Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u članu 31. predvideli da se doda novi stav, da se odredbe ovog zakona za proizvođače lekova sa sedištem u Republici Srbiji primenjuju od dana ulaska Republike Srbije u EU.
Dakle, vi ste nama odgovorili da se amandman ne prihvata, pozivajući se na član 230. na stav 1. što i nije sporno. Ali, gospođo ministar, ja čitam ceo član ovog zakona, pa se pitam – a, šta je sa drugim stavom ovog člana, a drugi stav ovog člana glasi ovako, molim vas da me pažljivo slušate: ''Do ulaska Republike Srbije u Evropsku uniju proizvođač lekova sa sedištem u Republici Srbiji koji je nosilac dozvole za lek može da dobije dozvolu za lek posle isteka roka od šest godina od dana dobijanja prve dozvole za referentni lek, odnosno posle isteka roka od deset godina od dobijanja prve dozvole za biotehnološki lek.''
Šta je tu problem? Problem je u tome šta domaća farmaceutika kaže, o ovom članu i o članu 31, 32, da vi uništavate domaću farmaceutiku. To kaže domaća farmaceutika, da im vezujete ruke.
Sada se vraćamo na početak priče, one priče u načelu, na pitanje koje sam postavio gospodinu ministru, koji, nažalost, nije ovde i shvatam opravdanost. Gde je tu pacijent? Da li je to jeftin lek? Da li je to bezbedan lek? Da li je to dostupan lek? Ništa od toga nema.
Dakle, vi ste primenili propis koji potpuno obespravljiva domaću farmaceutiku, stavlja onoga kome je lek namenjen u jedan tragičan položaj. To je cilj vašeg zakona.
Gospođo ministar, vi branite ovaj zakon. (Sačeka ću da završite vaš razgovor.) Da li vi možete da nam objasnite šta je lek, a šta je medicinsko sredstvo? Da li vi znate kakva je razlika između te dve stvari, da bismo mogli ravnopravno da diskutujemo o ovom zakonu? Ne znate, je li tako? Kako onda možemo da pričamo, kako možemo da obrazlažemo ovaj zakon? Šta vi imate da nam odgovorite na ove primere koje mi stavljamo povodom ovog zakona? Da li imate neki odgovor na ovo?
Vi favorizujete na ovaj način uvoznički lobi, nekome hoćete da gurnete pare u džep, a čije pare? Pare poreskih obveznika koji se skupe za doprinos. To je cilj ovog zakona. Recite nešto ako imate. U načelnoj raspravi postavio sam ministru niz pitanja. Nijedan odgovor nisam dobio, na primedbe domaće farmaceutske industrije, farmaceutskog jezgra, na način kako se određuje cena leka koja se plaća na teret Republičkog zavoda za zdravstvenog osiguranja. Jedino što je ministar našao za shodno da odgovori jeste da su, tobože, neki, a to je istina, obavljali funkciju od javnog značaja, jer su bili gradski sekretari, i znaju kako je teško doneti zakon o pravima pacijenata.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti sadrži 15 članova koji brane, tobože, pacijenta. Evo kako ga branite, o tome pišu novine – švercovani lekovi, neispravni lekovi, nema lekova, lek ispod tezge! To je zakon koji vi predlažete i koji očekujete da se usvoji, a odgovornost je na poslaničkoj većini, koja će, verovatno, glasati za ovaj zakon, a onda kada Srbija doživi sudbinu 1991, 1992, 1993. godine, onda ćete se pitati zašto ste glasali i zbog čega ste to glasali.
