Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, vodimo objedinjenu raspravu o ova dva veoma važna zakona. Dozvolite mi da u svojstvu predstavnika Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja građanima Srbije skrenem pažnju na izuzetnu važnost ovog prvog zakona, zakona o zabrani zlostavljanja na poslu.
Predlog ovog zakona ima samo 38 članova, ali je njegova materija i suština veoma kompleksna. Ovaj zakon, više od bilo kog drugog, pored utvrđene procedure zadire u oblast psihologije, etike, filosofije i, nažalost, neuropsihijatrije. U Milanu postoji velika klinika specijalizovana za lečenje žrtava zlostavljanja na radu, iliti mobinga.
Svi građani koji rade ili koji su radili suštinski znaju o čemu ćemo danas govoriti. Pitanje je samo da li će se prepoznati u ulozi onoga koji je trpeo zlostavljanje ili će se prepoznati u ulozi mobera, odnosno onoga koji je nad drugima sprovodio zlostavljanje.
U nauci i u istraživanjima ove pojave pošlo se od ponašanja životinja, gde je primećena pojava da se životinje udružuju protiv jednog svog člana, isteruju ga ili, nažalost, usmrćuju. Izreka kaže: „Zver zvera, ptica pticu, a čovek čoveka jede“. Zašto je to tako i u ljudskom rodu i u svetu i da li je čovek zaista najsavršenija božija tvorevina, to je zaista složeno pitanje. Da li se čovek rađa zao ili je samo dobar? U svakom slučaju, naučnici kažu da dete ipak nije tabula raza.
Da zanemarimo genetsko, na formiranje čoveka, njegove ličnosti i karaktera presudno utiče detinjstvo, roditeljska ljubav, vaspitanje, i to toliko koliko je čovek imao mogućnosti da se intelektualno razvija i socijalizuje. Plašim se da je država Srbija još uvek neizgrađeno građansko društvo i da je potrebno da još puno vode Dunavom i Savom protekne dok u Srbiji ne počnemo da poštujemo sve istinske građanske vrednosti.
Zavist i ljubomora. Istraživači kažu da je pojava zlostavljanja na radu najzastupljenija u državnoj upravi, a sprovodi se, paradoksalno, nad najboljim ljudima, koji su iznad proseka, jer ih kolege doživljavaju kao opasnost i konkurenciju. Ljudi sa manje znanja i sa manje etike, često sa neprepoznatim poremećajima ličnosti, zlostavljaju i stavljaju pod mobing sve ono što im smeta na putu udvorništva, laži i manipulacije.
Kako se to dešava i gde je greška u sistemu? Greška je svakako u onome ko je bio dužan da takvu pojavu prepozna i da na nju ukaže ili da je sprečava i zatire. Greška jeste još uvek, nažalost, u Srbiji sistemska.
Govorim o ovome i potenciram ovu priču jer nas vodi do nekompetentnih ljudi koji vode preduzeća i institucije u državi Srbiji. Nekompetentni ljudi prave svoj podizbor nekompetentnih ljudi, a onda na kraju dobijate i propala preduzeća i neproduktivnu državnu upravu.
Društva kojima nije stalo do znanja i koja se zadovoljavaju time da oko sebe imaju lakeje nemaju svetlu budućnost. Srbija mora imati i imaće budućnost lepšu od sadašnjosti, i na tom je putu. O štetnim pojavama i o lošim stvarima govorimo i treba da govorimo otvoreno i javno, kako tih štetnih stvari i pojava ne bi bilo.
Dakle, ako smo odlučni da se suprotstavimo mobingu, prvo moramo doneti dobar zakon, zakon koji prepoznaje takvu pojavu kao masovnu i kojim se utvrđuju mere da se zlostavljanje na radu zabranjuje i da se ono sprečava.
U Predlogu ovog zakona propisuje se da je poslodavac dužan da organizuje rad na način kojim se u najvećoj mogućoj meri sprečava zlostavljanje na radu. Dužan je da zaposlenog pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja, dužan je da sprovodi obuku zaposlenih da prepoznaju oblike zlostavljanja, da probudi svest zaposlenih o štetnosti zlostavljanja, dužan je da pokrene postupak za zaštitu ako se zlostavljanje dogodi, da sprovodi postupak posredovanja i mirenja, da, ako to ne uspe, pokrene disciplinski postupak protiv onoga ko sprovodi zlostavljanje.
Predlog zakona koji je pred vama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pored interne zaštite predvideo je i sudsku zaštitu u parničnom postupku, koji je radni spor. Tužbom se može, po ovom predlogu zakona, zahtevati zabrana vršenja zlostavljanja i naknada materijalne i nematerijalne štete.
Dakle, ovaj zakon obavezuje poslodavca da organizuje proces rada i mislim da je organizacija procesa rada ključna u sprečavanju zlostavljanja na poslu, jer dobrom organizacijom rada i pravilnim ocenjivanjem kako znanja tako i ljudskih potencijala, pa sledstveno tome i raspoređivanjem zaposlenih na odgovarajuća radna mesta, zlostavljanje će biti marginalizovano ili će biti svedeno na sporadične pojave.
Šta podrazumeva dobra organizacija rada? Podrazumeva svest svih zaposlenih u poslovnom hijerarhijskom nizu, od vrha pa nadole, da imaju zajednički cilj, a to je očuvanje održivosti svakog poslovnog sistema. U preduzeću je osnovno da se proizvodi, da se primaju plate, da se stvara kvalitetan proizvod i dobit; u sistemu usluga cilj je isti, s tim da se ostvaruju brze i kvalitetne usluge za sve građane; u upravi da se stvaraju dobri zakoni, da se radi produktivno, sa krajnjim ciljem da se građanima olakša život. To je naš zajednički cilj, a to je ta organizacija rada koju je dužan da napravi dobar poslodavac, a koju propisuje i ovaj zakon.
Država nije igračka. Država je ozbiljna i skupa stvar. Sve stvari, i krupne i sitne, moraju da se drže pod kontrolom, a tu kontrolu obezbeđuju, pre svega, dobri zakoni. Zato verujem da je ovo dobar zakon, koji će utvrditi standarde i pravila ponašanja, a svi oni koji ga ne budu sprovodili moraju da budu kažnjeni. To su civilizacijski standardi. Zato je ovaj zakon civilizacijski zakon.
O mobingu, o zlostavljanju na radu možemo dugo govoriti. Neke zemlje imaju posebne zakone o zabrani zlostavljanja na radu, neke primenjuju opšte zakone koji su krivični i građanski. Svuda u svetu ima ovih pojava, čak su i u zemljama razvijenog kapitalizma česte pojave mobinga koji sprovode poslodavci, s tim što su zaposleni u tim zemljama zbog jakih sindikata zaštićeniji nego u Srbiji. Istraživači kažu: mober je novi gazda koji nema ranijeg iskustva u ophođenju sa radnicima. Rekao bih da novi gazda u Srbiji može biti metafora za neizgrađenog čoveka, bez etike i po pravilu to jeste čovek bez iskustva, jer svaki iskusni čovek jako poštuje struku i pravila struke.
Kada budemo imali jasno određene ciljeve u zajedničkom interesu, kada svako dobije svoje mesto u poslovnom i u društvenom sistemu, mobing i zlostavljanje na radu biće retkost. Do tada, moraćemo da postupamo po ovom zakonu.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o volontiranju, reći ću samo nekoliko stvari. Pojedine zemlje imaju posebne zakone o volontiranju. Neke ne samo da ga nemaju, nego primenjuju radno zakonodavstvo. Suština volonterskog rada je gotovo uvek ista –dobrovoljnost, neprofitabilnost, rad bez plate, uz naknadu osnovnih troškova.
Volonterski rad u pojedinim zemljama upisuje se kao posebno stečeno iskustvo u nekoj oblasti. Izdaje se potvrda o njegovom trajanju i o stručnosti volontera, što smatram da je dobro jer je korisno za pronalaženje novog zaposlenja.
Na samom kraju, zakonski okvir nam je potreban i da bi se obezbedila pravna zaštita svih volontera, ali i korisnika njihovih usluga od eventualnih šteta.
Da volonteri svojim radom mogu da daju i značajan ekonomski doprinos narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije imali su priliku da vide i tokom svojih studijskih poseta. Na primer, u Portugaliji, u banci hrane, najvećoj građanskoj inicijativi od završetka Drugog svetskog rata, pored nekoliko stalno zaposlenih, rade isključivo volonteri.
O obimu posla govore i cifre: petnaest banaka hrane u Portugaliji dnevno isporučuje trideset tona hrane, a samo u 2008. godini isporučili su blizu deset hiljada tona hrane.
Na samom kraju moram da napomenem da je 17. marta 2008. godine Skupština AP Vojvodine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o volontiranju, koji nažalost nije bio stavljen na dnevni red, ali je na svu sreću ovaj predlog Vlade Republike Srbije o volontiranju uglavnom obradio iste institute kao predlog AP Vojvodine.
Zahvaljujem vam se na pažnji. Verujem da ćemo u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona.