Zahvaljujem. Verujući da je Vladi cilj da donese dobar zakon, u ime SNS ću dati nekoliko konkretnih primedaba na članove zakona, sa optimističkim, ali ne i naivnim uverenjem da ćete te primedbe usvojiti i ovaj zakon učiniti boljim, a moguće je.
U članu 2, gde definišete, govorim o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, istovremeno dok se govori i o zakonu o volontiranju, u članu 2. ste pod sve ostale slučajeve koje treba zaštititi naveli sve one koji su van radnog odnosa, ne pominjući konkretno baš volontere, o kojima čak u zajedničkoj načelnoj raspravi razgovaramo. Smatramo da je takav rad, koji jeste u javnom interesu i koji treba popularisati, potrebno precizno definisati i na način kako smo mi to predložili našim amandmanom na član 2.
Verujem da ste se prilikom pisanja ovog zakona oslanjali na Rezoluciju Evropskog parlamenta iz 2001. godine broj 2339, ako se ne varam, gde je zaista bilo potrebno delotvornim merama sprečiti zlostavljanje na radu u svim slučajevima, pa insistiram da to budu i volonteri, jer nesigurnost zaposlenih, kroz sve kratkoročnije ugovore o radu, čija se forma menja, mislim da niste dovoljno dobro obuhvatili ovim članom 2, i to je potrebno uraditi.
Članom 3, ne u ime žena, nego u ime seksualnog zlostavljanja koje ste ovde propisali da se štiti ugovorom o radu, tražim da se ta odredba izbriše, jer je ovaj zakon onaj koji nudi viši nivo zaštite od zlostavljanja, a seksualno jeste po brojnosti najčešće i žene jesu najčešće žrtve zlostavljanja. Nemojte da dozvolite da ovde ostane odredba da se seksualno zlostavljanje tretira po Zakonu o radu, jer je taj nivo zaštite niži u odnosu na ovaj zakon. Mislim da je potrebno da takvu primedbu uvažite.
Složila bih se sa nekim kolegama koji govore da je član 6. onaj član u kojem se krije đavo, koji uopšte nije sakriven. U članu 6. definišete zlostavljanje kao nešto što se ponavlja. Prosto je nedopustivo, nepravilno i neprihvatljivo, u koliziji sa drugim zakonima da napišete da će se kažnjavati samo nešto što se ponavlja, jer bi po tom ispadalo, čak ne logički, da je jednokratno uznemiravanje, neću reći dopustivo, ali nekažnjivo. Da li je tako? Ako napišete da je samo ono uznemiravanje i maltretiranje koje se ponavlja kažnjivo, svaki drugi zaključak po onom osnovnom - što nije zabranjeno dopušteno je, može da bude ovako tretirano i, u onom postupku koji predviđa zakon, prosto nedokazivo, odnosno da krivac ne bude kažnjen.
Drugo, zanima me, pozivali ste se na stručnjake koji su pisali ovaj zakon, ne bih da uvredim nikoga, ekonomista sam, ali smatram da sam prosečno inteligentna osoba, koja ume da čita zakon, kada napišete: „koji se ponavlja“, da li se ponavlja žrtva, delo, onaj ko ga čini? Preciznost u toj formulaciji da li je zlostavljanje različitog tipa, od različite osobe, zaista se u ovom članu ne vidi dovoljno jasno.
Najvažnije, zbog čega insistiram da dobro pogledate amandman SNS na član 6, jeste to što niste obuhvatili slučaj koji jeste razlog za donošenje čitavog ovog zakona, a to je kada žrtve zlostavljanja napuste posao bez raskida radnog odnosa. Ovde tretirate kažnjavanje onda kada se radi o raskidu radnog odnosa, a ne kada se napusti posao; jer, onaj kome je zlostavljanja preko glave taj najčešće odlazi, i onaj ko ga je zlostavljao daje mu otkaz.
Molim vas da pažljivo pogledate član 6, zadnju rečenicu stava 1, i pročitate da li ste ovde postigli cilj zakona, jer, sećate se, ne po slovu, nego u duhu zakona moramo da razgovaramo kada o zakonima raspravljamo. Da li je upravo cilj zlostavljača, da ga tako uslovno nazovem, to da neko ode, da ne dođe do raskida, nego da se dobije otkaz i da žrtva bude bahati, razmaženi, neodgovorni krivac?
Molim vas, pročitajte pažljivo i vidite da li treba da u ovom članu 6. obuhvatite i slučaj kada se posao napusti, a uzrok napuštanja je zlostavljanje, jer ta zaštita mora da bude proširena i za ovaj slučaj napuštanja posla. Opet ću se pozvati na dobru tekovinu Rezolucije evropskog prava 2339 o delotvornim merama zaštite.
Nešto što će pravnicima biti zanimljivo, u šta sam se ja malo sa pravnim timom SNS upustila, jeste formulacija u članu 11. stav 3. gde se govori da „zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja, u smislu ovog zakona, čini zaposleni koji je svestan ili je morao biti svestan“. Da li zloupotreba može biti učinjena i nesvesnim nehatom? Pitajte pravnike šta oni o ovome misle, jer zloupotreba prava u našem pravnom sistemu se do sada tretira samo direktnim umišljajem. Konsultujte pravne stručnjake.
Da li je meni važno da li je neko imao nesvesni nehat kada mi je naneo zlo ovim načinom ponašanja? Zakonodavac, onaj koji predlaže zakon i mi koji ovde o tome razgovaramo to bismo morali imati na umu. Ispada da onaj ko je činio neko zlostavljanje prema meni na poslu nije imao volje da mi učini zlo i nije imao svest o tome, kao ni svest o mogućoj posledici, koju evidentno trpim. Molim vas, pogledajte to još jednom.
U članu 23, gde govorite o postupku za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog, molim vas da brišete stav 3, gde kaže – ako zaposleni, kome je zbog vršenja zlostavljanja izrečena mera, a to je ako neko čini zlostavljanje prvi put, pa ne učini šest meseci, može da bude nekažnjen najstrožom kaznom.
Da prevedem na srpski jezik: neko ko zlostavlja prvi put, pa to ponovi za šest meseci, plus jedan dan, neće biti kažnjen, kako ovaj zakon predviđa. Tvrdim, a vi pročitajte šta piše u članu 23. i videćete, uverena sam da vam to nije svrha bila kada ste donosili ovaj zakon, da nekoga ko je učinio delo zamolite da se strpi šest meseci, pa da za šest plus jedan dan učini ponovo.
Brisanjem tog stava poslodavcu se omogućava da počiniocu zlostavljanja na radu u težim slučajevima može (i treba) da prekine radni odnos. Ovakvom definicijom zakona to mu ne omogućavate. Onaj ko zlostavlja može da bude siguran da neće dobiti otkaz, ako se drži precizne formulacije iz člana 23.
Ponavljam, nije svrha donošenja ovog zakona da mere zaštite budu nedelotvorne, nego da budu delotvorne.
Neće biti na odmet da ponovim ono što je pre mene rekao kolega – ne može ministar da potpisuje podzakonskim aktom ni zlostavljanje na radu, ni postupak zaštite, ni organe za zaštitu, ni posledice. Niti se mogu zakonom opisati sve moguće pojave zlostavljanja, mere itd., niti su one sveopšte jer zavise od kulture, običaja.
Mi se valjda trudimo da ostanemo posebni po nečem što je uvažavanje međuljudskih odnosa i da, u skladu sa tim, zakonom definišemo ono što je kažnjivo i da zakon zaista svoj cilj izvrši time što će ove posledice, mere i opis tih dela da opiše na dovoljno jasan način. Jer, ako ministar propiše ovako detaljno kao što ste vi propisali, zlostavljač će čitanjem tog podzakonskog akta da traži nekažnjivu formulaciju i nekažnjivo zlostavljanje, da zadovolji svoj ružan i naopak poriv, a da za to ne odgovara. Morate priznati ne da je smisleno ovo što govorim, nego da se tako čitaju poreski zakoni, tako se čitaju svi zakoni gde se utvrđuje krivica i želite da je izbegnete.
Sad još malo posla za one vrle stručnjake koji su vam pomagali da pišete zakon, reč je o članu 31. predloga. Prvi put uvodite jednu vrlo zanimljivu definiciju a to je – ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.
Od kada se to negativne činjenice ili odsustvo činjenica dokazuje? Po pravilu se negativne činjenice, odnosno odsustvo činjenica ne dokazuje. Zaista ne vidim u čemu je smisao donošenja jednog ovakvog člana u kojem ste predvideli ovakav vrlo neobičan način dokazivanja da zlostavljanja nije bilo, tj. dokazujete zaštitu i vašu dobru nameru za one koji mogu biti predmet zlostavljanja.
Na kraju, ponavljam generalnu primedbu. Zakon je donet prekasno za one kojima ste već podelili otkaze, dajući im jedinicu bez kriterijuma, za one koji neće moći da se po ovom zakonu pozovu na svoja oštećena prava, da su zlostavljani, ali čak ni onaj minimum zakonskih prava koji je bio moguć pre donošenja onog zakona ili, bolje reći, uredbe, po svojoj suštini, o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji.
Znači, zakon je loš. To što je namera dobra dokazuje da je put do pakla popločan dobrim namerama, ali ako zaista imate dobre namere, molim vas da do rasprave u pojedinostima, ne razmišljajući o tome što su ovo predlozi iz opozicije, iz SNS, uvažite ono što svima nama, našoj deci, našim kolegama može značiti u očuvanju radnog mesta i ličnog integriteta na poslu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođica Elvira Kovač ima reč. Imate dva minuta.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnice, dame i gospodo narodni poslanici; gospodine ministre, želim da vam se u ime Poslaničke grupe manjina i svih preostalih malobrojnih poslanika zahvalim na tome što ste pokazali dobar primer predstavnika Vlade Srbije, koji je izdržao ceo radni dan sa nama poslanicima.
Verovatno ste primetili da su zamerke poslanika na zakon o volontiranju, bez obzira na to o kojim se poslaničkim grupama radi, vrlo slične. Popodne sam se bavila konkretno amandmanima i pregledala ih; i na jedan i na drugi zakon, i na zakon o volontiranju i na zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, ima dostavljenih 70 amandmana. Mi se iskreno nadamo da ćete vi detaljno pregledati te amandmane i željno očekujemo mišljenje Vlade, kao što željno očekujemo i vašu završnu reč danas.
Analizirajući ove amandmane videla sam da smo se, bez obzira na to da li poslanici pripadaju opozicionim strankama ili su deo vladajuće većine, složili oko toga da se treba baviti pitanjem kratkoročnog volontiranja i konkretnim pitanjem kako decu ipak na neki način uključiti u aktivnosti volontiranja, znači, da se ne ograničimo na 15 godina života.
Naravno da sam ja vrlo svesna i obrazloženja Vlade da je potrebno evidentiranje, da su potrebni ugovori, potvrde itd. Mnogi poslanici su rekli da je to možda preterana birokratija. To nije preterana birokratija. Mi ne želimo da brišemo članove predloženog zakona koji se odnose na izveštaj, na ugovor, na potvrde, na evidenciju itd., već želimo da se to odnosi samo na dugoročno volontiranje, a ne i na kratkoročno. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, očigledno ima želje da se obratite. Izvolite.

Vrlo ću se kratko osvrnuti na neke od primedaba koje su ovde istaknute. Jutros sam govorio o onima koje su manje-više zajedničke i koje su najmanji zajednički sadržilac u izlaganjima gotovo svih poslaničkih grupa. Naravno, ponoviću spremnost da prihvatimo sve amandmane koji će poboljšati tekst zakona i amandmane za koje možemo dobiti većinu, koji mogu biti izglasani.
Najveći broj primedaba u ovoj popodnevnoj raspravi odnosio se na član 6. predloga zakona o zabrani zlostavljanja. Ne postoji opšteprihvaćena definicija. Ne postoji. U uporednom pravu smo analizirali apsolutno sve definicije, sve su slične, nijedna nije identična sa drugom. Ovo je pokušaj da dođemo do definicije koja jeste opšteg karaktera, ali koja će obuhvatiti i dati dovoljan osnov za primenu samog zakona.
Nismo mogli da istaknemo sve pojavne oblike zlostavljanja. Nismo, jer ima, do sada, 45 različitih vidova zlostavljanja. I da smo nabrojali svih 45, verovatno bi se za dva meseca, godinu dana pojavili novi vidovi zlostavljanja i morali bismo da menjamo zakon, da ubacujemo dodatne vidove zlostavljanja. Zato smo se odlučili da donesemo pravilnik i da onda taj pravilnik vremenom menjamo, zavisno od okolnosti.
Slažem se sa ovim što je kolega poslanik Zoran Antić rekao da ključ jeste, vezano za ovaj zakon, donošenje novog zakona o radu ili izmene postojećeg Zakona o radu. Ono sa čime se ne slažem je da je to liberalan zakon. Nažalost, on niti je liberalan, niti je sindikalan. Stao je na pola puta; nezadovoljni su i radnici, nezadovoljni su i poslodavci. Zato taj zakon moramo da menjamo. Da bi on bio promenjen, treba nam saglasnost socijalnih partnera. Ministarstvo je pripremilo predlog izmena tog zakona, ali to nam ne vredi ništa ukoliko ovu saglasnost ne postignemo.
Što se tiče tereta dokazivanja, to jeste međunarodni standard. Ovo nije prvi put. Imamo Zakon o zabrani diskriminacije, gde je teret dokazivanja na onome ko vrši diskriminaciju. Ovo bi se u širem smislu moglo označiti kao zakon koji spada u korpus antidiskriminacionih zakona i ovo nije nikakva novina. Mi sledimo taj trend koji je započet donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije.
Što se tiče zakona o volontiranju, najveće primedbe odnose se na to što se u članu 3. volontiranje ne odnosi na Crveni krst. Iz prostog razloga što Crveni krst deluje po Zakonu o Crvenom krstu Srbije, po pravilniku i statutu, po Ženevskoj konvenciji i po pravilima međunarodnih organizacija u ovoj oblasti i što je to bio izričit zahtev Crvenog krsta, koji je učestvovao u izradi ovog zakona, da se na njih ne odnose odredbe zakona o volontiranju.
Prema tome, tokom rasprave je bilo još primedaba, da se ne osvrćem na sve, spremni smo da prihvatimo sve amandmane koji će poboljšati tekst zakona, bez obzira na to od koga dolaze.
Nešto što nema veze sa ovom temom, dužan sam odgovor gospodinu Periću, vezano za incident prema generalu Krstiću u britanskom zatvoru. Ne stoji da ništa nismo preduzeli. Ono što smo uradili jeste da smo juče razgovarali sa njegovim advokatom Višnjićem; u kontaktu smo sa njegovom porodicom. Dobili smo sa te strane sve informacije. Juče sam pisao predsedniku suda Robinsonu, tražio da se general Krstić premesti iz britanskog zatvora. Nažalost, prekjučerašnji incident je bio samo kulminacija, jer je u više navrata dolazilo do sličnih situacija, ne sa ovakvim posledicama. Zahtevali smo da bude premešten iz tog zatvora. O tome ćemo prekosutra razgovarati sa tužiocem Bramercom, iako ovo nije u formalnopravnom smislu njegova nadležnost, ali ćemo tražiti podršku da naši zatvorenici izdržavaju kaznu u zatvorima u Srbiji.
Nažalost, tu postoji prepreka, a to je preporuka generalnog sekretara UN iz 1993. godine da haški optuženici ne mogu izdržavati kaznu na prostoru bivše Jugoslavije. Nedavno su vođeni razgovori da se to dogodi bar sa Slovenijom. Ni to nije omogućeno. Imamo i dalje taj zahtev koji ide prema tužiocu i prema Ujedinjenim nacijama. Ne mogu da kažem da su nam šanse u tom pogledu velike, ali vodimo razgovore sa nekim drugim i susednim zemljama koje nisu bile deo bivše Jugoslavije da bar one potpišu sporazum sa tribunalom o izdržavanju kazne haških optuženika. Do sada je 17 takvih zemalja potpisalo taj sporazum i videćemo da li će ova zemlja sa kojom vodimo razgovore prihvatiti da ona potpiše taj sporazum kako bi se omogućilo da oni služe kaznu negde u okolini Srbije.

Vašim saradnicima i vama, gospodine ministre, zahvaljujem.
Dozvolite, gospodo narodni poslanici, da zaključim zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Predlogu zakona o volontiranju.
Zahvaljujem na aktivnom učešću u radu i izražavam zadovoljstvo što smo imali raspravu ispunjenu krajnje parlamentarnom atmosferom. Hvala. Vidimo se sutra u 10.00 časova. Nastavljamo rad sutra u 10.00 časova.