Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Narodni poslanik Nikola Krpić.

Poštovana predsedavajuća, članovi predsedništva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre dr Ljajić, izražavam zadovoljstvo, kao poslanik PUPS-a, zbog toga što će se Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu razmatrati danas, 11. maja 2010. godine, na sveobuhvatan način na današnjoj sednici Skupštine Srbije.
Razmatranje Predloga zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, uz aktivno učešće svih, od predlagača zakona, preko radnih tela Narodne skupštine, do svakog građanina i građanke na koje se odnose odredbe ovog predloga zakona, omogućava i poboljšanje samog teksta preko amandmana.
Pravni okvir ili osnov za donošenje ovakvog zakona sadržan je u odredbama člana 97. tačka 8. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Republika Srbija jemči ustavna prava svim svojim građanima i da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu i druge ekonomske i socijalne odnose od opšteg interesa za sve građane Republike Srbije.
Gospodine ministre, pred nama je danas Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, u čijoj izradi su učestvovali predstavnici reprezentativnih udruženja poslodavaca i reprezentativni sindikati u Republici Srbiji, stručnjaci u oblasti radnog prava, ali i predstavnici udruženja koja se bave pitanjima zlostavljanja na radu.
Upravo njihovi podaci i iskustva bili su osnova za izradu Predloga zakona koji je pred nama, budući da je evidentno da u našem društvu postoji ovaj vid kršenja prava, odnosno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje na radu. Zabrinjavajuće je da je ova pojava prisutna u svim strukturama zaposlenih i na svim nivoima rada.
Kako je uređenje ovog pitanja preporučeno i od strane Evropskog parlamenta, koji je usvojio Rezoluciju o zlostavljanju na radnom mestu, mi članovi PUPS-a zalažemo se za to da se ovo društveno pitanje uredi, odnosno učini sve da se ove pojave spreče, i smatramo da je donošenje ovakvog zakona veoma značajno.
Omalovažavanje, vređanje, provociranje, maltretiranje, galama, fizički nasrtaji, seksualno uznemiravanje, oduzimanje poslova i ostale metode kojima primitivni pretpostavljeni šikaniraju zaposlene biće zabranjeni i nadamo se kažnjivi po zakonu koji vi danas predlažete.
Mislim da će u ovom zakonu biti aktivni i aktivirani svi pozitivni propisi iz kaznene politike. Ustavom Republike Srbije je u članu 60. između ostalog utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada i potrebnu zaštitu na radu.
Zakon o radu sadrži odredbe o zabrani neposredne i posredne diskriminacije, uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenih i lica koja traže zaposlenje, po osnovu nekog ličnog svojstva, statusa i opredeljenja, kao i odredbe o mogućnosti da diskriminisano lice može da pokrene postupak pred nadležnim sudom za naknadu štete, u skladu sa zakonom kojim se uređuje parnični postupak. Ove odredbe obezbeđuju jedan vid zaštite zaposlenog i lica koje traži zaposlenje, ako je to lice po bilo kom ličnom svojstvu diskriminisano.
Međutim, evidentna su i sve učestalija ponašanja koja predstavljaju zlostavljanje na radu i u vezi sa radom kao novi vid kršenja prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu. Zlostavljanje na radu je zlonamerno, neprijateljsko i neetičko ponašanje prema zaposlenom. Ovakav vid ponašanja prisutan je u svim strukturama zaposlenih i na svim nivoima rada, uključujući i rukovodeći kadar.
Zlostavljanje na radu i u vezi sa radom ima različite vidove ispoljavanja, kao što su napad na kvalitet profesionalnog rada, napad na ličnu reputaciju, napad na mogućnosti adekvatnog komuniciranja i održavanja socijalnih odnosa, a često ima za posledicu ugrožavanje zdravlja lica koje je izloženo zlostavljanju u radnoj okolini.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije, tokom 2007, 2008. i 2009. godine bilo je dosta takvih primera.
Ovakva situacija ukazuje na potrebu da pitanje zlostavljanja na radu bude predmet posebnog zakona kojim bi se uredile obaveze poslodavaca i zaposlenih u pogledu preduzimanja preventivnih mera za stvaranje zdrave radne okoline i sprečavanje pojave zlostavljanja na radu i u vezi sa radom i uredio postupak zaštite lica koje je izloženo zlostavljanju, kao i sankcije za takvo ponašanje.
Gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, zbog toga će Poslanička grupa PUPS glasati za ovaj predlog zakona.
Poštovane kolege poslanici, kakva je naša uloga u donošenju ovog zakona? Potrebno je danas da budemo jedinstveni u donošenju ovog zakona i u danu za glasanje moramo ga izglasati, ne sa 130 glasova, već sa 250 glasova. Zašto? Zato što je to naša ustavna, moralna i ljudska obaveza. To građani Srbije i očekuju.
Sada nekoliko reči o Predlogu zakona o volontiranju. Ustavom Republike Srbije, članom 18, jemče se i kao takva neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakon o volontiranju zasniva se na principima utvrđenim ratifikovanim međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti, a to su: Opšta deklaracija organizacije UN o ljudskim pravima (doneta 1948. godine), Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (donet 1966), Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (doneta 2004), kao i na dokumentima Ujedinjenih nacija, Evropske unije i Saveta Evrope kojima se promoviše volontiranje i podstiču države da podrže volonterske aktivnosti.
Tačno je, kao što ste rekli, gospodine ministre, da naš pravni sistem ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez naknade.
Do sada je kod nas bilo poznato da zdravstveni radnici, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, mogu da volontiraju po diplomiranju u roku od godinu dana i posle toga da pristupe polaganju stručnog državnog ispita. Poslanička grupa PUPS misli da bi ovde trebalo da se prizna staž ovoj deci, to su medicinske sestre, bolničari, farmaceuti, stomatolozi i drugi.
Volontiranje se zasniva na principima utvrđenim ratifikovanim međunarodnim konvencijama UN, EU i SE, kao što sam i rekao. Usvajanjem ovog zakona o volontiranju naš pravni sistem uvodi prvi put volontiranje kao oblik dobrovoljnog rada za opšte dobro, bez sticanja naknade i imovinske koristi.
Do sada je volontiranje bilo poznato, kao što sam i rekao, u pojedinim oblastima, odnosno posebnim zakonima, kao što je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, gde je volontiranje značilo i stručno osposobljavanje i usavršavanje radi obavljanja pripravničkog staža, polaganja stručnog ispita ili specijalizacije. Na ovaj način, donošenjem zakona o volontiranju, jasno će se razlikovati volontiranje od radnog angažovanja na osnovu ugovora o radu i, s druge strane, obezbediti pravna zaštita volontera i korisnika njihovih usluga od eventualne štete.
Iako se ovim predlogom promoviše volonterski rad, zameramo, gospodine ministre, što je predviđena starosna granica za volontere, što je besmisleno, jer upravo kod osnovaca, najmlađih, mlađih od 18 godina treba razvijati duh ovakve angažovanosti. Takođe, ne sme se smetnuti s uma da se ovde radi o humanom korišćenju slobodnog vremena (rad sa starima, rad sa decom, rad sa Romima), te da cilj ovakvog rada nije uvek sticanje iskustva, jer u ovom nisu samo mladi ljudi, već su to često zaposleni i ljudi sa iskustvom.
Zbog svega iznetog i danas prezentiranog, gospodine ministre, uveravam vas da će Poslanička grupa PUPS u danu za glasanje glasati za oba predloga zakona. Molim poslanike svih opcija u Skupštini da izađemo sa 250 glasova i da oba zakona, u korist građana Srbije koji to očekuju, izglasamo. Hvala.

Deset minuta je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika.

Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe manjina koju predstavljam i kao članica Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja iznesem nekoliko bitnih zamerki na dva predloga zakona koja se nalaze na dnevnom redu.
Najpre bih govorila o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Bitno je pitanje koje se postavlja – zašto se ovaj zakon donosi sada? Poznato je da je zlostavljanje na radu više izraženo kada dođe do tranzicije privrede, odnosno do procesa privatizacije. Upravo za vreme ovih procesa dolazi do ispoljavanja ovih negativnosti, počev od prestrukturiranja privrede, kada se ustanovljava višak zaposlenih koji može da predstavlja početnu tačku za psihičku torturu zaposlenih. Potreba za donošenjem ovog novog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu je po stepenu razvoja našeg društva, uslovima i načinu odvijanja poslovnog života i delovanja kompanija i preduzetnika, kojih ima preko 150.000, izuzetno izražena i bitna.
Predloženi tekst zakona u celosti izaziva brojna pitanja i nameće ozbiljne dileme i potrebe da se u njemu uočene nedoslednosti otklone, odnosno da se drugačijom normativnim regulacijom i rešenjima bar malo popravi Predlog zakona, a sve u najboljem interesu poboljšanja kvaliteta i potpunog zaživljavanja, odnosno implementacije ovog zakona u pravnom prostoru i praksi Republike Srbije.
Zakonodavstvo većine evropskih i ostalih zemalja vrlo neodređeno rešava problem zlostavljanja na radu, tzv. mobinga, najčešće kroz obavezu poslodavca da brine za zaštitu fizičkog i mentalnog zdravlja na radu, a zapravo, jedan od najvećih razloga za to što u praksi postoji veliki broj slučajeva zlostavljanja jeste, prema raznim istraživanjima javnog mnjenja, upravo nedovoljna pravna zaštita radnika. Svega nekoliko evropskih zemalja ima poseban zakon o mobingu.
Mi iz Poslaničke grupe manjina i SVM svakako podržavamo to što je Vlada Republike Srbije prepoznala potrebu i ovaj problem i što je pripremila ovaj predlog zakona. Međutim, želela bih da naglasim da je jedno pripremiti zakon, usvojiti ga, a druga stvar je primenjivati ovaj zakon u praksi, što je, složićete se, mnogo teže.
Cilj ovoga predloga zakona je da obezbedi celovit preventivni sistem zaštite od zlostavljanja, da se zaposlenima obezbedi brza i efikasna zaštita putem kratkih rokova za postupanje i većeg broja privremenih zaštitnih mera.
Drugi značajan cilj ovog zakona je da se shvati da je jedino zdrava i humana radna okolina mesto gde ljudi mogu da daju maksimum od sebe, da treba podsticati timski rad, timski duh, efikasnost, kao krajnji cilj postojanja određenog preduzeća ili poslodavca.
Međutim, primedbe koje bih želela da iznesem su da u predloženom zakonskom tekstu nije dovoljno izraženo da je u slučaju zlostavljanja zaposleni zapravo izložen psihičkom zlostavljanju i stavljanju u bespomoćni, bezizlazni položaj i situaciju. Nije naglašen na potpun način položaj zlostavljenog kao objekta zlostavljanja, stalno napadanje, ponižavanje i dovođenje u položaj izolacije, sve do tačke u kojoj zlostavljeni ne može da funkcioniše normalno. Nije navedeno ni seksualno, niti bilo koje uznemiravanje koje remeti spokojstvo i mir zaposlenog, bez obzira na pol; ignorisanje i profesionalno osujećenje, ismejavanje i razne pretnje.
Odstupanje od toga da se na jedan potpuniji, dosledniji i eksplicitniji način u objašnjenju pojma zlostavljanja na radu naglasi patnja zaposlenog, njegova psihička i etička pozicija zbog trpljenja uznemiravanja, predstavlja ozbiljno odstupanje od implementacije pojmovne prakse ove, složićete se, psihopatološke pojave na radu i u vezi sa radom u naš pravni sistem, pravni sistem Republike Srbije.
Kao što smo čuli u izlaganju gospodina ministra, prema ovom predlogu zakona, cilj je da se pokuša da se svi sukobi rešavaju kod poslodavca, i to putem uvođenja posredovanja, medijacije, odnosno uz pomoć tzv. medijatora.
Želela bih teorijski, ako mi vreme dozvoli, da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja, pošto mi se čini da ovde pričamo o zlostavljanju na radu, a da je sve zamagljeno. Kao što sam rekla, ni sama definicija u zakonu nije najbolja i radi javnosti želim da iznesem najelementarnije vidove zlostavljanja na radu koji se prepoznaju u raznim zemljama, možda se u Republici Srbiji neki manje a neki više prepoznaju.
Želela bih da pohvalim i gospođe koje su sa nama sarađivale u Odboru, kada smo na javnom slušanju govorili o sindromima tzv. punog i praznog stola. Najelementarniji vidovi zlostavljanja na radu su npr. dobijanje izuzetno mnogo zadataka sa vrlo kratkim rokovima, tzv. sindrom punog stola; potpuno suprotna situacija je da se zaposlenom ne daju nikakvi zadaci, pa se on ili ona potpuno izoluje jer nema sredstva rada (tzv. sindrom praznog stola); problemi u komunikaciji između nadređenih i zaposlenih; fizička odvojenost od ostalih kolega; zadržavanje informacija ili namerno davanje potpuno pogrešnih informacija, i nažalost, one forme zlostavljanja na radu koje su kod nas i te kako prepoznate: nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora, neisplaćivanje zarada za prekovremene sate, nepotpisivanje ugovora o radu, nezakonito potpisivanje sporazuma o prekidu radnog odnosa, nezakonit otkaz itd.
Sindikati u našim preduzećima, nažalost, uopšte ne funkcionišu, iako bi trebalo da budu prva brana radnika.
Najvažniji razlog za fenomen zlostavljanja na radu je zapošljavanje na određeno vreme. Ono stavlja zaposlene pod veliki pritisak zbog stalne mogućnosti da ostanu bez posla, zbog toga što imaju previše godina, njihove radne sposobnosti u tom trenutku ne odgovaraju poslodavcu, npr. očekuju dete, poslodavac ih smatra nepouzdanim i slične situacije.
Poslodavci takođe mogu osetiti posledice mobinga – zaposleni nisu motivisani, delotvornost na radnom mestu stagnira, a u isto vreme troškovi poslovanja rastu zbog troškova bolovanja i uvođenja u posao novih radnika.
Mobing će prema ovom novom zakonu, odnosno prema Predlogu zakona biti strogo sankcionisan. Predlog zakona predviđa pravo zaposlenih da podnesu tužbu i zatraže sudsku zaštitu u parničnom postupku koji bi se, za razliku od dosadašnje prakse, vodio po ubrzanoj proceduri, što mi iz Poslaničkog kluba manjina svakako podržavamo.
Kao jedan od načina zaštite, kao što je spomenuto, predviđa se postupak posredovanja između dve strane u sporu, koji se mora okončati za osam dana. Ukoliko posredovanje ne uspe, poslodavac će sprovesti postupak disciplinske odgovornosti protiv onoga ko je izazvao zlostavljanje. Zaposleni koji se na radnom mestu našao na udaru bahatog rukovodioca ili kolege ima pravo na naknadu zarade ukoliko je odbio da radi pod takvim uslovima.
Moramo ostati, složićemo se svi, istrajni u tome da se kazne svi poslodavci koji nemarno postupaju prema svojim zaposlenima.
Zlostavljanje na radu je, dakle, specifičan oblik ponašanja na radnom mestu kojim neko (bilo da se radi o pojedincu ili o grupi lica) na razne načine, planirano, osmišljeno i sofisticirano, ometa drugu osobu i to sa ciljem ugrožavanja časti, ugleda, dostojanstva i, u krajnjoj liniji, eliminacije sa radnog mesta. Takva agresija je zapravo otvoren nasrtaj na integritet druge osobe, koji karakterišu uvrede, omalovažavanje i kršenje osnovnih ljudskih prava. Ova vrsta agresije se teško dokazuje jer je nevidljiva, zanemarljiva i maskirana. Ipak, to je snažna i ciljano usmerena akcija nepoštenog načina razmišljanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, na radnom mestu često provodimo više vremena nego sa svojom porodicom, te je stoga vrlo važno osigurati zdravo radno okruženje, osvestiti problem i organizovati pomoć žrtvama, koje su u većini slučajeva mladi, tek zaposleni ili oni pred penzijom, mirni i povučeni radnici koji se plaše da ne izgube posao, pa samo ćute i trpe.
Ako mi dozvolite, izneću i nekoliko zamerki na Predlog zakona o volontiranju. Nadam se da ćemo ove nedelje i u raspravi u pojedinostima naći zajednički jezik. Ja sam lično podnela nekoliko amandmana, ali i poslanici iz drugih poslaničkih grupa, kao i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja. Nadam se da će bar neki od tih amandmana biti prihvaćeni da bismo našli zajedničko rešenje, jer smatram da je cilj donošenja zakona o volontiranju da donesemo zakon koji može da se primenjuje u praksi i koji je prihvatljiv za organizacije koje se bave volontiranjem.
Kao što smo danas više puta čuli, naš pravni sistem do sada nije poznavao volontiranje kao dobrovoljno besplatno pružanje usluge za opšte dobro ili za dobro drugog. Značaj donošenja zakona o volontiranju je najpre u tome da se konačno u pravni sistem Srbije uvede ovaj oblik volontiranja. Cilj donošenja zakona o volontiranju bi trebalo da bude obezbeđenje pravne zaštite volontera, kao i zaštite korisnika njihovih usluga od eventualne štete koja bi mogla nastati.
Volontiranje je, u smislu ovog Predloga zakona o volontiranju, organizovano dobrovoljno pružanje usluga ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi. Odnosi se na aktivnosti od javnog interesa kojima se doprinosi poboljšanje kvaliteta života.
Međutim, tokom javnih rasprava organizovanih u pripremnoj fazi ovog zakonskog teksta izneti su brojni komentari, primedbe javnosti i civilnog društva. Pojedini komentari civilnog društva jesu usvojeni, ali u vrlo malom broju; oni koji značajno menjaju prirodu zakona nisu.
Jedna od najvećih zamerki nevladinog sektora, sa kojim se ja slažem, jeste da se odredbe ovog zakona odnose i na kratkoročno volontiranje. Ovo rešenje predstavlja izvor većine problema u ovom zakonu. Svega nekoliko primera: volontiranje (i kratkoročno) obavlja se na osnovu ugovora o volontiranju. Ugovor se obavezno zaključuje i kod kratkoročnog volontiranja sa maloletnim licima, stranim državljanima, državljanima Republike Srbije koji volontiraju u inostranstvu, na zahtev volontera, organizatora ili korisnika volontiranja. Drugo, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da volonteru izda potvrdu o volontiranju, na njegov zahtev. Treće, organizator volontiranja (i kratkoročnog) dužan je da podnese prijavu o organizovanju volontiranja nadležnom ministarstvu.
Nejasno je zbog čega se i kod kratkoročnog volontiranja organizovanje vrši uz pribavljanje prethodne saglasnosti ministarstva nadležnog za rad, na program volontiranja, koje je dužno da se izjasni u roku od 15 dana od dana prijema programa volontiranja.
Znači, kao što sam spomenula, Predlog zakona u ovoj predloženoj formi uređuje kako dugoročno, tako i kratkoročno volontiranje. Pored prethodno spomenutih, to uključuje i vođenje evidencije o kratkoročnom volontiranju i podnošenje Ministarstvu rada i socijalne politike godišnjeg izveštaja o volontiranju.
Ovaj koncept sveobuhvatnog zakonskog regulisanja i volontiranja u suprotnosti je sa prirodom volontiranja kao dobrovoljne i privatne inicijative građana, koja zahteva minimalnu zakonsku inicijativu. Ovakav koncept sveobuhvatnog regulisanja volontiranja nije ni u duhu relevantnih međunarodnih dokumenata, uključujući preporuku Saveta Evrope koja izričito poziva zemlje članice Saveta Evrope da uklone pravne prepreke za razvoj volontiranja.
Posebno zakonsko regulisanje kratkoročnog volontiranja suprotno je dobroj uporednoj praksi, jer je predmet posebne zakonske regulative prevashodno dugoročno volontiranje. Na kratkoročno volontiranje primenjuju se opšta pravila obligacionog prava koja uređuju pitanja odgovornosti organizatora javnog okupljanja.
U ovoj formi smo formulisali amandman i ja sam ga lično predala i nadam se da ćemo čuti u raspravi u pojedinostima da li je Ministarstvo spremno da prihvati amandman čiji je cilj da se ovaj zakon odnosi samo na dugoročno volontiranje, a da se na kratkoročno volontiranje primenjuju odredbe koje se odnose na organizatore javnog okupljanja.
Nadalje, u ovom predlogu zakona utvrđuje se pravo privrednog društva da organizuje volontiranje i kratkoročne ad hok volonterske akcije i dugoročne volonterske programe, pod uslovima da je oblast volontiranja izvan delatnosti za koje je preduzeće registrovano, da se volontiranjem ne stiče dobit i da se volontiranjem ne zamenjuje rad. Volontiranje nikako ne sme da zamenjuje rad zaposlenih i neophodno je sprečiti da se zloupotrebom volonterskog besplatnog rada povećava konkurentnost privrednih subjekata, stoga su i ova predložena rešenja sporna.
Kratkoročno volontiranje koje organizuje preduzeće opterećeno je brojnim administrativnim nametima države, što će za posledicu imati zamiranje ovog oblika volontiranja, volontiranje u funkciji društveno odgovornog poslovanja. Dugoročni volonterski programi su programi nevladinih organizacija, posredstvom kojih volonteri učestvuju u neprofitnim aktivnostima, u poslovima koji su na dobrobit zajednice pojedinaca.
Sledeće, kaže se da volontiranje može da obavi i lice koje ima najmanje 15 godina života. Ovakva odredba na najdirektniji način eleminiše volontiranje u osnovnoj školi, u instituciji koja je po prirodi stvari u najboljem položaju da kod mladih ljudi razvije kulturu volontiranja. Ovo je u direktnoj suprotnosti sa namerom promovisanja volontiranja kao humane, društveno korisne, privatne i dobrovoljne aktivnosti.
Nažalost, predstavnici nevladinih organizacija koji se bave volontiranjem nisu zadovoljni predloženim tekstom i tvrde da ukoliko zakon o volontiranju bude donesen u ovoj formi i ako ga dosledno budemo primenjivali, otežaće se rad volonterskih organizacija i destimulisati volontiranje, što niko od nas ne želi.
Stoga moram naglasiti, u ime Poslaničkog kluba manjina i SVM, da se nadamo da ćemo još jednom razmotriti mogućnost poboljšanja spornih rešenja da bismo u danu za glasanje svi mogli da glasamo za ovaj predlog zakona. Znači, nije samo značajno kako će predlog zakona da izgleda, već kako će se on primenjivati u praksi. Sigurna sam da je cilj i Ministarstva za rad a i nas poslanika da donošenjem ovog zakona i njegovom adekvatnom primenom u praksi poboljšamo volontiranje kao humanu aktivnost korisnu za sve nas, a najviše za one najugroženije. Hvala na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković. Samo vas molim da se prijavite.

Interesantno izgleda ovaj dnevni red, jer su formalno u jednu tačku spojeni zakon protiv zlostavljanja na radu i zakon o volontiranju. Čak i da to nije odraz suštinske situacije u Srbiji, jer su volonteri prvi na listi zlostavljenih i obespravljenih, nikako ne može biti dobro da se dva ovako važna i koncepcijski potpuno nova predloga zakona fuzionišu. No, gledajući kakva smo sve spajanja tačaka imali tokom dve godine ovog skupštinskog saziva treba da budemo presrećni što nisu sve tačke spojene u jednu, uz materijal na engleskom, da se predlagači ne muče sa prevodima i prepisivanjama evropske legislative.
Nije sasvim tačno ono što je rekao predsednik udruženja „Stop mobing“ gospodin Aleksandar Ilić, da veliki broj stručnjaka, psihologa uopšte ne zna za pojam mobinga, da poslanici u parlamentu misle da je mobing nešto vezano za upotrebu mobilnih telefona. Definitivno, poslanici opozicije ne samo da na teorijskom planu znaju šta je zlostavljanje na radu, famozni mobing, već su ga apsolvirali iz pozicije žrtve, osetivši na svojoj koži koje sve oblike zlostavljanje na radu može imati.
Javnosti radi, treba reći šta je i koje pojavne oblike ima takozvani mobing, odnosno zlostavljanje na radu. Termin „mobing“ u naš jezik je ušao kao anglicizam; zapravo se radi o kovanici glagola „to mob“ - nasrnuti u masu, bučno navaliti na nekog i glagola „bullying“ - zlostavljati, kinjiti. Termin „bullying“ koristi se npr. u školskim i univerzitetskim okvirima kada je po sredi maltretiranje učenika od strane drugog učenika ili nastavnika.
Nemački psiholog Hajnc Lajman je prvi naučnik koji je počeo da istražuje ovaj fenomen i prvi upotrebio naziv mobing za određena ponašanja na radnom mestu, odredio njihove karakteristike, posledice po zdravlje i osnovao kliniku za pomoć žrtvama mobinga. Reč „mobing“ Lajman je upotrebio iz etimologije Konrada Lorenca, o čemu je već govorio kolega Meho Omerović, koji je tim pojmom zapravo označio ponašanje nekih vrsta životinja koje se udružuju protiv jednog svog člana, napadaju ga i isteruju iz zajednice, ponekad ga i ubijajući. Davno se pokazalo da čovek čoveku ume da bude i više nego vuk.
Mobing se često definiše kao psihološki teror u poslovnom životu, a taj teror je drugo ime za neprijateljsku i neetičku komunikaciju koja je usmerena ka pojedincu koji je nesposoban da se brani. Da bi se postavila dijagnoza mobinga maltretiranje mora da traje šest meseci, a zbog njegove učestalosti i dugog trajanja žrtva na kraju obično sama napušta radnu sredinu, često sa psihosomatskim posledicama i potrebna joj je medicinska pomoć.
Po svojoj strukturi mobing je nasrtaj na čast i ugled, sadrži klevetu, uvredu i kršenje osnovnih ljudskih prava, ali nije posebno naznačen kao kazneno delo. Seksualno uznemiravanje, ignorisanje, ismevanje, pretnje, zakidanje na zaradi samo su neki od oblika zlostavljanja.
Mobing je široko rasprostranjena pojava, najčešće proučavana na radnom mestu, a posledice se odražavaju na socijalno okruženje, radnu sredinu i na pojedince, pa problem može da se posmatra i sa medicinskog i sociološkog, pravnog i psihološko-psihijatrijskog stanovišta.
Nastanku mobinga na radnom mestu doprinosi nedovoljno transparentna atmosfera, jaka hijerarhija, nedostaci u internom informisanju, neadekvatno ponašanje rukovodstva, nedovoljno razgraničena nadležnost i podela zadataka, nedostaci u rukovođenju personalom, potiskivanje svađe i konflikata.
Veoma važan uzrok pojave mobinga u nekoj radnoj sredini je svakako i veoma loša radna klima u kojoj vladaju zavist, zloba, neprijateljstvo i pritisci. Neispunjene ambicije samo jednog člana radne grupe mogu biti razlog da on otpočne mobing ne bi li time nekog ili više njih ponizio i diskreditovao, u cilju isticanja svojih sposobnosti.
Kada je reč o moberu, zlostavljaču, Aleksandar Ilić, predsednik udruženja „Stop mobing“, kaže da su to manje sposobne, ali moćne osobe, bez kapaciteta za ljubav, radost, igru, kreativnost, davanje i deljenje. Moberi su osobe sa pomanjkanjem emocija. Mobingom prikrivaju nemoć u nekoj drugoj sferi svog života, najčešće privatnoj, u braku ili porodici. Njima se lako pridružuju slabi, u strahu da ne postanu žrtve. Identifikuju se sa agresorom, odnosno staju na njihovu stranu. Formiraju oko sebe grupu u kojoj dokazuju moć i važnost na račun žrtve. Često se zlostavljači osećaju inferiorno. Postoji ona poznata rečenica koja može da oslika profil mobera – iza svake prepotencije stoji neka impotencija.
Jasmina Nikolić, rukovoditeljka Viktimološkog društva Srbije, ukazuje na to da se u svetu mobing prvenstveno posmatra kao rezultat psihopatologije mobera, po definiciji narcisoidne i po nekom osnovu iskompleksirane osobe, koja svoje frustracije leči na poslu, nalazeći pogodnu žrtvu.
U zemljama u tranziciji u procesu često kriminalne privatizacije postoji odstupanje od izvorne definicije i motiva mobinga. To je često način na koji se višak zaposlenih raznim vrstama šikaniranja bukvalno tera da napusti posao svojevoljno, čime oslobađa poslodavca svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku, a najčešće su to otpremnine. Kod strateškog mobinga žrtve su radnici pred penzijom, niskokvalifikovana radna snaga i mladi radnici bez iskustva.
Na koje sve načine može da se sprovodi mobing? To su: napadi na mogućnost adekvatnog komuniciranja, bilo verbalni, bilo neverbalni; napadi na mogućnost održavanja socijalnih odnosa kroz izolaciju i ignorisanje; napadi na ličnu reputaciju - izmišljanje priča o privatnom životu žrtve, ogovaranje, ismevanje, negativno komentarisanje njenih ličnih karakteristika; napadi na kvalitet profesionalne situacije - stalne kritike, prigovori, vređanja, preterana kontrola, niske ocene rada i česta kažnjavanja, oduzimanje sredstava za rad, davanje zadataka koji su nesrazmerni sa obrazovanjem žrtve, zatrpavanje poslovima i određivanje kratkih rokova za njihovo rešavanje.
Na kraju, ali ne manje važni, jesu napadi na zdravlje, kada se žrtva prisiljava da radi poslove i zadatke koji štete njenom zdravlju ili pogoršavaju već narušeno zdravlje, ne odobrava joj se godišnji odmor i slobodni dani, preti se fizičkim obračunima, verbalno i seksualno se zlostavlja i slično.
Mobing može da bude horizontalni i vertikalni. Horizontalni mobing se javlja među radnicima koji su u jednakom položaju na skali hijerarhije u preduzeću. Osećanje ugroženosti, zavist i ljubomora mogu podstaći želju da se eliminiše neki kolega, posebno ako se misli da njegova eliminacija može da dovede do napretka u karijeri mobera. Vertikalni mobing se javlja kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika; kada pretpostavljeni zlostavlja jednog po jednog radnika dok ne uništi čitavu grupu (tzv. strateški mobing ili „bosing“); ili kada jedna grupa podređenih radnika zlostavlja jednog pretpostavljenog.
Ispostavilo se da je tranzicija izuzetno plodno tlo za razvoj mobinga. Nimalo nije slučajno da je u Srbiju na dnevni red pitanje mobinga stiglo u prvoj deceniji 21. veka, jer prihvatanjem kapitalističkog modela gotovo izvesno dolazi do podele uloga koju neizostavno prate problemi tranzicije.
Izloženi galopirajućem tempu modernog života ljudi su svakodnevno suočeni sa novim situacijama koje pred njih postavljaju konkretne ciljeve. U nastojanju da ostvare te ciljeve, preuzimaju zadate uloge u porodici, prijateljstvu, partnerskom odnosu, a posebno na poslu. Igranje uloga uvodi čoveka u nebrojene interakcije sa drugim osobama, koje su neretko propraćene pozitivnim ali i negativnim emocijama i iskustvima. Početni prekori, hladni pogledi često eskaliraju u pogrdne reči, grube nasrtaje i druga neželjena ponašanja, posebno u odnosima u kojima se žrtva nalazi u podređenom položaju naspram počinitelja.
U okrilju slabe socijalne sigurnosti i nerazvijenog tržišta rada, u strahu za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, zaposleni su često izloženi krajnje neprihvatljivim ponašanjima poslodavaca. Ukoliko takva ponašanja prerastu u pomenuto trajno i u celini grubo povređivanje prava na dostojanstvo, ugled i čast, onda govorimo o mobingu.
Međutim, odnos na relaciji poslodavac-zaposleni, gde je žrtva isključivo podređena osoba, ne iscrpljuje do kraja fenomen o kojem je ovde reč. Sukob generacija, i sa tehnološkog i sa biološkog aspekta, predstavlja još jednu otežavajuću okolnost, koja ne dozvoljava da se ustali sistem vrednosti koji bi isključio zbunjujuću i krajnje lošu poziciju mladog čoveka koji ambiciozno i olako stupa na radno mesto, ukoliko uopšte dobije priliku za posao. Naravno, lošu poziciju nisu izbegli ni oni stariji koji se usled promena, ne snalazeći se, plaše svake odluke, postajući tako sve nesigurniji u sebe.
U slučaju mobinga žrtva uvek gubi samopouzdanje, u cilju da se primora da prihvati nehumane uslove rada, a ukoliko to ne učini da napusti radno mesto. To se, naravno, može učiniti na različite načine: neumesnim i neetičkim komentarima rukovodilaca, prekidanjem tokom govora, uskraćivanjem poslovnih kontakata i informacija, vikanjem na žrtvu, davanjem nepotpunih uputstava, ponižavanjem, ponižavajućim gestovima, napadima na ličnost i socijalne kontakte, na ličnu reputaciju - to je ono čuveno izmišljanje priča, širenje tračeva o privatnom životu žrtve, uz ismevanje, iskorišćavanje ljudskih slabosti, imitiranje, napade na politička, religiozna uverenja, komentare na račun ličnog života, izgleda, porekla, aluzije ili čak otvorene seksualne ponude.
S druge strane, ono što je specifičnost naše zemlje je da mobing podrazumeva pre svega rad na crno, a uz to i nedozvoljavanje korišćenja odmora, neplaćeno prekoračenje radnog vremena.
Ovde su nabrojani samo očigledni primeri mobinga, postoje i oni mnogo suptilniji, koje je mnogo teže podvesti pod odgovarajući zakonski okvir. Recimo, emotivni odnosi na poslu gde oštećena strana ili glumi da je žrtva mobinga ili pravi mobing, u zavisnosti od položaja u firmi i karaktera, ili svojim ponašanjem izaziva drugu osobu da načini mobing i tako lukavstvom i sposobnošću manipulacije od dželata postaje žrtva.
Rezultati Galupovog istraživanja govore da čak 60% osoba u Srbiji ima strah od gubitka posla, te je strah od otkaza zapravo pokretački mehanizam za psihološko maltretiranje i ponižavanje kolega.
U Srbiji mobing ima neke karakteristične pojavne oblike. Psihološka tortura najčešće ima za cilj oslobađanje viška radne snage u privatizovanim preduzećima koje treba modernizovati, a ta tortura se sprovodi kroz zastrašivanje i premeštanje na drugo radno mesto, vređanje i neplaćanje prekovremenog rada.
Drugi vid mobinga je izbacivanje sa posla sposobnih, aktivnih i stručnih radnika u državnim preduzećima i dovođenje nestručnih poslušnika bez radnog iskustva, kako bi se u procesu privatizacije to preduzeće još više obezvredilo i prodalo što jeftinije.
Treći je politički mobing, kojim se u javnom sektoru i državnoj službi eliminišu politički protivnici. Veoma raširen oblik mobinga jeste otpuštanje i zastrašivanje sindikalnih aktivista, kaže Olga Kićanović, pravnica i savetnica u republičkoj Agenciji za mirno rešavanje radnih sporova.
Ko su žrtve mobinga? Psihološke studije govore da su to uglavnom mlade i osobe koje su se tek zaposlile. One postaju žrtve psihološke torture zbog straha od konkurencije i njihove afirmacije. Pod istim rizikom su i osobe koje posle višegodišnjeg besprekornog rada i natprosečnog zalaganja traže priznavanje radnog položaja i povećanje plate, osobe čija je karijera u usponu i zaposleni koji uočavaju i prijavljuju nepravilnosti u radu.
Često žrtve mobinga postaju vrlo kreativne osobe koje su sklone uvođenju inovacija i visoko motivisane za rad, a ova nelogičnost se psihološki objašnjava prevagom sujete nad ekonomskim interesom poslodavca.
Srpsko iskustvo govori da su žene često žrtve mobinga. One su prve na listi za otpuštanje, a poslednje na listi za zapošljavanje.
Istraživanja prave sledeću podelu: u najkarakterističnije žrtve mobinga spadaju tzv. poštenjaci, radnici koji su uočili i prijavili nepravilnosti na radu; telesni invalidi sa raznim stepenima i oblicima telesne invalidnosti; mladi tek zaposleni radnici i radnici pred penzijom; radnici koji traže bolje uslove rada ili više samostalnosti u radu; radnici koji nakon dugogodišnjeg besprekornog rada traže priznanje radnog položaja ili povećanje plate; višak radne snage; pripadnici manjinskih skupina – različitih religija, radnici drugačijeg etničkog porekla, radnici različitog pola, žene u skupini muškaraca ili muškarac u skupini žena, radnici različite seksualne orijentacije; izrazito kreativne ličnosti, ekscentrici i bolesne osobe.
Česti izostanci sa posla zbog bolovanja izazivaju nezadovoljstvo kod poslodavaca. Nekad poslodavci namerno opterećuju radnike baš po slabim tačkama; na primer, onome sa bolesnom kičmom daju da nosi teške terete.
Psiholog Hajnc Lajman, koji se poslednjih dvadesetak godina bavi mobingom, kaže da psihološko maltretiranje ima nekoliko pojavnih oblika. Psihološko zlostavljanje najčešće započinje suptilnim primedbama na račun kvaliteta nečijeg rada koje su na granici objektivnih, ali i malicioznih komentara, da bi se te profesionalne primedbe sve više pretvarale u ličnu notu. Vremenom počinju da kolaju tračevi o privatnom životu žrtve, dovodi se u pitanje kvalitet njenog rada, ona biva ili javno kritikovana ili izvrgavana podsmehu, premeštaju je na drugo radno mesto, izolovana je od socijalnog okruženja, dobija previše radnih zadataka ili joj se posao oduzima, i onemogućava joj se korišćenje dnevnog ili godišnjeg odmora.
Ono što je važno jeste koje su posledice mobinga na zdravlje. U psihičke spadaju: inicijalno samookrivljavanje koje vodi do zbunjenosti, anksioznosti; zatim, osećanje usamljenosti koje se sa posla prenosi na porodicu koja žrtvi ne daje podršku. Istraživači praktično ovu pojavu nazivaju dvostrukim mobingom. Takođe, i lično omalovažavanje, osećanje manje vrednosti, koje ide do osećaja potpune bezvrednosti, što sve vodi žrtvu mobinga u pravu depresiju.
Zdravstvene smetnje koje su posledice mobinga mogu se odraziti na više nivoa funkcionisanja. Na socijalno-emocionalnom nivou se zapažaju promene raspoloženja, depresija, krize plača, opsesivno razmišljanje o problemu, napadi panike, javlja se osećaj depersonalizacije, socijalne izolovanosti, gubitak interesovanja za druge ljude, uključujući članove porodice, te emocionalna tupost.
Na telesnom zdravstvenom nivou javljaju se: glavobolja, vrtoglavica, osećaj gubitka ravnoteže, poremećaj sna, poremećaj probave, osećaj nedostatka vazduha i pritiska u grudima, srčane tegobe, promene na koži.
Na nivou ponašanja javlja se povećana agresivnost prema sebi i prema drugima, pasivizacija, poremećaj ishrane i apetita, prekomerna upotreba alkohola i cigareta, zloupotreba lekova, seksualna disfunkcija.
U međunarodnoj klasifikaciji oboljenja još uvek ne postoji posebna dijagnostička kategorija za mobing, pa se poremećaj zdravlja izazvan mobingom najčešće karakteriše kao poremećaj adaptacije ili kao posttraumatski stresni poremećaj.
Kako se izboriti protiv mobinga? Naravno, pre svega adekvatnim zakonskim normama i njihovom realnom primenom u praksi. Samo osam zemalja u svetu ima zakon o mobingu: Francuska, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Holandija, Belgija i Švajcarska. Utoliko je dobro da i u Srbiji bude usvojen zakon protiv mobinga, odnosno zlostavljanja na radu, jer se ispostavilo da se sa ovom pojavom ne može izboriti ako se ne donese poseban zakon.
Naime, prva presuda za mobing u Srbiji je doneta krajem 2008. godine, a pošto nije usvojen poseban zakon, tužbe za zlostavljanje su se podnosile najčešće na osnovu Zakona o radu, Krivičnog zakona (najčešće član 37 - povreda dostojanstva) i po zakonu o obligacijama, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.
Još jedan od razloga da se podrži donošenje posebnog zakona jeste i činjenica da mobing u Srbiji izrasta u nacionalni problem. On je sa desetak prijavljenih slučajeva u 2006. u narednoj 2007. godini dostigao 55% svih oblika nasilja, tipa kriminala, žrtava rata, trgovine ljudima, nasilja u porodici.
Poseban problem je vezan za specifičnost srpskog mobinga, a to je posledica najduže tranzicije u Evropi. Iako je u svetu poznato da su moberi, odnosno zlostavljači na radu obično nesigurne ličnosti, zapravo, to je poremećaj ličnosti, koje karakteriše tri „n“ – nestručnost, neznanje, nesavesnost, srpski moberi su one novokomponovane gazde ili, kako sami kažu, „bizmismeni“, koji nemaju nikakvog iskustva u ophođenju sa radnicima, nedostaje im poslovna etika i tradicija, ali su zato rado viđeni gosti u velikom broju ambasada i u političkim strankama bliskim tim ambasadama.
Da ne govorimo o mobingu u javnim službama i na funkcijama, koje je nemoguće dosegnuti na osnovu pameti, rada i sposobnosti, već samo na osnovu političke pripadnosti.
Iskreno, kao psiholog nikako ne mogu da budem protiv donošenja posebnog zakona čiji je cilj sprečavanje zlostavljanja na radu. Isto tako iskreno, kao psiholog i političar ne mogu a da ne primetim kako će i ovako formulisan zakon, taman da se i usvoje svi amandmani koje smo podneli, jer ima obilje slabih mesta, biti krajnje jednostrano primenjivan, uz mogućnost čestih zloupotreba, kako od strane negovanih tajkuna, tako i od strane negovanih radnika, naravno, u oba slučaja iz pozicije žrtve.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. Vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.)
Hvala.

Narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Predlog zakona o volontiranju su dva predloga zakona koja će poslanici Poslaničke grupe SPS - JS podržati i u danu za glasanje dati svoj glas za njih.
Unekoliko ću izneti stav naše poslaničke grupe kada su oba ova zakona u pitanju. Prvi zakon, zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, gospodine ministre, koji ima osnovnu poruku da država kaže – zabranjeno je zlostavljanje na radu, preduzećemo mere da to sprečimo, da zaštitimo one prema kojima je izvršeno zlostavljanje, da izreknemo sankcije, sve u svemu jeste zakon koji apsolutno odgovara politici moje partije, Poslaničke grupe SPS - JS i mi dajemo punu podršku takvom zakonu.
Neka sam ga nepravedno sveo u jednu rečenicu, ali zakon koji daje takvu poruku zaslužuje apsolutnu podršku, kao što ćemo i svaki zakon koji se bavi zaštitom radnika podržati do kraja, apsolutno.
Pođimo od Ustava, Ustav kaže da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada i potrebnu zaštitu na radu. Sasvim dovoljan osnov da se država pozivajući se na to preko zakona i drugim merama suprotstavi svemu onome što odudara od toga.
Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu je na neki način specifičan i, ponavljam, vrlo važan zakon, jer se bavi zaštitom, neće mi niko zameriti, pre svega radnika jer je on taj koji je meta zlostavljanja. Tačno je da je Zakon o radu predvideo u svojim odredbama zabranu neposredne i posredne diskriminacije i obezbedio jedan vid zaštite zaposlenih i lica koja traže zaposlenje, ali ovo je nešto novo, dublje.
Evidentno je da se pojavljuju novi oblici, vrlo perfidni; na jedan perfidan način, zlostavljanjem, radnici se dovode u bezizlaznu situaciju, koja može da se završi i bežanjem s posla, bežanjem iz te firme.
Naravno da je to karakteristično za sve zemlje. Srbija je povoljno tle za tako nešto. Srbija je zemlja u tranziciji, na prelasku iz jednog u drugi sistem, zemlja u kojoj je mnogo neuspešnih privatizacija, bez ili sa zakasnelom kontrolom. Srbija je, zbog egzistencijalne ugroženosti, surovih uslova opstanka radnika na radnom mestu, gde se smanjuje broj radnika, izuzetno povoljno tle za zlostavljanje na radu.
Čuli smo malopre razne primere kako se to čini, počev od toga da se radnik onemogućava da radi, da se lišava svih odgovornosti, obaveza i radnih zaduženja i da mu se stavlja do znanja da je suvišan; do toga da se zatrpava obavezama i zadacima koje ne može da stigne da završi, da je izložen stalnim kritikama, prigovorima itd., pod stalnim stresom i kritikom.
Vraćam se na ono pitanje ko su najčešće žrtve zlostavljanja u Srbiji. Opet radnik. Malopre smo čuli od gospodina ministra da od svih žrtava zlostavljanja uopšte preko 50% čini zlostavljanje na radu. Naravno, vrlo je moguće da žrtva zlostavljanja bude i rukovodilac, ali je to u sferi mogućeg, najčešće je to radnik i najčešće on plaća račune, kao što je inače platio račune za sve procese koji su se održavali u Srbiji. Naravno, odnosi se pre svega na novozaposlene, na one koji su proglašeni tehnološkim viškom, na one pred penzijom, a ne daj bože ako se neki radnik usudio da uoči i prijavi nepravilnost u radu ili da traži bolje uslove rada, eto odlične šanse da bude predmet zlostavljanja.
Želim da ukažem na jednu pojavu u Srbiji koju smatram značajnom. Smatram da sada, prilikom donošenja ovog zakona treba upozoriti na najvažniju stvar, a to je primena zakona. Glavno pitanje je kako prepoznati šta je zlostavljanje, a šta je striktna primena Zakona o radu. Tu će biti problem i glavno pitanje i mislim da se treba time pozabaviti.
Zašto to kažem? U Srbiji ima veoma mnogo pitanja gde poslodavci gledaju da zloupotrebe Zakon o radu i prođu bez posledica čineći zlostavljanje. Samo nekoliko primera: recimo, žrtvu zlostavljanja raspoređuju sa jednog radnog mesta na drugo, kako kažu - u interesu posla. Nude na potpis anekse ugovora, a ako ih radnik ne potpiše, u skladu sa Zakonom o radu gubi posao. Prave preraspodele radnog vremena, nude rad u smenama van mesta stanovanja, teraju zaposlene da rade dvokratno. Oni bahatiji neredovno daju plate, ne uplaćuju doprinose, vređaju i teraju na prekovremeni rad bez naknade, seksualno uznemiravaju, ucenjuju da se prihvate nemogući uslovi rada i sl.
Dakle, apsolutno je moguće da se radnik rasporedi na drugo radno mesto u interesu posla; apsolutno je moguće da se ponudi aneks ugovora. Šta je ključno pitanje – da li je to rezultat zlostavljanja ili objektivnih potreba u firmi? Ponovo upozoravam, kada je ovaj zakon u pitanju, glavno pitanje jeste njegova primena i prepoznavanje itd.
Ono što bih da istaknem kada je u pitanju ovaj zakon jeste da on utvrđuje, na neki način, četiri nivoa, kako bih rekao, kad je u pitanju sprečavanje, odnosno zaštita od zlostavljanja. Prvi prioritetno insistira na tome, prednost daje preventivnim merama i sprečavanju da dođe do zlostavljanja, što je logično i normalno i što svakako treba podržati. Predviđene su mere i obaveze, pre svega obaveze poslodavca jer je on taj koji je dužan da stvori takve uslove rada u kojima će biti onemogućeno zlostavljanje zaposlenih. Drugo, ako već dođe do toga, zakon predviđa zaštitu zaposlenih na dva načina, a prvi je da insistira i daje prednost mirnom rešavanju tog spora, uz posredovanje. Skoro smo, ako se sećate, prošle godine, razgovarali o jednom zakonu, Zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova. To je ta varijanta.
Šta podrazumeva mirno rešavanje sporova? Da onaj ko je žrtva zlostavljanja ima pravo da pokrene postupak za zaštitu. Poslodavac je obavezan da ponudi posredovanje; sporazumno određuje, i onaj ko je žrtva zlostavljanja i onaj ko to čini, posrednika. Data je jedna šira lepeza ko može da bude posrednik; može da bude neko ko je sa spiska samog poslodavca, neko ko je sa spiska organa ili organizacija koje se bave time, pa i udruženja koja se bave time, ali uvek je najvažnije da to mora da bude neutralna ličnost, ličnost koja uživa poverenje, jer je on taj koji vodi postupak posredovanja.
Dobro je takođe i što je data mogućnost da predsednik sindikata učestvuje u tom sporu. Dobro je, i uvek će biti dobro, kada se sindikati na pravi način uključuju kada je u pitanju zaštita zaposlenih.
Takođe je dobro to što su u pripremi ovog zakona učestvovali svi socijalni partneri, jer se na sve njih odnosi. Dobro je što se odnosi na sve poslodavce, dakle, ne samo one u firmama, kako mi to obično kažemo, već i na one u državnim organima, organima jedinica lokalne samouprave, teritorijalne autonomije itd., jer i tu i te kako ima zlostavljanja radnika na radu.
Četvrti, kada se zaštita zaposlenog ne obavi na miran način, uz posredovanje, ostaje sudska zaštita, koja je naravno isto tako hitna kao i kada je u pitanju posredovanje. Na taj način omogućuje se da ta institucija bude u funkciji zaštite zaposlenih. Konačno, sankcije su predviđene za sve one koji se ne pridržavaju zakona.
Završiću sa tim da zakon daje dobru osnovu, ali glavni posao će biti primena zakona. Glavni posao je prepoznavanje šta je to zlostavljanje i glavni posao je da država energično svojim merama učini da se do kraja zaštite svi oni koji su moguće žrtve. Daćemo punu podršku Predlogu ovog zakona.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, samo u nekoliko rečenica želim da iskažem stav Poslaničke grupe SPS-JS. Čuli smo od gospodina ministra da naš pravni sistem ne poznaje volontiranje, ali ga život, mogu čak reći i tradicija, i te kako poznaje. Volontiranje se, ili možda je bolje reći dobrovoljni rad bez naknade, javlja u raznim oblicima, od tradicionalnih oblika pružanja uzajamne pomoći; setimo se, u mnogim krajevima Srbije se to naziva moba, kada su se ljudi okupljali na dobrovoljnoj bazi i pružali pomoć jedni drugima u raznim situacijama.
Bez obzira na različita mišljenja, želim da podsetim na jednu vrstu dobrovoljnog rada, a to su omladinske radne akcije. Omladinske radne akcije su bile prepoznatljive u ovoj zemlji; u vreme kada su održavane veoma su doprinele razvoju ove zemlje, na njima su se pored puteva, pruga i mostova pravili i ljudi. I te kako velika poruka i od tada... Dakle, volontiranje, dobrovoljni rad je postojao i on postoji. On nije bio pravno regulisan i dobro je da ga na ovaj način i pravno regulišemo.
Želim da istaknem neke stvari kada je volontiranje u pitanju. Ponavljam, kada je Poslanička grupa SPS-JS u pitanju, ako volontiranje ima za cilj da učini dobrobit nekom drugom, drugoj organizaciji ili za opšte dobro, ako je neprofitno, ako je van radnog zakonodavstva, ako doprinosi aktivnom uključivanju građana u društvene procese i razvoju humanijeg i ravnopravnijeg demokratskog društva jednakih mogućnosti, kao i poboljšanju kvaliteta života građana, za nas socijaliste je to sasvim dovoljan razlog da damo svoj glas za ovaj zakon. Dakle, mi podržavamo samu ideju, suštinu dobrovoljnog rada.
Kada je u pitanju sam tekst, želimo da istaknemo da ima potrebe još detaljnije razgovarati o svakom od ovih rešenja. Zašto? Da bismo dobili jedan zakon koji bi apsolutno do kraja obradio tu oblast i svakom bio u interesu.
Zakon prepoznaje tri kategorije: volonter (onaj koji dobrovoljno radi), organizator volontiranja (onaj koji to organizuje) i korisnik volontiranja (onaj koji ima vajde od toga). Svi oni treba da budu zaštićeni. Naravno, uz podršku zakonu gde su zaštićeni volonter i korisnik volontiranja, ali treba još jednom pogledati onaj deo koji govori o ugovorima, da li na neki način onemogućavamo organizatoru volontiranja, da li treba to učiniti jednostavnijim i lakšim, a sve u cilju da razvijamo i podstičemo ovu delatnost?
Želim da ukažem na još jednu mogućnost, na šta treba obratiti pažnju. To su zloupotrebe volontiranja (to je čak jedno načelo u zakonu), da ne bude u tom smislu da se zameni rad i da ne bude sticanje dobiti. Onda ono više nema smisla.

Dvadeset minuta. Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospodo iz Ministarstva, pošto opet nemam priliku da pričam sa ministrom, dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću kao ovlašćena reći nekoliko reči o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Pre svega, ponovo izražavam čuđenje zašto su ovakva dva zakona, kao što su zakon o sprečavanju zlostavljanja na poslu i zakon o volontiranju, spojena. Zaista ne vidim način, niti vezu da oni mogu da budu spojeni, sem, ako mogu da prokomentarišem, što je u Srbiji sve više volontera, radnika volontera koji idu na posao da rade za dobit nekog drugog, zajednice pre svega, jer platu ne primaju.
Dakle, kada govorimo o zakonu o sprečavanju zlostavljanja na poslu, moram da počnem od toga da se zakon skoro godinu i po dana nalazi u skupštinskoj proceduri, ali da zbog nekog razloga vladajućoj većini on nije bio interesantan, da se stavi do sada na dnevni red. Moje skromno mišljenje je da je ovaj zakon, uz Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o sprečavanju diskriminacije, ali i dobar Zakon o radu, jedan od tih zakona koje svaka zemlja koja za sebe misli da je demokratska mora da donese, i zbog toga pozdravljam želju većine da ga stavi na dnevni red.
Ali, kada posmatram malo analitički to otezanje da se stavi na dnevni red, ali i način na koji je zakon pisan, jer je, prema mišljenju Unije poslodavaca, radnika, sudija i nas skromnih političara, zakon prilično nedorečen, to samo za sebe na neki način govori.
Uz sve to, kada pročitate u obrazloženju zakona da za primenu zakona u Srbiji neće biti potrebna nikakva dodatna sredstva, to je nešto što samo može da izazove vrlo gorak osmeh na licima nas koji mislimo da zakon treba da bude donet i da je važan za zemlju Srbiju.
Zašto to govorim? Da li ste možda pratili, gospodo iz Ministarstva, kako je tekao put zakona u javnosti? Koliko nedoumica su imale sudije? Da li smatrate da im je potrebna edukacija? Mislim da im je potrebna edukacija. Ona nešto košta. Zatim, da li smatrate da će poslodavci, direktori javnih preduzeća, recimo, morati da idu na neku edukaciju koja se tiče komunikacije, ili veštine upravljanja ili ljudskih prava? Mislim da treba da imaju i moraju da imaju tu obavezu To isto tako nešto košta. Dakle, ako kažemo da ne treba nikakav novac, sem onaj koji je predviđen u budžetu za edukaciju, mislim da to nije adekvatan odgovor, tim pre što vi u članu 7. stav 2. govorite isto ovo što i ja. Dakle, nešto se ne slaže.
Kada govorimo o zlostavljanju kao fenomenu, to naravno nije novi fenomen, niti je fenomen koji se tiče samo Srbije u tranziciji, niti samo zemalja u tranziciji; podaci su da se on skoro u svim zemljama, razvijenim i nerazvijenim, na isti način pojavljuje, ali ono na šta se poslednjih desetak godina obraća pažnja to je ta priča o zlostavljanju na poslu ili mobingu.
Pa, šta je to zlostavljanje na radu i šta je zapravo taj mobing? To je zapravo psihološki teror koji se odnosi na komunikaciju sa pojedincem, i ta komunikacija je neprijateljska ili neetična. Ta vrsta terora se ponavlja u jednom periodu. Različite definicije različito tretiraju taj period, ali je neki srednji rok šest meseci. Dakle, učestalost je velika; sve to dovodi do mentalne, psihosomatske i socijalne patnje žrtvi, odnosno do toga da se menja psihičko i fizičko stanje žrtve.
Oblici psihološkog maltretiranja su zaista brojni i vrlo raznovrsni. Nekad su tako perfidni da samo žrtva može da ima uvid jer su upućeni i prepoznatljivi samo njoj. Navešću neke od oblika zato što mislim da javnost treba da zna, a to je prilika da i mi poslanici u Skupštini malo o tome popričamo, jer se neki od tih oblika ovde dešavaju. Recimo, jedan od njih je kada se poslaniku onemogući adekvatna komunikacija čestim prekidanjem i upadanjem u reč, ili kada se poslanik sprečava da dovrši misao do kraja. Takođe, ono što je specijalnost odavde iz Skupštine jeste da se neverbalna komunikacija sa žrtvom nikako ne može uspostaviti; izbegavaju se pogledi, recimo, na ovu stranu sale, ne primećuju se znakovi kao što je podizanje ruku i sl.
Mobing je i sprečavanje ili ograničavanje normalnih socijalnih kontakata i odnosa. To je i ugrožavanje same ličnosti i reputacije žrtve. To su kritike bez razloga, prigovori, kontrole, kazne, ponižavajući zadaci. Takođe, to je i neargumentovan napad na kvalitet rada onog ko je zlostavljan na poslu. Ali, jedan od najdrastičnijih je ugrožavanje psihičkog i fizičkog zdravlja pojedinca. Psihička tortura na radnom mestu vrlo često je otvorena i brutalna, ali je katkad rafinirana – recimo, žrtvi se daje da obavlja silne besmislene zadatke, veliki broj zadataka sa kratkim rokovima, a onda joj se love greške i kažnjava se oduzimanjem sredstava za rad.
Evo, ono što je poznato i poslanicima i celokupnoj javnosti, poslednje što smo videli jeste primer državnog sekretara Marka Karadžića. Možda bi bilo lepo da se otvori to pitanje, pa da nam objasnite da li je vama bilo poznato da je čovek zlostavljan na radu.
Jedan od načina na koji se vrši zlostavljanje na radu jeste i da se žrtvi daju poslovi koji ne odgovaraju njenoj stručnoj spremi. To je tipični politički obračun sa političkim neistomišljenicima: dešava se, recimo, posle promene vlasti, posle promene Vlade i formiranja nove vlade da svi oni koji su bili u prethodnoj vodećoj garnituri odmah dobijaju radna mesta koja ne odgovaraju njihovoj stručnoj spremi, pa ili sede za praznim stolom, kako se to kaže, i nemaju nikakve zadatke ili su u nekom potpuno podređenom položaju.
Ipak, mislim da najdrastičniji primer zloupotrebe i zlostavljanja na poslu jeste ugrožavanje života žrtve. Recimo, jedan od tih primera jeste to što neki zaposleni ne mogu da ostvare pravo na godišnji odmor, ne mogu da ostvare pravo na svoje slobodne dane, ili rade prekovremeno, ili ih ubacuju u jednu, drugu ili treću smenu bez ikakvog reda i dovode ih do toga da ih zlostavljaju na poslu.
Srpska varijanta mobinga, koja je vrlo izražena u poslednje vreme, jeste rad na crno, gde se žrtvama zlostavljanja na poslu oduzimaju sva prava iz domena rada.
Šta bi bio krajnji cilj zlostavljanja na poslu? Potreba zlostavljača da žrtva napusti svoje radno mesto. Na taj način može da se reši i pitanje onih zaposlenih koji nam nisu po volji, koje možemo da oteramo na taj način što će sami otići sa svog radnog mesta, jer onda nemamo nikakve obaveze da im platimo sve ono što im država propisuje.
Ko može da bude žrtva mobinga? Svako od nas može da bude žrtva mobinga, tim pre što ljudi uglavnom ćute, što se plaše za svoje radno mesto. Ovde imam izjavu gospođe Lakićević-Stojačić, kada je predstavljala zakon. Ona mi se dopada, pa ću je pročitati: „Većina zaposlenih u Srbiji prepoznaje strah od gubitka posla kao strah sa najjačim intenzitetom. Taj strah je čak jači i od straha za zdravlje i to je idealna situacija za mobing, jer zaposleni sa takvim strahom mogu dugo da trpe zlostavljanje na poslu. Taj problem se ne može rešiti samo zakonom i zato apelujemo na poslodavce i sindikate da budu partneri protiv zlostavljanja na poslu“. Dakle, taj strah je nešto što je vrlo važno i što svako koristi.
S druge strane, ljudi su preplašeni za svoj status i za svoje radno mesto i zato najčešće oćute zlostavljanje, i svoje, ali bogami i ono koje se dešava u njihovoj radnoj okolini. Prema podacima udruženja „Stop mobing“, u Srbiji je 2008. godine bio 1281 slučaj zlostavljanja na radu. Među žrtvama mobinga ima malo više žena, mada je stereotip da je mnogo veći broj žena zlostavljanih na radu nego što je broj muškaraca. Dakle, prema statističkim podacima, malo je više žena nego muškaraca. Uz to je vrlo zanimljiv podatak da najveći broj, preko polovine onih koji su zlostavljani na poslu zapravo čine oni koji su mlađi od 30 godina, mada je isto tako veliki procenat onih koji su stariji od 50 godina.
Da je zlostavljanje na radu i te kako prisutno u našim firmama govori i podatak Viktimološkog društva Srbije da je tokom 2008. godine 51% svih žrtava koje su okrenule njihov telefon upravo prijavio zlostavljanje na radu.
Ono što mi se čini da treba da kažem, a mislim da je veoma važno, i što nas kao društvo treba posebno da zabrine jeste sklonost samog društva, a naročito okoline u kojoj se dešava zlostavljanje na poslu, da se navikne na nasilništvo i da se nasilništvo posle nekog vremena doživljava kao nešto normalno i uobičajeno. Često se dešava da i sama žrtva počinje da sumnja da ona nije u redu i da traži udeo vlastite krivice u svemu tome.
Još jedna predrasuda koju treba razbiti jeste da je mobing najčešće povezan sa privatnim firmama. Prema poslednjim statističkim podacima, najveći broj zlostavljanja na radu je u organima državne uprave, u ministarstvima i sekretarijatima, zatim u školstvu, zdravstvu i kulturi, što je frapantno, jer upravo te ustanove i institucije treba da predstavljaju društvenu preventivu ovakvim pojavama.
Ko pomaže žrtvama zlostavljanja na poslu? Ako pogledamo društvo, društvo je prilično nespremno i prilično ravnodušno prema ovom problemu i prema žrtvama. Ako se traži od radne okoline, onog ko je u situaciji da pomogne žrtvama zlostavljanja na radu, i ona se ponaša prilično ravnodušno, upravo zbog ovih strahova koji su vezani za gubitak statusa i gubitak radnog mesta.
Postoji samo mali broj nevladinih organizacija koje se bave pomaganjem žrtvama mobinga i treba ih pomenuti: svakog dana između pet i deset osoba okrene telefon nevladine organizacije „Antimobing“, koja je specijalizovana da pomogne žrtvama mobinga, a svaka druga osoba koja se javi Viktimološkom društvu Srbije je osoba koja prijavljuje zlostavljanje na poslu i žrtva je torture na poslu.
Zanimljivi su podaci, mislim da treba da ih pomenem, da se ne misli o Srbiji kao o crnoj rupi, ovo je problem sveta. U Nemačkoj, recimo, hiljadu samoubistava godišnje je direktno vezano za zlostavljanje na radu. U Švedskoj je 20% svih samoubistava godišnje direktno povezano sa zlostavljanjem na radu. Broj radnika koji u EU godišnje doživi torturu na poslu ili zlostavljanje na radnom mestu je preko dvanaest miliona, što je veliki broj i prilično visok procenat od 8%.
Zbog toga i svega ovog što sam rekla veliki broj nas koji se bavimo ovom oblašću zaista je očekivao ovaj zakon i mislio da ovaj zakon jeste rešenje da se ovaj problem sankcioniše, ali kada pogledamo kako je napisan zakon, onda zaista možemo da kažemo da se bojimo da je zakon pucanj u prazno.
Mobing je vrlo perfidna i specifična pojava i teško se dokazuje na sudu. Uz to, svi sudski procesi predugo traju. Ono što je najstrašnije, što je najveći gubitak za društvo jeste to što je žrtva uvek na gubitku. Ona očekuje od sudskog spora da donese olakšanje njoj samoj i da joj popravi ugled koji ima među prijateljima na poslu, kolegama, ali na kraju, žrtva je uvek izgubila. Taj sudski proces, kako god da se završi, ne donosi olakšanje žrtvi.
Zato vas molim da usvojite naše amandmane koji su išli u pravcu preciziranja nekih stvari u zakonu koje su ostale prilično nejasne. Recimo, neprecizno je kada napišete u članu 4. stav 1. da je „poslodavac dužan da u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu radnu okolinu…“ Prosto, šta je zdrava i bezbedna radna okolina? Svako od nas to zamišlja drugačije. Molim vas da tu stvar malo pojasnimo, kako bi onaj ko treba da primenjuje ovaj zakon imao potpuno jasne stvari koje su ispred njega.
Uz to, čini mi se da ovako napisan zakon može da dovede do toga da sudovi budu zatrpani radničkim tužbama i da se na ovaj način, uz višak restriktivnog tumačenja, radnici dovode do toga da ne mogu da budu zaštićeni.
Nadam se da vam je poznato da ovako napisan zakon nailazi na brojne komentare Unije poslodavaca, a i sindikata i sudova. Volim da budu čisti računi i da ono što kažem potkrepim, piše ovako: „Unija poslodavaca savetovala je privrednicima da se pripreme za trenutak kada zakon stupi na snagu, jer bi mogli biti izloženi zloupotrebama i plaćati kazne koje se kreću od 200.000 do 800.000, ne računajući troškove sudskog spora. U Uniji se pribojavaju da bi poslodavci mogli doći u situaciju da se brane od optužbi neradnika, koji bi time zaštitili svoju poziciju.“
Nataša Zavođa, direktorka Službe za pravne poslove i socijalni dijalog, kao primer navodi situaciju u kojoj tri radnika mogu da se dogovore i optuže poslodavca da je mobirao jednog od njih, a dvojica da se pojave kao svedoci. U preduzećima koja su u postupku restrukturiranja, upozorava ona, moglo bi se očekivati da se mnogi radnici pojave kao svedoci ili žrtve mobinga, jer će tako izbeći da dobiju otkaz godinu dana od sprovedenog postupka, što je u zakonu tako predviđeno.
Mogućnost zloupotrebe ne isključuje ni predstavnik Samostalnog sindikata Saud Šećeragić, koji kaže da bi deo nezadovoljnih radnika i na taj način mogao da pokuša da ostvari svoja prava. On očekuje da bi zloupotrebe mogle biti izbegnute ako se iskoristi mogućnost posredovanja u samoj firmi, u kojem učestvuje neutralna osoba koju prihvataju obe strane.
Da budemo potpuno jasni, DSS pozdravlja ulogu koju ste dali medijatoru, jer to dovodi do efikasnosti, ubrzava ceo postupak i odlaže nepotrebne sudske sporove, koji možda mogu da se izbegnu na ovaj način. Ali, da li mislite da medijator može da bude svako? Moje mišljenje je da ne može da bude svako i da tu dolazimo do pitanja edukacije, jer mi se čini da je to jedna tehnika koja treba da se nauči.
Došli smo do sudova, koji bi trebalo da imaju vrlo važnu ulogu u sankcionisanju nasilnika, ali mi se čini da se oni ovakvim predlogom nalaze između radnika, s jedne strane, i poslodavaca, s druge strane; da se nalaze u situaciji da niti imaju čvrste standarde, niti jasne kriterijume da procene ko je u pravu. Zbog toga mi se čini da je predlagač zakona propustio da mnogo preciznije definiše, sve dalje od toga šta je zlostavljanje, što takođe otežava sudovima da se opredeljuju i omogućava da različito tumače.
Takođe mi se čini da nisu iscrpljeni ni svi pravni instrumenti za tužbe protiv onih koji vrše zlostavljanje. O tome možemo da razgovaramo kada budemo govorili u pojedinostima.
Samo ću nekoliko stvari reći, kada je u pitanju zakon o volontiranju, jer će se moja koleginica iz Poslaničke grupe DSS gospođa Donka Banović ovim problemom baviti na jasniji i mnogo širi način, nego što sam ja za ovo kratko vreme mogla da kažem.
Takođe smatramo da je ovo vrlo važan zakon, pogotovo zato što prvi put reguliše jednu oblast koja je bila neregulisana zakonom, ali mi se čini i ovde, kao i kod prošlog problema, da želite da naše zakonodavstvo uskladite sa zakonodavstvom EU, a da ne polazite od realnog problema koji postoji u društvu i koji treba pokriti zakonom.
Zašto to kažem? Ne mogu da verujem da niste čuli za Crveni krst. Naravno, bespredmetno je da postavim na takav način pitanje, ali Crveni krst je humanitarna organizacija, bar je takva bila do devedesetih godina, kada su vaši koalicioni partneri preuzeli Crveni krst i koristili ga na način koji je sraman i skaradan i pretvorili ga u njegovu suprotnost.
Pođimo od toga da to jeste u načelu jedna humanitarna organizacija, koja zaista počiva na volonterima, i to na volonterima od osnovnoškolskog uzrasta, srednjoškolskog uzrasta, pa i onima koji imaju osamnaest godina i više. Ti volonteri su radili vrlo važan posao za svoju društvenu zajednicu, humanitaran posao, i sticali kontinuitet da kasnije, kada budu imali više godina i budu zreliji, takođe mogu svojoj zajednici da pruže nešto u vidu besplatnog rada. Sada ste vi...