Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da je sprečena da prisustvuje sednici narodni poslanik Zlata Đerić.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala sam da pored predstavnika predlagača Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, sednici prisustvuju i: Snežana Lakićević, državni sekretar Ministarstva rada i socijalne politike, Radmila Bukumirović-Katić, pomoćnica ministra rada i socijalne politike i Rajka Vukomanović i Snežana Bogdanović, savetnice ministra rada i socijalne politike.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 1. i 2. tačke dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SPREČAVANjU ZLOSTAVLjANjA NA RADU I PREDLOG ZAKONA O VOLONTIRANjU
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 1. i 2. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju: narodni poslanik Nikola Krpić Poslaničku grupu PUPS; narodni poslanik Elvira Kovač Poslaničku grupu manjina; narodni poslanik Milisav Petronijević Poslaničku grupu SPS-JS; narodni poslanik Milica Vojić-Marković Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica; narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić Poslaničku grupu G17 plus; narodni poslanik Mirko Čikiriz Poslaničku grupu ZES i narodni poslanik Nemanja Šarović Poslaničku grupu SRS.
Da li Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, želi reč? (Da.) Izvolite. Gospodin ministar ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da najpre par reči kažem o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ustavom Republike Srbije u članu 60, pored ostalog, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svoje ličnosti na radu, te je donošenje zakonske regulative kao i obezbeđivanje zaštite zaposlenih od zlostavljanja na radu stvar od prioritetnog značaja, posebno ako se ima u vidu da je pitanje zabrane zlostavljanja na radu preporučeno od strane Evropskog parlamenta koji je usvojio Rezoluciju o zlostavljanju na radnom mestu, Rezolucija 2001/2339.
Iako Zakon o radu sadrži odredbe o zabrani neposredne i posredne diskriminacije, uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, statusa ili opredeljenja, kao i odredbe o mogućnosti da diskriminisano lice može da pokrene postupak pred nadležnim sudom za naknadu štete, u skladu sa zakonom kojim se uređuje parnični postupak, ove odredbe obezbeđuju jedan vid zaštite zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, ako je to lice po bilo kom ličnom svojstvu diskriminisano, ali nije uređeno, niti sankcionisano zlostavljanje zaposlenog na način na koji je to pitanje uređeno ovim zakonom.
Predlogom zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu utvrđuje se pojam i zabrana zlostavljanja na radu, postupak zaštite zaposlenog od zlostavljanja kod poslodavca pred sudom, kao i prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca. Zlostavljanje na radu predstavlja zlonamerno, neprijateljsko i neetično ponašanje prema zaposlenom. Ono može biti vertikalno, to je najčešće, od rukovodioca prema zaposlenom, u 95% slučajeva, ali i horizontalno, među zaposlenima, odnosno kolegama na poslu.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, tokom 2007. godine od ukupno 216 prijavljenih lica žrtava zlostavljanja, 119 lica smatra da je žrtva zlostavljanja na radu, što je 55% od ukupnog broja prijavljenih žrtava zlostavljanja. U 2008. godini, prema podacima ovog društva, od ukupno 226 prijavljenih žrtava zlostavljanja, 115 lica je prijavljeno kao žrtva zlostavljanja na radu, što iznosi 51% od ukupnog broja prijavljenih osoba. Ovi podaci pokazuju da je svaka druga žrtva zlostavljanja bila zlostavljana na radu i u vezi sa radom.
Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u toku 2008. godine bio je 1271 prijavljen slučaj zlostavljanja na radu; od tog broja, ukupno 552 muškarca i 729 žena.
Prema istraživanju rađenom u zemljama EU, vezanom za zlostavljanje na radu, došlo se do sledećih podataka: oko 8% radnika u Evropi, što je dvanaest miliona ljudi, tvrdi da je bilo predmet zlostavljanja na radnom mestu, 4% kaže da je bilo predmet fizičkog nasilja, a 2% seksualnog uznemiravanja.
Rezultat ove studije u članicama EU pokazuje da su žene u većem obimu predmet maltretiranja od muškaraca, 9% u odnosu na 7%, da radnici koji rade po ugovoru o povremenim poslovima imaju više izgleda da budu predmet maltretiranja od onih sa stalnim zaposlenjem. Studija takođe pokazuje da je po delatnostima učestalost zlostavljanja na radu najveća u javnoj upravi – 13%, u sektoru trgovine, prodaje usluga – 12% i bankarstvu 10%.
Zakon se zasniva, pre svega, na prevenciji ponašanja koje je definisano kao zlostavljanje na radu kroz razne vidove informisanja zaposlenih, obuke, a pre svega kroz obavezu poslodavca da zaposlenima obezbedi zdravu radnu okolinu. Zakonom je predviđena i zaštita od zlostavljanja kod poslodavca kroz postupak posredovanja, učešća trećeg neutralnog lica sa ciljem da posreduje među stranama da sporazumno reše sporna pitanja, koji, ukoliko ne uspe, otvara mogućnost zaštite u postupku utvrđivanja odgovornosti kod poslodavca zbog kršenja radne discipline, kao i pred nadležnim sudom u parničnom postupku, koji ima karakter radnog spora. Postupak pred sudom je u tim slučajevima hitan.
Nadzor nad primenom zakona vrši upravna inspekcija za zaposlene u državnim organima, organima autonomnih pokrajina, lokalnih samouprava, kao i inspekcija rada za zaposlene u preduzećima, ustanovama i kod drugih poslodavaca.
Zakonom je predviđena prekršajna odgovornost za poslodavca i odgovorno lice kod poslodavca za nepoštovanje odredaba zakona.
Novina u zakonu je uvođenje postupka medijacije, odnosno posredovanja. Ovim neformalnim postupkom mogu se rešiti sporna pitanja bez većih troškova za poslodavca, i to iz razloga što medijator može biti izabran iz redova zaposlenih kod poslodavca ili sa liste koja se obrazuje kolektivnim ugovorom ili aktom Socijalno-ekonomskog saveta, o čemu se sporazumno dogovaraju strane u sporu i poslodavac.
Donošenjem ovog zakona brže i lakše će se rešavati slučajevi zlostavljanja na radu i smanjiće se broj sudskih sporova zbog zlostavljanja na radu, jer zakon predviđa mogućnost rešavanja spornih pitanja kod samog poslodavca kroz postupak posredovanja i mirenja, koji ne traje duže od osam radnih dana, odnosno disciplinski postupak. Tek ako postupak kod poslodavca ne uspe, zaposleni se može obratiti sudu i u ovom slučaju sudski postupak je, kao što smo rekli, hitan.
Ovaj zakon je pripremila radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, eminentni stručnjaci u oblasti radnog prava, odnosno profesori pravnog fakulteta. U toku pripreme zakona ostvarena je saradnja sa predstavnicima udruženja, kao što ste čuli, kao što su Viktimološko društvo Srbije i udruženje „Stop mobing“, pri čemu su njihova iskustva, ali i sugestije bile od dragocene koristi za izradu Predloga ovog zakona. Mnoge sugestije koje smo dobili od predstavnika nevladinog sektora tokom javne rasprave, koja je trajala nekoliko meseci, uvrštene su u konačnu verziju Predloga zakona.
(Predsednik: Zahvaljujem, gospodine ministre. A, hoćete da ... Izvolite.)
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, naš pravni sistem ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica bez naknade, iako su drugi zakoni, Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, govorili o volontiranju, koje podrazumeva, istina, stručno osposobljavanje i usavršavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, odnosno radi obavljanja specijalizacije u određenim profesijama.
Značaj zakona o volontiranju koji je danas pred vama ogleda se prevashodno u tome da se u pravni sistem uvede oblik volontiranja kao pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica, dobrovoljno, bez naknade, čime bi se izvršilo njegovo jasno razlikovanje od radnog angažovanja lica na osnovu ugovora o radu i rada van radnog odnosa.
Donošenjem zakona o volontiranju obezbediće se pravna zaštita volontera, kao i zaštita korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi od te aktivnosti mogla da nastane.
Volontiranje propisano tim zakonom zasniva se na principima utvrđenim ratifikovanim međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti, kao što su Opšta deklaracija UN o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U državama sa razvijenom tradicijom volontiranja primećen je značajan ekonomski doprinos koji volonteri svojim aktivnostima daju lokalnoj, regionalnoj i nacionalnoj ekonomiji. U našoj zemlji, iako u određenim oblastima postoji dobro organizovano volontiranje, ono još nije razvijeno u dovoljnoj meri. Prema podacima kojima raspolažemo, kao primer dobre prakse u oblasti volontiranja možemo navesti učešće 10.000 volontera koji su bili angažovani prilikom organizacije Univerzijade u Beogradu, 600 studenata volontera koji su bili organizovani i uključeni u rad Narodne kancelarije predsednika Republike.
Značaj volonterske aktivnosti je višestruk, kako za samog volontera, tako i za društvo u celini. Volontiranje podrazumeva učenje, razmenu iskustava i pomaganje drugima, te se volontiranjem stiču nova iskustva i razvijaju profesionalne veštine i znanja volontera, razvija se solidarnost i vrši aktivno uključivanje građana u društvene procese, što doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva.
Organizator volontiranja u Predlogu zakona može biti pravno lice čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti (obično su to nevladine organizacije), zatim državni organ, organi autonomnih pokrajina i jedinice lokalne samouprave.
Zakonom su propisani posebni uslovi za organizovanje volontiranja od strane privrednih društava ili javnog preduzeća, s obzirom na to da je neophodno sprečiti da se zloupotrebom besplatnog volonterskog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata. Stoga ova pravna lica mogu da organizuju volontiranje pod uslovom da se radi o aktivnostima za opšte dobro, odnosno dobro drugog lica, i to na poslovima van njihove delatnosti, da se obavljanjem volonterskih usluga i aktivnosti ne stiče dobit, kao i da se volontiranjem ne zamenjuje rad zaposlenih i drugih radno angažovanih lica.
Organizovanje volontiranja se vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad na program volontiranja.
Predlogom zakona utvrđena su sledeća pitanja: načelo volontiranja, uslovi za volontiranje, uslovi za privredna društva i javna preduzeća za organizovanje volontiranja, ugovor o volontiranju, prava i obaveze volontera i obaveze organizatora volontiranja, vođenje evidencije i dostavljanje izveštaja o volontiranju i nadzor nad primenom zakona.
U našim uslovima, smatramo da volonterski rad treba podsticati i unapređivati, naročito u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, kao što su pružanje usluga starima, bolesnima i licima kojima je potrebna pomoć, u oblastima obrazovanja, očuvanja životne sredine, sportskim aktivnostima dece i omladine.
Predlog zakona o volontiranju pripremila je radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, stručnjaci u oblasti radnog prava, nevladine organizacije, kao i druga strukovna udruženja.
Nastojali smo da što veći broj primedaba ugradimo u tekst ovog zakona. Nažalost, postoje odredbe zakona oko kojih nije bilo saglasnosti, ali smo spremni da tokom ove debate i načelne rasprave, a posebno rasprave o amandmanima, prihvatimo sve predloge i amandmane koji će poboljšati tekst Predloga zakona.

Zahvaljujem. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? Gospodin Meho Omerović.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, vodimo objedinjenu raspravu o ova dva veoma važna zakona. Dozvolite mi da u svojstvu predstavnika Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja građanima Srbije skrenem pažnju na izuzetnu važnost ovog prvog zakona, zakona o zabrani zlostavljanja na poslu.
Predlog ovog zakona ima samo 38 članova, ali je njegova materija i suština veoma kompleksna. Ovaj zakon, više od bilo kog drugog, pored utvrđene procedure zadire u oblast psihologije, etike, filosofije i, nažalost, neuropsihijatrije. U Milanu postoji velika klinika specijalizovana za lečenje žrtava zlostavljanja na radu, iliti mobinga.
Svi građani koji rade ili koji su radili suštinski znaju o čemu ćemo danas govoriti. Pitanje je samo da li će se prepoznati u ulozi onoga koji je trpeo zlostavljanje ili će se prepoznati u ulozi mobera, odnosno onoga koji je nad drugima sprovodio zlostavljanje.
U nauci i u istraživanjima ove pojave pošlo se od ponašanja životinja, gde je primećena pojava da se životinje udružuju protiv jednog svog člana, isteruju ga ili, nažalost, usmrćuju. Izreka kaže: „Zver zvera, ptica pticu, a čovek čoveka jede“. Zašto je to tako i u ljudskom rodu i u svetu i da li je čovek zaista najsavršenija božija tvorevina, to je zaista složeno pitanje. Da li se čovek rađa zao ili je samo dobar? U svakom slučaju, naučnici kažu da dete ipak nije tabula raza.
Da zanemarimo genetsko, na formiranje čoveka, njegove ličnosti i karaktera presudno utiče detinjstvo, roditeljska ljubav, vaspitanje, i to toliko koliko je čovek imao mogućnosti da se intelektualno razvija i socijalizuje. Plašim se da je država Srbija još uvek neizgrađeno građansko društvo i da je potrebno da još puno vode Dunavom i Savom protekne dok u Srbiji ne počnemo da poštujemo sve istinske građanske vrednosti.
Zavist i ljubomora. Istraživači kažu da je pojava zlostavljanja na radu najzastupljenija u državnoj upravi, a sprovodi se, paradoksalno, nad najboljim ljudima, koji su iznad proseka, jer ih kolege doživljavaju kao opasnost i konkurenciju. Ljudi sa manje znanja i sa manje etike, često sa neprepoznatim poremećajima ličnosti, zlostavljaju i stavljaju pod mobing sve ono što im smeta na putu udvorništva, laži i manipulacije.
Kako se to dešava i gde je greška u sistemu? Greška je svakako u onome ko je bio dužan da takvu pojavu prepozna i da na nju ukaže ili da je sprečava i zatire. Greška jeste još uvek, nažalost, u Srbiji sistemska.
Govorim o ovome i potenciram ovu priču jer nas vodi do nekompetentnih ljudi koji vode preduzeća i institucije u državi Srbiji. Nekompetentni ljudi prave svoj podizbor nekompetentnih ljudi, a onda na kraju dobijate i propala preduzeća i neproduktivnu državnu upravu.
Društva kojima nije stalo do znanja i koja se zadovoljavaju time da oko sebe imaju lakeje nemaju svetlu budućnost. Srbija mora imati i imaće budućnost lepšu od sadašnjosti, i na tom je putu. O štetnim pojavama i o lošim stvarima govorimo i treba da govorimo otvoreno i javno, kako tih štetnih stvari i pojava ne bi bilo.
Dakle, ako smo odlučni da se suprotstavimo mobingu, prvo moramo doneti dobar zakon, zakon koji prepoznaje takvu pojavu kao masovnu i kojim se utvrđuju mere da se zlostavljanje na radu zabranjuje i da se ono sprečava.
U Predlogu ovog zakona propisuje se da je poslodavac dužan da organizuje rad na način kojim se u najvećoj mogućoj meri sprečava zlostavljanje na radu. Dužan je da zaposlenog pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja, dužan je da sprovodi obuku zaposlenih da prepoznaju oblike zlostavljanja, da probudi svest zaposlenih o štetnosti zlostavljanja, dužan je da pokrene postupak za zaštitu ako se zlostavljanje dogodi, da sprovodi postupak posredovanja i mirenja, da, ako to ne uspe, pokrene disciplinski postupak protiv onoga ko sprovodi zlostavljanje.
Predlog zakona koji je pred vama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pored interne zaštite predvideo je i sudsku zaštitu u parničnom postupku, koji je radni spor. Tužbom se može, po ovom predlogu zakona, zahtevati zabrana vršenja zlostavljanja i naknada materijalne i nematerijalne štete.
Dakle, ovaj zakon obavezuje poslodavca da organizuje proces rada i mislim da je organizacija procesa rada ključna u sprečavanju zlostavljanja na poslu, jer dobrom organizacijom rada i pravilnim ocenjivanjem kako znanja tako i ljudskih potencijala, pa sledstveno tome i raspoređivanjem zaposlenih na odgovarajuća radna mesta, zlostavljanje će biti marginalizovano ili će biti svedeno na sporadične pojave.
Šta podrazumeva dobra organizacija rada? Podrazumeva svest svih zaposlenih u poslovnom hijerarhijskom nizu, od vrha pa nadole, da imaju zajednički cilj, a to je očuvanje održivosti svakog poslovnog sistema. U preduzeću je osnovno da se proizvodi, da se primaju plate, da se stvara kvalitetan proizvod i dobit; u sistemu usluga cilj je isti, s tim da se ostvaruju brze i kvalitetne usluge za sve građane; u upravi da se stvaraju dobri zakoni, da se radi produktivno, sa krajnjim ciljem da se građanima olakša život. To je naš zajednički cilj, a to je ta organizacija rada koju je dužan da napravi dobar poslodavac, a koju propisuje i ovaj zakon.
Država nije igračka. Država je ozbiljna i skupa stvar. Sve stvari, i krupne i sitne, moraju da se drže pod kontrolom, a tu kontrolu obezbeđuju, pre svega, dobri zakoni. Zato verujem da je ovo dobar zakon, koji će utvrditi standarde i pravila ponašanja, a svi oni koji ga ne budu sprovodili moraju da budu kažnjeni. To su civilizacijski standardi. Zato je ovaj zakon civilizacijski zakon.
O mobingu, o zlostavljanju na radu možemo dugo govoriti. Neke zemlje imaju posebne zakone o zabrani zlostavljanja na radu, neke primenjuju opšte zakone koji su krivični i građanski. Svuda u svetu ima ovih pojava, čak su i u zemljama razvijenog kapitalizma česte pojave mobinga koji sprovode poslodavci, s tim što su zaposleni u tim zemljama zbog jakih sindikata zaštićeniji nego u Srbiji. Istraživači kažu: mober je novi gazda koji nema ranijeg iskustva u ophođenju sa radnicima. Rekao bih da novi gazda u Srbiji može biti metafora za neizgrađenog čoveka, bez etike i po pravilu to jeste čovek bez iskustva, jer svaki iskusni čovek jako poštuje struku i pravila struke.
Kada budemo imali jasno određene ciljeve u zajedničkom interesu, kada svako dobije svoje mesto u poslovnom i u društvenom sistemu, mobing i zlostavljanje na radu biće retkost. Do tada, moraćemo da postupamo po ovom zakonu.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o volontiranju, reći ću samo nekoliko stvari. Pojedine zemlje imaju posebne zakone o volontiranju. Neke ne samo da ga nemaju, nego primenjuju radno zakonodavstvo. Suština volonterskog rada je gotovo uvek ista –dobrovoljnost, neprofitabilnost, rad bez plate, uz naknadu osnovnih troškova.
Volonterski rad u pojedinim zemljama upisuje se kao posebno stečeno iskustvo u nekoj oblasti. Izdaje se potvrda o njegovom trajanju i o stručnosti volontera, što smatram da je dobro jer je korisno za pronalaženje novog zaposlenja.
Na samom kraju, zakonski okvir nam je potreban i da bi se obezbedila pravna zaštita svih volontera, ali i korisnika njihovih usluga od eventualnih šteta.
Da volonteri svojim radom mogu da daju i značajan ekonomski doprinos narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije imali su priliku da vide i tokom svojih studijskih poseta. Na primer, u Portugaliji, u banci hrane, najvećoj građanskoj inicijativi od završetka Drugog svetskog rata, pored nekoliko stalno zaposlenih, rade isključivo volonteri.
O obimu posla govore i cifre: petnaest banaka hrane u Portugaliji dnevno isporučuje trideset tona hrane, a samo u 2008. godini isporučili su blizu deset hiljada tona hrane.
Na samom kraju moram da napomenem da je 17. marta 2008. godine Skupština AP Vojvodine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o volontiranju, koji nažalost nije bio stavljen na dnevni red, ali je na svu sreću ovaj predlog Vlade Republike Srbije o volontiranju uglavnom obradio iste institute kao predlog AP Vojvodine.
Zahvaljujem vam se na pažnji. Verujem da ćemo u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona.

Zahvaljujem. Dozvolite da vas obavestim da će Poslaničku grupu Nova Srbija po tačkama 1. i 2. na ovoj Četvrtoj sednici Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine predstavljati narodni poslanik Aleksandra Janković, kao i da će po ovim tačkama Poslaničku grupu LDP predstavljati narodni poslanik Zoran Ostojić.
Gospodin Vlatko Ratković ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvaženi ministre Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, sa stanovišta pravnog poretka Republike Srbije ova dva zakona koja se danas nalaze pred nama su izuzetno važna, rekao bih neophodna, ne samo za naš pravni sistem, nego uopšte za uređenje društvenih odnosa u jednoj tako važnoj oblasti kao što je oblast rada.
Ustavom Republike Srbije proklamovana načela zaštite dostojanstva ličnosti na radu, bezbednih uslova rada ne znače mnogo ukoliko se ne konkretizuju zakonom, a upravo je to ovaj zakon o zabrani zlostavljanja na radu, odnosno o zabrani mobinga, kako se to popularno kaže.
Podsetiću, gospodo poslanici, da u našem pravnom sistemu već egzistiraju određene norme i određeni zakoni koji tretiraju ovu materiju, na prvom mestu Zakon o radu i čitav niz drugih zakona.
Ove norme su, da kažem, disperzivne, razuđene i nisu dovoljno efikasne u smislu preventive, a preventiva je ključna reč kada govorimo o mobingu, odnosno o predlogu ovog zakona. Znači, ne samo sankcionisanje zlostavljanja na radu, bilo po vertikalnom, bilo po horizontalnoj osnovi, već stvaranje uslova da do zlostavljanja ne dođe.
Vi ste, gospodine ministre, izneli u svom uvodnom izlaganju jednu da kažem sumornu statistiku Viktimološkog društva Srbije i drugih organizacija koje imaju za cilj sprečavanje zlostavljanja na radu. Ta statistika govori da je najveći broj zlostavljanja upravo u ovoj oblasti, u oblasti rada.
Zlostavljanje na radu ili mobing nije jedna endemska kategorija karakteristična samo za Srbiju. Ona postoji, kao što je to rekao Meho Omerović, i u zemljama razvijenijih demokratija i uređenih ekonomskih, pravnih i radno-pravnih sistema, kao što su zemlje zapadne Evrope. No, razlika je u tome što su intenzitet i frekventnost tih pojava u takvim društvima mnogo manji nego kod nas.
Dakle, naša je obaveza, gospodo poslanici, da uredimo ovaj sistem na jedan kvalitetan način, kako je to predloženo ovim zakonom, za sada, u načelu. Kroz raspravu o amandmanima ćemo procenti koji amandmani poboljšavaju eventualno tekst ovog zakona.
Samo ću još da kažem da je kvalitet ovog zakona to što on omogućava i daje pravni okvir za sprečavanje zlostavljanja na radu. Posebno bih istakao tu jedan pravni mehanizam, da ne ulazim sad u detaljnu analizu svih odredaba, a to je posredovanje između lica koje smatra da je zlostavljano i onog koji vrši zlostavljanje. Dakle, za posrednika se konsenzusom, dogovorom bira lice koje uživa poverenje obe strane. Postoje rokovi u kojima lice koje smatra da je zlostavljano na radu može da pokrene postupak.
Efikasna zaštita, odnosno efikasnost ovih mera ogleda se u striktno propisanim normama koje se odnose na disciplinske mere koje se donose prema licu koje vrši zlostavljanje ili prema onom licu koje je zloupotrebilo ovo pravo, da tako kažem, a sigurno ima i takvih slučajeva, verujem, u mnogo manjoj meri. Sudska zaštita je takođe obezbeđena.
Samo da zaključim svoju opservaciju. Sa stanovišta Ustava i relevantnih međunarodnih dokumenata, ovaj zakon je, dakle, nama neophodan. On će sprečiti i u znatnoj meri smanjiti mobing, odnosno zlostavljanje na radu u svim pojavnim oblicima u kojima ono postoji u našem radnom pravu i uopšte u našem društvu.
Drugi zakon, zakon o volontiranju, takođe je važan zakon. Volontiranje u smislu ovog zakona nije volontiranje kao institut koji postoji u Zakonu o radu i koji podrazumeva stručno osposobljavanje, određeni radni angažman radi sticanja određenih znanja i polaganja pravosudnog ispita. Ovo je jedna, rekao bih, društvena i socijalna kategorija, koja će omogućiti svim onim licima, pravnim i fizičkim, koja žele da svojim angažmanom, svojim radom, svojim trudom omoguće takvu dobrobit bilo za svoju zajednicu, lokalnu zajednicu, bilo za širu zajednicu... Dakle, to je volontiranje bez naknade.
Zakon precizira i normira uslove pod kojima može da se volontira, prava volontera, prava organizacije u kojoj volontira.
Ono što je važno istaći jeste da se volontiranje kao jedan oblik pružanja usluga radi opšte dobiti i opšteg dobra ne vrši u organizacijama čije postojanje ima za cilj sticanje dobiti.
S druge strane, i u privrednim društvima omogućava se volontiranje, dakle i u kompanijama, u firmama, ali u onim oblastima i delatnostima za čije obavljanje to privredno društvo nije registrovano, kako ne bi došlo do zloupotreba.
Dame i gospodo, pozivam vas da uzmete konstruktivno učešće u raspravi o ova dva veoma važna zakona i da ih izglasamo. Ovo nije političko pitanje, ovo je mnogo šire pitanje, pitanje od opšteg društvenog značaja. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem. Da li narodni poslanik Aleksandar Pejčić, koji je na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja izdvojio mišljenje, želi reč? Nije tu.
Da li narodni poslanici Vjerica Radeta i Petar Jojić, koji su na sednici Zakonodavnog odbora izdvojili mišljenje, žele reč? (Da.)
Gospođa Vjerica Radeta, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svako ko se ozbiljno bavi ovim našim poslom vidi da se Vlada Republike Srbije već više meseci zapravo poigrava sa Narodnom skupštinom. Ono što dobijamo u predlozima za dnevni red i o čemu se ovde raspravlja i odlučuje najčešće su manje bitni zakoni ili zakoni koji zapravo ne bi trebalo da uopšte postoje u našem pravnom sistemu. Dnevni red za ovu sednicu sastavljen je po onoj narodnoj: „Selo gori, a baba se češlja“.
Gospodin Rasim Ljajić, ministar u Vladi Republike Srbije, redovno obaveštava javnost, kao da je najžešći opozicionar u odnosu na Vladu, o tome koliko je u Srbiji stotina hiljada gladnih, koliko je stotina hiljada na ivici egzistencije, koliko je stotina hiljada nezaposlenih. A onda, umesto da izađete sa rešenjem, gospodine ministre, kako da se ti problemi reše, vi nam ovde dajete da raspravljamo o zakonu o volontiranju.
Zaista, s obzirom na činjenicu koliko je nezaposlenih u Srbiji, koliko ih je dobilo otkaze i koliko njih svakodnevno dobija otkaze, izgleda da u Srbiji još malo, pod ovakvom vlašću, više neće ni biti zaposlenih. Svi će izgleda morati da rade za koricu hleba, ali u najbukvalnijem smislu reči.
Ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu nije morao da se nađe na dnevnom redu, ne zato što nema zlostavljanja na radu, naprotiv, i te kako ga ima, već zato što je ova materija već regulisana u Krivičnom zakoniku.
Kada smo pre skoro godinu dana raspravljali o onom jednom jedinom članu, kada se menjao Zakon o radu, i kada smo vam izneli koji su sve propusti u Zakonu o radu, koliko su zaposleni zapravo nezaštićeni, vi ste, gospodine ministre, rekli da se skoro apsolutno slažete sa svim onim što smo vam rekli, ali da razmišljate ozbiljno da Narodnoj skupštini predložite potpuno nov tekst zakona o radu, što je naravno neophodno.
Umesto da ste izašli sa takvim tekstom zakona u kome biste ispravili sve greške postojećeg zakona i u koji je svakako moglo da bude inkorporirano i ovo što je predviđeno u zakonu o volontiranju i u zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, vi ovde dajete ove predloge zakona, koji nažalost u praksi neće značiti ništa.
Ni sada zlostavljeni na radu nažalost nemaju, niti mogu da dobiju bilo čiju pomoć. Ako se neko obrati nekom iz vašeg ministarstva, redovno dobija odgovor da to ministarstvo nije nadležno. Vi sada ovde za eventualno zlostavljanje na radu predviđate nekog posrednika koji će, kao, da izmiri strane u sukobu, uslovno rečeno. To je potpuna besmislica. Ako istinski želite da se spreči zlostavljanje na radu, onda je jedini način da to regulišete, odnosno da se na to primenjuje Krivični zakonik, da se sankcioniše onaj koji zlostavlja zaposlenog na radu, a tim formalnim posrednikom nećete dobiti ništa. Takav propao pokušaj je već bio i u pravosuđu; ispostavilo se da od tog posla nije bilo ništa.
Ko će zaštititi, recimo, narodne poslanike Srpske radikalne stranke od zlostavljanja na radu, zato što mi ovde jesmo na poslu, jesmo na radu, zato što se nama ovde na najgrublji mogući način krše naša osnovna prava? Nama se ne dozvoljava da kažemo ono što želimo da kažemo, prekidamo se svaki čas, uzima nam se reč, kažnjavamo se. Treba da govorimo samo ono što predsedavajući trenutno misli. Dakle, najgrublje zlostavljanje na radu dešava se upravo u ovom parlamentu. Ne vidim da će ovaj zakon koji ste nam dali ...
(Predsedavajuća - Gordana Čomić: Pet minuta.)
Izvinjavam se, hvala.

Da li narodni poslanik Petar Jojić želi reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče brojnih predloga zakona kojima se Vlada hvali, da ih donosi na stotine, skoro će reći i hiljade zakona, treba napraviti jednu bitnu razliku šta je zakon a šta je neki drugi podzakonski propis; donošenje zakona po narudžbini ili donošenje sistemskih zakona koji treba da reše određene probleme, određena ponašanja i da obezbede prava i obaveze određenih institucija.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, sigurno je da mi nemamo pregled, nemamo saznanja kako je to regulisano u uporednom pravu, u anglosaksonskom i u kontinentalnom pravu. Ono na šta moram posebno da skrenem pažnju jeste da predlagač zakona, uglavnom Vlada, ne koristi uporedno pravo. Bilo bi od velike koristi narodnim poslanicima da imaju uporedno-pravnu analizu kako je to regulisano u drugim državama, jer nije dovoljno spomenuti koja država ima ovaj zakon, a koja država nema taj zakon. Ako postoji u nekoj od evropskih zemalja članica EU, hajde da vidimo kako je to regulisano, koje sankcije trpi onaj ko vrši zlostavljanje i na koji način zlostavljani ima pravo da ostvari svoja prava.
Što se tiče zlostavljanja na radu, predviđa se i zaštita pred sudom. Ta zaštita nije dobro uređena, pravna norma nije jasna. Drugo, tom pravnom normom omogućava se odugovlačenje postupka. Zašto nije u zakonu predviđen paragraf ili norma da se postupak od strane ovlašćenog lica pokreće u određeno vreme, završava u određenom roku? Primenjuje se Zakon o parničnom postupku, znači, zlostavljani ima pravo da podnese tužbu u parničnom postupku, međutim, ova odredba koja se tiče tih rokova morala je da bude jasnija, preciznija i delotvornija, a bila bi delotvorna samo kada bi se u zakonu jasno predvidela odredba da se postupak u parničnom postupku po tužbi zainteresovanog lica mora sprovesti u određenom roku.
Ako toga nema, naći ćemo se u situaciji, kao i do sada u sudskoj praksi, da se parnica vodi 33 godine. Kao što su je vodili 33 godine roditelji za naknadu štete kada im je sin poginuo u vojsci, iz jednoga sela iznad Užica koje se zove Nikojevići. Parnica je trajala 33 godine! Ima li uopšte neko interesa da pokrene tužbu, da podnese tužbu nadležnom i osnovnom sudu, a da nema roka u kom sud treba da donese odluku, roka u kome ta odluka treba da bude pravosnažna i roka u kojem ona treba da bude izvršna? Dakle, manjkavosti ima dosta.
Kada je u pitanju volontiranje, mislim da u praksi kod nas besplatno volontiranje postoji. Volontiraju pacijenti i teški bolesnici u zdravstvenim ustanovama. Danima i danima idu za jedan pregled, danima i danima idu da dobiju recept da bi kupili lek, danima i danima čekaju da im se omogući utvrđivanje rezultata u laboratorijama, uzimanje krvi. Jedan dan ide da uzme broj, drugi dan ide kod medicinske sestre ili lekara kad će moći da dođe na pregled ...
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Završiću. Prema tome, kod nas je ukinuta smrtna kazna, ali smrtna ....