Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristim vreme po amandmanu i nešto od poslaničke grupe.
U ovom članu 6. stav 1. smo pokušali da pronađemo neki modus koji bi zadovoljio i ovo što je govorio prethodni kolega, da li se radi samo o učestalosti ili o jednom slučaju, tako da smo listali i pregledali sve definicije do kojih smo mogli da dođemo. Svima je zajedničko to da se radi o neprijateljskom i agresivnom ponašanju koje se ponavlja, koje ima određenu učestalost. Zbog toga smo ovde pokušali da damo jednu definiciju.
Mobing je psihološki teror koji je prisutan na poslu. Odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja koja su na sistematičan način usmerena od strane jednog ili više pojedinaca uglavnom prema jednom pojedincu koji je bespomoćan i u nemogućnosti je da se odbrani.
Ono što je bitno i ponavlja se uvek jeste da se maltretiranje odvija sa vrlo visokom učestalošću; kaže se, najmanje jednom nedeljno i u dužem vremenskom razdoblju, najmanje šest meseci. Kao posledica se javljaju značajne mentalne i psihosomatske i socijalne patnje žrtve.
Kada smo istraživali malo na ovu temu videli smo da postoji stvarno strašno mnogo drastičnih primera koji se dešavaju, recimo, samo jednom. Prosto smo i mi bili u dilemi da to na neki način unesemo u vaš predlog, da pokušamo zapravo da zaštitimo i one žrtve gde se to zlostavljanje dogodilo samo jednom, gde nema učestalosti, ali gde postoje drastične posledice.
Tu smo negde bili na sličnom tragu kao moj kolega koji je govorio pre nas. Da li je onda moguće da je dozvoljeno zlostavljanje samo jednom? Ne mora da se ponavlja, ako je samo jednom. Izgleda da je, prema ovom predlogu zakona, to dozvoljeno.
Takođe, čini nam se da sama konstrukcija rečenice: „samo jednom“... Da li je to malo – samo jednom? Mislim da je i te kako važno da ti drastični primeri budu uneti u zakon.
Ono što vi sada nama osporavate, u vašem komentaru zašto ste nam odbili amandman kažete: „Amandman se ne prihvata u delu kojim se predlaže da žrtva zlostavljanja u smislu ovog zakona može biti i poslodavac, iz razloga što poslodavac (privatni preduzetnik ili direktor u privrednom društvu, rukovodilac u državnom organu i drugo) ima sva ovlašćenja na osnovu zakona da sankcioniše ponašanje zaposlenog koje bi moglo da se definiše kao zlostavljanje prema njemu kao poslodavcu. Poslodavac, zbog ovlašćenja koja ima prema zaposlenima, najčešće je u poziciji da bude izvršilac zlostavljanja, a ne žrtva zlostavljanja. Pored toga, u uporednom zakonodavstvu poslodavac se ne definiše kao žrtva zlostavljanja.“
Grešite ovde u obrazloženju. Moram da vas podsetim da postoji jedna vrsta zlostavljanja na poslu koja se zove vertikalno zlostavljanje, koje može da ima dva smera: može poslodavac da zlostavlja radnika, ali može da bude i obrnuto. Postoje slučajevi, čak sa prilično velikom učestalošću, ako pogledate istraživanja u Srbiji, gde je ta pojava prosto išla u suprotnom smeru – radnici su zlostavljali poslodavce. To je jedini način da vas ubedim da malo konsultujete literaturu.
S druge strane, ono što hoću da vam kažem, da li je moguće da su poslodavci jedina grupa u ovoj državi koji su diskriminisani? Zašto im zakonom ne dozvolite da postoji mogućnost da se i takva situacija dogodi? Možda neće biti česta.
Slažem se sa vama da su oni koji su najčešće zlostavljani zapravo zaposleni i radnici. Suština ove naše priče o tranziciji i o mutnim vremenima jeste to da svako ko je privatizovao firmu za sebe kaže da je gazda, on se tako i ponaša. Zapravo, radnik je za njega neko ko ne radi za njega i stiče kapital i dobit vlasniku firme, poslodavcu i samom sebi, nego... Prosto, jedan od vidova mobinga je i to da mu ne plaća platu. To je isto tako zlostavljanje. Imate situacije da radnici nisu primili platu mesecima. Ovo ministarstvo mora da reaguje na taj način.
Upućujemo vas da ostavite mogućnost da svi imaju jednaka prava u ovoj zemlji, jer tako kaže Ustav ove zemlje, i da dozvolite mogućnost koja, prema teorijama, prema literaturi, postoji; to je vertikalni mobing, opisan je i zna se za njega. Prihvatite naš amandman. Hvala vam.
