravo da koriste taj prostor. Unela sam intervenciju, koja je prihvaćena, jeste – da zakupodavac ima obavezu da nakon smrti onoga ko je koristio taj prostor njegovim naslednicima ponudi ugovor koji će oni potpisati i time postati dalji korisnici ovog prostora.
Predloženim rešenjem ostaje rok od 90 dana, nakon ove ponude ugovora od strane zakupodavca. Znači, verujem da su mnogi ljudi koji nisu dovoljno edukovani ili dovoljno pravno obrazovani, ili dovoljno informisani, ovakvim rešenjem zaštićeni, u protivnom, zaista, bi postojala mogućnost da zbog neukosti i neobaveštenosti izgube neka prava.
Član 19ž stav 1. tačka 5) predviđa, takođe, mogući gubitak korišćenja prava u slučaju da izbeglica ili njegova porodica neprekidno u roku od tri meseca nisu koristili stambeni prostor u kome žive. Verujem da treba uvesti ograničenje i da onaj ko ne koristi i ne treba da bude korisnik tog prostora, pod uslovom da ima neka druga rešenja.
Međutim, smatrala sam da je ovako predviđena odredba previše restriktivna i da ona izbacuje čak i mogućnost postojanja opravdanih razloga. Može se zamisliti da osoba ili njeni srodnici ne koriste tri meseca, recimo, stambeni prostor zbog toga što su boravili u bolnici ili imali neki drugi, zaista, opravdani razlog. Verujem da se ovako fleksibilnijim rešenjem, u stvari, relaksira situacija i omogućava ljudima da podnesu dokaz o opravdanosti situacije u kojoj su se našli i zbog koje nisu mogli da koriste povereni prostor tri meseca, a ne da im automatski zbog toga to pravo bude uskraćeno.
Takođe, član 19r kaže da odredbe ovog zakona primenjuju i drugi korisnici budžeta kada odlučuju o pitanjima koja su vezana za rešavanje stambenih potreba izbeglica.
Prvo se postavljalo pitanje ko su u stvari to drugi korisnici budžeta koji mogu rešavati stambene potrebe, pa sam ovim rešenjem precizirala da to jesu jedino možda jedinice lokalne samouprave i unela sam odredbu da moraju poštovati ovaj zakon samo kada stambene potrebe izbeglica rešavaju u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice, jer možemo da zamislimo da mogu postojati i mnogi drugi programi kojim lokalne samouprave žele da reše probleme izbeglica na svojoj teritoriji i da onda oni mogu postavljati sopstvene ugovorne obaveze, ne vezujući se za ovaj zakon.
To je ono što je prihvaćeno i mislim da su ovo dobre izmene koje će precizirati član 19, koji je preglomazan, i učiniti da on u većoj meri daje prava ljudima na koje se odnosi.
Međutim, ono što nije prihvaćeno to je jedna odredba koja se ticala veličine prostora koji se može dodeljivati. Naime, predloženim rešenjem predviđeno je da se za jednu ili dve osobe njihovo stambeno pitanje može rešavati dodeljivanjem ili zakupom, kako je to već zakonom predviđeno, do 30 metara kvadratnih.
Meni se zaista čini, a verujem da je to zajedničko mišljenje svih, da do 30 metara kvadratnih za dve osobe zaista jeste granica ispod svih minimuma stanovanja. Šta znači do 30? Da li to može značiti 12 kvadrata za dve osobe? Čini mi se da je to zaista loše rešenje. Moj predlog je bio da bude najmanje 30 kvadrata za dve osobe. Taj predlog, nažalost, nije prihvaćen. Po objašnjenju koje sam dobila to je u koliziji sa nekim drugim propisima ili zakonskim rešenjima. To zaista ne znam, ali mi se čini da je ova formulacija do 30 zaista neodređena i daje jednu granica koja je previše mala za obezbeđivanje nekih pristojnih uslova stanovanja.
To bi bilo otprilike to što se tiče člana 19. Inače, mislim da je važno što smo konačno, makar to bile i izmene i dopune zakona, smogli snage da donesemo, odnosno što ćemo imati snage da donesemo ovaj zakon kojim će se mnogi problemi izbeglica, pre svega, problemi stanovanja rešiti.
Želim da naglasim da smo dobili i dopis koji je potpisan sa oko, mislim, 700 potpisa predstavnika oko 500 porodica izbeglica, kojima, nažalost, neće biti omogućena kupovina ili otkup stanova. Oni smatraju da su ovim zakonom stavljeni zaista u neravnopravan položaj sa svim ostalim izbeglicama kojima će to biti moguće.
Nisam podnela amandman koji je vezan za rešavanje ovog pitanja, zato što sam dobila uveravanja da, prosto, ovim zakonom to nije moguće rešiti, iz razloga što su oni učesnici programa koji je definisao odnose u samom startu, potpisivanjem ugovora koji su potpisali sa Međunarodnom organizacijom koja je ove stanove i donirala.
Svesna sam toga, međutim, apelujem još jednom na Komesarijat i na Vladu da, ukoliko je moguće, pitanje ovih porodica reše, kako one zaista ne bi bile dovedene u neravnopravan položaj sa svima ostalima. Zahvaljujem.