Gospodin ministar Đelić ima reč. Izvolite.

Citirali ste cifre. Ja sam bio precizan, govorio sam o onome što je spoljni suvereni dug, što je prošlo proceduru ovog parlamenta. I, kao za svaki dug, neko ko je pozajmio novac nekome traži da dobije neku garanciju.
Kada je garancija budžet Republike Srbije, onda je to spoljni suvereni dug Republike Srbije i to je ono što se po međunarodnim merilima gleda. Ono što ste pomenuli jeste međunarodna obaveza NBS, to je pre svega program sa MMF-om. Tamo gde je suvereni dug garancija je budžet, tamo gde je NBS garancije su devizne rezerve.
S druge strane, ono što ste pomenuli, a to je, na primer, nešto što je pozitivno, grad Beograd je dobio pre nekoliko godina zajam od Evropske banke za obnovu i razvoju u iznosu od, ako se dobro sećam, devedeset miliona evra za infrastrukturu, gde ta banka nije tražila suverenu garanciju, smatrala je da je kapacitet grada Beograda dovoljan da ne traži garanciju budžeta Republike Srbije. Samim tim, on nije ušao u obračun, jer ne postoji garancija da u slučaju da grad Beograd ne servisira (što se neće desiti) Evropska banka za obnovu i razvoj za taj zajam može da se okrene ka budžetu Republike Srbije i da traži da se servisira iz tog izvora.
Ipak, govornici su danas u pravu. Mislim da je dobro što u našoj javnosti postoji rasprava o tome koliki je naš spoljni dug, koliki su dugovi u našoj ekonomiji.
Verujem da je jedan broj zemalja ušao u te probleme zato što nije bilo dovoljno te javne debate. To vidim kao jednu od bitnih stvari da naša zemlja u decenijama, ne u sledeće dve-tri godine, nego u decenijama koje dolaze vodi sopstvene javne finansije i sopstvenu ekonomsku politiku na način da ne upadne u bilo kakvu dužničku krizu. To jeste jedan od poželjnih, neizostavnih ciljeva bilo koje vlade.
Dodaću još nešto, o čemu nisu govornici pričali, a to je privatni dug. Vi ste govorili, gospodine Raduloviću. Mada ne postoji nikakva garancija države, ni Narodne banke, ni Beograda, ni lokalne samouprave, razvoj privatnog duga ne može biti nešto što može ostaviti vodeće nosioce ekonomske politike, pa i parlament, ravnodušnim. Zašto? Zato što kada nešto postaje društveni problem, to postaje i državni problem.
U određenim zemljama zbog loše regulative, koju mi nemamo, jedan broj ljudi je ušao na ličnoj razini, bez ikakve garancije, u ozbiljan dužnički problem.
S druge strane, ima zemalja gde je pušteno preveliko zaduživanje preduzeća, bez ikakve državne garancije. Šta danas konstatujemo? Konstatujemo da su to privatna preduzeća sa privatnim dugovima, ali sa velikim brojem zaposlenih, sa velikim efektom na ekonomiju. Samim tim, te države ne mogu da kažu – dobro, neka se snađu kako žele. Ne, moramo gledati dug.
Ono što je najtvrđe i centralno, to je suvereni spoljni dug Srbije. Postoji i suvereni unutrašnji dug Srbije, da ne zaboravimo; postoji i naše servisiranje stare devizne štednje, i to je nemali dug, on je unutrašnji dug, on je suveren; postoji dug lokalnih samouprava; postoji dug javnih preduzeća, kada više nije garantovan; postoji privatni dug. Moramo imati celu sliku stalno na umu i uvek obezbediti, naša zemlja, da nijedan segment ne upadne u dužničku krizu.
Danas takvog rizika nema, ali poštovani narodni poslanici su apsolutno u pravu – ova i bilo koja buduća vlada mora veoma pažljivo pratiti taj razvoj događaja, da nikada ne prebacimo na buduće generacije ono što nismo u stanju mi da rešimo.

Zahvaljujem. Koji je osnov javljanja, gospodine Raduloviću?

Osnov javljanja je odgovor na moje izlaganje po osnovu ovog spoljnog duga, jer sam pričao o spoljnom dugu, da bih bar argumentovao ono što je i da zaštitim dostojanstvo ovog parlamenta...

Ne, ne možemo dijalog, moramo poštovati Poslovnik. Štitite dostojanstvo parlamenta. Molim vas, nemate reč.
Gospodin Zoran Krasić.

Stvarno je tema da se zaštiti dostojanstvo ovog doma i suverenitet države Republike Srbije.
Gospodine Đeliću, do pre nekoliko meseci za vas je Narodna skupština bila crna rupa, a sada vam je lepa rasprava u crnoj rupi, kada ste se uhvatili vaše omiljene teme, da teoretski razmatrate šta je dug a šta nije dug.
Nego, zbog javnosti, da kažemo o čemu se radi. Država je zadužena. Perspektiva slaba. Godine 2008. Tadić je rekao u izbornoj kampanji da će zaposliti 200.000 novih radnika. U međuvremenu je otpustio 250.000. Ne on, nego njegovi saučesnici. Onda kažu – 200.000 ima da se zaposli na kraju mandata. U međuvremenu, 500.000 ima da se otpusti. Broj preduzeća koja su pred stečajem, likvidacijom raste.
Niko neće da priča o unutrašnjim dugovima. Trećina unutrašnjih dugova su dugovi privrednih društava i pravnih lica prema državi po osnovu poreza i doprinosa. Trećina. Pobeže mi Đelić, nemam sreće sa ovim ministrima. Hteo sam da ti pročitam Jovinu pesmicu, ali hajde, šta da radim. Dok si bio u Francuskoj nisi čitao pesme Jovana Jovanovića Zmaja iz političkog ciklusa, a pošto si tu, dok mi ne pobegneš, da ti pročitam: Kroz vekove, kroz maglinu, ded unuku, otac sinu, borac borcu dovikivo – gde ja stadoh, ti ćeš poći, što ne mogoh, ti ćeš moći, kud ja nisam, ti ćeš doći, što ja počeh, ti produži, Božidare, još smo dužni, ti oduži.
To je Jovan Jovanović Zmaj pevao Obrenovićima sa Svetozarom Miletićem. Ista situacija, ista meta, isto rastojanje. „Jututunska juhahaha“ je ova Vlada Republike Srbije, „juhahaha“ Evropska unija. Ali, da ne gubim vreme, pobeže. Šta da radim, nemam sreće.
Vidite, poštovani građani, po jednom od ovih sporazuma Srbija treba da dobije donaciju šest miliona evra, vrlo značajnu. Zakon o potvrđivanju je najdeblji od ovih ovde, do tančina je razrađeno kroz anekse i šta se potpisuje, i kako se potpisuje i kako se pravda donacija. Ne veruju oni ovima ovde.
Taj zakon i to zaduženje objašnjava Đelić, koji je za vreme opozicionog delovanja od dve godine bio marljiv i jako se trudio, kako je rekao, i dobio jedanaest i po miliona evra. Mi razmatramo sporazum o pomoći, poklonu od šest miliona evra. Pazite, jedanaest i po miliona je mnogo više nego šest miliona. Mi ni dan-danas ne znamo kako je to, ispod kog kreveta, gospodin Đelić bio tako uspešan. Znao sam da će da pobegne. Evo, nema ga, neće da sedi.
Vidite kakav apsurd, priča se o mogućnostima, o našim zaduživanjima i o našoj perspektivi. Aman, ljudi, to je obična priča. Rokovi dvadeset godina, kamate povoljne, veliki periodi čekanja sa otplatama. Gde se dedoše tolike pare, ljudi?
Da vas podsetim, 24. septembra 2000. godine ste pričali o šest i po milijardi maraka koje čekaju na granici, samo da nestanu ovi Slavičini sa vlasti, sa Miloševićem na čelu. Nikako da dođu te pare. Onda krenu sa ovim zaduživanjima. Pa, prodadoste čoveka. U sve moguće kombinacije ste ušli, po sistemu – daj, zgrabi pare. I gde završiše te pare? Gde su ti krediti? Nacija će da plaća. Gde su se potrošile tolike pare? Ima li nekog izveštaja? Šta je to bolje od kada su došli krediti? Sve su banke iz inostranstva. Po Bečkom sporazumu garantujete im da odnesu dobit iz naše zemlje. Prošle godine su 450 miliona evra odneli.
Još mislite da u Srbiji može da bude ono – ne možeš ti mene tako malo da platiš koliko ja mogu malo da radim. Prošlo je to vreme, ljudi. Znate, neki vide šta se dešava, pa vrlo često potenciraju neke reči, poput „nacionalizacija“ i „konfiskacija“. Zar je moguće da mafija toliko vodi ovu državu? Nauka u Srbiji ima da procveta posle ovog zakona o potvrđivanju ovog sporazuma, jer će Srbija da dobije superkompjuter. To je poruka. Verovatno postoje neki prioriteti, verovatno postoji i neka potreba, ali ko vama veruje, ljudi, u ovom vašem zaduživanju? Ko veruje?
Poklon je šest miliona za Beograd. Za koju ulicu? Za ovu gde treba da se posade platani. Kakvi ste, ima da prikažete da ste šest miliona potrošili za platane, da biste smirili ove što kukaju zbog posečenih platana. Vi ste u mogućnosti sve da uradite, apsolutno sve.
Sećate li se kako je prošle godine, ili pretprošle, Đelić vikao u ovoj sali – hajmo, hajte, Evropa za 15 minuta. Rekao sam vam, častim vas dva minuta da što pre stignemo u tu Evropu. Nikako. Nema ništa. Zaboravite na tu „juhahaha“, nema od toga „juhahaha“ ništa.
Promovišite rad ovde malo, da ljudi rade. Promovišete samo finansijske transakcije. Promovišete zaduživanja. Vidite da vam je budžet pukao skroz. Devizne rezerve... Zamislite, Đelić kaže – devizne rezerve nisu dug Republike Srbije. Čija je Narodna banka Srbije? Nije valjda privatna prćija Jelašića? Gde se drže devizne rezerve? Kaže Jelašić – jedanaest milijardi. Verovatno se 90% tih deviznih rezervi nalazi u tri države: SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Zašto? Da bi se obezbedila stabilnost, navodno, našeg dinara. Baš je jaka stabilnost dinara. Kako stabilnost dinara ne obezbediste većim radom, većom količinom robe, većom količinom usluga, većom zaposlenošću?
Prelepa predsednica Argentine sinoć na televiziji reče – gospodo Grci, ne verujte MMF-u; koga dohvati MMF, taj više ne može da stane na noge.
Nas vodate ovde na po tri meseca. Veliki pregovori. Sada je glavna tema da li će da se povećaju plate u javnim preduzećima. Sada ćete vi natčovečanskim naporima da omogućite da se povećaju. One nisu ni bile zamrznute, to svi znamo, jer su se selektivno delile. Ali, treba velika galama da se digne, velika očekivanja. Evo, i sa nadom nešto nije u redu, ne samo sa Nadom Kolundžijom, nego uopšte nada nestaje u Srbiji, jer se vidi da se sve vrti u nekom krugu. Dokle će ljudi da trpe ovo?
Ovi predlozi zakona, možda su neki od ovih sporazuma i potrebni, verovatno su neka sredstva potrebna da se zakrpe neke rupe, pošto je Srbija jedan veliki točak koji ima hiljadu i nešto flekni, pa svakog trenutka može da pukne još negde, pa hajde još neku fleknu da stavimo. Takvu ste Srbiju napravili.
Suvereni dug. Gde mu je suverena Srbija? Pričate o statističkim regionima. Sad ne krijete, sad kažete da su to politički regioni, a ovde ste se kleli da je to samo statistika. Statistika, naša dika.
Pa, ljudi prosto ne smeju da pročitaju šta piše u statistici, kakvi su podaci o zaposlenosti, školstvu, godinama starosti, zdravstvenom stanju itd. itd. Mrsko mi je da čitam te podatke. Zašto? Pa, svaki građanin to oseća na svojoj koži. Najsiromašniji smo, a plaćamo najskuplje gorivo. Milijardu i trista pedeset miliona oprala mafija kroz… Kroz šta je oprala? Pa, nije kroz mašinu za veš, nego kroz institucije države.
A država? Država ćuti, vodi medijski rat. Ne sme da uđe u svoje strukture. Nekada su se ovde hapsili ministri, znate, Mihajlović, Vlajkov, kako beše? Ovde? Danas? Nema šanse. Nema šanse, to je sve na feude, na parcele.
Držimo medije, uhahaha, lepa pričica, proći će to. Vidite kako je u poljoprivredi, vidite kako je u svim drugim oblastima. Izlazak, ne može se izaći sa organizovanim kriminalom, verujte. Nijednu državu nije spasio organizovani kriminal. Ne može preko organizovanog kriminala toliko para da se propere da bi se zadovoljile potrebe u Republici Srbiji, a vi takve poruke šaljete. Takve poruke šaljete. Krupne investicije. Gde su te krupne investicije?
Ne bih smeo da glasam ni za jedan zakon gde se radi o nekom zaduženju. Ne zbog toga da li je to opravdano ili nije opravdano, nego ko sme da vam da pare u ruke bre, ljudi? Ko sme da vam da pare u ruke? Odmah postajete eksperti, preko noći. Odmah krenete sa nekim pričama. Da vas podsetim, beše ono sa šećerom, dozvoljen uvoz, izvoz i – afera odmah; drumska, pa đubretarska. Samo mi i Italijani imamo đubretarsku mafiju.
Da li je zatvorena neka priča? Nije. Ni Ustavni sud još nije formiran. Ni ovi saveti još nisu formirani. Ni Komisija za hartije od vrednosti nije izabrana. Guverner u ostavci, ispada da je on prva žrtva organizovanog kriminala u Srbiji.
Nema odgovora. Tajkuni vedre i oblače. U stanju su i da spreče da se primenjuju zakoni dok se ne prodaju stanovi. To svi znaju u Srbiji. Zna se ko je vlasnik kog medija, zašto koji medij forsira ovo… Mafijašima i tajkunima uopšte nije važno ko je na vlasti, ko je u opoziciji, njima je važno da svako bude na platnom spisku kod mafijaša, kao što se dešava na ovim lokalnim izborima. Neki posle izbora kažu – ma, šta me interesuje vlast u nekom Aranđelovcu.
Koja je poruka građanima? Koja je poruka ovoj deci što dolaze ovde na galeriju da nas slušaju i gledaju? Oni su pobegli sa časa, pa im aplaudiramo ovde. Sve je moguće kod vas, jer ovo treba da završi samo onu sličicu na cvokotalu i u pisanim medijima i idemo dalje, teramo dalje. Gde? Evropska unija. Ljudi, nema ništa od te Evropske unije. Ne možemo bez inostranih kredita, kako reče Mlađan Dinkić.
A ovaj vaš predsednik Vlade kaže – statistički smo izašli iz krize. Kada je već to rekao, neka ode u Niš, pa neka se pojavi na ulici i neka kaže – poštovane Nišlije, izašli smo iz krize. Ima da ga pojedu, da znate. Kome on to priča? Ko još u to veruje? Tako se ne vodi država. Zato nemate podršku.
Kažem vam, možda ovde ima i nekih dobrih predloga, ali izgubili ste poverenje. Niko ne sme da da to ovlašćenje ovoj vladi i nekim ministrima iz ove vlade. Ne sme da se da. Zašto ne sme da se da? Jer od ovoga što je napisano neće biti ništa.
Zamislite, pomoć od šest miliona, a malecki ima jedanaest i po, možda je sada i povećao! Kada je kao opozicija uzeo jedanaest i po, koliko je uzeo sada kada je došao na vlast? Ne sme da se priča.
Ovde verovatno ima 150 pitanja od javnog interesa koja su aktuelizovana ovde u Skupštini i tražen je odgovor od Vlade, ali nema odgovora. Crveni tepih, obezbeđenje, garda, muzika, velike zastave, male zastave... Nema „posle Tita Tito“, ljudi. Zapamtite, mora da se radi. Vi ne promovišete rad, vi kažnjavate rad u ovoj zemlji. Ko radi u ovoj zemlji, vi njega kažnjavate, uzmete mu poreze, uzmete mu doprinose, dovedete ga maltene do bankrotstva, a onda sa budžeta otvarate pa kažete selektivno ćemo da pratimo privredu. Smanjite procenat poreza, pa ćete linearno svima da pomognete. Ne, nećete to da radite, jer onda nemate mogućnost da vršite kontrolu.
Mi nećemo da glasamo za ove zakone jer ne vidimo šta bi bilo dobro za Srbiju. Hvala.

Nisam htela da vas upozoravam zbog intonacije koju ste imali. Doživljavam da je to deo vaše ličnosti.
Gospodin Dejan Mirović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, predloženi dnevni red se mora posmatrati u širem okviru, posebno ovaj ugovor o donaciji iz IPA fondova. Nažalost, i Vlada i potpredsednik Vlade pokušavaju da nam predoče nešto što nije realno, da je to jedna vrsta pomoći ili donacije koja se može posmatrati van celokupne saradnje sa Evropskom unijom, sa Evropskom investicionom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom.
Dokaz za ovo što govorim je član 16. ugovora o donaciji gde se doslovno kaže da ako Republika Srbija i Beograd ne izvrše bilo koju obavezu u pogledu bilo kog kreditnog ili finansijskog instrumenta koji je dala Evropska investiciona banka ili gde je poverilac Evropska unija, taj ugovor će biti raskinut.
Dakle, tu se ne radi, to treba otvoreno reći, o nekakvoj donaciji i nekakvoj dobroj volji, nego se radi o jednom uslovno povezanom ugovoru, koji je jedna vrsta pritiska, a kasnije ćemo dokazati da je to jedna vrsta finansiranja probriselske propagande u Republici Srbiji.
Ovaj ugovor o tzv. donaciji iz IPA fondova se mora posmatrati i u okviru tzv. istorijskog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, gde se u članu 117. tzv. pomoć EU, u koju spada i ova IPA donacija, uslovljava saradnjom sa MMF-om. Kao što naši građani znaju, taj istorijski SSP sa EU je doveo do pada Vlade, doveo je do pokušaja prevrata u najvećoj opozicionoj stranci.
Kada bismo išli tom logikom, mogli bismo da konstatujemo da se politička, ekonomska i svaka druga scena ovde kod nas u Srbiji deli na dva dela – partije i udruženja koja su protiv programa MMF-a, i vlast i kvaziopozicione partije koje su za MMF, tačnije, za smanjenje izdataka za zdravstvo, obrazovanje, likvidiranje preostalog državnog udela u bankama, zamrzavanje plata i penzija pri inflaciji od 7%, što znači njihov pad. To je, u stvari, suština političke i ekonomske tzv. borbe u ovom trenutku.
Gospodin potpredsednik Vlade rekao je da je ovaj dnevni red važan za infrastrukturu. Mi se u potpunosti sa tim slažemo, ali smatramo da su i u ekonomskom, i u socijalnom i bilo kojem smislu mnogo važnije teme za građane Srbije plate i penzije, važnija je zaposlenost i važnija je industrijska proizvodnja, koja je povezana sa ovim.
U tom smislu, ako nas potpredsednik Vlade ubedi da je zaposlenost u Republici Srbiji u poslednjih deset godina porasla, a podaci NBS i Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da nije, naprotiv, da je oko 250.000 - 280.000 hiljada ljudi izgubilo posao u poslednjih pet - sedam godina; ako nas ubedi da je industrijska proizvodnja dostigla nivo iz 1998. godine (kada je, znate, bila teroristička pobuna na Kosovu i Metohiji), a nije, niti ima naznaka da će se to desiti; i ako nas ubedi da zamrzavanje plata u stvari nije pad plata i penzija pri inflaciji od 7%, mi ćemo poverovati u tu njegovu frazu da je infrastruktura najvažnija za građane Srbije.
Takođe, potpredsednik Vlade smatra da Srbija ne treba da se zadužuje. U tom kontekstu, on ima podršku velikog broja kvaziekonomskih eksperata koji su vezani za MMF i EU i to nije netačno, ali mi postavljamo pitanje: posle deset godina besomučnog zaduživanja, kada je na dnevni red došao ruski kredit prvi put posle desetak godina, kako je moguće da su se sada svi setili da je Srbija zadužena zemlja? U tom smislu vrlo je indikativno, u sklopu te, rekao bih, antiruske propagande, da naši nadležni organi nisu uspeli u roku do decembra 2009. godine da naprave dokumentaciju koja je potrebna za taj kredit.
Kada posmatrate stvari u tom smislu, nije tačno da Evropska investiciona banka daje najpovoljnije kredite, jer oni su uslovljeni, kao što smo rekli, tim članom 117. iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, saradnjom ili uslovljavanjem, ili uništavanjem socijalnog stanja naših građana od strane MMF-a.
Da se malo slobodnije izrazim, imate dobrog i lošeg policajca. Dobar policajac je, navodno, Evropska investiciona banka, a loš je MMF. I to je suština. To je suština. Oni rade koordinisano i rade u sklopu sa njihovim filijalama, sa zapadnim bankama koje ovde nama i našim građanima daju najveće kamate ne samo u regionu, već verovatno i u Evropi. Dakle, ta tvrdnja da su najpovoljniji krediti Evropske investicione banke jednostavno nije tačna. Ne samo zbog toga što je promenljiva kamata i što je euribor trenutno na vrlo niskom nivou, jer to ne znači da za nekoliko godina kamatne stope neće ponovo dostići možda i dvocifreni broj, to nije isključeno.
Takođe, kada se govori o nauci i obrazovanju van konteksta tzv. saradnje sa EU niko razuman ne bi bio protiv toga što je izneo gospodin Đelić. Međutim, upravo Svetska banka, koja deluje koordinisano sa Evropskom investicionom bankom i EU, u sramnoj studiji, moram tako da kažem, koja se zove „Kako sa manje uraditi više“, zahteva da se naši nastavnici i profesori otpuštaju i da se smanjuju izdaci za obrazovanje, da se uništava naše osnovno, srednje i svako drugo obrazovanje!
Vidite, dolazite faktički do jedne situacije koja već postoji u Rumuniji i Mađarskoj, što to ne reći, da imate divnu infrastrukturu u glavnim gradovima, a imate provinciju, preduzeća i sve ono što čini jednu državu i ekonomiju u urušenom stanju, čak u žalosnom.
U tom smislu, nije nikakva tajna da ugledni ekonomisti sa zapada, kao Džejms Galbrajt, ekonomista sa Harvarda, smatraju, citiram, da „MMF među ekonomskim intelektualcima ne uživa nikakav ugled“. To se ne krije ni tamo odakle se finansiraju te institucije i to nije nikakva tajna, samo treba nepristrasno i bez ideološke ostrašćenosti, poput one fraze da EU nema alternativu, posmatrati svet koji se menja, a pre svega u ekonomskom smislu.
To je čak razumeo i guverner rumunske nacionalne banke (koji je inače na tom mestu od 1989. godine), koji je pre nekoliko dana otvoreno odbio da ispunjava uslove MMF-a. Za razliku od zahteva MMF-a da se referentna kamatna stopa poveća, on je nju smanjio sa 6,5 na 6,2%. To je verovatno za našeg guvernera i našu vlast nešto što je previše hrabro. Da bi se to pokušalo sakriti, imamo fraze, pa je odlazeći guverner rekao da će odmrzavanje plata i penzija dovesti do povećanja životnog standarda, što je prosto neverovatno i vređa zdrav razum.
Takođe, potpredsednik je rekao samo dve rečenice o ovoj IPA donaciji. Mislim da to nije u redu. Trebalo je da nam kaže šta tačno piše u tom ugovoru i trebalo je da kaže da se u članu 2. navodi da će taj projekat trajati najmanje sedam godina. Trebalo je da kaže da je uslovljen u članu 3. ugovorom sa EU; ukoliko EU da ta sredstva Evropskoj investicionoj banci, onda će doći do donacije, to je prava istina. U članu 3. se navodi da je tih šest miliona maksimalan iznos. Nije tačno da je šest miliona, to je maksimalan iznos, može biti i manji.
U članu 5, shodno tome, navodi se da se donacija uslovljava izveštajem o napretku Evropske investicione banke, i to je trebalo da se navede, i tzv. dodatnim informacijama. Šta je to u suštini? Svaki pravnik bi vas pitao šta je to, taksativno je trebalo navesti u ugovoru šta je to, inače može se pod tom frazom podvesti bilo šta.
U članu 6. se navodi da će Srbija finansirati inspekciju Evropske investicione banke, što je skandalozno. U članu 7. se navodi da će se nabavka dobara, usluga i izvođenja radova izvoditi u skladu sa smernicama Evropske investicione banke. Verujem da će to biti slično onom što se desilo sa radovima za most kod Beške – vi znate da je „Mostogradnja“ 1973. godine podigla taj most, a sada to izvodi „Alpina“! To je neverovatno.
Takođe, u članu 11. otvoreno se navodi da Evropska investiciona banka može da smanji donaciju. Konačno, u članu 13. navodi se konačna svrha ovog ugovora, a to je propagandna svrha – Republika Srbija i Beograd dužni su da uključe u sav svoj promotivni materijal aktivnosti koje spadaju u okvir projektnog segmenta Evropske investicione banke i da uključe logo EU. Dakle, to je finansiranje propagande EU. To je i skrivanje činjenice da je to u suštini povezano sa MMF-om i sa svima onima koji uništavaju našu ekonomiju.
Ovim ću završiti, glavna činjenica ne postoji u ovom ugovoru, ni u aneksima ugovora, ne postoji ni u obrascu početnog izveštaja, niti u osnovnom delu ugovora, a to je da se u svim tim tekstovima ne navodi koliki će iznos od donacija otići na troškove konsultantskih usluga i ko su ti konsultanti. Praksa pokazuje da su to konsultanti iz EU, praksa pokazuje da donacije u velikoj meri idu ka konsultantima iz EU i da oni plaćaju svoje birokrate i eksperte, sami sebe faktički. To se dešava, to je praksa i to ne treba sakrivati iza fraza o nekakvom raju koji nas čeka u Evropskoj uniji, koja je u suštini jedan projekat koji je koristan samo za zemlje zapadne Evrope, a za istočnu Evropu to svakako nije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospođa Marina Raguš nije tu. Gospodin Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, moji prethodnici su uglavnom govorili o ekonomiji, a ja ću govoriti o politici. Povod će mi biti sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o plovidbi rečnim putevima i održavanju tih puteva. Ovo je od 1995. godine ko zna koji po redu zakon o sporazumu između Republike Srbije i Republike Hrvatske. Samo po sebi, tu nema ničeg lošeg, uvek je dobro kada se međuljudski i međudržavni sukobi završavaju sporazumima i pomirenjem. Sporno je to što se ovi sporazumi o kojima mi raspravljamo odnose na sporedna, često drugorazredna i nebitna pitanja za položaj i standard građana Srbije i položaj i standard građana Hrvatske, a posebno za položaj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Građane zanima kada će se na dnevnom redu Vlade Republike Srbije i ovog doma naći najvažnije pitanje srpsko-hrvatskih odnosa, a to je povratak srpskog naroda u Hrvatsku.
Podsećam vas da je u cilju stvaranja etnički čiste hrvatske države vlada u Zagrebu od 1991. godine (a sve je počelo 1. maja) do danas iz Hrvatske proterala više od pola miliona Srba. Do danas, petnaest godina posle rata, danas je 18. maj, sutra 19. maj, u Hrvatsku se vratilo između 40.000 i 50.000 prognanih Krajišnika. Ništa manje skandalozan od te zanemarljive cifre jeste podatak da Skupština Srbije još uvek nije raspravljala o tom problemu.
Postavlja se pitanje zbog čega se, pored ovako idiličnih odnosa između Vlade u Zagrebu i Vlade u Beogradu, Srbi ne vraćaju u Hrvatsku? Ne vraćaju se zato što uglavnom nemaju gde da se vrate. Ako su živeli u gradovima, njima su oteti stanovi. Takvih je više od 50.000. Ako su živeli na seoskim imanjima, njihova imanja su uglavnom uništena, nema ih. Oni koji imaju gde da se vrate ne vraćaju se zato što žive u strahu da će po povratku u Hrvatsku biti uhapšeni i osuđeni za izmišljene ratne zločine.
Podsećam na jedan podatak koji se malo koristi kada se govori o srpsko-hrvatskim odnosima, da je od 1995. godine Hrvatska država pokrenula 75.000 istraga protiv Srba Krajišnika. Istragom su obuhvaćeni svi Srbi koji su do 1995. godine i akcije „Oluja“ bili punoletni, sticali zakonsko pravo ili zakonsku obavezu da budu vojni obveznici. Niko od tih 75.000 ljudi ne zna kada će njegov predmet biti aktiviran, kada će protiv njega biti podignuta optužnica i kada će doći do montiranog suđenja. Praktično, u proseku ne prođe ni mesec dana, a da neko od Srba povratnika u Hrvatsku planski ne bude optužen i da protiv njega ne bude pokrenut sudski postupak.
Juče je u Zagrebu došlo do susreta između ministra pravde Republike Srbije i ministra pravde Republike Hrvatske, mislim da je u pitanju gospodin Ivo Šimonović. Po već ustaljenoj tradiciji od kada su na sceni ove tzv. demokratske vlade, susret je bio vrlo srdačan i plodan. Oni su se, između ostalog, dogovorili sledeće: međusobno izručenje lica optuženih za krivična dela za kriminal i korupciju, i da se pritvore, znači da se izvrši zatvaranje lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora.
Kada je u pitanju međusobno izručenje kriminalaca i obračun sa kriminalom, ovde sam već govorio o istrazi koja se vodi i o suđenju koje je u toku povodom ubistva vlasnika „Nacionala“ Ive Pukanića. To je, u svakom slučaju, značajno pitanje, pitanje koje treba rešiti i koje treba da bude značajno zastupljeno u odnosima između Beograda i Zagreba, međutim, mislim da postoje mnogo važnija pitanja koja bi Vlada u Beogradu trebalo da stavi na dnevni red. Pomenuću samo dva.
Recimo, imate slučaj hrvatskog vojnika Mihajla Hrastova. Čovek je na suđenju priznao, i to je nepobitno utvrđeno, da je na mostu na Korani 1991. godine masakrirao 13 vojnika Jugoslovenske narodne armije. Nagrađen je oslobađajućom presudom.
Drugi slučaj je slučaj Mira Bajramovića. Bajramović je bio pripadnik specijalnih postrojbi Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, po zlu čuvenih jedinica kojima je komandovao Tomislav Merčep. Ta jedinica je počinila strašne masakre nad Srbima u Pakračkoj poljani i Marinom selu. Sad Miro Bajramović na suđenju i pre suđenja izjavljuje kako je svojeručno ubio više od 70 ljudi, a kako je jedinica u kojoj je bio izvršila ubistvo najmanje tri stotine ljudi. Miro Bajramović je nagrađen oslobađajućom presudom.
Postavljam pitanje kako je moguća saradnja između dve države, između dva pravosuđa, između pravosuđa Republike Srbije, pravosuđa države koja je država srpskog naroda i pravosuđa države koja zločince, znači masovne zločince nad pripadnicima srpskog naroda, nagrađuje oslobađajućim presudama?
Što se tiče pritvaranja lica koja su u drugoj državi osuđena na kaznu zatvora, mislim da je ova tačka sporazuma praktično nesprovodiva zato što nema mesta u srpskim zatvorima. Vi znate da su nam zatvori prebukirani, a nekoliko stotina Krajišnika je u odsustvu, bez suđenja, u Hrvatskoj osuđeno na višegodišnje kazne zatvora od dve, tri do dvadeset godina zatvora. Praktično nema mesta u srpskim zatvorima gde bi ovi ljudi mogli da budu zatvoreni.
Ima jedan konkretan slučaj o kojem sam govorio više puta. Juče sam se sreo sa glavnim junakom, da tako kažem, tog slučaja, to je Željko Knežević iz Knina; čovek živi u Velikoj Plani, zamolio me je da postavim jedno pitanje Vladi Srbije, pošto je teško bolestan, ima težak oblik diskus hernije u vratnom delu kičme – da li da se sprema za operaciju ili da se sprema za zatvor. On je, u odsustvu, od hrvatskog pravosuđa osuđen na dvadeset godina zatvora zbog toga što je, kako piše u obrazloženju, 1991. godine u zatvoru u Kninu, kao vojni policajac, premlatio jednog zatvorenika Hrvata, zbog čega je ovaj nesrećnik podlegao. Problem je u tome što Željko Knežević, ponavljam treći ili četvrti put, nikada u životu, što je lako dokazati, nije nogom ušao u kninski zatvor, nikad u životu nije bio policajac vojne policije Republike Srpske Krajine.
Ovo je jedno od pitanja koja treba rešiti. U svakom slučaju, mislim da bi vlade Hrvatske i Srbije pre dogovora o uspostavljanju slobodne plovidbe Dunavom morale da reše ova i mnoga druga važnija pitanja.
Podsetiću, kada već govorimo o sudskim procesima, jer mislim da je to najvažnije pitanje koje opterećuje današnje srpsko-hrvatske odnose, na još tri slučaja skandaloznih presuda Srbima iz Hrvatske. Staricu Ivanku Savić iz Vukovara, 78 godina, Županijski sud u Vukovaru, kojem je predsedavao Nikola Bešenski, osudio je na kaznu zatvora od četiri i po godine. Slušajte u čemu se sastoji ratni zločin. Ona je, kako piše u obrazloženju, od oktobra 1991. do aprila 1992. godine neprijateljskim vojnicima pokazivala Hrvate koji su branili grad i zastrašivala hrvatske civile, a Hrvatici Mariji Blaženić navodno ukrala nekoliko komada posteljine, nekoliko komada posuđa i još neke manje vredne stvari. Znate šta je još zanimljivo u ovom slučaju? Ova gospođa koja je bila krunski svedok, Marija Blaženić, nikako nije mogla da se seti da li je u vreme kada se dogodio taj navodni zločin Vukovar bio pod vlašću JNA ili pod vlašću nezavisne države Hrvatske.
Drugi slučaj je slučaj Daneta Milovića iz Gračaca kod Skradina. Čovek je optužen zbog toga što je, slušajte ovo obrazloženje, prilikom jedne vojne akcije Milana Brajkovića, pripadnika ustaških postrojbi, dva puta nogom udario u stražnjicu. Zamislite, dva puta. Pri tom ga je, što je ovoga posebno teško povredilo, nazvao ustašom; posebno ga je teško povredilo, iako je u tom trenutku, kako su na sudu dokazali, bio obučen u crnu uniformu. Svedok Milan Perak došao je pred sud da bi se požalio da ga je ovaj nesretnik Dane Milović udario šakom u leđa.
Zamislite vi koji je to apsurd: Srbi u Hrvatskoj se proglašavaju za ratne zločince i osuđuju zato što su ustaškog vojnika udarili dva puta nogom u stražnjicu, a hrvatski vojnici Miro Bajramović i Mihajlo Hrastov ne odgovaraju zato što su zajedno masakrirali više od 80 Srba! Mi se petnaest godina nakon toga bavimo pitanjem slobodne plovidbe Dunavom.
Poslednji slučaj koji ću pomenuti jeste slučaj Svetozara Karana iz Korenice. Čovek je osuđen na sedam godina zatvora uz sledeće obrazloženje, potrošiću još minut vremena: „Očigledno je da se optuženi Karan vratio u Hrvatsku jer je shvatio da se Hrvatska nalazi u takvom stanju da će brzo i jednostavno nestati sa pozornice sveta, jer su Hrvati nezadovoljni svojim statusom, te između njih može doći do takve nesloge da će ponovo zbog toga zatražiti nekoga da im ponovo sedne na grbaču, kao što je to bilo 900 godina, a u poslednjih 80 godina na grbači su bili optuženik i njegovi preci koji su uživali na toj grbači. Sada se u Hrvatsku vraćaju svi oni zločinci koji su činili genocid nad Hrvatima, ne samo u ovom ratu, nego skupa sa ostalim činili su to pet stotina godina, od dolaska Osmanlija, kada su skupa sa Osmanlijama dolazili i uništavali Hrvate, a od kad su prisajedinili ove krajeve Jugoslaviji praktično ih uništili na određenim područjima. Sada žele da zauzmu ono dokle je Osmanlija došao, a skupa sa Osmanlijama dokle su došli optuženik i njegovi preci.“
Dame i gospodo, sporazumi sa Hrvatskom da, pomirenje sa Hrvatskom da, ali mora se napraviti prioritet poteza u tom procesu pomirenja. Hvala vam.