Dvadeset minuta. Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodo iz Ministarstva, pošto opet nemam priliku da pričam sa ministrom, dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću kao ovlašćena reći nekoliko reči o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Pre svega, ponovo izražavam čuđenje zašto su ovakva dva zakona, kao što su zakon o sprečavanju zlostavljanja na poslu i zakon o volontiranju, spojena. Zaista ne vidim način, niti vezu da oni mogu da budu spojeni, sem, ako mogu da prokomentarišem, što je u Srbiji sve više volontera, radnika volontera koji idu na posao da rade za dobit nekog drugog, zajednice pre svega, jer platu ne primaju.
Dakle, kada govorimo o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na poslu, moram da počnem od toga da se zakon skoro godinu i po dana nalazi u skupštinskoj proceduri, ali da zbog nekog razloga vladajućoj većini on nije bio interesantan, da se stavi do sada na dnevni red. Moje skromno mišljenje je da je ovaj zakon, uz Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o sprečavanju diskriminacije, ali i dobar Zakon o radu, jedan od tih zakona koje svaka zemlja koja za sebe misli da je demokratska mora da donese, i zbog toga pozdravljam želju većine da ga stavi na dnevni red.
Ali, kada posmatram malo analitički to otezanje da se stavi na dnevni red, ali i način na koji je zakon pisan, jer je, prema mišljenju Unije poslodavaca, radnika, sudija i nas skromnih političara, zakon prilično nedorečen, to samo za sebe na neki način govori.
Uz sve to, kada pročitate u obrazloženju zakona da za primenu zakona u Srbiji neće biti potrebna nikakva dodatna sredstva, to je nešto što samo može da izazove vrlo gorak osmeh na licima nas koji mislimo da zakon treba da bude donet i da je važan za zemlju Srbiju.
Zašto to govorim? Da li ste možda pratili, gospodo iz Ministarstva, kako je tekao put zakona u javnosti? Koliko nedoumica su imale sudije? Da li smatrate da im je potrebna edukacija? Mislim da im je potrebna edukacija. Ona nešto košta. Zatim, da li smatrate da će poslodavci, direktori javnih preduzeća, recimo, morati da idu na neku edukaciju koja se tiče komunikacije, ili veštine upravljanja ili ljudskih prava? Mislim da treba da imaju i moraju da imaju tu obavezu To isto tako nešto košta. Dakle, ako kažemo da ne treba nikakav novac, sem onaj koji je predviđen u budžetu za edukaciju, mislim da to nije adekvatan odgovor, tim pre što vi u članu 7. stav 2. govorite isto ovo što i ja. Dakle, nešto se ne slaže.
Kada govorimo o zlostavljanju kao fenomenu, to naravno nije novi fenomen, niti je fenomen koji se tiče samo Srbije u tranziciji, niti samo zemalja u tranziciji; podaci su da se on skoro u svim zemljama, razvijenim i nerazvijenim, na isti način pojavljuje, ali ono na šta se poslednjih desetak godina obraća pažnja to je ta priča o zlostavljanju na poslu ili mobingu.
Pa, šta je to zlostavljanje na radu i šta je zapravo taj mobing? To je zapravo psihološki teror koji se odnosi na komunikaciju sa pojedincem, i ta komunikacija je neprijateljska ili neetična. Ta vrsta terora se ponavlja u jednom periodu. Različite definicije različito tretiraju taj period, ali je neki srednji rok šest meseci. Dakle, učestalost je velika; sve to dovodi do mentalne, psihosomatske i socijalne patnje žrtvi, odnosno do toga da se menja psihičko i fizičko stanje žrtve.
Oblici psihološkog maltretiranja su zaista brojni i vrlo raznovrsni. Nekad su tako perfidni da samo žrtva može da ima uvid jer su upućeni i prepoznatljivi samo njoj. Navešću neke od oblika zato što mislim da javnost treba da zna, a to je prilika da i mi poslanici u Skupštini malo o tome popričamo, jer se neki od tih oblika ovde dešavaju. Recimo, jedan od njih je kada se poslaniku onemogući adekvatna komunikacija čestim prekidanjem i upadanjem u reč, ili kada se poslanik sprečava da dovrši misao do kraja. Takođe, ono što je specijalnost odavde iz Skupštine jeste da se neverbalna komunikacija sa žrtvom nikako ne može uspostaviti; izbegavaju se pogledi, recimo, na ovu stranu sale, ne primećuju se znakovi kao što je podizanje ruku i sl.
Mobing je i sprečavanje ili ograničavanje normalnih socijalnih kontakata i odnosa. To je i ugrožavanje same ličnosti i reputacije žrtve. To su kritike bez razloga, prigovori, kontrole, kazne, ponižavajući zadaci. Takođe, to je i neargumentovan napad na kvalitet rada onog ko je zlostavljan na poslu. Ali, jedan od najdrastičnijih je ugrožavanje psihičkog i fizičkog zdravlja pojedinca. Psihička tortura na radnom mestu vrlo često je otvorena i brutalna, ali je katkad rafinirana – recimo, žrtvi se daje da obavlja silne besmislene zadatke, veliki broj zadataka sa kratkim rokovima, a onda joj se love greške i kažnjava se oduzimanjem sredstava za rad.
Evo, ono što je poznato i poslanicima i celokupnoj javnosti, poslednje što smo videli jeste primer državnog sekretara Marka Karadžića. Možda bi bilo lepo da se otvori to pitanje, pa da nam objasnite da li je vama bilo poznato da je čovek zlostavljan na radu.
Jedan od načina na koji se vrši zlostavljanje na radu jeste i da se žrtvi daju poslovi koji ne odgovaraju njenoj stručnoj spremi. To je tipični politički obračun sa političkim neistomišljenicima: dešava se, recimo, posle promene vlasti, posle promene Vlade i formiranja nove vlade da svi oni koji su bili u prethodnoj vodećoj garnituri odmah dobijaju radna mesta koja ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, pa ili sede za praznim stolom, kako se to kaže, i nemaju nikakve zadatke ili su u nekom potpuno podređenom položaju.
Ipak, mislim da najdrastičniji primer zloupotrebe i zlostavljanja na poslu jeste ugrožavanje života žrtve. Recimo, jedan od tih primera jeste to što neki zaposleni ne mogu da ostvare pravo na godišnji odmor, ne mogu da ostvare pravo na svoje slobodne dane, ili rade prekovremeno, ili ih ubacuju u jednu, drugu ili treću smenu bez ikakvog reda i dovode ih do toga da ih zlostavljaju na poslu.
Srpska varijanta mobinga, koja je vrlo izražena u poslednje vreme, jeste rad na crno, gde se žrtvama zlostavljanja na poslu oduzimaju sva prava iz domena rada.
Šta bi bio krajnji cilj zlostavljanja na poslu? Potreba zlostavljača da žrtva napusti svoje radno mesto. Na taj način može da se reši i pitanje onih zaposlenih koji nam nisu po volji, koje možemo da oteramo na taj način što će sami otići sa svog radnog mesta, jer onda nemamo nikakve obaveze da im platimo sve ono što im država propisuje.
Ko može da bude žrtva mobinga? Svako od nas može da bude žrtva mobinga, tim pre što ljudi uglavnom ćute, što se plaše za svoje radno mesto. Ovde imam izjavu gospođe Lakićević-Stojačić, kada je predstavljala zakon. Ona mi se dopada, pa ću je pročitati: „Većina zaposlenih u Srbiji prepoznaje strah od gubitka posla kao strah sa najjačim intenzitetom. Taj strah je čak jači i od straha za zdravlje i to je idealna situacija za mobing, jer zaposleni sa takvim strahom mogu dugo da trpe zlostavljanje na poslu. Taj problem se ne može rešiti samo zakonom i zato apelujemo na poslodavce i sindikate da budu partneri protiv zlostavljanja na poslu“. Dakle, taj strah je nešto što je vrlo važno i što svako koristi.
S druge strane, ljudi su preplašeni za svoj status i za svoje radno mesto i zato najčešće oćute zlostavljanje, i svoje, ali bogami i ono koje se dešava u njihovoj radnoj okolini. Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u Srbiji je 2008. godine bio 1281 slučaj zlostavljanja na radu. Među žrtvama mobinga ima malo više žena, mada je stereotip da je mnogo veći broj žena zlostavljanih na radu nego što je broj muškaraca. Dakle, prema statističkim podacima, malo je više žena nego muškaraca. Uz to je vrlo zanimljiv podatak da najveći broj, preko polovine onih koji su zlostavljani na poslu zapravo čine oni koji su mlađi od 30 godina, mada je isto tako veliki procenat onih koji su stariji od 50 godina.
Da je zlostavljanje na radu i te kako prisutno u našim firmama govori i podatak Viktimološkog društva Srbije da je tokom 2008. godine 51% svih žrtava koje su okrenule njihov telefon upravo prijavio zlostavljanje na radu.
Ono što mi se čini da treba da kažem, a mislim da je veoma važno, i što nas kao društvo treba posebno da zabrine jeste sklonost samog društva, a naročito okoline u kojoj se dešava zlostavljanje na poslu, da se navikne na nasilništvo i da se nasilništvo posle nekog vremena doživljava kao nešto normalno i uobičajeno. Često se dešava da i sama žrtva počinje da sumnja da ona nije u redu i da traži udeo vlastite krivice u svemu tome.
Još jedna predrasuda koju treba razbiti jeste da je mobing najčešće povezan sa privatnim firmama. Prema poslednjim statističkim podacima, najveći broj zlostavljanja na radu je u organima državne uprave, u ministarstvima i sekretarijatima, zatim u školstvu, zdravstvu i kulturi, što je frapantno, jer upravo te ustanove i institucije treba da predstavljaju društvenu preventivu ovakvim pojavama.
Ko pomaže žrtvama zlostavljanja na poslu? Ako pogledamo društvo, društvo je prilično nespremno i prilično ravnodušno prema ovom problemu i prema žrtvama. Ako se traži od radne okoline, onog ko je u situaciji da pomogne žrtvama zlostavljanja na radu, i ona se ponaša prilično ravnodušno, upravo zbog ovih strahova koji su vezani za gubitak statusa i gubitak radnog mesta.
Postoji samo mali broj nevladinih organizacija koje se bave pomaganjem žrtvama mobinga i treba ih pomenuti: svakog dana između pet i deset osoba okrene telefon nevladine organizacije „Antimobing“, koja je specijalizovana da pomogne žrtvama mobinga, a svaka druga osoba koja se javi Viktimološkom društvu Srbije je osoba koja prijavljuje zlostavljanje na poslu i žrtva je torture na poslu.
Zanimljivi su podaci, mislim da treba da ih pomenem, da se ne misli o Srbiji kao o crnoj rupi, ovo je problem sveta. U Nemačkoj, recimo, hiljadu samoubistava godišnje je direktno vezano za zlostavljanje na radu. U Švedskoj je 20% svih samoubistava godišnje direktno povezano sa zlostavljanjem na radu. Broj radnika koji u EU godišnje doživi torturu na poslu ili zlostavljanje na radnom mestu je preko dvanaest miliona, što je veliki broj i prilično visok procenat od 8%.
Zbog toga i svega ovog što sam rekla veliki broj nas koji se bavimo ovom oblašću zaista je očekivao ovaj zakon i mislio da ovaj zakon jeste rešenje da se ovaj problem sankcioniše, ali kada pogledamo kako je napisan zakon, onda zaista možemo da kažemo da se bojimo da je zakon pucanj u prazno.
Mobing je vrlo perfidna i specifična pojava i teško se dokazuje na sudu. Uz to, svi sudski procesi predugo traju. Ono što je najstrašnije, što je najveći gubitak za društvo jeste to što je žrtva uvek na gubitku. Ona očekuje od sudskog spora da donese olakšanje njoj samoj i da joj popravi ugled koji ima među prijateljima na poslu, kolegama, ali na kraju, žrtva je uvek izgubila. Taj sudski proces, kako god da se završi, ne donosi olakšanje žrtvi.
Zato vas molim da usvojite naše amandmane koji su išli u pravcu preciziranja nekih stvari u zakonu koje su ostale prilično nejasne. Recimo, neprecizno je kada napišete u članu 4. stav 1. da je „poslodavac dužan da u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu radnu okolinu…“ Prosto, šta je zdrava i bezbedna radna okolina? Svako od nas to zamišlja drugačije. Molim vas da tu stvar malo pojasnimo, kako bi onaj ko treba da primenjuje ovaj zakon imao potpuno jasne stvari koje su ispred njega.
Uz to, čini mi se da ovako napisan zakon može da dovede do toga da sudovi budu zatrpani radničkim tužbama i da se na ovaj način, uz višak restriktivnog tumačenja, radnici dovode do toga da ne mogu da budu zaštićeni.
Nadam se da vam je poznato da ovako napisan zakon nailazi na brojne komentare Unije poslodavaca, a i sindikata i sudova. Volim da budu čisti računi i da ono što kažem potkrepim, piše ovako: „Unija poslodavaca savetovala je privrednicima da se pripreme za trenutak kada zakon stupi na snagu, jer bi mogli biti izloženi zloupotrebama i plaćati kazne koje se kreću od 200.000 do 800.000, ne računajući troškove sudskog spora. U Uniji se pribojavaju da bi poslodavci mogli doći u situaciju da se brane od optužbi neradnika, koji bi time zaštitili svoju poziciju.“
Nataša Zavođa, direktorka Službe za pravne poslove i socijalni dijalog, kao primer navodi situaciju u kojoj tri radnika mogu da se dogovore i optuže poslodavca da je mobirao jednog od njih, a dvojica da se pojave kao svedoci. U preduzećima koja su u postupku restrukturiranja, upozorava ona, moglo bi se očekivati da se mnogi radnici pojave kao svedoci ili žrtve mobinga, jer će tako izbeći da dobiju otkaz godinu dana od sprovedenog postupka, što je u zakonu tako predviđeno.
Mogućnost zloupotrebe ne isključuje ni predstavnik Samostalnog sindikata Saud Šećeragić, koji kaže da bi deo nezadovoljnih radnika i na taj način mogao da pokuša da ostvari svoja prava. On očekuje da bi zloupotrebe mogle biti izbegnute ako se iskoristi mogućnost posredovanja u samoj firmi, u kojem učestvuje neutralna osoba koju prihvataju obe strane.
Da budemo potpuno jasni, DSS pozdravlja ulogu koju ste dali medijatoru, jer to dovodi do efikasnosti, ubrzava ceo postupak i odlaže nepotrebne sudske sporove, koji možda mogu da se izbegnu na ovaj način. Ali, da li mislite da medijator može da bude svako? Moje mišljenje je da ne može da bude svako i da tu dolazimo do pitanja edukacije, jer mi se čini da je to jedna tehnika koja treba da se nauči.
Došli smo do sudova, koji bi trebalo da imaju vrlo važnu ulogu u sankcionisanju nasilnika, ali mi se čini da se oni ovakvim predlogom nalaze između radnika, s jedne strane, i poslodavaca, s druge strane; da se nalaze u situaciji da niti imaju čvrste standarde, niti jasne kriterijume da procene ko je u pravu. Zbog toga mi se čini da je predlagač zakona propustio da mnogo preciznije definiše, sve dalje od toga šta je zlostavljanje, što takođe otežava sudovima da se opredeljuju i omogućava da različito tumače.
Takođe mi se čini da nisu iscrpljeni ni svi pravni instrumenti za tužbe protiv onih koji vrše zlostavljanje. O tome možemo da razgovaramo kada budemo govorili u pojedinostima.
Samo ću nekoliko stvari reći, kada je u pitanju zakon o volontiranju, jer će se moja koleginica iz Poslaničke grupe DSS gospođa Donka Banović ovim problemom baviti na jasniji i mnogo širi način, nego što sam ja za ovo kratko vreme mogla da kažem.
Takođe smatramo da je ovo vrlo važan zakon, pogotovo zato što prvi put reguliše jednu oblast koja je bila neregulisana zakonom, ali mi se čini i ovde, kao i kod prošlog problema, da želite da naše zakonodavstvo uskladite sa zakonodavstvom EU, a da ne polazite od realnog problema koji postoji u društvu i koji treba pokriti zakonom.
Zašto to kažem? Ne mogu da verujem da niste čuli za Crveni krst. Naravno, bespredmetno je da postavim na takav način pitanje, ali Crveni krst je humanitarna organizacija, bar je takva bila do devedesetih godina, kada su vaši koalicioni partneri preuzeli Crveni krst i koristili ga na način koji je sraman i skaradan i pretvorili ga u njegovu suprotnost.
Pođimo od toga da to jeste u načelu jedna humanitarna organizacija, koja zaista počiva na volonterima, i to na volonterima od osnovnoškolskog uzrasta, srednjoškolskog uzrasta, pa i onima koji imaju osamnaest godina i više. Ti volonteri su radili vrlo važan posao za svoju društvenu zajednicu, humanitaran posao, i sticali kontinuitet da kasnije, kada budu imali više godina i budu zreliji, takođe mogu svojoj zajednici da pruže nešto u vidu besplatnog rada. Sada ste vi...

Dvadeset minuta. Hvala. Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić. Izvolite.

Zahvaljujem. Govoriću u ime Poslaničke grupe G17 plus i saglasiću se na samom početku sa tim da je teško ova dva, ovako značajna zakona prokomentarisati u relativno kratkom vremenu, ali s druge strane, sigurna sam da je važnost njihovog donošenja toliko velika da je važno doneti ih u što kraćem vremenskom periodu.
Počeću sa zakonom o zlostavljanju na radu. Želim da kažem da je mobing ili zlostavljanje na radu u stvari jedna pojava koja narušava ljudsko dostojanstvo. U tom smislu, donošenje zakona protiv zlostavljanja na radu afirmiše jednu od osnovnih ljudskih vrednosti, a to je zaštita ljudskog dostojanstva.
Kao što su već mnoge koleginice i kolege pre mene govorile, ovaj termin je počeo da se upotrebljava pre dvadesetak godina i njegova osnova potiče iz engleske reči, glagola „mob“, koji znači nasrnuti u masi, i imenice „mob“, koja znači rulja, gomila, svetina, pa i ološ u nekim prevodima.
Tačno je, takođe, da je Konrad Lorenc proučavajući životinje zapazio ono o čemu su koleginice već govorile, a to je da životinje imaju tendenciju da okupljene u masi izoluju slabog pojedinca, čak i do njegove smrti. Konrad Lorenc je inače u psihološkoj teoriji prepoznat kao naučnik koji je često proučavao jednostavne oblike učenja kod životinja i zaključio da se oni jako često mogu primenjivati i u ranim oblicima učenja ljudi.
Ono što je značajno za zlostavljanje na radu je da ono može biti i vertikalno i horizontalno. Šta to znači? To znači da zlostavljanje može vršiti pretpostavljeni ili poslodavac u odnosu na zaposlene, ali isto tako i da zaposleni između sebe mogu biti predmet zlostavljanja ili zlostavljači. Naime, 55% zlostavljanja dešava se u ovom vertikalnom smeru, ali moram da kažem da se od toga 50% dešava u smeru naniže, znači da pretpostavljeni zlostavlja zaposlene, ali u 5% može se desiti i obrnuto, da grupa zaposlenih može da zlostavlja pretpostavljenog. Na horizontalnom nivou dešava se 45% zlostavljanja, što znači da grupe zaposlenih ili zaposleni između sebe zlostavljaju jedni druge.
Želim da ponovim nešto što je ovde više puta rečeno, ali to želim da ponovim kao poruku i onima koji su zlostavljači, ali i onima koji su zlostavljani. Zlostavljači su najčešće osobe sa poremećajima ličnosti. Zlostavljači su najčešće manje sposobne, ali moćne osobe, koje nemaju velikih ličnih kapaciteta, ni profesionalnih ni ljudskih. Nemaju kapaciteta za bliskost, za davanje i primanje, za ljubav, za kreativnost.
Njima se najčešće pridružuju u kolektivu slabije osobe, osobe koje se i same boje da će biti zlostavljane i po modelu identifikacije sa agresorom oni se pridružuju i na taj način ojačavaju moć onoga koji zlostavlja. Oni time prikrivaju sopstvenu nemoć u nekoj drugoj oblasti njihovog života, na ličnom planu ili na porodičnom planu. Zaista verujem da i u ovim slučajevima, kao i u svim drugim slučajevima kada moćniji zlostavljaju slabije, iza moći stoji nemoć, a iza prepotencije - impotencija.
Šta je u stvari mobing i koji oblici ponašanja se mogu podrazumevati pod mobingom? To može biti širenje zlonamernih glasina, socijalna izolacija, zastrašivanje, potcenjivanje i omalovažavanje, stalno menjanje uputstava za rad koje nadređeni daje podređenom, zbijanje uvredljivih šala, davanje previše posla, posla koji ne može da obavi jedna osoba u zadatom roku, ili pak suprotno, nedavanje zadataka osobi na radnom mestu, koja onda ima osećaj da je potpuno beskorisna, zatim vikanje, stalna kritika, korišćenje uvredljivih fraza i izraza, potcenjivanje stavova i mišljenja ili mešanje u privatnost osobe koja se zlostavlja.
Šta se onda dešava sa osobom koja je zlostavljena? Ona najpre prolazi kroz fazu šoka i besa, ali zatim dolazi osećaj bespomoćnosti, pojačana osetljivost, gubitak samopouzdanja; neretko se javljaju i telesni simptomi, poput nesanice ili psihosomatski poremećaji, tipa glavobolje. Naravno, napetost koju zlostavljeni doživljava na poslu širi se i u njegovoj porodici i to značajno utiče na stabilnost porodičnog života, ali i na smanjenje njegove produktivnosti na radnom mestu.
Kako zlostavljanje utiče na samo radno mesto i firmu u kojoj se dešava? Dolazi, pre svega, do porasta bolovanja; zatim, česte su izmene ili fluktuacija radnika sa radnog mesta na radno mesto, što povećava troškove rada kroz obuku novih radnika; često se dešavaju povrede na radu; naravno, smanjenje produktivnosti, smanjen ugled preduzeća, što se sve ogleda u smanjenom profitu i mogućnosti razvoja i napretka tog preduzeća.
U Srbiji često dolazi do mešanja pojma mobinga i zlostavljanja na radu i nekog osnovnog nepoštovanja radnog zakonodavstva od strane poslodavaca i ja to želim da naglasim. U Srbiji mobing ili ono što zovemo zlostavljanje na radu ima oblike kao što su neisplaćivanje zarada, nedostatak prava na godišnji odmor, često nepotpisivanje ugovora o radu, davanje otkaza na nezakonit način, ucenjivanje, šikaniranje, prisiljavanje radnika da rade pod svakojakim uslovima, prosto zato što nema dovoljno posla.
Dolazim iz grada Leskovca, u kome je nezaposlenost jako velika, a radnici su prinuđeni da rade pod svakojakim uslovima i da prihvataju svakojake ucene. Često oni u samom startu potpisuju blanko otkaze, odriču se svih prava koja im pripadaju po radnom zakonodavstvu; jednostavno, moraju se ponašati po principu koji im nameće poslodavac, a to je princip – ukoliko ti nećeš, lako ću naći nekog drugog koji će pristati na ove uslove.
Zato pozivam sve nadležne institucije da se ozbiljno pozabave kontrolom primene radnog zakonodavstva i poštovanjem radnog zakonodavstva u našoj državi. Desilo se, recimo, da je jedan poslodavac u Leskovcu birajući radnice za svoje tekstilno preduzeće tražio da se izaberu mlađe i lepše, dešavalo se da su radile ogroman broj sati, i po 260 i do 300 sati mesečno, i da za to nisu primale adekvatnu nadoknadu, a često im je zabranjivano da tokom rada naprave i minimalnu pauzu, čak i odlazak do toaleta je bivao zabranjen.
Što se tiče samog zakona i odredaba ovog zakona, želim da kažem da njegovom važnom karakteristikom smatram činjenicu da je poslodavac obavezan da obavesti zaposlene o njihovim pravima koja su vezana za zabranu zlostavljanja. Mislim da se time povećava svest svih zaposlenih o tome da je zlostavljanje zabranjeno i da je potrebno prijavljivati ga. Zatim, verujem da će mehanizam posredovanja doprineti da situacije zlostavljanja koje se dešavaju ne prolaze kroz jedan dugačak, mukotrpan proces koji oštećuje psihičko zdravlje zaposlenih, već da će se posredovanjem ovakvi konflikti prevazilaziti.
Naime, hitnost se ogleda u tome da je poslodavac dužan da nakon tri dana od prijema prijave predloži posrednika, a čitav postupak posredovanja mora da se okonča u roku od osam dana. Takođe, predviđeno je da se zlostavljanje na radnom mestu karakteriše kao povreda radne dužnosti i da čak može dovesti do otkaza zlostavljaču, što takođe smatram dobrim rešenjem, ali i preventivnom merom.
Verujem da je dobro regulisana sudska zaštita; tu posebno naglašavam teret dokazivanja, koji je na tuženom, jer je ovo jedan uobičajen (u poslednje vreme srećom i u Srbiji) mehanizam kojim se obezbeđuje pravo slabijih da se štite u sudskim postupcima.
Sudski postupci takođe imaju karakter hitnosti i privremene mere moraju se doneti već u roku od osam dana. Predviđene kazne su od 200.000 do 800.000 za pravno lice, od 100.000 do 400.000 za preduzetnika i od 5.000 do 40.000 za odgovorno lice u pravnom licu. Verujem da su to kazne koje mogu preventivno delovati na sprečavanje ove negativne pojave.
Primedba koju imam na tekst Predloga zakona je potreba da se preciznije definiše sam pojam zlostavljanja, jer verujem da je to važno za adekvatniju primenu zakona kako ne bi postojale nedoumice u primeni zakona.
Priču o volonterskom zakonu, zakonu o volonterskom radu započeću sa Ajnštajnom, a završiću sa Andrićem. Naime, Ajnštajn, koji je svetu dao jako puno novih saznanja i naučnih istina, rekao je ovako: „Koliko je neki čovek vredan za svoju zajednicu zavisi u prvom redu od toga koliko su njegovi osećaji, misli i dela usmereni ka unapređenju položaja drugih ljudi.“
Sam volonterski rad kao pojam crpi svoju osnovu iz biblijske hebrejske reči koja znači – onaj koji želi dati. Prema nekim egipatskim zapisima, razni oblici filantropije postojali su 4.000 godina pre Hrista. Sada možemo reći da 6.000 godina nakon pojave prvih oblika filantropije Srbija donosi prvi, u novije vreme, zakon o volonterskom radu. No, to ne znači da Srbija ne poznaje u svojoj tradiciji razne oblike dobrotvornog udruživanja i rada.
Želim da kažem da je značajan korak koji smo napravili na ovom putu i donošenje Zakona o nevladinim organizacijama, kojima smo ne samo omogućili zakonit rad, nego i predvideli posebne pogodnosti za one nevladine organizacije i udruženja građana koja se bave poslovima od opšteg društvenog interesa. Naravno da ovaj zakon, kao i sve ostale, treba da donesemo zbog našeg društva, ali na to nas obavezuju i međunarodne konvencije čiji je potpisnik i pravni sledbenik Srbija, kao i težnje ka evropskim integracijama koje nas obavezuju na izgradnju održive zajednice koja poštuje dostojanstvo svih ljudi i ohrabruje sve građane da pomažu u rešavanju ekonomskih, socijalnih, kulturnih i problema životne sredine, poboljšavajući na taj način svoj život i prosperitet društva u celini.
Naš pravni sistem, kao što sam rekla, do sada nije poznavao volonterstvo, odnosno dobrovoljno pružanje usluga drugom ili zajednici bez naknade, kao pravnu kategoriju. Osim sporadičnih primera, do sada nisu postojali posebni propisi kojima se bliže uređuje dobrovoljno pružanje usluga drugom licu, bez naknade, za dobro drugog lica ili za opšte dobro. Nepostojanje pravne regulative predstavlja ozbiljnu prepreku trajnom angažovanju volontera i razvoju volonterizma, jer se volontiranje pri nevladinim organizacijama može tretirati kao prikriveno zapošljavanje i kao takvo može biti predmet prekršajnih i drugih sankcija.
Značaj zakona o volontiranju ogleda se prvenstveno u tome da se volontiranje kao pružanje usluga drugom licu, dobrovoljno i bez nadoknade, priznaje u Republici Srbiji kao pravna kategorija.
Kroz burna istorijska i druga društvena dešavanja na ovim prostorima osnovne ljudske vrednosti, solidarnost, zajedništvo, briga, pomaganje, omogućili su pojedincu i zajednici da prebrode ratove, revolucije, prirodne nepogode i slično. Dešavao se i jedan obrnuti proces, a to je da su se ljudi često okretali sami sebi i sposobnosti da oni i njihova porodica prežive u teškim vremenima, i često smo grubo bili spremni da zaboravimo na potrebe drugih ljudi.
U cilju podsticanja zaštite i daljeg razvoja volontiranja i društvene afirmacije volontera, Skupština Republike Srbije donošenjem zakona o volontiranju vrši pravno i institucionalno regulisanje volonterstva kako bi se podstakla dalja izgradnja socijalne kohezije i ravnomernije rasporedio teret tranzicije. Time se omogućuje svima koji žele da postanu volonteri, a naročito mladima, da poboljšaju svoj profesionalni rad, pokažu svoje veštine i znanja, razviju ih i steknu nove. Na širem planu regulisanjem volontiranja promoviše se porodična, društvena, nacionalna i globalna solidarnost i saradnja.
U Univerzalnoj deklaraciji o volonterstvu naglašava se da je volontiranje jedan od osnova građanskog društva, kojim se afirmišu njegove bitne vrednosti: pacifizam, sloboda, jednake mogućnosti, bezbednost, pravda, zajedništvo, solidarnost među ljudima. Volonterstvo, ovako shvaćeno, afirmiše prava čoveka da se individualno i kolektivno angažuje bez očekivanja materijalne naknade. Zato je važno podržati ove ideje, posebno među mladima, i ovu materiju adekvatno pravno urediti.
Što se tiče samog zakona, pored toga što promoviše rad od opšteg interesa, verujem da je jako važno što je u njemu afirmisano još jednom načelo nediskriminacije. Mislim da je dobro što je regulisan odnos između organizatora volonterskog rada, volontera i države i verujem da je dobro što zakon reguliše mogućnost izdavanja potvrda volonterima za njihov volonterski rad. Mislim da bi bilo dobro da i drugim oblicima podrške i kroz druge zakone omogućimo da volonterski rad bude priznat i društveno prihvaćen i afirmisan i kroz neke druge olakšice koje bi volonteri mogli dobijati, recimo, prilikom zapošljavanja kao preporuka, prilikom školovanja itd.
Međutim, mislim da bi bilo bolje rešenje da ovo ne bude regulisano kroz potvrde, nego kroz, recimo, volontersku knjižicu, u kojoj bi se na jednom mestu našle sve potvrde o obavljenom volonterskom radu. Mislim da bi to rešenje bilo jednostavnije i praktičnije. Verujem da bi bilo dobro da postoji evidencija organizacija koje se bave organizovanjem volonterskog rada, jer mislim da tu treba uvesti red i da će se na taj način kristalizovati koje su to nevladine organizacije i udruženja građana koja se bave poslovima od opšteg društvenog interesa.
Bez obzira na to što su postojale brojne dileme u javnosti, podržavam rešenje u članu 12. koje podrazumeva posebnu zaštitu ranjivih grupa kroz onemogućavanje nekim kategorijama građana da se bave volonterskim radom sa ranjivim grupama.
Međutim, kao i mnogi drugi postavljam pitanje – zašto ne mogu volonterskim radom da se bave deca mlađa od 15 godina? Verujem da je to loše rešenje i mislim da je to nešto što treba promeniti. Mislim da Zakon o radu nije nešto na šta treba da se pozivamo u regulisanju volonterskog rada i verujem da je afirmacija volonterskog rada i pomaganje drugima u najranijem uzrastu veoma važno za razvoj ličnosti, ali i za razvoj društva.
Takođe verujem da treba relaksirati administraciju za kratkoročne, jednokratne, ad hok volonterske aktivnosti. Mislim da je potpuno jasno da volonterski rad ne treba da bude plaćen, ali da je možda trebalo predvideti kategoriju džeparca, pogotovo za strane volontere jer je to uobičajeno u evropskim programima.
Kao što sam rekla, završiću sa Andrićem koji je rekao: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo“. Poslanička grupa G17 plus veruje da ovim zakonom Srbiji, posebno mladim ljudima u Srbiji dajemo osnov za afirmaciju jednog možda zaboravljenog, a svakako ne novog sistema vrednosti. To je sistem koji štiti ljudsko dostojanstvo i razvija humano solidarno društvo. To je sistem koji podstiče ličnu afirmaciju i razvoj mladih kroz razumevanje potrebe drugih i davanje drugima. Zato verujemo da su oba zakona od izuzetnog značaja za naše društvo i mi ćemo ih podržati. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da izrazim zadovoljstvo zbog toga što je konačno ministar došao. Nadam se da on neće, poput nekih prethodnih, ovu diskusiju shvatiti tako da treba da pročita obrazloženje koje smo već dobili uz zakon, što je učinio na početku, pa da onda na kraju rasprave eventualno pročita još neku rečenicu koju u prvom nastupu nije uspeo da pročita.
Nastupi i govori predstavnika vladajuće koalicije su bili poprilično zanimljivi, nadahnuti, ali moram reći da oni nemaju apsolutno nikakve veze sa zakonom.
Nadam da ste vi pročitali ovaj zakon i da ćete biti raspoloženi da suštinski raspravljate o onome što u zakonu stoji.
Mi smo slušali svakakve priče. Vi ste dali sebi za pravo, govorim o ovima koji su prethodno govorili, da sa interneta skinete tri ista lista koja se odnose na mobing, da nam onda ovde pet puta prepričavate šta znači definicija mobinga, da je to izraz koji je vezan za rulju, da se odnosio na životinje i kojekakve druge gluposti koje apsolutno nikakve veze sa zakonom nemaju. Bilo bi dobro da je možda i gospođa predsedavajuća reagovala pa da upozori poslanike da se ovaj zakon ne donosi za životinje, nego za ljude i da se ne donosi za Evropsku uniju, nego za Srbiju.
Postupate i ovoga puta po onom sistemu – videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. Neki su se čak drznuli da ustvrde – znate, nije samo za Srbiju karakterističan mobing, nego se to dešava čak i u razvijenim kapitalističkim zemljama na zapadu. Naravno da nije, to je upravo ono što je karakteristično za te razvijene kapitalističke zemlje na zapadu, a što polako, sa još mnogim negativnim stvarima, nalazi plodno tle u Srbiji u poslednjih deset godina.
Neki su u potpunosti promašili temu ovog zakona. Navešću samo primer koji je dala koleginica, jedan od prethodnih govornika, koja je pričala o nekakvom zapošljavanju mlađih i lepših radnica. Izvinite, kakve to veze ima sa ovim zakonom? Nema apsolutno nikakve. To je, gospodo draga, diskriminacija, to nije zlostavljanje na radnom mestu. Dakle, očigledno je da su neki promašili temu.
Čitali ste nam nekoliko puta statistike iz Evropske unije. I, ono što je još bilo zanimljivo, a što je nekoliko govornika ponovilo, to je da je novina u zakonu postupak posredovanja, odnosno medijacije. Kako je to, gospodo draga, novina, ako je ovo prvi put da donosimo ovakav zakon? Možda ima neki za koji nismo čuli, koji nije objavljen. Takav način rada je uveo gospodin Gašo Knežević. On je po budućim zakonima postupao. Ne znam da li vi nešto slično radite kada o ovome govorite, ali je jasno da je ovo prvi put da se donosi ovakav zakon i da o bilo kakvim novinama ne može biti reč.
Kada pokušavate da opravdate donošenje ovog zakona, odnosno ovakvog zakona... Da ne bi bilo sumnje, ja ću reći da ovo jeste zakon koji nam je potreban, ali nam je potreban dobar zakon, ne ovakav kakav ste predložili. Konkretno ću vam ukazati na veliki broj odredaba koje su problematične i koje će dovesti do toga da ovaj zakon u praksi neće moći da bude sproveden, odnosno da će veliki broj problema proizvoditi.
Vi kažete – razgovarali smo sa predstavnicima socijalnih partnera, sa uvaženim profesorima pravnog fakulteta, nevladinim sektorom itd. Dajte da čujemo koji su to profesori pravnog fakulteta, da vidim koji je to profesor i sa kog pravnog fakulteta spreman da ustane i da kaže – evo, ovo je predlog zakona iza koga ja stojim.
Ovde ima toliko gluposti, ovde ima toliko izraza koji nisu pravni. Dakle, vi morate znati da onaj ko je prošao pored pravnog fakulteta, ko je završio pravni fakultet, a ne ko je profesor na pravnom fakultetu, zna na koji se način određene stvari definišu. Čitao sam pažljivo ovaj zakon i siguran sam da ste se vi na mnogim mestima izgubili u prevodu. Prevodili ste lepo sa engleskog jezika, činili ste to bukvalno i onda ste u tom procesu izgubili bilo kakav smisao. Barem da ste pročitali neki od zakona koji se inače donose, pa da znate koja je uobičajena pravna terminologija u srpskom zakonodavstvu. Vi to niste radili.
Ali, nadam se da ćete barem imati dovoljno političke mudrosti, snage i volje da ispunite ono što ste rekli, a rekli ste da ćete gledati da prihvatite što veći broj amandmana. Svi amandmani koje je Poslanička grupa SRS podnosila su suštinskog karaktera. Nekim amandmanima stilski uređujemo ove odredbe, ne menjajući suštinu i apsolutno niko ko ima dobru volju ne može reći da najveći broj naših amandmana ne može i ne treba da bude prihvaćen.
Neću navoditi konkretne primere mobinga, jer zaista mislim da je to nešto što je potpuno besmisleno. To bi bilo kao da donosimo krivični zakonik, pa navodimo primere ubistava. Svesni smo da postoje primeri zlostavljanja na poslu, ali je naš prevashodni zadatak da raspravljamo o samom zakonu, o suštini zakona i o efektima koje će pojedine odredbe imati.
Ja ću krenuti polako. Evo, u članu 1. stoji odredba stava 2. koja kaže: „Svi pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu u muškom rodu podrazumevaju iste pojmove u ženskom rodu“. Ovo je potpuno skandalozno. Ne znam šta ovo znači. Da li to znači da se u drugim zakonima odredbe koje su date u muškom rodu ne podrazumevaju za odredbe u ženskom rodu? Naravno da se podrazumeva, ali ono što se podrazumeva se u zakonu ne piše. Upravo se zato i podrazumeva. Kako ćete podrazumevati nešto, a pišete to u zakonu? Na taj način šaljete poruku da ćemo u svim narednim zakonima u prvom članu imati odredbu koja će reći jednu opštu rečenicu – svi pojmovi, sve imenice napisane u muškom rodu odnose se i na ženski rod.
Ne možete, gospodine Rasime Ljajiću, ravnopravnost polova postići silovanjem jezika. Ovo što radite je upravo silovanje jezika. Mi onda možemo ogromnu količinu tih potpuno nepotrebnih odredaba koje se podrazumevaju stavljati u sve buduće zakone, činiti ih širim, ali na taj način ukidati njihovu preciznost.
Ovo je još jedan od zahteva EU. Slične gluposti se događaju tamo. Vi po inerciji sve što tamo ne valja prenosite što pre ovde da bismo mi bili prvi u tim stvarima. Evropska unija je napravila jedno uputstvo gde se zabranjuje upotreba reči „gospođa“ i „gospođica“ zato što nisu politički korektne, pa se na taj način pravi neki novogovor. Vi na taj način uništavate i silujete srpski jezik. Za takvim stvarima zaista nema potrebe.
Postoji jedan broj imenica koje jednostavno u muškom rodu ne mogu da budu, i ne postoje. Pogledajte šta naši poznati lingvisti o tome kažu. Dakle: sudija, akademik, biolog itd. Ne možete reći biološkinja, ne možete reći nositeljka, ne možete reći ribolovkinja, borkinja i kojekakve druge gluposti. To nije svojstveno srpskom jeziku. Ne znači da na taj način ravnopravnost polova pomažete ili podstičete, jer možete vi nekog nazvati sto puta borkinja ili ribolovkinja, ali se zbog toga njen suštinski položaj u društvu neće promeniti.
U članu 4. kažete da je poslodavac dužan da u najvećoj meri obezbedi zdravu i bezbednu radnu okolinu i da organizuje na taj način rad. To je izraz koji nije dobar. Predložili smo da se taj deo rečenice briše. Zašto? Zato što ne znači ništa. Ko je taj ko će proceniti da li je poslodavac organizovao rad u najvećoj mogućoj meri tako da se spreči zlostavljanje na poslu?
Kada god dajete izraze koji ostavljaju mogućnost proizvoljnog tumačenja u praksi ćete kao posledicu dobiti različito postupanje poslodavaca, ali i različito postupanje sudija. Različito postupanje u istim slučajevima nije dobro. Ništa nećete izgubiti ako ovu primedbu izbrišete.
Što se definicije zlostavljanja tiče, kaže da je to svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Neki su odmah prepoznali Narodnu skupštinu Republike Srbije u ovom. Budite sigurni da ćete i vi biti sa druge strane, jer kada pogledamo način na koji se u pojedinim trenucima vode sednice, način na koji se ministri i oni koji su ovde gosti odnose prema narodnim poslanicima, onda ćete videti da i ovde u dobroj meri postoji tendencija zlostavljanja opozicionih predstavnika od strane predstavnika vladajuće koalicije.
Član 8. je nešto što je takođe veoma problematično ovde. Nekoliko članova (to su član 8, član 10, član 11) govori o odgovornosti i teretu dokazivanja. Moram vam reći, mi smo predložili izmenu člana 8. jer ovde kažete – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja. Ne možete propisati apsolutnu obavezu poslodavcu da nekoga zaštiti zato što je nemoguće sprovesti... Znači, niko ne može apsolutnu zaštitu da vam obezbedi.
Kako bih vam dokazao da sam u pravu, postavljam pitanje: kada ste raspravljali o policiji, kada ste raspravljali o vojsci, zašto niste rekli – policija je dužna da zaštiti, policija je dužna da spreči izvršenje svakog krivičnog dela? Zato što je to nemoguće. Policija je dužna da štiti, a ne da zaštiti, policija je dužna da se bori da sprečava krivična dela, ali nije dužna da spreči svako krivično delo.
Vi na taj način tu apsolutnu odgovornost pretvarate u jedan teret na plećima poslodavca, koji jednostavno neće moći da se izbori sa ovim.
Slično je i u sledećem članu, kaže se da poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod poslodavca, u skladu sa zakonom. Naš predlog je da poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni prouzrokuje nakon pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja u smislu člana 13. ovog zakona. Kako možete tražiti da poslodavac odgovara za sve, pa čak i za ono što se dešava, a da on nije znao, niti je imao priliku na bilo koji način da sazna? Vi zanemarujete činjenicu da je zlostavljanje u najvećem broju slučajeva odnos između dvoje ljudi, dva pojedinca.
Drugo je ukoliko vi dokažete da je politika neke firme da sistematski ugrožava i ugnjetava radnike. To je onda nešto drugo. Onda možete uvoditi odgovornost za sve slučajeve zlostavljanja, ali ne možete nekog... Zamislite firme od pet, od deset, petnaest hiljada ljudi gde jedan zaposleni zlostavlja drugog, a poslodavac o tome ne zna ništa. Vi uvodite potpuno odgovornost poslodavca.
Zanimljivo je tu još jedno poređenje sa policijom. Policija ima sve moguće mere prinude koje može sprovoditi, poslodavac to nema. Policija ima različita ovlašćenja, koja poslodavac nema. Od policije ne zahtevate da spreči svako krivično delo i ne obavezujete je da spreči svako krivično delo. Kako možete obavezati poslodavca i hoće li se poslodavci bilo čime baviti, osim što će trčati po firmi i pitati svakih deset minuta da li je sve u redu i da li neko nekog zlostavlja? Čak i kada bi to uradili i onda bi došlo do slučajeva zlostavljanja, poslodavac bi opet bio odgovoran.
Dakle, obim odgovornosti poslodavca je postavljen preširoko, u praksi će ovaj zakon dovesti do brojnih problema. Moraćete u kratkom roku da stavljate na dnevni red Skupštine izmene i dopune zakona. Mislim da je bolje ipak da pokušate da sagledate i da uslišite neke naše primedbe i da napravimo da taj zakon funkcioniše.
U članu 11. ponovo propisujete da se zaposleni uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. To je nešto što je već propisano članom 5. i vi to ne možete tražiti. U članu 10. stav 2. kažete da zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu. To je u korelaciji sa ovom prethodnom primedbom. Ako ne obavezujemo poslodavca, a ne smemo ga obavezati, na apsolutnu zaštitu, dakle, poslodavac je dužan da štiti, a zaposleni ne može tražiti i zahtevati da ostvari zaštitu, nego može tražiti od poslodavca, zahtevati zaštitu. To je ono što je suština i što vam neće promeniti smisao i suštinu zakona.
Pogledajte, na primer, još jednu potpunu nelogičnost: u članu 12. kažete – zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira postupak za zaštitu od zlostavljanja. Mi smo amandmanom tražili da se umesto „ima pravo“, što ne znači ništa, uvede obaveza i da se kaže: „Zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje dužan je da inicira pokretanje postupka.“
Čak i da neko sazna, on nema nikakvu obavezu da inicira pokretanje tog postupka, što se ne može ni sa civilizacijskog, ni sa pravnog ni sa bilo kog moralnog stanovišta prihvatiti, a pogotovo ukoliko zaista država suštinski želi da se obračuna sa svakim vidom zlostavljanja u društvu, pa i zlostavljanjem na radnom mestu kao jednim segmentom.
Problematičan je u istom ovom smislu i član 13. u stavu 2. gde kaže da zahtev za pokretanje postupka za sprečavanje zloupotrebe može podneti predstavnik sindikata, lice nadležno za poslove bezbednosti i zdravlja na radu, predstavnik zaposlenih na radu itd., ali uz saglasnost zaposlenog koji smatra da je izložen zlostavljanju. Mi smo tražili da se taj deo briše.
Zamislite da propišete da može da se pokrene krivični postupak za pokušaj ubistva, ali uz saglasnost onog protiv koga je pokušaj ubistva učinjen. Ako se podrazumeva, a slušali smo o tome, da zlostavljanje podrazumeva često i psihičko zlostavljanje, da podrazumeva strah onog koji to zlostavljanje trpi, kako možete tražiti njegovu saglasnost za pokretanje postupka za sprečavanje zlostavljanja? To jednostavno, gospodo, nije logično i to ćete morati da priznate.
Ukoliko sutra vidim da neko nekog u Narodnoj skupštini zlostavlja i maltretira, valjda je moja obaveza da to prijavim i valjda je obaveza organa da taj postupak dalje inicira, a ne da onom koji trpi zlostavljanje kažem – da li se ti slažeš? Naravno da se u velikom broju slučajeva neće složiti i da će to omogućiti nastavak zlostavljanja.
Postavlja se tu i pitanje hoće li poslodavac imati pravo ili obavezu da otpusti zaposlenog koji ne prijavi, ili da pokreće neki postupak protiv zaposlenog koji je znao za zlostavljanje, a nije to želeo da prijavi? Imajući u vidu koliko ste na drugim mestima proširili odgovornost, mislim da bi takvu odredbu trebalo uneti.
Zaista je veliki broj primedaba; nažalost, imam još oko minut i pokušaću da vidim šta je u ovom trenutku najbitnije. Evo, da se zadržimo na članu 31. gde kažete – ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.
Jedino Haški tribunal teret dokazivanja prebacuje na tuženog i jedino se u aHaškom tribunalu mora dokazivati nevinost! Nigde u pravu, to je jedan od osnovnih postulata, opet se vraćam na uvažene profesore pravnog fakulteta... Jedna od prvih stvari koje sam naučio na pravnom fakultetu je da se nikad ne može dokazivati negativna činjenica.
Vi ovde tražite da onaj ko je optužen za zlostavljanje, odnosno poslodavac dokazuje da se nešto nije desilo. Uvek je teret dokazivanja na onom ko tvrdi da se nešto desilo. Nikad teret dokazivanja ne može biti na onom ko je optužen. Ne dokazuje se nevinost. Ovo je izuzetno bitan deo. U članu 33…
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. Zahvaljujem.)
Hvala.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? Narodni poslanik Zoran Ostojić. Izvolite.

Hvala, potpredsednice. Koleginice i kolege, uvaženi ministre, pred nama su dva zakona koja Srbija nije imala, a koje treba da ima. Nažalost, i kod jednog i kod drugog Poslanička grupa LDP ima ozbiljne primedbe.
Kada je u pitanju zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu ili zakon o mobingu, mislimo da je nedorečen, da nije precizno definisan pojam zlostavljanja i da je propuštena prilika da se donese jedan dobar zakon kakav zaslužuje Srbija. O tome će više moje koleginice u vremenu predviđenom za diskusiju poslaničke grupe.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, mislimo da ovaj zakon, ovako kako je napisan, neće doprineti razvijanju kulture volontiranja. Zašto? Suštinska je primedba na ovaj zakon to što se nije odvojilo dugoročno volontiranje ili pravo volontiranje od ad hok volontiranja. Dakle, to ne može biti isto. Nažalost, zakon propisuje mnogo normi kada je u pitanju volontiranje i zbog toga što govori i o dugoročnom i o kratkoročnom volontiranju te norme se, nažalost, odnose i na kratkoročno volontiranje.
Vlada govori o giljotini propisa, o sklanjanju svih nepotrebnih propisa koji onemogućavaju razvijanje slobodne inicijative, invencije itd. a u ovom zakonu o volontiranju propisuje vrlo precizno i striktno šta sve treba da rade organizacije koje organizuju volonterski rad: da vode evidenciju, da zaključuju ugovore sa volonterima, da im izdaju potvrde na njihov zahtev, da to sve dostavljaju Ministarstvu itd. Sve se to odnosi i na ad hok volontiranje.
Da se odnosi na dugoročno volontiranje, to nije sporno, da takva evidencija treba da postoji, da mora da postoji ugovor zbog eventualnih posledica koje mogu da nastanu prilikom volontiranja, ali za ad hok volontiranje, koje ste ne znam iz kog razloga ubacili u ovaj predlog zakona... Podsećam, vi to bolje znate, u onom prednacrtu toga nije bilo. Iz kog razloga je kratkoročno volontiranje ubačeno i onda sve ovo navaljeno na njega, meni nije jasno.
Dakle, neće ovaj zakon doprineti razvijanju kulture volontiranja, a trebalo bi da doprinese. S druge strane, ta prenormiranost povećava te transakcione troškove onih koji bi želeli da organizuju nekakav volonterski kratkoročan, ad hok posao, kao što je na primer čišćenje jednog dela obale ili nekakve zapuštene zelene površine pored neke škole itd. Svim onim što ste predvideli za suštinske volontere obavezali ste i tu organizaciju.
Nekako nam se čini da ovaj zakon više tretira volontiranje kao deo nekog radnopravnog procesa. Nije čudno da ste spojili te dve tačke, da ste volontiranje dodali sprečavanju zlostavljanja na radu, koji jeste zakon iz radnog prava. Nadležne su i kod volontiranja inspekcije rada, a u suštini volontiranje je pre svega privatno-pravni posao.
Znate, u ovoj zemlji postoji mnogo organizacija, udruženja građana, ljudi koji su aktivni u tim udruženjima. Oni su u suštini volonteri. Uzmimo, na primer, ribolovce koji su okupljeni u ribolovačkoj organizaciji i idu da čiste neku reku ili neko jezero; svu ovu papirologiju koju propisujete sada oni moraju da popune. Prosto, promašili ste duh tog zakona.
Između ostalog, neke konvencije UN i Saveta Evrope podstiču države da omoguće razvijanje volontiranja, da tu granu ljudske delatnosti afirmišu. Na kraju krajeva, ljudi stiču nekakve navike, shvataju da džabe raditi jeste važno i značajno za jedno društvo, ali ovaj zakon, nažalost, te preporuke međunarodnih konvencija o volontiranju nije usvojio, i to najviše samo zbog ove primedbe.
Znači, to je suštinska primedba, to što ste ubacili ad hok volontiranje i njemu pripisali sve ostalo, i što u članu 11, čini nam se, pokušavate da eliminišete volontiranje u osnovnoj školi. Ne vidimo iz kog razloga se to radi. Deca tu kulturu volontiranja pre svega treba da uče kad su mala. Sasvim je dovoljno da roditelji daju saglasnost. Zamislimo neku školu u kojoj rukovodstvo škole donese odluku da deca očiste nekakvo susedno dvorište ili zelenu površinu, da bi dok se ne stavi u namenu moglo da se koristi za decu, a da sve ovo moraju da popune, da izdaju potvrde i da vi u Ministarstvu evidentirate da se to radilo.
Zaista, mi apelujemo da izbacite to kratkoročno volontiranje. U drugim zemljama, recimo u Hrvatskoj, ad hok volontiranje nije u zakonu o volontiranju.
Kada je u pitanju osiguranje, eventualno nešto što može da se desi u takvim akcijama, jednodnevnim, npr. da očistimo obalu, zelenu površinu, bilo da to radi neko udruženje građana ili kompanija sa svojim zaposlenima, takve akcije u suštini su pokrivene Zakonom o javnim skupovima. Prema tome, ako se neko povredi, odgovoran je svakako organizator, ali po drugom zakonu. Sklapati ugovore, izdavati potvrde, dostavljati ministru sve, kada je u pitanju ad hok volontiranje, zaista nema smisla.
Znate da je volontiranje popularno u Evropi. Grčka svake godine organizuje volontere iz cele Evrope da idu da raščišćavaju nekakva njihova pusta ostrva, pošto imaju mnogo nenaseljenih ostrva. To je pravo volontiranje, to nije ad hok volontiranje. Oni plaćaju i trošak i hranu itd. Svakako da tu trebaju da postoje ugovori, ali za ovo jednodnevno, poludnevno ubaciti...
Izvinite, gospođo Lakićević, u članu 2. jasno stoji da se odredbe ovog zakona odnose i na jedno i na drugo volontiranje. Mi predlažemo da se izbaci kratkoročno, a da se na njega shodno primenjuju propisi kojima se uređuje odgovornost organizatora javnog okupljanja.
Druga primedba je to što u članu 11. na neki način pokušavate da eliminišete, odnosno član 11. za posledicu ima eliminisanje volontiranja u osnovnim školama.
Zato mi apelujemo da malo razmislite o ovim našim primedbama. Konsultujte se i sa nevladinim organizacijama, udruženjima građana kojima je ovo bliska materija.
Zaista ne razumem zašto je potrebna tolika papirologija i da se o svakoj volonterskoj akciji kod vas, gospodine ministre, vodi računa, da se pravi statistika itd. Druge zemlje to rade na bazi uzoraka. U Velikoj Britaniji, na primer, ne prijavljuje se tamo ministru svaka volonterska akcija širom Velike Britanije tokom godinu dana, nego jednostavno oni nekom anketom utvrde. Ne kažem da nisu potrebni podaci, ali baš na ovakav način regulisati zakonom ovu papirologiju, u vreme kad pokušavamo da se oslobodimo suvišnih propisa, ne izgleda mi logično.
Zato kažem da je zakon potreban, ali ovo mu je velika mana, kao što zakon o mobingu ima neke mane. Kada biste vi pristali da popravimo zajedno zakon, mi bismo bili spremni da glasamo i bili bismo srećni što Vlada uvažava razumne stavove opozicije. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Mirko Čikiriz, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe ZES.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, možda je najvažnija činjenica vezana za Predlog zakona o volontiranju i Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na poslu fakat da za tu pravnu prazninu koja do sada nije bila regulisana ovim zakonima mi prvi put u našoj praksi donosimo zakone.
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, naravno da su se neki drugi zakoni na neki način doticali te delatnosti koja je pre svega podrazumevala stručno osposobljavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja pravosudnog ispita, pre svega kod advokata, lekara, sudija itd. Međutim, svaki odnos u kome neko daje nešto, pruža usluge ili radi, a za uzvrat dobija imovinsku korist ili, kao kod zakona o volontiranju, ne očekuje sticanje imovinske koristi za pruženi rad ili uslugu, jeste u stvari jedan obligaciono-pravni odnos koji zahteva da bude posebno uređen nekim pravnim propisima.
Činjenica je da prilikom obavljanja volonterskih poslova može doći do povrede na radu ili do neobezbeđivanja odgovarajuće opreme za volontere ili stvaranja bezbednih uslova za rad volontera, a često može i volonter prilikom obavljanja svog volonterskog posla (koji je, kažem, pre svega dobrovoljan) prouzrokovati štetu organizatoru volontiranja. Samim tim se nametnula potreba da se sve to ovim zakonom precizno reguliše.
Gospodin ministar i njegovi saradnici su i u tekstu zakona u obrazloženju i u usmenom izlaganju dosta toga dobrog rekli o zakonu o volontiranju, mislim i gospoda narodni poslanici, i čini mi se da su ova dva zakona zakoni sa najmanje politike i to se primetilo danas u diskusijama. Čini mi se, naravno, da će tako i ostati do kraja rasprave o ova dva zakona, jer su ministar i njegov kabinet izrazili spremnost da prihvate sve korisne amandmane opozicije.
Što se tiče Predloga zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kada je gospodin ministar sa svojim kabinetom poslednji put bio u ovom visokom domu mi sa liste „Za evropsku Srbiju“ istakli smo da je neophodno da ovaj zakon što pre uđe u skupštinsku proceduru, upravo zbog onoga što se dešava zaposlenima, ljudima koji su izloženi, evo statistički pokazatelji su zaista loši, svakodnevnom mobingu na poslu.
Načini na koje se vrši zlostavljanje zaposlenih... Ono što nas sa liste „Za evropsku Srbiju“ interesuje jeste ne samo da se poveća zaposlenost, što je, naravno, jedan od osnovnih ciljeva kojima težimo, već i da se poboljša položaj zaposlenih i da u vremenu tranzicije, pošto smo društvo koje prolazi kroz ozbiljnu tranziciju, sa svim dobrim i lošim posledicama, prestanemo da zaposlenog tretiramo kao biće koje nema svoje dostojanstvo, ljudskost, duhovne potrebe, kao nekog ko je u polurobovskom položaju.
Ako biste danas izvršili ozbiljno istraživanje ili anketiranje zaposlenih, čini mi se da bi rezultati koje biste dobili, pod uslovom da dođe do potpuno otvorenog izjašnjavanja zaposlenih, bili još porazniji u odnosu na statističke pokazatelje koji su danas plasirani u Narodnoj skupštini, pre svega zbog činjenice da i u nekim organizacijama i kod nekih poslodavaca kod kojih je nekada bilo maltene nezamislivo da postoji mobing... Ili su to bili ljudi koji su radili na povlašćenim mestima, pre svega mislim na zaposlene u finansijskim organizacijama i bankama itd. Ako zavirite u tu oblast, videćete da su zaposleni izloženi velikim zloupotrebama od strane poslodavaca, velikom mobingu.
Vi danas skoro da nemate banku u Srbiji u kojoj zaposleni, a nekad je to bilo drugačije, ne rade i subotom, često i nedeljom, radno vreme im se ne poštuje; znači, ako je zvanično radno vreme do 15.00, 16.00 ili 17.00 časova, budite uvereni da se ostaje znatno duže i da se prekovremeni rad po pravilu ne plaća, ali nije to osnova o kojoj sam hteo da pričam.
Naime, postavlja se pitanje šta je to mobing i na koji način se vrši mobing, odnosno zlostavljanje na poslu i koje su to grupe radnika i zaposlenih koje su najčešće žrtve zlostavljanja? Pre svega, istraživanja pokazuju da su najčešće žrtve zlostavljanja pošteni radnici, mladi, tek zaposleni radnici, oni pred penzijom, mirni, povučeni radnici, zaposleni koji se plaše da ne postanu i sami žrtve mobinga ili da ne izgube posao, radnik koji ćuti i trpi, oni koji traže više samostalnosti, bolje uslova rada, oni sa nižom stručnom spremom itd.
Načini zlostavljanja zaposlenih zaista su brojni. Mnoge poštovane kolege su navele niz načina na koje se vrši zlostavljanje, navešću neke koji su najkritičniji. To je, recimo, učinak na poslu – ma šta da zaposleni uradi, njemu se prezentuje da to nije dobro, omalovažava se ličnost zaposlenog, stavlja mu se do znanja da treba da bude srećan što ga uopšte takvog kakav je trpimo, zarada je često ispod učinka zaposlenog.
Ono što je interesantno i što mi narodni poslanici svakodnevno čujemo od zaposlenih koji trpe zlostavljanje na poslu i što se vidi i u istraživanjima koja su radili psiholozi i psihijatri, to je da zaposleni kod mobinga ne stavljaju u prvi red zaradu. Oni u prvi red stavljaju nipodaštavanje njihove ličnosti i tretiranje kao ljudi koji manje vrede, koji nemaju svoj identitet, koji nemaju svoj osećajni život, jednostavno, kao nekoga ko je potrošna roba.
Tek ako istraživanja psihijatara ili psihologa kažu da je danas strah od gubitka posla jači i izraženiji čak i od straha za zdravlje i straha za život, onda je jasno u kom stanju se nalazi naše društvo.
Zatim, način na koji se vrši mobing su i raznorazne sitnice, recimo, preskače se zaposleni, ne zove se na kolektivne proslave, na rođendane, na doručak. Ako eventualno od poslodavca i traži neku sitnu uslugu, onda se to razglašava i zvoni na sva zvona, kao da je napravio nešto skandalozno i neverovatno. Od sitnice se pravi nešto veoma krupno, a ono što je zaposleni uradio, što je zaista dobro, to se nipodaštava.
Zatim, izolacija – osoba se na poslu prepušta sama sebi, sa njom niko neće da kontaktira, mnogi iz straha da i sami ne postanu žrtve mobinga. Sve to utiče na fizičko i psihičko zdravlje, a to se, naravno, prenosi na celu porodicu. Istraživanja pokazuju da zaposleni koji su žrtve zlostavljanja na poslu često nesvesno, u očajanju, pošto ne smeju svoje nezadovoljstvo da ispolje na radnom mestu ili sami sebe da zaštite, to svoje nezadovoljstvo prenose na porodicu i tako se remete odnosi u porodici. Ako želimo da nam porodica ponovo postane osnovni temelj društva, onda moramo sprečiti zlostavljanje na poslu.
Zatim, zaposlenom se prilepljuje niz etiketa, recimo, daju se kvalifikacije da ne može da se prilagodi, da je preosetljiv, da je čudan, da ne ume sa ljudima, da je naduven, da se pravi pametan, da misli da sve zna itd.
Uzroci mobinga su raznorazni. Često su zaposleni koji imaju veliku stručnu osposobljenost, veliku kreativnost i niz novih ideja u stvari najveća smetnja onima koji su začaureni, koji do svojih pozicija na radnom mestu stižu na drugi način, pre svega spletkarenjima, podmetanjima, ogovaranjima, dodvoravanjem onima na položaju iznad njih i beskrupuloznim gaženjem onih na položaju ispod njih.
Ako gledamo položaj zaposlenog, ono što je najvažnije jesu strašne posledice zlostavljanja na poslu, koje se dele u tri velike grupe. To su: psihičke promene kod žrtava, promene u ponašanju i promene na zdravstvenom planu.
Što se tiče psihičkih promena kod žrtava, najčešće promene su: depresija, nervoza, nesanica, anksioznost, odnosno stanje straha, kriza plača (mnogi, a posebno pripadnice slabijeg pola, u svojoj nemoći postaju razdražljivi i vrlo lako krenu u plač), osećaj depersonalizacije (zaposleni koji je žrtva mobinga često i sam pomisli da on kao ličnost ne vredi kao druge ličnosti), napad panike, socijalna izolacija, pomenuo sam, ili emocionalna otupljenost, koja podrazumeva da zaposleni često i nema volje da se bori za svoj status.
Što se tiče promena u ponašanju, pored stanja straha tu su pasivizacija, povećano konzumiranje alkohola, cigareta, lekova (posebno lekova za smirenje) i seksualni poremećaji.
Što se tiče promena na telesnom i zdravstvenom planu, tu su glavobolja, poremećaj spavanja – svakodnevno čujemo zaposlene koji su žrtve zlostavljanja na poslu da kažu da ne mogu da spavaju ili da spavaju kratko ili isprekidano, da do početka mobinga na poslu takvih problema nisu imali – vrtoglavica, kojoj se najčešće ne zna uzrok jer ne postoji neki objektivan pokazatelj, problemi sa varenjem, gubitak apetita, povišen krvni pritisak, povišen nivo šećera u krvi, srčani problemi, kožne promene itd.
Što se tiče zlostavljanja zaposlenih, čini mi se da su ocenu stanja sve poslaničke grupe dale na veoma sličan način. Postavlja se pitanje kako će ovim zakonom to stanje da se poboljša? Pre svega tako što su predviđeni mehanizmi zaštite zaposlenih. Narodna skupština i Vlada Republike Srbije su sa svoje strane učinile svoje. Sada je i na zaposlenima da sa svoje strane zaštite svoju ličnost, a na sudovima da pruže adekvatnu pravnu zaštitu i nadoknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete žrtvama zlostavljanja.
Da li je zakon u tom delu rigidan? Po našoj proceni nije, pre svega zbog činjenice da je predviđen i miran postupak, koji nije obavezan, kao i medijacija, odnosno odabir medijatora uz saglasnost strana u sporu, to je čovek u koga obe strane imaju poverenja; to je dobro jer je medijacija u poslednjih nekoliko godina zaživela u našem pravnom sistemu i dala dobre rezultate. Verujemo da će u budućnosti rezultati medijatora biti bolji i na ovom planu, ali i u drugim postupcima u kojima je uvedena medijacija, pre svega zbog toga što se u postupku mirenja izbegavaju dugotrajni i skupi sudski procesi, smiruju se strasti; na kraju krajeva, dođe se do nekog kompromisnog rešenja kojim mogu podjednako biti zadovoljne ili nezadovoljne obe strane.
Zatim, u sudskom postupku zaposleni može, u rokovima koje predviđa ovaj zakon, ostvariti sudsku zaštitu. Naravno, danas se postavila dilema da li će naši zaposleni, u uslovima u kojima je naše društvo, imati hrabrosti i želje da se odupru mobingu? Još jednom želim da kažem da ne mogu država i Narodna skupština i Vlada Republike Srbije na tom planu uraditi više od onoga što su uradili. Ona je propisala i nadzor, što se tiče upravne inspekcije, uz inspekciju rada; propisala je i privremene mere koje sud mora doneti u slučaju da je ozbiljno narušen telesni integritet, odnosno zdravstveno stanje ili preti opasnost od smrti zaposlenog. Predvidela je, čini mi se, primerene novčane kazne za poslodavca koji vrši zlostavljanje na poslu.
Drugim zakonima i ovim zakonom takođe su predviđene disciplinske mere za radnike koji zloupotrebljavaju ovo pravo, odnosno koji nisu izloženi zlostavljanju na poslu, a žele u nekom postupku da se predstave kao žrtve zlostavljanja na poslu. Sigurno je da će u primeni ovog zakona biti takvih situacija da će neki radnici, koji objektivno ne rade dobro svoj posao, pokušati da zloupotrebe ovaj institut. To je pre svega na sudovima, i u postupku pred poslodavcem, da se utvrdi da li postoji zloupotreba ili ne.
Još jednom želim da kažem da će lista ZES u danu za glasanje podržati oba predloga zakona, mislimo da su zaista kvalitetni zakoni. Raduje nas činjenica da su ostale poslaničke grupe ovako aktivno uzele učešće u radu i spremnost ministra da prihvati svaki amandman koji će dovesti do zakona koji bi bio još bolji.