Hvala na datoj reči, zaista ću biti vrlo kratak. Vrlo dobro sam razumeo šta je cenjena koleginica pročitala, i malopre a i sada. Ovo samo potvrđuje, još jednom ste sada potvrdili upravo ono što sam rekao – vi ste majstor da spinujete, da spajate nespojivo.
Ako ćemo na taj način da razgovaramo, vi niste ni spomenuli ništa u vezi s onim što sam spomenuo o Čačku. Naravno da internet postoji, i naravno da sam iz Timočke Krajine, istočne Srbije i naravno da znam sve to, ali, još jednom ponavljam, to su čaršijske priče. Još jednom ponavljam, nije u redu da u ovoj raspravi učestvujemo na ovaj način. Nadam se da ću sada i završiti ovu našu raspravu. Tvrdim, vi ste majstor za spinovanje i spajanje nespojivog. Hvala.

Gospođa Nataša Mićić ima reč. Izvolite, gospođo Mićić.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, najpre želim da primetim da je rasprava o Predlogu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu jedinstven primer aktivnog i revnosnog učešća poslaničke većine, što bi bilo pohvalno da prethodno niste glasali za spajanje rasprave sa materijom koja se tiče uređivanja volonterstva u ovoj zemlji.
Mislim da nema potrebe da nas iko ovde ubeđuje koliko je potrebno i važno sprečavati zlostavljanje, da smo toga svi svesni. Mnogo je važnije da se pozabavimo načinom i uzrocima zbog kojih do toga dolazi. Naime, jasno je svima da je ovaj zakon potreban, da je širok krug ljudi koji su zlostavljani u ovoj zemlji na svojim radnim mestima. Po nekim podacima, otprilike svako drugo lice je izloženo zlostavljanju.
Ono što je interesantno jeste da zlostavljan može biti bilo ko. To mogu biti i mladi radnici na početku svoje karijere, to mogu biti i oni koji su pred odlaskom u penziju, to mogu biti i oni koji su uspešni i vredni pa se sprečavaju da napreduju, a takođe mogu biti kako zaposleni tako i poslodavci.
Smatram da nije dobro diskutovati o ovom zakonu samo u smislu pravljenja atmosfere protiv poslodavaca, naročito protiv privatnih poslodavaca, jer u ovoj zemlji se zlostavljaju i zaposlena lica koja rade u državnim preduzećima.
Među razlozima zbog kojih dolazi do zlostavljanja na poslu svakako jeste i ta frustriranost našeg društva našom neposrednom prošlošću, zatim, dugotrajna tradicija koja je praćena strahom od gubitka posla, ali i jedan novi vid zlostavljanja koji je uveden na mala vrata zahvaljujući uvođenju partijske države, pa tako u ovoj zemlji postoji i politički mobing.
Međutim, smatram da je važno, pošto je zlostavljanje samo jedna vrsta nasilja, složićete se, da razumemo da nasilje u ovoj zemlji ima strukturalni karakter, ono je opšte. Dakle, svima nam je jasno da je i u porodici, i u školama, na ulici, u prevoznim sredstvima, na svakom koraku prisutno. Strukturalno nasilje znači (zato se ono povećava i indukuje) da država nema adekvatne odgovore na najgoru vrstu nasilja koja je vršena u ovoj zemlji. Za najgora krivična dela imamo toliko okrivljenih i optuženih, pa čak i osuđenih, koji su na slobodi.
Dalje, baveći se nasiljem treba reći da u korenu te reči stoji, odnosno koren te reči potiče od reči – sila. Kada uzmemo u obzir da je u ovoj zemlji na silu donet Ustav, na silu su otimani mandati, na silu je prodat NIS, i mnogi drugi važni akti su u ovoj zemlji doneti na silu, onda ne možemo očekivati da se jedno pitanje selektivno sada može rešiti bez uvažavanja ovih opštih društvenih prilika i okolnosti.
S obzirom na to da ovde ne postoji ni jedan jedini poslanik, bez obzira na to kojoj političkoj stranci pripada, koji ne podržava sprečavanje zlostavljanja, mislim da je Ministarstvo rada zapravo imalo lak zadatak. Zadatak Ministarstva rada je bio samo da jasno definiše u čemu se sastoje te radnje zlostavljanja, ko su subjekti koji podležu zlostavljanju i sam postupak.
Ono što je dobra strana zakona jeste da je predviđen jedan dvofazni postupak. To predviđanje posrednika je, naravno, dobro i važno; ne treba zatrpavati sudove ako se najpre može unutar jednog preduzeća taj posao završiti, ali je vrlo nejasna procedura postavljanja samog posrednika, kao i njegovo određivanje, njegova edukacija. Čak mislim da je veoma kratak rok za primenu, pošto preduzeća imaju rok od 60 dana da primene ovaj zakon. Uzimajući u obzir da je u tome jedan letnji mesec, jul, izražavam bojazan da će ovaj zakon u tom delu, koji ima dobrih strana, imati poteškoća sa primenom.
Ono što je veoma loše to je da ste potpuno izostavili definisanje radnji zlostavljanja i stoga sam podnela amandman na član 6. Dakle, to zlostavljanje može biti fizičko, psihičko i seksualno uznemiravanje. Tačno sam definisala, opisala sam te radnje i nadam se, ako hoćete da popravite taj zakon i ako hoćete da efikasnost primene zakona poboljšate, da ćete taj amandman prihvatiti.
Drugi amandman koji sam podnela odnosi se na definisanje samih subjekata, pošto nisu sva lica obuhvaćena ovim zakonom, ali o tome su pričali i neki drugi poslanici. Dakle, tu su i lica koja rade privremene i povremene poslove, zatim pripadnici vojske, studenti i učenici na praksi, lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju kod poslodavaca, volonteri i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu poslodavca. Smatram da bi trebalo, radi jasnije definicije tih subjekata, da prihvatite ovaj amandman.
Poslanička grupa LDP ne može glasati za ovaj zakon ukoliko ne prihvatite ove izmene koje će ga poboljšati.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Tijana Nikolić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, pred nama je danas Predlog zakona o volontiranju. Značaj volonterskih aktivnosti je višestruk kako za državu i društvo u celini, tako i za same volontere. Naime, volontiranjem se razmenjuju iskustva, stiču znanja, razvija se briga o drugima i to dovodi do stvaranja solidarnijeg i humanijeg društva.
Međutim, značaj donošenja zakona o volontiranju ogleda se prvenstveno u tome što se ovim zakonom uvodi u pravni sistem pojam volontiranja kao dobrovoljnog pružanja usluga određenom licu ili usluga za opšte dobro, i to bez naknade. To je vrlo bitno jer naša dosadašnja zakonska regulativa nije poznavala pojam volontiranja u ovom smislu.
Donošenjem zakona o volontiranju obezbediće se pravna zaštita volontera, ali i zaštita korisnika njihovih usluga. Naime, ovaj zakon predviđa pre svega da volontiranje može da obavlja lice koje ima najmanje 15 godina, a oni koji su mlađi od 18 godina to mogu da čine samo uz pismenu saglasnost roditelja ili staratelja.
Ovaj predlog zakona vrlo precizno definiše prava volontera, od kojih je jedno vrlo bitno, a to je pravo da od organizatora volontiranja dobiju potvrdu o obavljenom volontiranju, što je od izuzetnog značaja za studente fakulteta koji dosledno primenjuju Bolonjsku deklaraciju, te im se za upis u narednu godinu traži određen broj sati društvenokorisnog rada.
Volonter takođe ima pravo da bude osiguran u određenim slučajevima u kojima su njegov život i telo ugroženi. Zatim, ima pravo na zaštitu privatnosti svojih podataka, pravo da bude upoznat sa svim detaljima usluga i aktivnosti koje će obavljati i pravo da raskine ugovor sa organizatorom u bilo kom momentu, bez ikakvog obrazloženja, osim u slučaju da to nanosi nenadoknadivu štetu nekom licu.
Kada je reč o zaštiti korisnika volontiranja, u slučaju da su u pitanju društveno osetljive grupe, kao što su deca, stara, onemoćala lica ili osobe sa invaliditetom, volontiranje u tim slučajevima nemaju pravo da obavljaju ona lica koja su lišena potpuno ili delimično poslovne sposobnosti i roditeljskog prava, zatim lica koja su pravosnažno osuđena za krivična dela protiv života, tela, polne slobode, braka, porodice itd.
Ono što je novina u odnosu na dosadašnju praksu jeste obaveza organizatora da, pre svega, registruje svoju organizaciju kao volontersku u nadležnom ministarstvu, zatim, da podnosi godišnji izveštaj o radu i, što je najvažnije, vodi evidenciju o volontiranju. Evidencija o volontiranju podrazumeva opis kompletnog programa volontiranja, njegovog trajanja, obuke koju su volonteri prošli, njihove lične podatke, podatke o korisniku i broju volontera koji su učestvovali.
Prošle godine bili smo svedoci ogromnog interesovanja koje je vladalo za učestvovanje u organizaciji Univerzijade koja je održana u Beogradu. Deset hiljada mladih ljudi se prijavilo, prošlo obuku i dalo svoj doprinos ovoj manifestaciji. Oni su stekli nova iskustva, ali su i prikazali ono što su naučili. Nekoliko hiljada volontera učestvovalo je u organizaciji Evrovizije, Beogradskog maratona, završnog turnira Jadranske lige, a njih 300 je učestvovalo u organizaciji juče završenog teniskog turnira Serbia open.
S obzirom na to da se u budućnosti očekuje da Srbija organizuje slične, a možda i zahtevnije manifestacije, smatram da je neophodna zvanična evidencija volontera u Srbiji.
Veoma je važno napomenuti i da je primećeno da u državama sa razvijenom tradicijom volontiranja postoji uočena značajna ekonomska dobit koju volonteri svojim aktivnostima daju nacionalnoj, regionalnoj ili lokalnoj ekonomiji. Milioni građana širom Evrope svakog dana učestvuju u volonterskim aktivnostima. Tako, na primer, u Velikoj Britaniji godišnje volontira 23.000.000 ljudi, što proizvodi radnu snagu od oko 180.000 radnika koji rade puno radno vreme. Procenjena ekonomska dobit od zvaničnog volontarizma u Velikoj Britaniji je šezdeset pet milijardi evra godišnje.
Ipak, ono što je bitnije od svega što sam navela jeste neophodnost da ideja i svest o pozitivnim stranama volontarizma zaživi u Srbiji. U Univerzalnoj deklaraciji o volontarizmu stoji da je volontiranje jedna od osnova građanskog društva kojim se afirmišu pacifizam, jednakost, sloboda, ravnopravnost, solidarnost.
Nažalost, među našim građanima i danas je veliki broj onih ljudi koji sa skepsom gledaju na motive mladih volontera i volonterki. Tačno je da volontiranje donosi određene koristi i da izvestan broj mladih ljudi počinje volontiranje iz utilitarističkih pobuda. Međutim, uverena sam da posle izvesnog vremena provedenog na rešavanju društveno važnih problema, pomoći marginalizovanim grupama i sličnim situacijama dolazi do podizanja nivoa svesti kod mladih ljudi o tim važnim temama.
Volontiranje, kao što sam već rekla, predstavlja dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili drugom licu bez naknade. Međutim, kao dugogodišnja volonterka u obavezi sam da istaknem da volontiranje znači i upoznavanje drugih ljudi, drugih kultura, sticanje prijateljstava, razvijanje znanja, veština, rad na sopstvenom razvoju i osvešćivanju. Volontiranje znači učiti, usavršavati se, udruživati se, pomagati. Volontiranje znači biti čovek. Mladi ljudi svojim volontiranjem nikome ne poklanjaju svoje slobodno vreme, znanje, veštine, uloženu energiju; oni ulažu u sebe, u svoje organizacije, u svoje zajednice, u državu kao celinu. To ulaganje isplati se pre ili kasnije.
Zato vas pozivam da zajedno širimo ideju volonterizma u Srbiji i u danu za glasanje podržimo ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem poslanici Nikolić. Narodni poslanik gospođa Donka Banović ima reč.

Gospođo predsednice, pridružujem se kolegama koje su na neki način protestovale zbog toga što je skupštinska većina odlučila da ova dva zakona spoji u jednu tačku. Ova dva zakona su potpuno različita. Jedina sličnost je da dolaze iz istog ministarstva. Po toj logici, mogli bismo da organizujemo jednu veliku sednicu gde će biti samo jedna tačka i da zamolimo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da nam dostavi sve što ima spremno, pa ćemo to završiti za jedan dan. Kao što, recimo, često radimo i kad su u pitanju zakoni iz oblasti poljoprivrede.
Dakle, govoriću o zakonu o volontiranju. Zahvaliću se koleginici koja je govorila pre mene, jer je ona dosta lepih stvari rekla o tome šta je volontiranje, zašto je dobrovoljni rad jako značajan za svaku zajednicu pa i za našu, tako da ja o tome neću govoriti, mislim da se tu svi slažemo, fokusiraću se na sam tekst Predloga zakona.
Naš pravni sistem do onog trenutka dok se ovaj zakon ne izglasa ne poznaje volontiranje kao dobrovoljno pružanje usluga za opšte dobro ili za dobro drugog lica bez naknade ili, da kažem, bez finansijske koristi, tako da bi se moglo reći da je, to kažu oni koji smatraju da treba da postoji ovakav zakon, ovaj zakon značajan zato što se volontiranje uvodi u naš pravni sistem i jasno se pravi razlika u odnosu na radno angažovanje lica po osnovu ugovora o delu ili radu van radnog odnosa.
Kad se i u obrazloženju zakona ističe da je zakon potreban kako bi se volontiranje razlikovalo od nekih drugih oblika rada ili radnog angažovanja, to automatski ukazuje da mi imamo problem jer nam se mešaju razne vrste rada i da u toj oblasti postoji i rad na crno, da postoji zloupotreba pod firmom volontera. Veoma često možemo da pročitamo i znamo da volontere ili „dobrovoljce“ veoma često poslodavci koriste da obavljaju neke njihove poslove, a da to nije nikakav volontarizam, odnosno dobrovoljni rad, nego rad na crno.
Kao što su kolege pre mene govorile, volontarizam doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg društva, a ima i ekonomski značaj. Nadam se da niko ovde ozbiljno ne misli da će samim tim što ćemo doneti ovaj zakon odjednom ojačati značaj volontiranja i svima biti jasno koliko je volontarizam važan za jednu zajednicu. Ono što mene plaši, to je da će i ovo ostati mrtvo slovo na papiru. Uvešćemo mi taj pojam u naš pravni sistem, međutim... Kao što je koleginica pomenula, u Velikoj Britaniji ima 23.000.000 registrovanih dobrovoljaca ili volontera, a Velika Britanija nema zakon o volontiranju. Imala sam tu sreću da sam boravila na Univerzitetu u Edinburgu i tu sam saznala da studenti na tom univerzitetu imaju volontersku organizaciju koja je stara trista-četiristo godina. Dakle, nemaju zakon, ali imaju tako razvijenu tradiciju.
U našem Zakonu o visokom obrazovanju ima jedan član koji govori o tome i praktično je otvorio vrata fakultetima da mogu da krenu sa volonterskim radom studenata, gde bi se studenti ohrabrivali da obavljaju neke volonterske aktivnosti, a imali bi koristi; naglašavam, ne finansijske koristi, nego koristi jer bi se taj njihov rad cenio na taj način što bi se bodovalo kada se procenjuje ispit itd. Znam da malo fakulteta to koristi, da nisu prepoznali tu mogućnost ni profesori; studenti su verovatno prepoznali, ali pretpostavljam da nisu mogli da se izbore sa tim.
Dakle, neki smatraju da je ovaj zakon veoma značajan. Pretpostavljam da i Vlada smatra da je zakon značajan, ali ako smatrate da je toliko važan, onda je i Predlog zakona mogao da bude bolji.
Primedbe koje DSS ima na predlog ovog teksta grupisaću u nekoliko celina. Inače smo podneli oko 30-35 amandmana, pa kada budemo razgovarali u pojedinostima o ovom zakonu, onda ćemo i o tim amandmanima.
Na primer, moj prvi šok, da kažem, prilikom čitanja ovog zakona vezan je za član 3, gde predlagač kaže da se volontiranjem, u smislu ovog zakona, ne smatra obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka u skladu sa zakonom i drugim propisom. Meni ovo zvuči neverovatno. Moguće da je predlagač zakona imao nešto na umu, što se ne vidi iz ovog člana. Reći da volonteri koji su angažovani u akcijama Crvenog krsta, da taj njihov rad nije dobrovoljni rad, odnosno da nije volontarizam, prosto je neverovatno.
Ne znam da li znate, ali recimo u prošloj godini, znači u 2009. godini, u Crvenom krstu bilo je angažovano 60.000 povremenih volontera i 10.000 stalnih volontera. Šta su ti volonteri koji učestvuju u akcijama Crvenog krsta? Da li su to sad radnici na crno, ilegalci, koji su viđeni za kazne kod sudije za prekršaje? Malo ovo karikiram, ali prosto hoću sve nas da podstaknem na razmišljanje; sad ćemo imati zakon o volontiranju, gde će stajati da ljudi koji volontiraju u Crvenom krstu nisu volonteri ili da te aktivnosti nisu volonterske.
Ne znam da li su kolege poslanici stigli da pogledaju, ali mi smo dobili izveštaj o radu Crvenog krsta 7. aprila 2010. godine; inače, oni nas svake godine redovno izveštavaju o svojim aktivnostima za prethodni period, ovaj izveštaj smo dobili pre jedno mesec dana. Oni nabrajaju sve aktivnosti koje su imali, ali kažu da je među aktivnostima u prošloj godini najznačajnije bilo obezbeđivanje odgovarajuće pravne regulative kao osnove za aktivnosti Crvenog krsta.
„Značajni napori učinjeni su da uloga organizacije Crvenog krsta bude na pravi način definisana u ...“, pa nabrajaju zakone gde je njihova uloga na pravi način definisana, govorim o prošloj godini, pa je tu Zakon o transfuziološkoj delatnosti, pa je tu Zakon o javnom zdravlju, Zakon o bezbednosti u saobraćaju, Zakon o vanrednim situacijama i civilnoj zaštiti, to je jedan od novijih zakona, a dalje stoji u njihovom izveštaju: „... a Crveni krst Srbije je na adekvatan način zastupljen i u Predlogu zakona o volontiranju.“ Čitam vam rečenice iz izveštaja Crvenog krsta Srbije za 2009. godinu.
Ne znam koju su oni varijantu zakona čitali. Znam da je bilo nekoliko nacrta i radnih verzija. Vi ste dosta pročistili od, recimo, prve radne verzije koja je bila, ali ljudi koji rade u Crvenom krstu su u zabludi, njih ovaj zakon ne tretira na adekvatan način.
Još ću govoriti o članu 3. Tu takođe navodite da se volontiranjem u ovom zakonu ne smatra obavljanje usluga ili aktivnosti koje su uobičajene u porodičnim, prijateljskim ili susedskim odnosima. Takođe mi je jasno šta je predlagač zakona hteo da kaže. Nisam pravnik, ali mislim da ne postoji zakon ili propis koji će vam jasno definisati šta su to prijateljski, šta su to susedski odnosi, i šta nisu.
Ukoliko, na primer, moj sin tri puta nedeljno ode do prodavnice i nekoj starijoj komšinici (koja ne mora ni da bude iz iste zgrade, može da bude iz susedne zgrade) kupi namirnice u prodavnici i to joj odnese zato što ta osoba ne može to da uradi, da li je to ilegalna aktivnost ili to spada u susedske odnose?
Inače, ima nekih članova ovde koji su tako prenormirani i, što bi rekla deca, bez veze unose zabunu. Ova tačka vam uopšte ne treba, pogotovo zato što se ti prijateljski odnosi razvijaju u tom radu, tako da ukoliko volonter radi sa korisnicima volontiranja duže vreme naravno da će se razviti i prijateljski odnosi. Ukoliko stanuju u blizni, onda se to može podvesti pod susedske odnose, tako da smatram da je ova tačka potpuno nepotrebna.
Ono što takođe zabrinjava tiče se glave pet, gde imate ugovor o volontiranju, pa onda član 18. koji govori o tome šta ugovor o volontiranju obuhvata, pa se tu kaže – ime i prezime volontera, mesto njegovog prebivališta, odnosno boravišta, i još neki podaci koje taj ugovor treba da sadrži.
Ono što zabrinjava, neko ovde reče da će postojati evidencija volontera... Dosta ljudi voli da učestvuje u raznim projektima, i to je njihova privatna stvar, oni ne vole da budu u nekakvim evidencijama. No, razumem i predlagača zašto hoće da postoji ugovor o volontiranju i zašto je važno, ali postavlja se pitanje ko će i kako raspolagati tom bazom podataka i ko će imati pristup? Pretpostavljam da je to Ministarstvo, ali se iz Predloga zakona to ne vidi. Sve ovo treba vrlo pažljivo raditi, s obzirom na to da smo usvojili jako važan zakon, a to je Zakon o zaštiti podataka.
Zamerka na član 11, gde su uslovi za volontiranje, tu su samo dva stava; prvi stav kaže – volontiranje može da obavlja lice koje ima najmanje 15 godina. Drugim rečima, ne može da obavlja lice koje ima manje od 15 godina. Ovo je na prvo čitanje razumljivo, međutim, mislim da niste dovoljno razmislili o ovome, jer na taj način apsolutno isključujete osnovnoškolsku populaciju.
Govorim o tome da rano treba početi raditi sa ljudima, odnosno sa decom, a pretpostavljam da je cilj ovog zakona da se populariše volontarizam, dobrovoljni rad. Ne možemo ovim zakonom da zabranimo da deca učestvuju u nekim dobrovoljnim akcijama kao volonteri. Otkako je sveta i veka toga je bilo i to je uglavnom bilo izraženo... zvali smo je vršnjačka edukacija, gde bi obično odličan učenik dobrovoljno u školi organizovao časove svojim drugarima. Govorim o tome, apsolutno se to tiče edukacije.
Dali smo, pogledaćete amandman, jedan veoma koristan amandman u ovom smislu, gde smo veoma precizno dali uslove gde mogu učenici osnovnih škola ili mlađi od 15 godina da učestvuju i u kakvim aktivnostima, potpuno smo dali precizne… Svesni smo koliko je to teško, ali ne možete da nemate neku aktivnost do 15, 16. godine, a onda da očekujete da dete sa 17 ili 18 godina razume značaj svega toga. Morate malo ranije o tome da govorite i da uvodite u praksu.
Isti ovaj član: „Lice mlađe od 18 godina“, dakle od 15 do 18, „može da volontira uz pismenu saglasnost...“, to smo amandmanima ispravljali, nigde niste upotrebili reč „roditelj“. U ovom zakonu ne postoji reč „roditelj“, postoji samo zakonski zastupnik ili staratelj. Pokušali smo amandmanom da popravimo tekst.
Kada bude rasprava u pojedinostima, onda ćemo razgovarati o pojedinostima. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i predstavnici predlagača, moram da izrazim lično zadovoljstvo što je ovaj zakon na dnevnom redu, posebno što sam u toku prethodne sednice, odnosno prošle sednice, napomenula kako bi bilo bitno da usvojimo ovaj zakon, kako je već dosta dugo u skupštinskoj proceduri. Veoma sam srećna ako imam bar 0,1% uticaja na to.  
Još jednom ću citirati Alberta Ajnštajna i ono što smo jako često koristili, da je „svet opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji ćute i gledaju i ne preduzimaju ništa“. Verujem da ja lično svakako ne spadam u ljude koji ćute i ne preduzimaju ništa. Mi smo ovaj citat često koristili kada smo govorili o nasilju u porodici. Ne kažem da smo mi taj problem rešili, ali smo svakako nešto što je bilo privatno i porodično okruženje izmestili kao jedan društveni problem.
Mislim da i mobing moramo, možemo i uspevamo da izmestimo kao jedan društveni problem, jer priča o mobingu u jednom društvu i predlaganje pozitivnih zakonskih vrednosti jeste, u stvari, pretenzija jednog društva da postane civilizovanije, humanije i pravičnije.
Sasvim je sigurno da je Predlog ovog zakona izazvao brojne polemike kako organizacija civilnog društva, Unije poslodavaca i sindikalnih organizacija, tako i samog građanstva. Stoga bih dala jednu malu sugestiju, a verujem da su i predstavnici Ministarstva razmišljali o tome, a to je da možda na neki način definišu pojavne oblike zlostavljanja na radnom mestu, upravo zbog nedovoljnog poznavanja, nedovoljnog razumevanja i mogućnosti zloupotreba ovog zakona od strane neradnika u odnosu na radnike, jer mislim da je cilj ovog zakona upravo da zaštitimo one ljude koji su vredni, sposobni i izvršavaju svoje radne obaveze.
Pod pojavnim oblicima zlostavljanja prvenstveno mislim na davanje ponižavajućih poslova radniku van njegove stručne spreme i radnog iskustva. Iz ličnog kontakta sa građanstvom primetila sam da upravo u javnim i državnim preduzećima dolazi nekad do takve zloupotrebe i želela bih da napomenem da ovaj problem nije prisutan samo u privatnim preduzećima, već podjednako u svim organizacijama.
Takođe, ogovaranje i stalne kontrole i kritike, kako od strane rukovodstva, tako i od strane kolega, bez osnova i razloga, napadi na zdravlje zaposlenog, premeštanje u drugu kancelariju ili na neka druga mesta bez dovoljno obrazloženja i dovoljno razloga, nepozivanje na sastanke, oduzimanje sredstava za rad, sindrom praznog stola (mislim da je to bio jedan slučaj novinarke koja mi se jednom obratila, gde je bilo uskraćeno korišćenje telefona, interneta, a od nje su se očekivali isti radni rezultati), takođe, pretrpavanje obavezama.
Upravo zbog takvih stvari i zbog nemešanja sa Zakonom o zabrani diskriminacije, onim odredbama koje definiše zakon o radnim odnosima ili o radu, mislim da bi neke stvari trebalo malo konkretnije definisati. Isto tako, moja skromna sugestija je da posrednik ili medijator, verujem da ćete to urediti nekim podzakonskim aktima, treba da ima određena znanja i određene osobine.
Kao što mislim da ćete verovatno jednog dana doneti podzakonski akt kojim će se definisati rad sa osobama koje su trpele višegodišnje zlostavljanje, iz prostog razloga što ti ljudi vremenom gube na samopouzdanju i prave češće greške i samim tim možda gube određene radne sposobnosti jer im se ne pružaju adekvatni uslovi.
U svakom slučaju, smatram da je dobro uvođenje medijatora, da je dobro uvođenje hitnosti postupka jer radni sporovi pred sudovima znaju da traju godinama. Dobro je i to što slučaj ne zastareva pola godine, jer nekad je ljudima potrebno mnogo hrabrosti da se odluče da prijave zlostavljanje. Žalosno je to što svi statistički podaci ukazuju da su žene te koje više trpe zlostavljanje na radnom mestu, i da su to mladi ljudi između 20 i 30 godina, kao i oni ljudi između 40 i 50 godina.
U svakom slučaju, mislim da Srbija daje još jedan signal da postaje humanije i civilizovanije društvo i da Srbiji jeste potreban ovakav zakon. Verujem, kao i za sve druge zakone o kojima sam govorila, da ovaj zakon ne treba da bude nešto gde ćemo vršiti politizaciju, nego nešto što ćemo podržati i pokušati da što bolje zajednički implementiramo, jer nas tek nakon usvajanja čeka ogroman posao. Verujem da ima posla i za Ministarstvo i za nas narodne poslanike da građane upoznamo sa zakonskim mogućnostima, da ih ohrabrimo da ih koriste i da im pomognemo gde god je to moguće. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Zoran Antić ima reč.