Hvala, gospodine ministre.
Na osnovu člana 85, sada, po završetku ovog segmenta rasprave u načelu, određujem pauzu od jednog časa. Nastavićemo u 15.00 časova. Hvala.
(Posle pauze – 15.00)

Gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Dozvolite da vas informišem da ćemo do završetka spojenih tačaka dnevnog reda raditi danas i nakon 18.00 časova, poštujući član 85. našeg poslovnika.

Nastavljamo rad prema rasporedu narodnih poslanika prijavljenih za reč u zajedničkom načelnom pretresu po tački 1. i 2. Narodni poslanik Đorđe Milićević ima reč.

Molim vas, prijavite se gospodine Milićeviću.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim još jednom da ponovim da će poslanički klub SPS - JS podržati u danu za glasanje Predlog zakona protiv zlostavljanja na radu, jer mi zapravo podržavajući ovaj zakonski predlog želimo da podržimo cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, a to je da se zabrani bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, odnosno da se obezbedi i stvori jedan kompletan i celovit sistem zaštite od zlostavljanja.
Između ostalog, već je rečeno u uvodnom delu i u prvom delu današnjeg radnog dana da je Ustavom Republike Srbije, članom 60, utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada i potrebnu zaštitu na radu.
Takođe, tačno je da Zakon o radu obezbeđuje jedan vid zaštite zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, ali je tačno i da sve učestalije pojave ovakvog ponašanja koje se može definisati kao zlostavljanje na radu i u vezi sa radom ukazuju da nam je potreban poseban zakon koji će urediti i regulisati ovo izuzetno važno pitanje.
Mislim da samo osam evropskih zemalja ima poseban zakon koji uređuje ovo izuzetno važno pitanje i dobro je da je ta potreba prepoznata i u Srbiji. Ono što je suštinski jako važno i na šta treba staviti poseban akcenat nakon usvajanja ovog zakonskog predloga jeste implementacija i sprovođenje ovog zakona, što je svakako teži deo.
U obrazloženju zakonskog predloga, između ostalog, izneti su vrlo precizno podaci udruženja koja se na jedan relevantan način na nivou Srbije bave ovim pitanjem. Ne želim da govorim o podacima, ali ono što još jednom želim da istaknem jeste osnovni razlog zbog kojeg danas dolazi do pojave ove negativnosti u Srbiji, a to je proces privatizacije, odnosno ovakav, ja bih ga tako definisao, loš Zakon o privatizaciji.
Kada su pojave najizraženije? To treba još jednom potpuno jasno i precizno reći – prilikom utvrđivanja viškova, da bi se radnici naterali da sami daju otkaz. Recimo, u preduzećima koja su privatizovana kupoprodajnim ugovorom jeste predviđeno da u periodu od dve ili tri godine nema otpuštanja radnika, ali alternativa ovakvoj odredbi ugovora vrlo često jeste, nažalost, to zlostavljanje na radu, kako bi se zaposleni naterali da daju otkaz.
Zato želim još jednom da kažem, kao predstavnik političke opcije, političke partije koja će uvek biti na strani radnika, da nam je zaista potreban ovaj zakon, potrebna nam je implementacija, sprovođenje ovog zakona što pre, ali ono što nam je takođe izuzetno potrebno jeste jedan ozbiljna kontrola svih privatizovanih preduzeća na teritoriji Republike Srbije. Ako se to ne učini, ovo, čini mi se, neće biti jedina negativna pojava u procesu privatizacije u Srbiji.
Ono što je izuzetno važno i što treba istaći kada je reč o ovom zakonskom predlogu jeste da će se zakon odnositi i primenjivati na sve poslodavce koji su definisani Zakonom o radu, a zaposlenim se smatra i lice koje je angažovano van radnog odnosa, u skladu sa zakonom, a to je već rečeno.
Dakle, suštinski cilj jeste da se svi sukobi rešavaju kod poslodavca posredovanjem uz pomoć medijatora, i to u roku od osam dana. U postupku posredovanja, što je takođe važno i što treba reći, mogu učestvovati i predstavnici sindikata. Poslodavac je obavezan da pokrene disciplinski spor. U suprotnom, slučaj se rešava na sudu u parničnom postupku koji ima karakter radnog spora.
Nadzor nad primenom samog zakona ima upravna inspekcija kada su u pitanju državni organi, teritorija autonomne pokrajine i lokalne samouprave, a inspekcija rada kada su svi ostali poslodavci u pitanju.
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, želim da kažem da Poslanička grupa SPS - JS u načelu podržava ovaj zakonski predlog, jer smatramo da je dobro što se volontiranje uvodi konačno u pravni sistem.
Ovim zakonskim predlogom volontiranje je, još jednom želim da podsetim, definisano kao dobrovoljno pružanje usluge za opšte dobro, bez naknade. Ono što je važno, ovom definicijom pravi se razlika između volontiranja kao nečega što je dobrovoljno, bez naknade, od radnog angažovanja lica na osnovu ugovora o radu i rada izvan radnog odnosa. Naravno da podržavamo intenciju Ministarstva da se reši problem rada na crno, u smislu da poslodavci uglavnom radnike prijavljuju lažno kao volontere. S druge strane, smatramo da na određen način treba olakšati rad iskrenih i istinskih volonterskih organizacija.
Čini mi se da je ugovorna procedura pomalo komplikovana i da ne smemo dozvoliti da ona na određen način odbije ili obeshrabri potencijalne volontere, a novi potencijalni troškovi će biti dodatni problem i mislim da mogu na određen način, već sam rekao, otežati rad volonterskih organizacija. Procedura treba da podstakne, procedura treba da zaštiti, a nikako da obeshrabri.
Na samom kraju, poslanički klub SPS - JS u načelu podržava i ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Aleksandra Janković ima reč. Izvolite.

Moja koleginica Milica Vojić-Marković je već spominjala da mobing ne može biti vezan za zemlju u tranziciji, niti da je srpska umotvorina, jer su radnici ugroženi širom sveta. Naime, najugroženiji su u Velikoj Britaniji, Holandiji, Finskoj, slede Švedska, Francuska i Irska. Od novih članova EU najviše ih ima u Litvaniji, Češkoj i Slovačkoj.
Više od polovine zaposlenih na dugotrajni mobing odgovara trpljenjem i istovremeno potragom za novim radnim mestom. Otkaz bi dalo 28%, a 12% zaposlenih bi prijavilo poslodavca. U Nemačkoj se hiljadu samoubistava godišnje povezuje sa mobingom, a u Švedskoj čak 20% od ukupnog broja samoubistava.
Istraživanje izvršeno u Beogradu na 135 ispitanika (65 muškaraca i 70 žena), u periodu april - maj 2007. godine, pokazalo je da se mobing sprovodi u svim područjima rada i među svim nivoima zaposlenih. Zanimljivo, muškarci su izloženi isključivo vertikalnom mobingu koji sprovode rukovodioci nad svojim potčinjenima, dok su žene podjednako izložene i vertikalnom i horizontalnom mobingu.
Mobingu su podjednako izloženi i mlađi i stariji muškarci, sa većim ili manjim radnim stažom, bez obzira na obrazovanje, bračno stanje. Među ženama, vertikalnom mobingu su izložene žene koje su po godinama mlađe, bez kvalifikacije, neudate i sa više od deset godina radnog staža. Isključivo horizontalnom mobingu su uglavnom izložene mlađe žene sa srednjim stepenom stručnosti, nešto više neudate, sa radnim stažom dužim od deset godina.
Kod muškaraca najčešći oblici mobinga su: pretrpavanje poslovima, zadavanje preteških poslova, neadekvatna komunikacija, kritika na rad, preterana kontrola, a kod žena: ogovaranje, nedostatak komunikacije, izolacija, kritika na rad, neadekvatna komunikacija.
Kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Nova Srbija već sam ukazala na to da mobing u Srbiji izrasta u nacionalni problem, koji se neće rešiti time što ćemo konstatovati da, pored svih drugih problema, ne može da bude prioritet donošenje ovakvog zakona. Jeste prioritet i donošenje ovakvog zakona, posebnog, i jasna društvena akcija koja bi morala da pruži adekvatne informacije svim potencijalnim žrtvama mobinga o kakvoj se pojavi radi, šta mogu da preduzmu, osim da ćute i trpe i kako da izađu na kraj sa onima koji su društveno mnogo pokriveniji i moćniji.
Svima onima koji su skeptični u pogledu potrebe za adekvatnim informisanjem građana preporučujem da pročitaju komentare na internetu u okviru kojih ljudi navode drastične primere zlostavljanja, pri čemu uopšte nisu sigurni da li ono što doživljavaju mogu kvalifikovati kao maltretiranje.
Na primer: „Imam sledeći slučaj na radnom mestu. Nas zaposlene u školi prati ložač, po nalogu direktora, i zapisuje ko kasni na čas, ko ostavlja prljavu učionicu i slično. Dakle, taj ložač je najvažnija osoba u školi, a naravno da direktoru prenosi pogrešne informacije. Nedavno je zamalo pretukao čistačicu, stariju ženu pred penzijom. Da li je to mobing?“
Ili: „Šest godina radim kao profesor u školi, ali tek posle dve godine postala sam svesna pritiska koji na mene vrši pedagog škole. Nisam samo ja njena žrtva. Neke koleginice su napustile školu jer nisu mogle to da podnesu. Dve godine, od kada ona pravi raspored, ja imam nehuman raspored časova. Na stranu to što radim u dve škole, dve smene, dva predmeta. Petkom sedim ceo dan u školi, obe smene, zbog šest časova. Pošto radim u predgrađu, ne isplati mi se niti bih stigla da se vratim kući pa ponovo na posao prevozom.“
„Da li u mobing spada i zlostavljanje prilikom zapošljavanja? Naime, kao lekar bez posla imao sam dovoljno vremena da se detaljno upoznam sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti koji upućuje na Zakon o radu, a Zakon o radu kaže da direktor, u mom slučaju zdravstvene ustanove, ne mora da raspisivanjem konkursa učini postupak zasnivanja radnog odnosa transparentnijim. Dakle, bez konkursa i bez kriterijuma se može svako zapošljavati, a u mom slučaju, sa prosekom 9,09 i medicinskim fakultetom završenim u roku, ni u rodnom Leskovcu ni u Beogradu za mene nema mesta. Direktori Doma zdravlja i Opšte bolnice Leskovac zapošljavaju bez kriterijuma, po stranačkoj osnovi i uz nadoknadu, što je javna tajna, a da ne pričamo da se pripravnički staž lekara uvek obavlja volonterski.“
U više ovih komentara se spominje potreba da se u okviru prevencije napravi posebna TV emisija sa konkretnim informacijama, savetima kako se suprotstaviti mobingu i diskriminaciji, kao i konkretnim predlozima zaštite, uključujući i sudsku. Dobar predlog za Javni servis, a sve u okviru ovog slogana „Vaše pravo da znate sve“.
Mobing definitivno počinje strahom mobera, a održava se zbog straha žrtve i ostalih zaposlenih, pri čemu su se pojedine gazde tako osilile da angažuju i profesionalne mobere čiji je cilj da se maltretiranjem smanji broj zaposlenih.
„Ovaj svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo već zbog onih koji gledaju i koji ne preduzimaju ništa“, rekao je jednom Albert Ajnštajn. Stoga, treba konstatovati kako je donošenje posebnog zakona čiji je cilj sprečavanje zlostavljanja na radu potrebno, ali je isto tako tačno da ovako formulisan zakon ima obilje slabih mesta, uz mogućnost čestih zloupotreba kako od strane novokomponovanih gazda, tako i od strane naprasno osvešćenih i ostrašćenih, nažalost, radnika.
U ovom predlogu zakona nije se otišlo dalje od određivanja najapstraktnijeg pojma zlostavljanja na radu, niti se ušlo u opise konkretnih pojedinačnih oblika koje zlostavljanje na radu može imati u svakodnevnim odnosima u radnom okruženju.
Ako pogledamo Zakon o radu, videćemo da je već u njemu prepoznat jedan poseban oblik zlostavljanja na radu, odnosno da razlikuje seksualno uznemiravanje i zlostavljanje.
U ovom predlogu nema ni reči posebno o fizičkom i psihičkom zlostavljanju, što bi bilo neophodno ukoliko se želi pružiti što preciznija definicija pojma zlostavljanja, odnosno ukoliko se želi precizirati da zlostavljanje ostavlja posledice i po psihičko i po fizičko zdravlje žrtve. Uostalom, ovako precizna definicija sadržana je u novom francuskom zakonu, koji je na neki način i model zakona o zabrani zlostavljanja.
Drugo, kada se radi o beneficijarima zakona jasno je da postoji izražena potreba da se pruži što potpunija zaštita od zlostavljanja na radu svim kategorijama zaposlenih. Međutim, u Predlogu zakona krug beneficijara se vezuje za nadležnost pojedinih zakona kojima se uređuje oblast rada, odnosno zapošljavanja, pa se dodaje da se odredbe ovog zakona odnose na poslodavce, kao i na zaposlene i druga lica angažovana van radnog odnosa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, zakonom kojim se uređuju prava i obaveze državnih službenika, nameštenika i zakonom kojim se uređuju prava i obaveze zaposlenih u jedinicama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.
To je krug beneficijara koji su zaštićeni ovim zakonom, a naše je mišljenje da bi se taj krug i te kako morao proširiti, obuhvatiti lica u radnom odnosu kod poslodavca, bilo kog, kao i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili po drugom ugovoru, lica na dopunskom radu, lica koja traže posao, studente i učenike na praksi, lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju kod poslodavca bez zasnivanja radnog odnosa, volontere i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu kod poslodavca.
Isto tako, ovim predlogom zakona je predviđeno da aktivna legitimacija ostaje pravo na podnošenje tužbe, pravo na pravnu zaštitu, ali samo onome ko je žrtva mobinga. Gde su tu svi oni drugi koji bi mogli da se pojave kao podnosioci tužbe, kao oni koji zahtevaju zaštitu, pre svega reprezentativni sindikati, nevladine organizacije, strukovna udruženja?
U okviru potrebe da se pruži što potpunija zaštita svim kategorijama zaposlenih kroz precizniju definiciju izvršilaca zlostavljanja mora se u zakonsko rešenje uvrstiti i mogućnost da poslodavac bude žrtva zlostavljanja od strane pojedinca ili grupe zaposlenih, što je ovim predlogom zanemareno. Zanemarene su i mnoge primedbe Unije poslodavaca i 114 firmi, a bilo je sasvim očekivano da se u donošenju ovako osetljivog zakonskog rešenja javno konsultuju i uvaže srpski poslodavci, koji zapošljavaju na hiljade radnika.
Očigledno je da poslanici opozicije nisu protiv donošenja ovakvog zakona. Ono protiv čega jesmo je način, odsustvo pravne javne rasprave i ishitreno formulisanje nekih zakonskih normi koje će zbog nepreciznosti biti dobra racionalizacija za mnoge zloupotrebe i manipulacije.
Kako da verujemo u iskrene namere ove vlade da će sprečiti zlostavljanje na radu kada nije sprečila da pet miliona Srba bude zlostavljano lažnim obećanjima barona Mlađe Minhauzena? Ko će stvarno sprečiti zlostavljanje kreativnih radnika kada ova vlada ne kreira ništa drugo osim krize? Kako da verujemo da će biti poštovano radno iskustvo zaposlenih kada su mnogi pripadnici izvršne vlasti prvo zaposlenje dobili baš u Vladi, a bez ikakvog prethodnog radnog iskustva?
Evidentan je povratak u Brozova vremena jer su na vlasti najbolji učenici, nastavljači politike „najvećeg sina svih naroda i narodnosti“. Nije ni čudo da se stoga izvinjavamo svim narodima i narodnostima, a sopstveni ostaje žigosan, obespravljen i globalno zlostavljen u svim segmentima.
Vraćena je aktivna legitimacija fenomenu političke podobnosti, pa je stvarno pitanje kako će se ovaj zakon primenjivati na politički podobne radnike, koji će steći sva zakonska prava da eliminišu politički nepodobne poslodavce, na primer.
Generalno, zlostavljanje na radu počiva na strahu od gubitka posla, a taj strah je zasnovan na jasnom doživljaju odsustva izbora. Ako ova vlada i predlagač ovog zakona zaista misle da spreče zlostavljanje, prvo moraju prestati da se ponašaju kao zlostavljači, uzimajući u obzir jasno izraženo nezadovoljstvo naroda, koji traži nove izbore – i u političkom i u životnom smislu.

Narodni poslanik Miljan Ranđelović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam zaista fasciniran sposobnošću naše uvažene koleginice da na ovaj način izvrće činjenice, da spaja nespojivo. Ne razumem kakve veze imaju ova dva zakona sa paušalnim čaršijskim pričama o tome da li onaj ili ovaj direktor ovog ili onog zapošljavaju, odnosno ne zapošljavaju; i ne razumem kako neko može da priča o mobingu ili o volontiranju, a da pri tom ne radi tamo. To bi bilo jednako kao kad bih ja sada komentarisao šta pričaju ljudi iz Čačka u kafani i u kafićima o načinu vladavine nekih drugih direktora. Smatram da ova rasprava nije ni vreme ni mesto da komentarišemo na takav način.
Zaista mislim da ova dva zakona moramo shvatiti vrlo ozbiljno zato što oni jesu jako bitni za naše društvo, pre svega za modernizaciju našeg društva. Svako ko je volontirao zaista može da potvrdi da volonteri kroz njihove akcije mogu da vide one lokalne probleme koji su vlastima često nevidljivi, mogu da reaguju na te izazove svojih lokalnih sredina i mogu da pomognu u poboljšanju života onih ljudi kojima upravo ti problemi nevidljivi vlastima jako otežavaju život.
Meni je posebno zadovoljstvo što sa ovog mesta mogu da govorim o volontiranju i samom Predlogu zakona o volontiranju, jer da i sam nisam bio volonter i na taj način stekao mnogo znanja i iskustva, pretpostavljam da danas ne bih bio u ovoj sali.
U periodu koji je iza nas volontiranje je bilo prepušteno samo sebi. Volontiranje shvatamo na jedan veoma zastareli način i krajnje je vreme da zakonom uredimo ovu oblast, jer pozitivne posledice usvajanja ovog zakona će svakako biti od neizmerne važnosti za budućnost našeg društva. Ponavljam, značaj volontiranja za naše društvo je ogroman.
Postoji čitava lepeza oblasti koje bi bile mnogo siromašnije da volontiranje ne postoji, od pomaganja starijim sugrađanima, bolesnima, pa sve do Univerzijade, koja sigurno ne bi bila tako uspešno organizovana i ne bi bila tako svetao primer za našu državu da mladi i motivisani ljudi nisu želeli da pomognu u svemu tome. To su, drage kolege, bili volonteri.
Društveni značaj volontiranja se ogleda u tome što volonteri u stvari promovišu osnovne vrednosti svog društva. Pomoći nekome bez ikakvog interesa, uz čistu moralnu satisfakciju, učiniti nešto dobro za svoju zajednicu i menjati stvari nabolje, sve su to vrednosti za koje moramo da se borimo, sve su to vrednosti zbog kojih moramo da usvojimo ovaj zakon. Smatram da je usvajanje ovog zakona u stvari uređenje one početne oblasti u životu svakog mladog čoveka.
Postoje projekti koji spajaju volontere iz različitih krajeva naše države. Na taj način ti mladi ljudi, a i malo stariji, upoznaju druge krajeve naše države i na taj način sklapaju prijateljstva. Ubeđen sam da će u nekom trenutku svako prijateljstvo prerasti u jednu solidarnost regiona Srbije. U krajnjoj instanci, to sigurno znači da će naša država biti stabilnija u nekom budućem periodu, ako imamo upravo tu solidarnost naših regiona.
Do pre deset godina u Srbiji je vođena suluda politika, koja je planski praznila mala mesta. Posledice te politike se osećaju danas, zato što u mnogim malim mestima širom Srbije mlađi ljudi ne mogu da dobiju šansu čak ni za sticanje radnog iskustva. Ubeđen sam da će se usvajanjem ovog zakona obezbediti uslovi da ljudi stiču ta radna iskustva, zato što će im to pomoći kada traže posao i, nadam se, kada dobiju zaposlenje.
Za lokalne probleme svakako su najbolja lokalna rešenja. Pokazalo se da volonteri i te kako mogu da reaguju na izazove svojih lokalnih sredina. Kada to kažem mislim na učestvovanje u pravljenju nasipa kada su poplave, pa do prikupljanja krvi. Nema uspeha u takvim akcijama bez voluntarizma.
To je ono što su ljudi radili, ali, ponavljam, to do sada nije bilo uređeno u našoj državi. Usvajanjem ovog zakona mi uvodimo red i u taj segment našeg društva koji je bitan, posebno kada su kritične situacije u pitanju.
Zakon jasno definiše šta jeste, a šta nije volontiranje. Do danas se nisu znala ni prava ni obaveze kako organizatora volontiranja, tako i samih volontera. Na kraju krajeva, što je najbitnije, sami korisnici volontiranja nisu znali svoja prava i obaveze. Mi nismo znali ko su naši volonteri i nismo znali šta su i koliko su oni radili, ali sami volonteri nisu imali nijedan način da kapitalizuju tu dobru stranu svoje ličnosti. Jednostavno, nismo imali ni pisani trag; ili smo imali neke pisane tragove koje ponekad u nekim razgovorima za posao nisu shvatali ozbiljno, ili je bilo zloupotreba.
Kada smo kod zloupotreba, jako sam zadovoljan predloženim odredbama u ovom zakonu koje regulišu način sprovođenja ovog zakona i s druge strane, vrlo jasno predlažu mere za kažnjavanje svih onih koji ne poštuju ovaj zakon.
Potrebno je da navikavamo mlade na evropske vrednosti, a volontiranje to svakako jeste. Mladi su po definiciji, a i u praksi, oni koji najviše volontiraju i najviše su spremni da volontiraju i svoje vreme troše u korist svih nas.
Ovaj zakon dozvoljava učešće mladih od 15 godina starosti. Znam da je predat jedan amandman koji predlaže da se ta granica dodatno spusti, kako bismo uticali na to da formiramo mlade ljude dok su još u osnovnoj školi da postanu odgovorni građani, da postanu solidarni građani. Čuo sam malopre obrazloženje ministra zašto je to baš tako predloženo. Delimično sa tim mogu da se složim, ali možda možemo da pronađemo neko rešenje da se u ovom zakonu da nevladinim organizacijama i raznoraznim udruženjima mogućnost da angažuju mlade ljude koji su mlađi od 15 godina. Kada je fudbalska utakmica, rukometna ili košarkaška, sportski klubovi jesu ta udruženja, oni stave te svoje mlade, poletarce, da skupljaju lopte, ako ništa drugo.
Postoji još niz takvih primera koji jesu negde nekom uredbom i nekim zakonom dotaknuti, ali mislim da bi možda bilo dobro da i u ovom zakonu to spomenemo.
Na kraju, smatram da usvajanjem ovog zakona pomažemo organizatoru volontiranja, samim volonterima i, najbitnije, da pružamo sigurnost korisnicima volontiranja. Ono što ćemo kao društvo dobiti usvajanjem ovog zakona svakako je od neizmerne važnosti za naše društvo. Kada to kažem mislim na te mlade generacije koje će zbog ovog zakona imati razvijeniji osećaj odgovornosti i solidarnosti.
Nadam se da se slažete da treba pohvaliti sva udruženja građana i sve nevladine organizacije koje su godinama u ovom neuređenom segmentu našeg društva vodile svoje tihe borbe za poboljšanje kvaliteta života nekih društvenih grupa ili našeg društva i svih nas zajedno. Ukoliko imamo ovako bitnu oblast koja je prepuštena sama sebi i ukoliko ne modernizujemo shvatanje volontiranja, onda nismo odgovorni prema našoj zajedničkoj budućnosti.
Siguran sam da će usvajanje ovog predloga zakona pomoći mladima da pomoću volonterskog rada steknu mnoga znanja i iskustva koja će ih učiniti odgovornim, solidarnim ljudima i, na kraju krajeva, koja će ih dovesti u ovu salu ukoliko oni to požele. Hvala.

Nema osnova za repliku. Zaista nema. Povreda Poslovnika, izvolite.

Povređen je član 104. Ovo je primer horizontalnog i vertikalnog mobinga: gospodin Ranđelović je uradio horizontalni, a vi, gospođo predsedavajuća, radite vertikalni, zato što me je čovek potpuno pogrešno shvatio, uz to iznevši kvalifikaciju da sam ja majstor da spojim nespojivo. Možda je to i tačno, ali primer koji sam navela je bio samo ilustracija problema koji realno postoje. Verujem da i gospodin Ranđelović koji je iz Timočke Krajine i ja iz Beograda, pošto su sada u upotrebi nove tehnologije, imamo mogućnost, recimo, preko interneta da saznamo šta se događa i u Leskovcu, i u Čačku itd.
Ne samo to, kada smo već kod toga i ravnomernog regionalnog razvoja, bilo bi dobro postaviti pitanje, tim pre što je prisutan ministar Ljajić, šta se to dogodilo i da li je primer mobinga ovo što se dogodilo u Prijepolju. Milan Gačević i Nebojša Minić, odbornici odborničke grupe DSS - NS juče su brutalno pretučeni na sednici SO Prijepolje. Njih je, po nalogu Jusufa Muškića, predsednika SO Prijepolje, pred 60 odbornika i u direktnom TV prenosu pretukla grupa u crno odevenih mladića, bez bilo kakvih oznaka i identifikacije, a koje je Muškić angažovao kao navodno skupštinsko obezbeđenje.
Sada slušajte zašto su pretučeni. Odbornici Gačević i Minić su pretučeni jer su tražili da materijali sa sednice SO Prijepolje budu pisani ćirilicom. Umesto da ispuni ovu ustavnu i zakonsku obavezu, predsednik SO Prijepolje je oduzeo reč, izrekao odborniku meru udaljenja sa sednice, a zatim naložio brutalnu upotrebu fizičke sile. Ko želi da piše ćirilicom, koja je još uvek u službenoj upotrebi u Srbiji, taj će dobiti batine, pa makar bio i odbornik.

Vreme. Zapravo je institut povrede Poslovnika zloupotrebljen. Povredu Poslovnika reklamira gospodin Miljan Ranđelović.