Srpska radikalna stranka je takođe podnosila ovaj amandman. Dakle, da se to briše iz zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i iz zakona o volontiranju. Zaista ne mogu da se složim sa ovim što je malopre rečeno – da svaki jezik treba da se menja. Jezik može da se menja, ali na neki prirodan način. Silovanjem jezika ne može se postići ravnopravnost polova, gospođo Plavšić. Nadam se da ćete to konačno shvatiti. Niti ćete do te Evropske unije, koju toliko želite, a koja vas ne želi ni po koju cenu, doći tako što ćete neke krajnje nakaradne izraze uvoditi u srpski jezik, pa reći – navići ćemo se za pet ili deset godina.
Jednostavno, ne želimo da se na te gluposti navikavamo. Želimo da sačuvamo srpski jezik. Želimo da sačuvamo svoj identitet. Nemojte misliti da ste vi ili bilo ko drugi ovde u ulozi Vuka Karadžića, pa da možete izmišljati neke izraze i reći – navići ćemo se za koju godinu. Šta to znači? Za vek ili dva to neće biti nakaradno?
Da li vi, gospođo Plavšić, želite da se predstavljate i da vas predsedništvo predstavlja kao „piškinju“ ovih amandmana? To je u skladu sa tim novim govorom. Ja želim da budem pisac ovog amandmana, ja sam ga napisao. Ukoliko vi želite da budete „piškinja“, zamolite gospođu Slavicu Đukić Dejanović neka vas ubuduće tako oslovljava.
Pogledajte ljude od autoriteta i od struke, kada je u pitanju srpski jezik, ja za to stručnjak nisam, ali sam dovoljno stručan da pročitam neku knjigu nekoga ko jeste stručan. Ne možete izmišljati u ženskom rodu za sve imenice nove nazive, to je nakaradno. Dajte jedanput da se prekine ta praksa.
U samoj Evropskoj uniji, koja puca ovih dana po svim šavovima, postoji veliki broj ljudi koji se opiru takvim tendencijama. Nije to ništa ni lepo, ni moderno, ni pametno, niti ćemo mi sutra biti bolji, niti će nam radnici biti zaštićeniji, niti će žene imati veća prava ukoliko ovakve gluposti budemo ugrađivali u zakone.
U obrazloženju koje ste dali za neprihvatanje rekli ste da ćete time što uvodite nove izraze i rodno senzitivan jezik (šta to znači, ne znam) nešto postići. Kažete da ne prejudicirate odluke Srpske akademije nauka i umetnosti i drugih institucija koje treba da se bave pitanjem jezika. Kako, kad u zakone ugrađujete izraze koji ne postoje u srpskom jeziku?
Iskoristiću sad priliku, kad sam se već javio. U skladu sa Ustavom Republike Srbije, član 10, kaže: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo“. Srpski jezik i ćirilično pismo.
Evo amandmana na član 3. koji je podneo Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja na zakon o volontiranju gde se kaže: „Dodaje se nova tačka 8) koja glasi: Obavljanje ad hoc.“ Šta to u srpskom jeziku znači „ad hoc“, gospođo Plavšić i ostali koji ćete glasati za ovaj zakon? To nije srpski jezik, nije srpska reč, nije srpski izraz.
Siguran sam da ni po Vujakliji niko od vas u ovom trenutku, dok ne pogleda, možda neće biti u stanju da interpretira i da kaže šta znači to „ad hoc“, što bismo, da je na engleskom ili nekom drugom jeziku, možda čitali drugačije. Ubacujete latinične reči usred zakona koji je pisan ćiriličnim pismom – ad hoc. Bidela žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu. Vi se postavljate na taj način i to predstavljate kao nekakvo epohalno dostignuće. Ništa tu epohalno nema, tu se radi o silovanju, o ruženju srpskog jezika. Ovo ne sme da stoji. Nadam se da će ministar da se predomisli, pa reći da „ad hoc“ ipak ne treba da stoji u srpskom zakonu.