Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SNS, DSS - Vojislav Koštunica i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Antiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i moji prethodnici pre svega bih se koncentrisao na ovu tačku koja se odnosi na istraživanje i razvoj, pa zatim na ovaj sporazum sa EFTA zemljama, zato što smatram da su u ovoj zajedničkoj objedinjenoj raspravi te dve tačke najvažnije.
Što se tiče istraživanja i razvoja, nema sumnje da imate podršku SNS kada je u pitanju istraživanje i razvoj, kada je u pitanju ulaganje u nauku. Ne bih mnogo da komentarišem, radi javnosti dao bih do znanja da pozajmljujemo nekih 200.000.000 evra, da je plan da nekih 420.000.000 evra mi kao država treba da izdvojimo, ta dodatna sredstva.
Ono što meni kao poslaniku, a verujem i mojim kolegama iz poslaničke grupe, najviše smeta u ovom predlogu zakona je to što stičemo utisak da ni sami niste sagledali kako ćete na pravi način da potrošite ta sredstva. U obrazloženju imamo jako šturo naznačeno za šta su namenjena ta sredstva. Po meni su čak neki ciljevi delimično i nerealni, kao recimo cilj da se 1400 srpskih naučnika na neki način vrati i inkorporira u našu nauku. Pre će biti da ćemo ovim sredstvima ojačati naučne institucije i da će jedan broj naučnih radnika opet naći uhlebljenje van ove zemlje. Isto tako, nejasno je za koje projekte će konkretno biti potrošen ovaj novac. To je ono što je za nas veliki problem.
Opredeljenje za naučno-tehničke parkove je dobro opredeljenje i ono je već dugogodišnje. Do sada skoro ništa nije u Srbiji urađeno po tom pitanju, iako su bila velika obećanja Vlade. Nadam da ćete prilikom realizacije tih naučno-tehnoloških parkova biti potpuno svesni da je prerađivačka industrija, uopšte uzev industrija, u unutrašnjosti Srbije. Beograd živi od izvoza, od uvoza, od trgovine, finansijskih usluga, nekretnina, tako da bi po mom mišljenju prioritet trebalo da imaju naučno-tehnološki parkovi u Nišu i Kragujevcu. Sprega privrede i nauke bi trebalo da nam omogući da stvorimo proizvode sa kojima možemo da izađemo na svetsko tržište, a kojih faktički u Srbiji danas nema, jer se sve svodi na neku primarnu proizvodnju i na izvoz čelika, gvožđa, obojenih metala. U potpunosti zavisimo od tog izvoza.
To je ono što je najveći problem, po nama, u ovom predlogu zakona. Ne vidim da vi imate potpunu viziju. Sve se svodi na to da gde god možemo, u bilo kojoj oblasti, uzimamo kredite. Na taj način pokušavamo delimično da rešimo problem spoljne nelikvidnosti, da popunimo neke devizne rezerve, a da se efikasnost trošenja tih kredita i plan trošenja i neka dugoročna vizija, nažalost, ne vide. Iz ovog predloga, naročito iz obrazloženja, to uopšte ne vidim.
Želeo bih još da podsetim u par reči da nam je javni dug preko deset milijardi evra, da je od 2008. godine faktički, od kada je ova vlada formirana, porastao za blizu milijardu i po evra. Svaki dan taj dug raste za dva i po miliona evra. Krajnje je vreme da prilikom zaduživanja izvršimo neku ozbiljniju analizu, izađemo sa nekim ozbiljnijim strategijama, da bismo iz tog zaduživanja mogli da crpimo i neke efekte u budućnosti, u smislu razvoja domaće privrede i boljeg položaja naših građana, odnosno većeg standarda.
Što se tiče ovog sporazuma sa EFTA zemljama, za mene je on bio povod, pre svega, da govorimo o liberalizaciji koja se sprovodi od 2000. godine naovamo. Sa liberalizacijom ste krenuli u startu, dolaskom na vlast, mislim na partije DOS-a. Od 2000. godine imali smo liberalizaciju, pre svega, uvoza, popunili ste prodavnice; liberalizaciju kreditnih tokova, omogućili ste građanima da se zadužuju, da uz pomoć kredita kupuju tu robu. Krenuli ste u privatizaciju, podstakli ste potrošnju. Prodavali ste firme ovih deset godina. Kakav je proces privatizacije, nije trenutak o tome govoriti, koji su efekti svega toga. Zaduživali ste se maksimalno. Došli smo u situaciju da je taj spoljni dug preko 22-23 milijarde evra.
Nakon svega, mislim da je evidentno da smo stvorili jednu lažnu sliku o ekonomskom napretku Srbije u prethodnom periodu, da je taj model sasvim sigurno iscrpljen, model koji se zasniva na tuđoj akumulaciji. Preko je potrebno da se okrenemo svojoj privredi. Naravno, pre svega izvozu, proizvodnji, a situacija se tu pogoršava iz dana u dan, naročito je pogoršana u prethodnoj godini.
Bilo bi logično da se posle takve politike koja je bila vođena u prethodnom periodu malo zastane, da se analiziraju efekti te politike, da se vidi šta u toj politici liberalizacije koja je bila sprovođena u prethodnom periodu može da se ispravi, da se popravi stanje kada je u pitanju domaća privreda, jer mi, kao što sam malopre rekao, nemamo šta da izvozimo.
Ono što mi izvozimo su uglavnom berzanski proizvodi, eventualno primarni proizvodi. Sve to zavisi od toga hoće li tražnja za čelikom, gvožđem, eventualno za obojenim metalima da poraste u Evropskoj uniji. Jednostavno, spektar proizvoda sa kojima mi izlazimo na svetsko tržište izuzetno je slab, efekti su izuzetno niski, a mi u prethodnih deset godina ništa nismo uspeli da uradimo, makar na supstituciji tog uvoza koji smo imali.
Kada pogledate strukturu uvoza u 2009. godini, ona je katastrofalna: 60% je roba široke potrošnje; 30% tog uvoza, od nekih jedanaest milijardi evra, koliki je bio u prethodnoj godini, odlazi na sirovine i repromaterijal. Ova vlada, ova vlast za ovih deset godina nije mogla da obezbedi da ne uvozimo sirovine i repromaterijal! Nije mogla da obezbedi tu proizvodnju u našoj zemlji. Toliko je katastrofalna situacija kada je u pitanju proizvodnja u Srbiji.
Da ne govorim o tome da u prerađivačkoj industriji u 2009. godini imate strahovit gubitak radnih mesta, da su strahovita zaduženja privrede i da privatna privreda faktički preko zarada i smanjenje troškova kroz otpuštanje rešava probleme sa nagomilanim dugovima.
O svemu tome je trebalo da se vodi računa prilikom kreiranja jedne nove ekonomske politike, ili bar promene ove ekonomske politike koja je vođena do sada. Nažalost, to ne primećujem iz ovog predloga, koji podrazumeva dalju liberalizaciju spoljne trgovine, pre svega iz političkih razloga, da bismo se što pre približili Evropskoj uniji, eventualno ušli u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Ekonomski efekti dosadašnje liberalizacije i, ako hoćete, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i Trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom koji je sledio stvarno su poražavajući.
Tada ste nam, isto kao i sada, obećavali rast izvoza. Tog rasta izvoza nema. U prethodnoj godini on je čak i opao za nekih 20%. Obećavali ste nam sofisticiraniju proizvodnju. Ni toga nije bilo. Obećavali ste veći nivo stranih direktnih investicija. U prethodnoj godini on je opao na 1.300.000.000, u odnosu na 2008. godinu kada je bio 1.800.000.000. U februaru, znači pre dva meseca, imate strane direktne investicije u vrednosti od samo trideset miliona evra. To je jedan katastrofalan nivo, podseća na onaj treći kvartal prethodne godine kada je to bilo nekih stotinak miliona evra. Smešno je za zemlju naše veličine.
To najbolje pokazuje da ni ona obećanja koja ste imali... A da ne govorim o konkurentnosti naše privrede. Malopre sam govorio – uvoz sirovina, repromaterijala. Vidi se da mi nismo konkurentni ni na domaćem tržištu, cenovno nismo konkurentni, a kamoli da izađemo sa nekom proizvodnjom na strano tržište.
Znači, ona obećanja koja su pratila liberalizaciju trgovine sa EU nisu ispunjena, a ista ta obrazloženja, još malo pa preslikano obrazloženje imate prilikom ovog sporazuma sa EFTA zemljama.
Što se tiče tog političkog dela, pošto je ovaj ekonomski deo i ova ekonomska logika potpuno izostala, kao što izostaje godinama unazad, i u tom političkom delu ima jako puno problema. Što se tiče pridruživanja EU, i tu morate da revidirate dosadašnje stanove i da budete svesni trenutnih dešavanja u EU, da su ona jako nepovoljna kada je u pitanju dalje proširenje EU. To se pre svega odnosi na nas; možda će da se provuku Hrvatska, Island, kao zemlje koje treba da budu naredne u tom procesu pridruživanja EU, ali sve ozbiljne analize kažu da ćemo morati ipak da sačekamo bar još pet-šest godina u odnosu na one planove koje smo imali ranije i da će to možda biti tek 2020. godine, a treba preživeti do 2020. godine.
Sama fiskalna kriza u zemljama Evropske unije i problem integracija na ekonomskom planu unutar EU staviće političke promene i proširenje sasvim sigurno u drugi plan. To je danas više nego očigledno. Ne bih se nešto posebno na to obazirao. To je danas jasno, rekao bih, svim građanima Srbije. Jedino nije jasno Vladi Srbije, koja i dalje nastavlja sa istom pričom, nastavlja istim putem kojim je krenula godinama unazad, ne prihvatajući realnost, a realnost se bitno izmenila.
Kada je u pitanju pridruživanje STO, mislim da nas i tu čeka jedno ozbiljno preispitivanje, da to što do sada nismo ušli u STO nije neki veliki minus za nas. Kao što rekoh, mi u toj liberalizaciji nismo dobili niti neku ekonomiju većeg obima, niti smo kroz specijalizaciju uspeli da popravimo ekonomsku poziciju naše zemlje, niti smo uspeli da obezbedimo veći priliv tehnologija. Samo je u prethodnoj godini od ukupnog uvoza deset posto išlo na opremu, a imamo već u ovoj godini kroz strukturu uvoza i dalji pad ulaganja u opremu. Naša preduzeća su potpuno nezainteresovana za proizvodnju. Jednostavno, ne postoji ambijent u kojem bi proizvodnja mogla da se razvija. Prema tome, mi nemamo sa čime da izađemo u svet.
Taj sporazum sa STO neće značiti skoro ništa našoj privredi. Biće veliki problem za poljoprivredu, pre svega za stočarsku proizvodnju, jer se nameću dodatni uslovi od strane Turske i Brazila u međusobnim pregovorima. Videćemo kako će sve to da izađe. Što se tiče voća i povrća, i tu imamo puno problema. Pretpostavljam da će i ti pregovori sa STO položaj naših voćara da učine lošijim nego što je bio do sada.
Kamo sreće da ste se malo više okrenuli poljoprivrednicima, sa nekim novi predlogom, u smislu da se omogući da ovu setvu nekako izdrže, da ove cene nafte koje rastu iz nedelje u nedelju (a rašće i ubuduće, jer je očigledno da je neminovna depresijacija dinara) premoste, da poseju, da bismo imali šta da uberemo ujesen. Jer, i ovo što smo do sada imali u privredi Srbije i ovaj privredni rast kojim se hvalite dobrim delom je bio zahvaljujući poljoprivredi. Imali smo dve uzastopne rodne godine. Zahvaljujući tome, mogli ste da se hvalite čak i pozitivnim trendom, odnosno pozitivnim privrednim rastom. Da nije bilo toga, bio bi i te kako negativan. Ali, ne može to večno i ne mogu poljoprivrednici preko svojih leđa da izdržavaju ovu zemlju i da pospešuju privredni rast i našu ekonomiju.
Kada sve ovo sagledate očigledno je da Vlada nije imala volju, ili još uvek nema volje, da bitno preispita ekonomsku politiku koju je vodila do sada, da se okrene popravljanju konkurentnosti naše privrede, da krene da se bori za izvozni sektor. Ako je potrebno, da krene u svako preduzeće i da izvrši analizu troškova, analizu potrebne tehnologije, ulaganja, od sektora do sektora, da bismo imali sa čime da izađemo na to svetsko tržište.
Još uvek se ide u zaduživanje. Još uvek se stvara iluzija da ćemo ulaskom u EU ili bilo koju međunarodnu instituciju automatski popraviti standard građana. Sve je to najobičnija iluzija, kao što je bila iluzija o značaju liberalizacije i otvorenosti naše zemlje prema svetu od 2000. godine naovamo.
Zahvaljujem na vremenu. Nadam se da će Vlada pod hitno krenuti da menja ekonomsku politiku, da to bude u interesu građana, da bude u interesu privrede, a ne u interesu nekih jeftinih političkih obećanja. Hvala.

Narodni poslanik Miloš Radulović. Izvinite. Gospodine ministre, izvolite. Gospodin Đelić.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, zahvaljujem se predstavnicima političkih grupa koji su izložili argumente. Hteo bih da u najkraćim crtama predstavim ovih sedam zakonskih predloga koji su danas pred vama. Imamo tri predloga koja su vezana za nauku, istraživanje, intelektualnu svojinu, tri koja su vezana za infrastrukturu naše zemlje i, napokon, važan sporazum o slobodnoj trgovini sa četiri evropske zemlje.
Dozvolite mi da vam tim redosledom predstavim argumente zbog kojih Vlada predlaže da Skupština usvoji ove zakonske predloge, imajući u vidu njihov karakter koji nedvosmisleno unapređuje ekonomsku situaciju u našoj zemlji i, što je veoma bitno, omogućuje nam da ubrzamo investicije u infrastrukturu, tzv. tradicionalnu, tvrdu, onu infrastrukturu koja će pomoći da se plovidba Dunavom lakše odvija, da žitelji našeg glavnog grada ali i svi oni koji dolaze da ga posete mogu bolje da cirkulišu. Takođe, pojavljuju se mogućnosti da mnogo bolje reagujemo na vanredne situacije poput onih koje trenutno imamo, nažalost, na jugu naše zemlje. Onda tek one investicije u ljude, u našu naučnu i tehnološku infrastrukturu i obezbeđivanje mnogo bolje pozicije za naše pronalazače u velikom svetskom pokretu, a naročito u Evropi, u domenu patenata i ekonomije znanja. To je sve ono što bi, čini mi se, moglo da obezbedi u ovom cenjenom domu ako ne potpuni konsenzus, onda se nadam da veliki broj političkih grupacija koje su u opoziciji može da podrži ove predloge.
Počevši od ova prva tri, u domenu nauke, istraživanja i intelektualne svojine, pred vama je ono što je predstavljeno u momentu rasprave u ovom domu, pre nekoliko nedelja, kao nužni komplement izmena Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakona o inovacionoj delatnosti, a to je ovaj aranžman sa Evropskom investicionom bankom, koji na razini naše nauke stvarno ima istorijski karakter.
Ovo je prvi put da Srbija, u ovom momentu velike domaće i međunarodne krize, pronalazi dovoljno snage da kaže da će naša budućnost biti u domenu znanja, da će Srbija u 21. veku prestati da izvozi pametne ljude, da bi počela da izvozi u mnogo većem obimu pametne proizvode.
Ovaj aranžman sa Evropskom investicionom bankom jeste kredit, ali to je kredit pod uslovima najkvalitetnije finansijske institucije u svetu. Radi se o kreditu na dvadeset godina, sa šest godina počeka, i to pod sledećim finansijskim uslovima: radi se o okvirnom sporazumu, sa tranšama koje ne mogu biti manje od deset miliona evra, od kojih će svaka imati sopstvene finansijske uslove.
U ovom momentu, mogu da kažem da ono što će biti izbor za povlačenje svake od tih tranši, i tu ćemo imati tu dozu fleksibilnosti koju Evropska investiciona banka ne daje uvek, ali ovoga puta je dala Srbiji, u ovom momentu je fiksna kamata 4,021% na dvadeset godina, sa šest godina počeka, a promenljiva je euribor plus 0,812, što u ovom momentu predstavlja nešto manje od 1,8% na godišnjem nivou, tako da prva tranša... Kada, očekujem sa velikom većinom glasova ovog doma, operacionalizujemo ovaj istorijski sporazum za našu nauku, za naše istraživanje, mi ćemo sigurno krenuti sa ovom fiksnom kamatom, 1,8% na dvadeset godina, sa šest godina počeka.
To su izvanredni uslovi, naročito kada ih uporedimo sa namenama, o kojima je bilo reči u izlaganjima predstavnika političkih stranaka, ali dozvolite mi da ipak ponovim neke najbitnije. Na ovaj način finansiramo i neke stvari koje se finansiraju uglavnom sa kreditima koji su mnogo skuplji i mnogo kraći. Oprema, naučna oprema koja je toliko potrebna našim institutima i fakultetima, koja je potrebna da se izrode novi patenti za našu nauku, uglavnom se finansira kreditima od nekoliko godina, najduže pet. Ovog puta ćemo biti u stanju da je finansiramo i na dvadeset godina.
Ista je stvar sa bitnim elementom ovog programa, a to je povratak naše naučne dijaspore. Retko kad se može obezbediti novac za ovakvu namenu. Veoma je bitno to što ćemo mi to moći da uradimo na razini onoga što će biti puni efekat povratka naših koji su otišli u svet, da im damo dve decenije i, verujte, u tom periodu oni će višekratno vratiti naciji ovo ulaganje u njih, nema nikakve dvojbe.
Imamo u ovom aranžmanu jedan veoma pragmatičan i štedljiv princip. Polazi se od one infrastrukture koju imamo. Ne idemo na nešto što je nužno i spektakularno, nego na ono što je isplativo i efikasno. Zbog toga će adaptacija postojećih zgrada i laboratorija nositi dobar deo ovog aranžmana, nekih sedamdeset miliona evra ukupno sa opremom.
To znači, na primer: ona zgrada Rektorata u Novom Sadu koja odavno zvrji prazna kao avetinja, ili pak naša naučna „Venecija“, velika zgrada Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu koja tone već više od dvadeset godina, ili ono što je dobra ideja koja je pokrenuta pre više od dvadeset godina, kao istraživačke stanice na Zvezdari (danas je to samo nekoliko hektara sa nedovršenim zgradama), to su sve stvari koje ćemo ovim sredstvima u roku od tri do pet godina u potpunosti dovršiti.
Tako ćemo uložiti na najefikasniji i najštedljiviji mogući način i osposobiti i iskoristiti u potpunosti ono što su prethodne generacije odvojile, modernizovati i staviti u pogon za nešto što će biti ekonomija znanja za 21. vek.
Drugi element je investicija u ljude. Srbija ima jedno veliko bogatstvo, i samo jedno, a to su njeni ljudi: naši ljudi koji su u zemlji danas, oni koji su zbog teške nedavne istorije otišli, među kojima mnogi (i to su teške odluke) razmišljaju o tome da li su osposobljeni uslovi da bar deo karijere posvete ponovo našoj zemlji. Ovaj aranžman omogućava da dvadeset miliona evra bude upotrebljeno za ljudske resurse, za pregovore sa našim najistaknutijim naučnicima, jer povratak nije lak ni za njih, a ni za našu naučnu zajednicu. Moramo na svakom pojedinačnom slučaju dokazati da je to nešto što dodaje domaćoj naučnoj zajednici, a ne oduzima.
Zbog toga, uz povratak naših naučnika iz dijaspore imamo i šest miliona evra za dovršetak odavno započetih temelja za stabilnu infrastrukturu Istraživačke stanice Petnica, kao i značajna sredstva za izgradnju bar hiljadu nekomercijalnih stambenih jedinica za naše naučnike (preostalih pet lamela u Bloku 32b, kao i u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu). U proteklih deset godina uočeno je da se one porodice koje u svojim redovima imaju vrhunske naučnike, inženjere, koje su u stanju da dobiju ovakvo stambeno rešenje, u mnogo većoj meri opredeljuju za Srbiju kao bazu sopstvenog života, i tu smo svi na dobitku.
Da bi celo društvo imalo pristup ekonomiji znanja, a zauzvrat, da bi ta ekonomija znanja, koja nije ništa drugo nego Srbija koja izvozi veoma skupe proizvode i na taj način, na jedini trajni način obezbeđuje bolje plate i penzije i stabilnost našeg dinara... To je razlog zašto idemo na formiranje i izgradnju jednog centra za popularizaciju nauke u Bloku 39, koji će imati mobilne jedinice u Srbiji.
Mogu već danas reći, od momenta kada smo počeli raspravu o ovim temama, od momenta kad smo razgovarali o aranžmanu, nekoliko opština iz unutrašnjosti je došlo sa veoma interesantnim projektima prema Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja, da u sopstvenim sredinama obezbede infrastrukturu koja će mladima i manje mladima u regionu, okrugu obezbediti pristup znanju. Mi ćemo takve projekte podržati. Očekujemo da svi osnovci i srednjoškolci sa njihovim roditeljima i učiteljima budu izloženi na jedan uzbudljiv način, primeren njihovom uzrastu, onome što ekonomija znanja nudi.
Poštovani poslanici, očekujem da i vi redovno budete gosti tog centra na jedan način koji će omogućiti vama, u vašoj ulozi da uočite ono što su izazovi ekonomije znanja za Srbiju, koju ulogu ona može da ima, koju ulogu vi možete imati u izgradnji jedne takve ekonomije znanja, kroz program seminara, kroz program rasprava, kroz dolazak naših eksperata iz dijaspore, stranih eksperata, poslanika koji rade u odborima za nauku i tehnologiju drugih parlamenata, da imate jednu infrastrukturu, mesto gde ćete moći na pravi način da raspravljate o ovim veoma bitnim stvarima. Naravno, neće biti zaboravljeni ni članovi izvršne vlasti, pre svega ministri, kao ni direktori domaćih i inostranih preduzeća.
To je važna infrastruktura, koja će u srcu Beograda pokazati u kom pravcu ide ne samo Beograd, nego cela naša zemlja.
Što se tiče delova koji se predviđaju za centre izvrsnosti, oni su naravno u korelaciji sa onim što su prioriteti upravo usvojene Strategije nauke i tehnološkog razvoja. Na taj način u Kragujevcu ćemo podržati napore Univerziteta i profesora Stojkovića, koji je odlučio da se vrati. Tako će biti izgrađen jedan moderan centar za istraživanje matičnih ćelija u Kragujevcu.
Što se tiče farmaceutske industrije, u krugu Kliničkog centra u Beogradu izdvojićemo šest hektara, u skladu sa radovima koji su predviđeni za revitalizaciju tog ključnog objekta, da bismo locirali naše potencijale i one koji će se tek razviti u domenu biomedicine, ali i imali matičnu instituciju za one pogone i ekipe koje ćemo imati i u Leskovcu, i u Zrenjaninu, i u Vršcu i u svim onim mestima u našoj zemlji gde postoji farmaceutska industrija. Mada se naučna i tehnološka politika ni na koji način ne može u potpunosti poistovećivati sa ravnomernim regionalnim razvojem, ona ima svoj komplement u tome.
Kada govorimo o centrima za poljoprivredu, mogu da kažem da imamo određene pogone, oni imaju teškoće u ovom momentu, ali od Čačka, preko Požege, Smederevske Palanke do Zaječara imamo interesantne mogućnosti u domenu onoga što, svi ćemo se složiti, jeste dobar deo naše ekonomske budućnosti, a to je poljoprivreda. Ali, ne poljoprivreda koja izvozi na tonu, ne poljoprivreda koja je ekstenzivna, ne poljoprivreda koja obezbeđuje drugima da formiraju dodatnu vrednost, nego poljoprivreda koja polazi od onoga što imamo kao kapacitet u domenu semenarske industrije, koja je danas pod velikim pritiskom velikih, moćnih kompanija. Ove investicije će ići ka tome da pomognu i Novom Sadu, i Zemun Polju i Kragujevcu da se izbore sa tom konkurencijom i da budu u stanju da u decenijama koje dolaze osvajaju naše, ali i regionalna i međunarodna tržišta.
Mogu samo reći da kroz ovo ide i infrastruktura u domenu superračunarstva, jer superračunarstvo jeste autoput ovog veka. Nacije koje ne budu u stanju da svojoj privredi i svojim naučnicima obezbede dovoljan kapacitet na računarima, da izvrše uvek zahtevnije eksperimente, do te mere… Danas su, primera radi, najnapredniji superračunari u stanju da simuliraju funkcionisanje ljudskog srca i efekte određenih potencijalnih terapija, na način da to bude ne samo neinvazivno, nego da bude u potpunosti bezopasno za ljudski život.
Od momenta kada je naša zemlja 2006. godine dobila od strane EU, to je jedan veliki kompliment posle nekoliko decenija od njegove smrti Milutinu Milankoviću koji je utemeljio početkom 20. veka u našoj zemlji jednu školu istraživanja efekata klimatskih promena, superračunarstvo je ono što će obezbediti i našem Hidrometeorološkom zavodu i mnogim drugim institucijama da postanemo referentni centar za praćenje klimatskih promena u jugoistočnoj Evropi; što je još važnije, da damo prave podatke, indicije i sugestije našoj poljoprivredi, da se sorte adaptiraju u odnosu na ono što je, po svemu sudeći, neminovno i što već danas vidimo (mnogo češće poplave, suše, erozija, tj. postepeno siromašenje onoga što je kvalitet naše zemlje).
Nije daleko, poštovani narodni poslanici, od jednog superračunara do onoga što naš seljak može da kultiviše i da zaradi. Taj put je kraći nego što je ikada bio. Glasajući za jedan ovakav sporazum, narodni poslanici, glasaćete zapravo za ono što će u velikoj meri biti ekonomska i socijalna budućnost naše zemlje.
Što se tiče preostala dva sporazuma u domenu intelektualne svojine, prvi je zakon o pristupanju Konvenciji o priznavanju evropskih patenata. Ona postoji još od 1977. godine i možda će se neki pitati zašto već tada tadašnja SFRJ nije pristupila toj konvenciji. Druga vremena, druga mišljenja; tada je bilo mišljenje da socijalistička zemlja Srbija ne treba da pristupi takvim aranžmanima. Zbog toga Srbija do sada nije mogla da iskoristi 4500 ispitivača koji rade pri Evropskom zavodu za patente. Naše ekipe u privredi i institutima, fakultetima imale su teže, komplikovanije uslove da, primera radi, mogu da deponujući patent u našem Zavodu za intelektualnu svojinu obezbede zaštitu njihovih ideja svuda u Evropi.
Ratifikujući ovu konvenciju, narodni poslanici, obezbedićete jednaku utakmicu nekima od najpametnijih među nama, onima koji danas imaju i znanje i preduzetnički duh da menjaju strukturu privrede Srbije i da deponuju patente koji će sutra biti novi proizvodi i nova dodatna vrednost kroz izvoz naše zemlje.
Treći element je predlog zakona o pristupanju Singapurskom ugovoru o žigovnom pravu. Radi se o nečemu gde smo mi već članica, a na ovaj način prihvatamo i one promene koje su usledile 2005. godine. U suštini, radi se o daljem pojednostavljenju procedure i mogućnosti da naši pronalazači na isti način kao i drugi, ovog puta ne na evropskom, nego na globalnom nivou, imaju mogućnost da prijave intelektualnu svojinu i da je zaštite svuda u svetu.
Nekoliko reči o tri zakona kojima se predlaže unapređenje naše infrastrukture. Prvi je donacija u iznosu od šest miliona evra, koja dolazi iz više korisničkih pretpristupnih fondova. Za one koji ne prate u detaljima, želim da kažem da je ovo budžet koji ne dolazi direktno iz našeg nacionalnog programa za pretpristupnu pomoć; postoji jedan deo koji u svakom finansijskom ciklusu Evropska komisija alocira za ceo region. Ovo je nešto gde je Srbija reagovala veoma brzo, koristeći odluku koja je donesena 9. decembra prošle godine kada je formiran i potpisan jedan okvir za finansiranje infrastrukture na zapadnom Balkanu; među prvima smo uspeli da predložimo projekte. U pitanju je šest miliona evra, koje ne moramo da povlačimo kao kredit, nego smo to sa konkretnim i jasnim projektima uspeli da dobijemo kao podršku.
To je nešto što ne znači samo (a znači mnogo) Beograđanima, jer to je u sklopu daljeg jačanja jednog aranžmana koji je potpisan pre sedam godina, za unapređenje celog sistema tramvaja i šina. Konkretno, za ovih šest miliona evra moći će da se izvedu radovi na rekonstrukciji tramvajske dvokolosečne pruge, tramvajske kontaktne mreže, kolovoza, trotoara, infrastrukture u Bulevaru kralja Aleksandra, od Vukovog spomenika do Ulice gospodara Vučića. Mislim da je ne samo u Beogradu, nego da je svima jasno zašto je toliko bitno da se ovi radovi što pre dovrše. Drugo, da se izvrše radovi na rekonstrukciji dvokolosečne tramvajske pruge, tramvajske kontaktne mreže, kolovoza, trotoara i instalacija u Karađorđevoj ulici.
Mislim da svi koji posete Beograd, a još više oni koji žive u Beogradu shvataju zašto su ove dve deonice od ključnog značaja za normalnu cirkulaciju u Beogradu i normalno odvijanje, ne samo ekonomsko, života u našem glavnom gradu.
Treća stvar se tiče potrebe pristupanja Republike Srbije Memorandumu o razumevanju o institucionalnom okviru inicijative za prevenciju i spremnost za nesreće za region jugoistočne Evrope. U najkraćem, naša zemlja nije još pristupila nečemu što je dogovoreno 2007. godine na nivou našeg regiona zato što još nismo institucionalno u tom momentu rešili ko se bavi vanrednim situacijama. Imali smo zatečenu situaciju da se delimično vojska, a delimično policija time bavila.
U međuvremenu je odlučeno da će taj kapacitet koji je toliko bitan, vidimo ga danas u Trgovištu, videli smo preko nedelje, nažalost, u Timočkoj Krajini… Sada je to locirano u specifičnom delu našeg MUP-a. Na ovaj način osposobljavamo našu zemlju da više ne bude prazne stolice kada kolege u jugoistočnoj Evropi dolaze da raspravljaju o nečemu što je i regionalno, jer vidimo i sami da su, nažalost, ovi problemi koje Srbija ima u ovom momentu problemi koje ima ceo region.
Znamo da ima dodatnih inicijativa i ideja. Znamo mogućnost da se u Nišu, zajedno sa Ruskom Federacijom, ojača jedan ovakav centar. Ovakva ratifikacija, tj. ovo potvrđivanje pristupanja Srbije je nužni preduslov. Poštovani narodni poslanici, mislim da nema apsolutno nikakvog razloga da oko ovakve stvari, toliko bitne za naše građane, ne postignemo maksimalni broj glasova u ovom cenjenom domu.
Napokon, sedmi zakon, bitan zakon, to je slobodna trgovina sa zemljama EFTA. Tu je nekada bilo mnogo više zemalja, ali većina njih su u međuvremenu postale punopravne članice Evropske unije. Pre svega, mislim na skandinavske zemlje i anglosaksonske zemlje kao što su Irska i Velika Britanija. Sada su u EFTA ostale dve velike i dve male zemlje. One veće, možda ne toliko po broju stanovnika, ali sigurno po uspešnosti njihovih privreda, jesu Švajcarska Konfederacija i Norveška. To su bitne zemlje za našu zemlju. Kada njima dodamo Island i Lihtenštajn imamo svake godine 255.000.000 evra razmene i, što je još bitnije, 1,8 milijardi evra direktnih investicija koje dolaze iz tih zemalja, pre svega iz Norveške, među njima je pre svega „Telenor“, ali i iz Švajcarske. Mogu vam reći da je jedna ovakva ratifikacija važan signal i za druga preduzeća iz Norveške i Švajcarske.
Imamo seriju drugih sporazuma koji se u ovo vreme dešavaju; naravno, ovi sporazumi ni na koji način ne ugrožavaju naš teritorijalni integritet. Srbija pristupa svim međunarodnim sporazumima u skladu sa svojim Ustavom i neće pristupiti ničemu što može na bilo koji način da ugrozi naš teritorijalni integritet. Ovo je jedan ekonomski sporazum, koji celovita Srbija potpisuje.
Ovo su, poštovani narodni poslanici, sporazumi koji su, s jedne strane u domenu intelektualne svojine, u domenu istraživanja i nauke, istorijski. Ovaj aranžman sa Evropskom investicionom bankom će nam omogućiti da idemo korak dalje i sa Bankom za razvoj Saveta Evrope. Ovo je baza koja nam je obezbedila da već danas, poštovani narodni poslanici, obezbedimo 23.000.000 evra za infrastrukturu naših fakulteta. Evo, u Novom Pazaru milion evra, za državni univerzitet u Novom Pazaru – 500.000 evra za opremanje, za taj naš najmlađi državni univerzitet, za laboratoriju koja će se baviti poljoprivredom, 360.000 evra za laboratoriju koja će se baviti energetskom efikasnošću i materijalima, 160.000 evra za opremanje jednog računarskog centra za taj centar. Sigurno da budućnost Novog Pazara u velikoj meri jeste u upotrebi te velike mladosti i energiji koja postoji u tom gradu i u tom regionu naše zemlje u ovom pravcu.
Nadam se iskreno da će sve poslaničke grupe na kraju, posle ove rasprave, videti razloge i argumente da podrže i ovaj sporazum sa Evropskom investicionom bankom i ove ratifikacije u vezi s intelektualnom svojinom, a za ovo drugo valjda je u interesu svih da i grad Beograd dobije šest miliona evra donacija, da se mnogo lakše ide i prema Zvezdari i prema Voždovcu, da ovo u Karađorđevoj ulici mnogo bolje funkcioniše; da možemo da u domenu plovidbe (to je sporazum koji nisam do sada spomenuo) na mnogo lakši način funkcionišemo sa Republikom Hrvatskom. Znamo da je kod Apatina potrebno mnogo više raditi da bi Dunav bio prohodan i na tom mestu. To je velika šansa, jer Srbija u ovom momentu punopravno učestvuje u izradi makroekonomske strategije za Dunav, koja će imati ishod sledeće godine tokom mađarskog predsedavanja i ratifikacije. I, da možemo da budemo prisutni kada se raspravlja na nivou jugoistočne Evrope o vanrednim situacijama, tj. da Srbija bez ikakve zadrške i bez ikakvih smetnji trguje sa četiri uspešne zemlje našeg kontinenta.
Čini mi se, poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, da ovde imamo elemente koji su nedvosmisleno pozitivni za budućnost naše zemlje, te apelujem na sve poslanike da se pridruže glasanju za ovaj zakonski predlog. Hvala puno na vašoj pažnji.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Narodni poslanik Miloš Radulović ima reč.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Pre nego što počnem diskusiju u vezi s ovih sedam zakona koje imamo danas na dnevnom redu, želeo bih da vas pitam, jer niste nam dali valjano objašnjenje, zašto mi uopšte u četvrtak, 13. maja nismo ovde vodili raspravu o ovim zakonima? Ako ste pozvali sedmoro ministara da prisustvuju, nije mi jasno kako se desilo da nijedan od tih ministara ne dođe u ovo skupštinsko zdanje i bude taj koji će da otpoštuje narodne poslanike i građane Srbije, da bismo o ovim zakonima u predviđenom roku vodili raspravu? Mislim da ste u krajnjem slučaju i vi odgovorni za to što građani Srbije imaju dodatne troškove zbog jednog radnog, da kažem neradnog, dana.
Gospodine potpredsedniče, posle ovih vaših reči mogu samo da kažem – blago nama, mi smo, po ovom vašem kazivanju, informatička Gvadalahara. Samo, nije mi jasno posle ovog vašeg poziva gde ćemo mi to da odemo i šta da obiđemo?
Podsetiću vas na vaše reči, jer vi ste, inače, poznati optimista, koji je mnogo toga obećao, a od tih obećanja mnogo stvari nije ispunjeno. Podsećam vas na ono što ste rekli pre nešto više od godinu dana u „Upitniku“. Na najavu krize, odnosno kada je kriza već zahvatila Evropu i ceo svet, došli ste u studio jedne televizijske stanice i euforično rekli da je Srbija izolovano ostrvo, koje neće pogoditi kriza, i zemlja u koju će da pohrle strani investitori, gde će da bude mnogo ulagača koji će da ulože novac u takvu zemlju, koja ima takav ambijent. Pošteno bi bilo, gospodine potpredsedniče, da kažete građanima koji su efekti toga i da kažete iskreno – pogrešio sam za to što sam izjavio. Tako rade odgovorni ljudi.
U okviru ove načelne rasprave osvrnuću se na ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora (Istraživanje i razvoj u javnom sektoru) između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Ovaj zakon se odnosi na projekat koji obuhvata adaptaciju postojećih zgrada i laboratorija, Istraživačku stanicu Petnica i Kampus Matematičke gimnazije, novu kapitalnu opremu za istraživanje, program ljudskih resursa sa ciljem da se privuče 1400 naučnika na radu u inostranstvu (žalosno je što ih ima mnogo više, a iz ovog vašeg izlaganja ne vidim kako ćete da privučete ni 200, a kamoli 1400 tih naučnih radnika), nove stambene zgrade za mlade istraživače u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, infrastrukturu za Ministarstvo za naučni i tehnološki razvoj, izgradnju naučno-tehnoloških parkova u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.
Ukupni troškovi projekta uključuju i kupovinu zemljišta. Sprovođenje projekta započeto je u avgustu 2009. godine i očekuje se da svoj završetak ima 2015. godine. Ukupna vrednost ovog projekta je 420.800.000 evra. Tu ste napravili finansijsku konstrukciju da 200.000.000 evra bude upravo ovaj kredit, da 25.600.000 evra bude instrument pristupne pomoći i da sredstva zajmoprimca, odnosno naša sredstva budu 195.200.000 evra, da će kredit da se isplati u najviše dvadeset tranši od po deset miliona evra i da je rok otplate dvadeset godina, sa grejs periodom od šest godina.
Demokratska stranka Srbije podržava sve ono što poboljšava uslove za rad mladih i njihov povratak u zemlju, ali nedostatak ovog projekta je, gospodine potpredsedniče, to što u obrazloženju niste dali detaljno opis radova i njihove stručne vrednosti i, što je najbitnije, odakle ćete da obezbedite 195.200.000 evra za ovaj projekat. Pretpostavljam da ćemo vrlo brzo ovde da imamo novu ratifikaciju nekog kredita, da bismo završili ovaj projekat.
Gospodine potpredsedniče, u 2009. godini Republika Srbija se zadužila za 3.300.000.000 evra. Podsetiću vas da smo samo u decembru mesecu ovde ratifikovali sporazume vredne sedamsto miliona evra, da smo već u 2010. godini u martu mesecu ratifikovali sporazume kojima smo se zadužili za novih 505.000.000 evra, da ste potpisali ruski kredit vredan 200.000.000 dolara, koji se odnosi na pokriće budžetskog deficita. Vratiću se na ove ratifikacije iz marta od 505.000.000 evra, tu je oko 160.000.000 evra upravo zaduženje koje je od komercijalnih banaka, sa komercijalnim kamatama, isto za pokriće budžetskog deficita.
U 2010. godini za očuvanje deviznog kursa ste povukli novu tranšu kredita iz stend-baj aranžmana sa MMF-om od 180.000.000 evra i već ste dostigli cifru od preko 1.300.000.000 evra povučenih sredstava iz stend-baj aranžmana sa MMF-om, teškog 2,9 milijarde evra.
Gospodine potpredsedniče, da li vi znate da ste prošle godine za odbranu kursa iz ovih sredstava upotrebili 659.000.000 evra za celu godinu, da ste za ovu godinu za nepunih pet meseci već potrošili 746.500.000 evra? Juče je bila najveća transakcija u akciji spasavanja kursa, kada ste potrošili devedeset miliona evra. Ovom dinamikom, ako bismo samo računali, mi ćemo samo u ovoj godini potrošiti minimum preko dve milijarde evra za odbranu kursa do kraja godine. Razlog je to što mnogo uvozimo, a praktično ništa ne izvozimo.
Na ovaj način ste ugrozili i one koji imaju ino-obaveze po osnovu kredita, jer svaka promena (juče je, odnosno danas, evro dostigao rekordnu vrednost u odnosu na dinar), makar od dinar, dodatno stvara obavezu naše države od 28,3 milijarde dinara. Pitanje je dokle će da dogura evro i koliko će još to da stvori novih obaveza po osnovu kursne razlike?
Povećali ste i javni dug. Na kraju 2008. godine javni dug je bio 25,6% bruto društvenog proizvoda. Prema informacijama koje je dala ministar finansija i koje daje Vlada, taj javni dug je krajem 2009. godine bio 31,5% BDP. Predsednik Boris Tadić je pre jedno mesec dana izjavio da je javni dug 35% BDP. Ekonomisti nas upozoravaju prostim zbiranjem brojki da je taj javni dug već preko 40% BDP. A novi krediti za ratifikaciju već čekaju.
Mi bismo voleli da Uprava za javni dug konačno izađe sa tačnom informacijom koliki je javni dug, jer u javnost se izlazi sa informacijom da je javni dug 10,3 milijarde evra. Prema onome što preračunavaju poznati ekonomisti i stručnjaci, a znamo i da vi imate veze sa listom „Ekonomist“, taj je dug već 12.300.000.000 evra.
Gospodine potpredsedniče, spoljne obaveze Srbije su već dostigle cifru, ono što duguju građani, privredni subjekti, banke prema inostranstvu i što je javni dug, od 28,3 milijarde evra. To je, gospodine potpredsedniče, oko 80% BDP. Pitanje je odakle će to da se vrati. Ako uzmemo prostu računicu, ova vlast u svakoj sekundi zadužuje građane za 30 evra, a istovremeno svakog dana u proseku 550 ljudi ostaje bez posla.
Ono što svakog građanina Srbije muči je pitanje kako ćemo i od čega vratiti ove dugove kada je budžetski deficit za prva četiri meseca bio 34,2 milijarde dinara, kada su prihodi u aprilu u odnosu na mart bili manji za 2,9 milijardi, kada su rashodi veći nego što treba i u odnosu na mart u aprilu su bili veći za 4,8 milijardi, kada je bez posla od početka godine ostalo preko 45.000 ljudi, a od kada ste vi na vlasti preko 250.000 ljudi ostalo je bez posla, kada imamo 767.000 nezaposlenih evidentirano u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kada 450.000 mladih, a među njima mnogo stručnih (a vi se pozivate da ćemo sve da učinimo da vratimo one koji su van zemlje), preko godinu dana čeka na posao.
Gospodine ministre, imamo preko 58.000 firmi koje su u blokadi, u kojima radi preko 145.000 radnika koji ne primaju plate. Plate su, gospodine ministre, 2007. godine bile 423 evra, a danas su 320 evra. Znači, smanjila se kupovna moć za čitava 103 evra, a potrošačka korpa u odnosu na prosečnu platu je veća za čitavih pet hiljada dinara i iznosi 36.000. Obična četvoročlana porodica ne može od svoje plate da zadovolji ni elementarne potrebe, odnosno da kupi hranu i da plati komunalije.
Imamo preko 700.000 ljudi, kao što kaže ministar Rasim Ljajić, koji žive ispod granice siromaštva. Imamo 500.000 gladnih i preko 40.000 onih čiji život isključivo zavisi od 48 narodnih kuhinja. Svaki dan, gospodine potpredsedniče, slušamo apele poznatih javnih ličnosti da svojim novčanim prilozima ljudi pomognu da se otvori još narodnih kuhinja.
Ništa ne činite da smanjite ogromnu javnu potrošnju, mito i korupciju. Pre neki dan su privrednici izjavili da je vrednost javnih nabavki koje se vrše van zakonskog postupka javnih nabavki preko milijardu.
Gospodine ministre, obmanuli ste narod obećavši 200.000 novih radnih mesta, akcije u vrednosti od 1000 evra, veće penzije i plate. Umesto 200.000 novih radnih mesta, imamo 250.000 nezaposlenih, podelili ste narodu crkavicu od 1700 dinara, a standard i kupovna moć padaju. Plate su, podsetiću vas, u odnosu na 2007. godinu manje za čitava 103 evra.
Predsednik Tadić kaže da ćemo do zime izaći iz krize. Njegov savetnik Gordana Matković izjavljuje da 700.000 ljudi nema ni za hranu i da je Srbija još siromašnija i gladnija.
Šta reći kada jedan ministar, i to koji - ministar finansija Diana Dragutinović, može da izjavi nakon depresijacije dinara – dobili smo jeftinu radnu snagu, što je jedna od naših komparativnih prednosti. Znači, sledeći ovu izjavu gospođe Dragutinović možemo da očekujemo depresijaciju dinara, do toga da jedan evro vredi 250 dinara i onda ćemo da imamo najkonkurentniju radnu snagu na svetu, jeftinija će da bude radna snaga u Srbiji nego u Džibutiju.
Ekonomisti i privrednici mnogo realnije vide stanje u Srbiji i poručuju da tek ulazimo u period krize, da krizu možemo da rešimo i da je prvi znak krize povećanje nezaposlenosti. Nema nijednog novog radnog mesta. Nelikvidnost je još veća, na domaćem tržištu je katastrofalna; 12% privrednih subjekata kasni sa otplatom kredita, prosečna valuta za plaćanje je 150 dana, a veliki trgovinski lanci (ništa ne činite, gospodine Đeliću, da ih sprečite u tome) plaćaju svoje obaveze posle 300 dana ili uslove dobavljače, a to dobro znate, da mogu isključivo da naplate kompenzacijom, odnosno uzimanjem nekonkurentne robe od tih velikih monopolista.
Vlada nema jasnu viziju, to smo videli i na čuvenom samitu na Kopaoniku, kada Diana Dragutinović izjavi jedno, ministar Dinkić izjavi drugo, premijer izjavi treće, a Jelašić izjavi četvrto. Ništa niste učinili da se pokrene proizvodnja, izvoz je mali, nema novih investicija, povećavate javni dug, tražnja opada i u odnosu na 2009. je za 10% manja, da čovek, pored hrane, od plate ne može svojoj porodici ništa drugo da priušti. Država, to je ono najžalosnije i tu se vidi vaša odgovornost, pomaže isključivo tajkune i brine o njima, jer su oni postali kreatori ekonomske i državne politike; od njih zavisite i morate da ih slušate. Kod vas očigledno ne postoji, i pored svega što je rečeno, svest o dubini krize.
Poznati ekonomista Mlađan Kovačević, govoreći o kreditima, rekao je – lokalni krediti su katastrofalno skupi; umesto da obezbeđujemo jeftinije investicione kredite, mi dajemo keš kredite za svadbe. Da zaključim upravo rečima poznatog ekonomiste Mlađana Kovačevića – ova vlast ovu državu i narod vodi u bankrot.

Poštovana gospodo poslanici, gospodine ministre, saradnici gospodina ministra, želim da vas obavestim da je od 12 časova u Domu Narodne skupštine grupa studenata Pravnog fakulteta, koji pohađaju parlamentarno pravo, taj kurs, i deo današnje sednice prate sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine. To su: Milorad Gajić, Višnja Lečić, Jovana Tomić, Aleksandra Višekruna, Žarko Kovačević, Miloš Bosnić, Dušanka Lukić, Jovana Minaković, Nebojša Dubroja, Rade Mrdak, Ivan Tešić, Jovana Jovanović, Tamara Stojanović, Jovana Veličković, Strahinja Maričić, Tijana Vladisavljević, Miroslav Veizović, Nikola Savić i Željko Ranđelović. Pozdravimo aplauzom drage goste. (Aplauz.)
Gospodin ministar ima reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Pošto je to pomenuto više puta, komentarisao bih stanje javnog duga u našoj zemlji. Republika Srbija ima, kada gledamo javni dug, a javni dug uključuje sve dugove koje imaju centralna vlast, lokalna vlast i javna preduzeća u celokupnom obimu, drugim rečima i za one dugove za koje, primera radi, garantuje Republika Srbija, za EPS, a EPS do sada servisira sve međunarodne ugovore koji su povučeni, ipak su registrovani u stoprocentnom iznosu kao javni dug naše zemlje...
To je konzervativan način obračuna tog duga, koji nemaju sve zemlje, ali koji Srbija ima od samog početka reforme javnih finansija, koju sam imao čast da predložim pre nekoliko godina ovoj skupštini, a koju su moji naslednici nastavili, naročito kroz Zakon o javnom dugu. To je nešto što omogućava da se sagleda celokupni javni dug. To je 32% BDP naše zemlje.
Poređenja radi, one zemlje koje u ovom momentu imaju probleme, oko kojih se mobilisala cela Evropska unija, imaju suvereni spoljni dug koji iznosi između 80 i 120% BDP. To jeste jedno merilo koje pokazuje da je Srbija daleko ispod proseka regiona i Evrope. U tom smislu, ne stoje argumenti prema kojima je Srbija blizu dužničke krize.
Mi moramo da kažemo celu stvar, celu priču, a to je da nije dovoljno da kažemo da Srbija danas ima dug od 32% BDP. Jedan od uslova za ulazak u EU jeste da se poštuju tzv. ekonomski kriterijumi i jedan od njih jeste da zemlja ne može imati suvereni dug veći od 60% BDP.
Mogao bih, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, da kažem – Srbija jedva da ima malo više od polovine tog duga, sve je u redu. Ali, ne bi to bilo nešto što bi trebalo reći zato što je naša zemlja istovremeno, ako gledamo prošlu godinu, koja je bila teška, imala izvoz koji je predstavljao neka 24% našeg BDP, i to nije dovoljno. U tom smislu, kada govorimo o dugu ne treba ga samo uporediti sa bruto društvenim proizvodom, nego ga treba porediti i sa onim što je zapravo generator devize koja će obezbediti da se isplati taj dug, a to je... nije samo, ali je važno pratiti ono što se dešava sa našim izvozom.
U tom smislu, sve dok Srbija ne bude imala mnogo snažniji izvozni sektor, a na tome naša vlada radi, nećemo nikada reći da je optimalni nivo duga za Srbiju 60% BDP. Naprotiv, u ovom momentu Vlada Republike Srbije priprema jedan zakon o fiskalnoj odgovornosti i mogu vam reći da je u nacrtu, koji će biti predmet javne rasprave pre nego što dođe na raspravu u ovom cenjenom domu, cifra o kojoj se govori kao maksimumu duga značajno ispod tih 60%.
To je mera opreznosti, koja mora postojati da Srbija nikada više ne upadne u bilo kakvu formu dužničke krize. Od demokratskih promena do danas Srbija je platila sve svoje dugove na dan i u cent. To je renome koji postepeno naša zemlja gradi u domaćim i međunarodnim poslovnim i finansijskim krugovima, koji je veoma važan i koji obezbeđuje da danas možemo da povlačimo sredstva, poput sredstava Evropske investicione banke. Tako ćemo u momentu kada izglasate, kada ovaj sporazum bude operativan birati između varijabilne kamate od nešto manje od 1,8% na dvadeset godina, šest godina počeka, i 4%, nešto manje - 3,6%, što se tiče fiksne kamate. To je realnost.
Ono što je bitno u vezi s dugom, kao što rekoh, to je da ga vidimo u globalu prema nacionalnom bogatstvu, da ga vidimo prema izvozu, ali, naravno, ne možemo stati na onome što je statika, nego treba gledati i evoluciju. Tu su u pravu oni koji kažu da Srbija mora biti obazriva u daljim koracima zaduživanja. Srbija ne može brzo povećati sopstveni spoljni dug, to ne bi bilo celishodno, jer mi moramo u svakom momentu obezbediti i ekonomiju koja može servisirati taj dug.
Zbog toga Vlada Republike Srbije nikada neće predložiti ubrzano zaduživanje. Zbog toga ono što objektivno imamo kao određenu dozu fleksibilnosti u tom domenu mora biti optimalno iskorišćeno. To znači da po postepenom izlasku iz krize Srbija ne treba da se zadužuje da bi servisirala tekuće obaveze. U datoj godini deficit i njegovo finansiranje mora jasno biti upotrebljeno da se finansiraju isključivo infrastrukturni projekti, u domenu tradicionalne infrastrukture (železnice, energetike i puteva), ali isto tako i ljudske infrastrukture (za edukaciju, istraživanje i nauku).
U tom smislu danas Srbija uopšte nema problem spoljnog duga, ali u pravu su svi oni koji upozoravaju da Srbija nema toliki prostor za zaduživanje, imajući u vidu njen izvozni sektor i ono što je njena ekonomija. Zbog toga ćemo, i mislim da ćemo tu biti složni, biti veoma obazrivi sa dodatnim zaduživanjima. Hvala puno na vašoj pažnji.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Gospodine Obradoviću, nije bilo osnova za repliku.
(Radojko Obradović, sa mesta: Možete mi od vremena grupe…)
Ne možete, možete samo ako vam nešto nije jasno, da ipak dam repliku da se pojasni.
(Radojko Obradović, sa mesta: Ministar se direktno obraćao mom izlaganju…)
Nije replicirao, ministar je samo argumentovano govorio.
Gospodin Zoran Krasić ima reč. Izvolite.
Po Poslovniku? Repliku? Da li želite repliku, gospodine Obradoviću?
(Radojko Obradović, sa mesta: Da.)
Izvolite. Gospodine Obradoviću, samo jednom srednje dugme.

Ako je problem, vrlo ću kratko. Od vremena kada je ministar finansija bio gospodin Đelić mnogo toga se promenilo. Samo sam hteo da citiram neke dokumente.
Ministar je direktno govorio, kao odgovor na moje izlaganje, dosta kasnije, ali, istine radi, javni dug se u ovom trenutku vodi na dva različita mesta – jedno je Ministarstvo finansija u Vladi Republike Srbije, a drugo je NBS. Postoje dve različite tabele po kojima se taj dug vodi.
Kada pogledate sajt Narodne banke, gde se zvanično vodi u delu statistika, spoljni dug javnog sektora je 7.454.000.000 evra. Kada pogledate sajt Ministarstva finansija, spoljni javni dug je 4.742.000.000. Razlika je 2.700.000.000.
Kada pogledate poslednju informaciju... Pošto Narodna banka pravi analizu duga Republike Srbije, u martu 2010. su napravili analizu duga, oni objašnjavaju razliku, i to je ono što je bitno da se zna, jer ste vi rekli nešto malo drugačije. Razlika je u tome što Ministarstvo finansija, prema svojoj metodologiji, ne obuhvata kao spoljni javni dug obaveze Narodne banke, neregulisane obaveze Republike Srbije, uključujući klirinški dug, kao ni deo duga lokalne samouprave i državnih agencija. Upravo je razlika u tome, to su ove dve milijarde i sedamsto. Rekli ste da postoji jedinstvena evidencija. Dve milijarde i sedamsto je 9% BDP-a. Ako bi se javni dug i procenat učešća javnog duga u BDP uzeli prema navodima Narodne banke, onda je to već sada 40%.
Tu postoje i mnogi drugi parametri. Možemo i o njima da govorimo, jer nije jedini pokazatelj odnos javnog duga prema bruto društvenom proizvodu. Vidite i sami da neke zemlje koje su članice EU imaju odnose koji su i mnogo više od 100%, ali tu je sposobnost otplaćivanja tih dugova, pa su važni indikatori odnos duga prema BDP, ali i odnos obaveza koje imamo. Mi smo već stigli do oko 6% BDP, kao godišnje obaveze servisiranja tog javnog duga.
To je ono o čemu je govorio jedan od mojih prethodnika, da smo prošle godine servisirali oko dve, dve i po milijarde javnog duga, zato što je neto zaduživanja javnog sektora bilo milijardu i nešto; tri milijarde smo se zadužili, dve milijarde vratili, tako da je to tako.