To je dovoljno. Kad bih imao još koga da ubedim da prihvati amandman, bilo bi dobro. Zaista ne vidim razlog zbog čega ovo niste prihvatili. Ovo je opet tehnika zakona. Ovde sada nema politike, ovo je tehnika.
Što je jako interesantno, ovo je, mislim, prvi put da se u zakonima koji su ušli u proceduru od konstituisanja ovog saziva nametne jedna ovakva kategorija ili kombinacija – ''u papirnom obliku''. Mi smo predložili da tu ide ''u pisanom''.
Slušajte obrazloženje. Kaže – pravna lica koja ne obezbede tehničke uslove za podnošenje jedinstvene prijave u elektronskom obliku po ispunjenju tehničkih uslova za uspostavljanje i vođenje Jedinstvene baze u Centralnom registru, jedinstvenu prijavu podnose Centralnom registru u papirnom obliku, odnosno to znači da će podnositi jedinstvenu prijavu u vidu pisanog, ali papirnog obrasca.
Zašto onda to niste stavili u članu 24? Ne može tako. Praksa bi trebalo da bude ista i za prvi i za poslednji član, da se sledi. U članu 24. kažete – na zahtev osiguranika uverenje o podacima iz Jedinstvene baze može se izdati i u pismenom obliku. Što nije u pismenom papirnom obliku? Podrazumeva se da nećemo pisati na pergamentu.
Sledeći vašu praksu smo ovo predložili. Vi ste ovo odbili tek da ne biste prihvatili amandman. Jer, da ste imali argumente da ne prihvatite, stavili biste ih u obrazloženje. Zato vas još jednom pozivamo da razmislite i prihvatite ovo. I tehnički i nomotehnički i u svakom drugom smislu mislimo da je prihvatljivije. Hvala.

Gospodo poslanici, tendencija zakonodavstva je upravo da se Centralnim registrom izbegne administracija o kojoj govorite.

Na član 37. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Nikola Lazić, Aleksandar Pejčić, Donka Banović i Jovan Palalić. Gospođa Milica Vojić Marković ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Hvala vam što nam objašnjavate ono što naravno znamo pošto smo pročitali zakon, o njemu diskutovali i pisali amandmane za koje pokušavamo ne znam koga da ubedimo da ih prihvati, jer onog koga bismo možda mogli da pokušamo da ubedimo nema ovde. Gospođa Lakićević razume ovo o čemu mi pričamo, ali nažalost nema ni mogućnost da nam odgovori, niti da to prihvati.
Zamoliću vas da mi kažete koliko još moja poslanička grupa ima vremena.

Deset minuta i 20 sekundi.

Hvala. Dakle, govoriću o amandmanu, plus vreme moje poslaničke grupe, tako da me ne prekidate.
Na šta se odnosi član 37? Odnosi se na početak primene odredaba člana 16. stav 2. i člana 20. stav 2. ovog zakona. O čemu ovi članovi govore? Prvi – o podacima Poreske uprave. To su deo zbirne poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Drugi, član 20. stav 2, govori o podacima koji se odnose na osnovicu doprinosa, visinu uplaćenog doprinosa i periode na koje se te uplate odnose. To su, zapravo, sve podaci koje treba dalje Centralni registar da objavi i za svakog osiguranika ponaosob prikaže.
Obe ove vrste podataka, vi kažete u Predlogu zakona, treba da se dostave Centralnom registru na osnovu akta koji treba da donese ministar finansija do 1. januara 2013. godine.
S obzirom na činjenicu, na koju moram da vas podsetim, a izgleda da ste je zaboravili, da je danas 29. april 2010. godine i da do tog 1. januara 2013. godine imate više od dve i po godine i s obzirom na drugu činjenicu, a to je da Srbija godišnje gubi 10% ukupne naplate, a to je između 150 i 200 miliona evra, samo zbog neefikasne kontrole naplate doprinosa, to je, mislim, velika svota, zbog koje treba da se zabrine Vlada. Ona ide u vatru i u vodu i u nečije džepove, ali očigledno ne ide građanima Srbije. Dakle, više od dve i po godine ovaj novac će se gubiti samo zato što mi nismo sposobni da kao država preduzmemo reforme i nešto rešimo u tom pravcu.
Poslanička grupa DSS tvrdi da ste vrlo neozbiljno postupili kada ste dali ovako duge rokove. Zašto to tvrdimo? Sem ovih činjenica koje sam navela, reći ću vam da ste u obrazloženju zbog čega tražite da se ovaj zakon donese po hitnom postupku tražili i govorili o razlozima hitnog donošenja ovog zakona. Mi iz DSS zaista mislimo da on hitno treba da se donese i dali smo vam racionalne rokove u sva tri amandmana koja smo mi podneli ovde, međutim, vi jednostavno ne možete da govorite o hitnosti ako nešto primenjujete 1. januara 2013. godine.
Ali, o kojoj vrsti hitnosti se ovde govori? O drugoj vrsti hitnosti. Vlada Vojislava Koštunice, koja je jedina prava reformska vlada, obezbedila je 2005. godine sredstva za sprovođenje reforme ovog sistema. O tim novcima mi govorimo. Taj novac mora da se koristi do 30. septembra 2010. godine. Ta hitnost je vama bitna. Ne hitnost da se država rastereti, da se povećava budžet, ne hitnost da se reše problemi koji se pojavljuju ovde zbog neadekvatne naplate i male kontrole naplate. Ta hitnost je vama potrebna – znači, dajte nam novac, o reformama ćemo pričati kasnije.
A o kojim reformama ćemo da pričamo kasnije? Sada ću da vam pročitam šta ste vi meni napisali kao obrazloženje zbog čega ne prihvatate amandman. Ima dve vrste podataka koje ste mi dali, koji su neverovatni. Prvi: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 37. Predloga zakona propisano da će se počev od 1. januara 2013. godine primenjivati odredbe člana 16. stav 2. i člana 20. stav 2. tog zakona, kao i da će do tog roka ministar nadležan za finansije doneti akt kojim će se propisati obrazac poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku''.
Ne mogu da verujem, vi ste meni prepričali član 37. koji ste napisali u zakonu. Valjda pretpostavljate da nisam toliko smešna da vam napišem amandman na član 37. koji ne znam kako glasi. Dakle, prepričali ste mi član 37. u obrazloženju zašto ne prihvatate amandman. Molim vas, ja sam napisala amandman da promenim taj član 37, pa vas molim da mi to ne pišete drugi put.
Drugi deo obrazloženja, pazite: ''S obzirom na to da se radi o sveobuhvatnim podacima vezanim za obračunate i naplaćene doprinose za obavezno socijalno osiguranje i preuzimanju poslova vezanih za izmenu softverskih i tehničkih veza u Poreskoj upravi i pripremi novog akta kojim će se regulisati procedure vezane za obrazac poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku, realno je da se počev od 1. januara 2013. godine vrši dostavljanje…''.
Molim vas, šta vi meni kažete u ovom obrazloženju? Vi meni jednostavno kažete – znate, gospodo, sve je to lepo što ste vi napisali, ali država nije sposobna da preuzme obaveze koje treba da preuzme kada bude reformisana. Pa, vaša obaveza je reforma, ovo je deo te reforme. Penzijski sistem je deo reforme. Trebalo je da bude u februaru 2010. godine, danas je kraj aprila 2010. godine. Čekaćemo mi i do 2012, ako vi ostanete na vlasti, da to bude tako regulisano.
Dakle, vi meni kažete da država nema kapacitete, da ona nije reformisana, a neprekidno nam pričate o tome kako ste reformisali ovo, pa sad ovo, pa sad ovo. To jasno piše, nisam izmislila nijednu činjenicu. Neverovatno je s kolikom osionošću vi pišete ova obrazloženja. Mogu da prihvatim da ste napisali –ne prihvatamo amandman jer ne ide u skladu s onim što smo mi želeli. Ali, na ovakav način ponižavate poslanike koji imaju potpuno jasnu predstavu šta hoće da postignu.
Dalje, kada smo govorili u načelu, govorili smo o Centralnom registru da je on zaista potreban i da je potreban sada, i da smo zato smatrali da svi rokovi treba da budu ubrzani, a vi nama, u liku gospodina koga smo citirali danas više puta, kažete da ćemo o budućnosti govoriti kada budućnost postane aktuelna. E, tačno tako izgleda ovaj zakon. Mi govorimo o ovoj budućnosti koja će biti aktuelna 31. decembra 2012. godine. Čemu onda zakon? Čemu danas da ga donosimo ako će biti aktuelan 31. decembra 2012. godine?
Molim vas, to je neozbiljno. Govorimo o vrlo ozbiljnoj stvari, o stvari koja treba da ovoj zemlji obezbedi 10% ukupne naplate svake godine da joj ostane u budžetu. To je rasterećenje budžeta za 150 do 200 miliona evra. A vi kažete – šta nas briga, to nisu neka sredstva, prolongiraćemo, pravićemo softverske proračune.
Nemojte, molim vas, da se igrate. Ovo je način na koji ova država funkcioniše. Nažalost, ne možemo da vam pomognemo. Znamo da vam pomognemo, pišemo vam amandmane koji su vrlo smisleni, vi ih ne prihvatate, obrazloženja su vam ovakva kakva su. Jedina stvar koju mogu da kažem je – neka je bog u pomoći ovim građanima. Hvala.

Gospodine ministre, imate reč. Izvolite.

Ministar Rasim Ljajić.

Naravno da ćemo se lako složiti da su rokovi koji su dati u ovom zakonu prilično rastegljivi, ali da su oni i proizvod dogovora i razgovora koji smo imali sa nadležnim institucijama koje su zadužene za implementaciju samog zakona. Mislim da ćemo mnogo manju grešku napraviti ukoliko damo ovakve rokove nego rokove koje nećemo moći da ispunimo.
Implementacija ovog zakona vezana je i za saradnju sa Svetskom bankom, koja, kao što znate, finansira kreditom od 25 miliona dolara konsolidaciju naplate i reformu penzione administracije u Srbiji. Procedure koje Svetska banka traži su i duge i komplikovane, a mi nabavku softvera nećemo moći da izvršimo do kraja ove godine. Iskustva pojedinih zemalja koje su takođe sa Svetskom bankom radile na sličnom projektu govore da je za samu implementaciju tih softvera i načina na koji će funkcionisati potrebno najmanje godinu dana.
Iz svih tih razloga smo se odlučili da damo maksimalne rokove, 31. decembar 2012. godine, da se osposobe poslodavci da šalju prijave u elektronskom obliku, što znači da taj rok može da bude i kraći ukoliko uspemo da tehnički ispunimo sve preduslove za primenu ovog zakona. Prema tome, načelno ne mogu da dam nikakav kritičan osvrt na ovu vašu primedbu, koja stoji, ali mi se čini da u praksi ne bismo mogli da predvidimo kraće rokove, a da ti rokovi budu ispoštovani.
Izvinjavam se, pošto sam već uzeo reč, želim da kažem da prihvatamo amandman na član 25, koji je podneo poslanik Paja Momčilov.

Zahvaljujem. Dakle, amandman gospodina Momčilova je prihvaćen. Reč ima gospođa Milica Vojić Marković. Imate još četiri minuta.

Gospodine ministre, prvo moram da vam zahvalim. Stvarno sam počastvovana što ste došli da čujete bar deo onoga što smo pokušali da kažemo i vama, pre svega zato što hoćemo da prihvatite naše amandmane, ali i javnosti, zato što mislimo da treba da čuju. Drago mi je da mogu da diskutujem s vama, zato što retko imam tu čast, obično pričam u prazno jer vas nema, pa bih rekla nekoliko stvari na ovo što ste rekli, da možemo malo da otvorimo priču.
Rekli ste da sredstva tek treba da se dobiju. Sredstva treba da budu iskorišćena do 30. septembra ove godine, 2010. godine. Ona su obezbeđena 2005. godine, tako da su vam sredstva dostupna. Samo treba da pokažete da ste zaista napravili tu reformu, pa ćete da ih dobijete. Dalje, rokovi koje ste dali u ovom predlogu zakona su rokovi za drugu vladu. Čak i da maksimalno iskoristite svoj mandat, a mislim da nećete moći, nećete vi sprovoditi ovaj zakon, nego će ga sprovoditi ona druga vlada.
Dalje, kažete – praksa je pokazala. Praksa ove vlade je verovatno pokazala da vi ne možete da uradite brže. Upravo to sam govorila u obrazloženju. Ako prolongirate nešto što vam je tu i jednostavno gotovo, imali ste mogućnost da radite na tome, ako to prolongirate do kraja decembra 2013. godine, to je tri i po godine od danas, a pri tom znate da gubite 10% naplatnih sredstava od ukupnog budžeta, od 150 do 200 miliona evra gubite svake godine, i vi ne možete da požurite. Kažete – nismo hteli da prihvatimo, pa da se slučajno prevarimo, pa da požurimo. O tome govorimo. Ljudi, ovo je krajnje vreme da se u pamet uzmete i da radite brže, ako umete da radite. Hvala.

Izvolite, gospodine ministre.