Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da najpre par reči kažem o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ustavom Republike Srbije u članu 60, pored ostalog, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje svoje ličnosti na radu, te je donošenje zakonske regulative kao i obezbeđivanje zaštite zaposlenih od zlostavljanja na radu stvar od prioritetnog značaja, posebno ako se ima u vidu da je pitanje zabrane zlostavljanja na radu preporučeno od strane Evropskog parlamenta koji je usvojio Rezoluciju o zlostavljanju na radnom mestu, Rezolucija 2001/2339.
Iako Zakon o radu sadrži odredbe o zabrani neposredne i posredne diskriminacije, uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva, statusa ili opredeljenja, kao i odredbe o mogućnosti da diskriminisano lice može da pokrene postupak pred nadležnim sudom za naknadu štete, u skladu sa zakonom kojim se uređuje parnični postupak, ove odredbe obezbeđuju jedan vid zaštite zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, ako je to lice po bilo kom ličnom svojstvu diskriminisano, ali nije uređeno, niti sankcionisano zlostavljanje zaposlenog na način na koji je to pitanje uređeno ovim zakonom.
Predlogom zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu utvrđuje se pojam i zabrana zlostavljanja na radu, postupak zaštite zaposlenog od zlostavljanja kod poslodavca pred sudom, kao i prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca. Zlostavljanje na radu predstavlja zlonamerno, neprijateljsko i neetično ponašanje prema zaposlenom. Ono može biti vertikalno, to je najčešće, od rukovodioca prema zaposlenom, u 95% slučajeva, ali i horizontalno, među zaposlenima, odnosno kolegama na poslu.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, tokom 2007. godine od ukupno 216 prijavljenih lica žrtava zlostavljanja, 119 lica smatra da je žrtva zlostavljanja na radu, što je 55% od ukupnog broja prijavljenih žrtava zlostavljanja. U 2008. godini, prema podacima ovog društva, od ukupno 226 prijavljenih žrtava zlostavljanja, 115 lica je prijavljeno kao žrtva zlostavljanja na radu, što iznosi 51% od ukupnog broja prijavljenih osoba. Ovi podaci pokazuju da je svaka druga žrtva zlostavljanja bila zlostavljana na radu i u vezi sa radom.
Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u toku 2008. godine bio je 1271 prijavljen slučaj zlostavljanja na radu; od tog broja, ukupno 552 muškarca i 729 žena.
Prema istraživanju rađenom u zemljama EU, vezanom za zlostavljanje na radu, došlo se do sledećih podataka: oko 8% radnika u Evropi, što je dvanaest miliona ljudi, tvrdi da je bilo predmet zlostavljanja na radnom mestu, 4% kaže da je bilo predmet fizičkog nasilja, a 2% seksualnog uznemiravanja.
Rezultat ove studije u članicama EU pokazuje da su žene u većem obimu predmet maltretiranja od muškaraca, 9% u odnosu na 7%, da radnici koji rade po ugovoru o povremenim poslovima imaju više izgleda da budu predmet maltretiranja od onih sa stalnim zaposlenjem. Studija takođe pokazuje da je po delatnostima učestalost zlostavljanja na radu najveća u javnoj upravi – 13%, u sektoru trgovine, prodaje usluga – 12% i bankarstvu 10%.
Zakon se zasniva, pre svega, na prevenciji ponašanja koje je definisano kao zlostavljanje na radu kroz razne vidove informisanja zaposlenih, obuke, a pre svega kroz obavezu poslodavca da zaposlenima obezbedi zdravu radnu okolinu. Zakonom je predviđena i zaštita od zlostavljanja kod poslodavca kroz postupak posredovanja, učešća trećeg neutralnog lica sa ciljem da posreduje među stranama da sporazumno reše sporna pitanja, koji, ukoliko ne uspe, otvara mogućnost zaštite u postupku utvrđivanja odgovornosti kod poslodavca zbog kršenja radne discipline, kao i pred nadležnim sudom u parničnom postupku, koji ima karakter radnog spora. Postupak pred sudom je u tim slučajevima hitan.
Nadzor nad primenom zakona vrši upravna inspekcija za zaposlene u državnim organima, organima autonomnih pokrajina, lokalnih samouprava, kao i inspekcija rada za zaposlene u preduzećima, ustanovama i kod drugih poslodavaca.
Zakonom je predviđena prekršajna odgovornost za poslodavca i odgovorno lice kod poslodavca za nepoštovanje odredaba zakona.
Novina u zakonu je uvođenje postupka medijacije, odnosno posredovanja. Ovim neformalnim postupkom mogu se rešiti sporna pitanja bez većih troškova za poslodavca, i to iz razloga što medijator može biti izabran iz redova zaposlenih kod poslodavca ili sa liste koja se obrazuje kolektivnim ugovorom ili aktom Socijalno-ekonomskog saveta, o čemu se sporazumno dogovaraju strane u sporu i poslodavac.
Donošenjem ovog zakona brže i lakše će se rešavati slučajevi zlostavljanja na radu i smanjiće se broj sudskih sporova zbog zlostavljanja na radu, jer zakon predviđa mogućnost rešavanja spornih pitanja kod samog poslodavca kroz postupak posredovanja i mirenja, koji ne traje duže od osam radnih dana, odnosno disciplinski postupak. Tek ako postupak kod poslodavca ne uspe, zaposleni se može obratiti sudu i u ovom slučaju sudski postupak je, kao što smo rekli, hitan.
Ovaj zakon je pripremila radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, eminentni stručnjaci u oblasti radnog prava, odnosno profesori pravnog fakulteta. U toku pripreme zakona ostvarena je saradnja sa predstavnicima udruženja, kao što ste čuli, kao što su Viktimološko društvo Srbije i udruženje „Stop mobing“, pri čemu su njihova iskustva, ali i sugestije bile od dragocene koristi za izradu Predloga ovog zakona. Mnoge sugestije koje smo dobili od predstavnika nevladinog sektora tokom javne rasprave, koja je trajala nekoliko meseci, uvrštene su u konačnu verziju Predloga zakona.
(Predsednik: Zahvaljujem, gospodine ministre. A, hoćete da ... Izvolite.)
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, naš pravni sistem ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica bez naknade, iako su drugi zakoni, Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, govorili o volontiranju, koje podrazumeva, istina, stručno osposobljavanje i usavršavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, odnosno radi obavljanja specijalizacije u određenim profesijama.
Značaj zakona o volontiranju koji je danas pred vama ogleda se prevashodno u tome da se u pravni sistem uvede oblik volontiranja kao pružanje usluga za opšte dobro ili dobro drugog lica, dobrovoljno, bez naknade, čime bi se izvršilo njegovo jasno razlikovanje od radnog angažovanja lica na osnovu ugovora o radu i rada van radnog odnosa.
Donošenjem zakona o volontiranju obezbediće se pravna zaštita volontera, kao i zaštita korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi od te aktivnosti mogla da nastane.
Volontiranje propisano tim zakonom zasniva se na principima utvrđenim ratifikovanim međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti, kao što su Opšta deklaracija UN o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
U državama sa razvijenom tradicijom volontiranja primećen je značajan ekonomski doprinos koji volonteri svojim aktivnostima daju lokalnoj, regionalnoj i nacionalnoj ekonomiji. U našoj zemlji, iako u određenim oblastima postoji dobro organizovano volontiranje, ono još nije razvijeno u dovoljnoj meri. Prema podacima kojima raspolažemo, kao primer dobre prakse u oblasti volontiranja možemo navesti učešće 10.000 volontera koji su bili angažovani prilikom organizacije Univerzijade u Beogradu, 600 studenata volontera koji su bili organizovani i uključeni u rad Narodne kancelarije predsednika Republike.
Značaj volonterske aktivnosti je višestruk, kako za samog volontera, tako i za društvo u celini. Volontiranje podrazumeva učenje, razmenu iskustava i pomaganje drugima, te se volontiranjem stiču nova iskustva i razvijaju profesionalne veštine i znanja volontera, razvija se solidarnost i vrši aktivno uključivanje građana u društvene procese, što doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva.
Organizator volontiranja u Predlogu zakona može biti pravno lice čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti (obično su to nevladine organizacije), zatim državni organ, organi autonomnih pokrajina i jedinice lokalne samouprave.
Zakonom su propisani posebni uslovi za organizovanje volontiranja od strane privrednih društava ili javnog preduzeća, s obzirom na to da je neophodno sprečiti da se zloupotrebom besplatnog volonterskog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata. Stoga ova pravna lica mogu da organizuju volontiranje pod uslovom da se radi o aktivnostima za opšte dobro, odnosno dobro drugog lica, i to na poslovima van njihove delatnosti, da se obavljanjem volonterskih usluga i aktivnosti ne stiče dobit, kao i da se volontiranjem ne zamenjuje rad zaposlenih i drugih radno angažovanih lica.
Organizovanje volontiranja se vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad na program volontiranja.
Predlogom zakona utvrđena su sledeća pitanja: načelo volontiranja, uslovi za volontiranje, uslovi za privredna društva i javna preduzeća za organizovanje volontiranja, ugovor o volontiranju, prava i obaveze volontera i obaveze organizatora volontiranja, vođenje evidencije i dostavljanje izveštaja o volontiranju i nadzor nad primenom zakona.
U našim uslovima, smatramo da volonterski rad treba podsticati i unapređivati, naročito u oblastima socijalne i zdravstvene zaštite, kao što su pružanje usluga starima, bolesnima i licima kojima je potrebna pomoć, u oblastima obrazovanja, očuvanja životne sredine, sportskim aktivnostima dece i omladine.
Predlog zakona o volontiranju pripremila je radna grupa u čijem sastavu su bili zastupljeni predstavnici socijalnih partnera, stručnjaci u oblasti radnog prava, nevladine organizacije, kao i druga strukovna udruženja.
Nastojali smo da što veći broj primedaba ugradimo u tekst ovog zakona. Nažalost, postoje odredbe zakona oko kojih nije bilo saglasnosti, ali smo spremni da tokom ove debate i načelne rasprave, a posebno rasprave o amandmanima, prihvatimo sve predloge i amandmane koji će poboljšati tekst Predloga zakona.