Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuju 104 narodna poslanika.
Da bismo utvrdili tačan broj narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da ima uslova za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici narodni poslanici Đorđe Milićević, Esad Džudžević, Riza Halimi, Laslo Varga i Milica Radović.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da povodom tačaka 1. i 2. dnevnog reda, Predloga zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Predloga zakona o volontiranju, pored predstavnika predlagača gospodina Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, sednici prisustvuju i: Snežana Lakićević, državni sekretar Ministarstva rada i socijalne politike, Radmila Bukumirović-Katić, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Rajka Vukomanović, savetnik rada i socijalne politike i Snežana Bogdanović, savetnik ministra rada i socijalne politike. Pozdravljam ih.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O SPREČAVANjU ZLOSTAVLjANjA NA RADU (nastavak u pojedinostima)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 13. Nadam se da će ministar, koji je pretpostavljam sad odmorniji nego sinoć, ipak imati dovoljno sluha da ovaj amandman prihvati.
Juče smo pričali o tome, i to je između ostalog bilo i vaše obrazloženje, da zlostavljanje, bilo fizičko, bilo psihičko, uvek podrazumeva strah onoga ko je žrtva zlostavljanja. To što žrtva zlostavljanja trpi strah, naravno, najbolji je dokaz i osnov za to da mora postojati način da se postupak za sprečavanje zlostavljanja može pokrenuti i bez saglasnosti onoga ko trpi zlostavljanje.
Upravo u članu 13. se kaže da pored onog ko zlostavljanje trpi, postupak za zaštitu mogu pokrenuti i predstavnik sindikata, lice nadležno za bezbednost i zdravlje na radu, predstavnik zaposlenih za bezbednost, odbor za bezbednost i zdravlje na radu itd., ali onda stoji jedna ograda, dodatak rečenice gde kaže – isključivo uz saglasnost zaposlenog koji smatra da je izložen zlostavljanju.
Amandmanom sam tražio da se to briše, jer smatram da saglasnost žrtve zlostavljanja ne može biti uslov za pokretanje postupka koji treba da spreči i zaustavi to zlostavljanje. Vama je jasno da će žrtve zlostavljanja, pre svega zbog straha od neke dodatne odmazde, često odbijati da takvu saglasnost daju. Onda se postavlja pitanje da li je vama suštinski cilj da eliminišete zlostavljanje na radnom mestu ili je poenta da to traje?
Zaista žalim što niste prihvatili i neki od prethodnih amandmana i što niste ustanovili obavezu svakog od zaposlenih koji sazna za zlostavljanje na poslu; dakle, ne kada trpi, nego kada vidi da neki drugi radnik ili grupa radnika nekoga zlostavlja na radnom mestu. Vi ste morali ustanoviti obavezu. Vi to niste učinili, a sada kao poseban uslov za pokretanje postupka tražite i saglasnost žrtve.
Uputiću vas na analogiju sa krivičnim pravom. Nikad se ne može tražiti saglasnost za pokretanje krivičnog postupka od nekoga ko je žrtva izvršenja krivičnog dela. Zamislite da za pokušaj ubistva tražite saglasnost onoga ko je žrtva da se postupak pokrene ili da, na primer, od nekoga ko je žrtva krađe tražite saglasnost za pokretanje postupka.
Ukoliko iskreno želite da eliminišete zlostavljanje, onda ćete prihvatiti ovaj amandman, jer suštinski neće promeniti ništa u zakonu. Dobro bi bilo da vi kao predstavnici Ministarstva ako imate neki kontraargument taj argument iznesete, jer ovo što ste napisali u obrazloženju zašto ne prihvatate nema apsolutno nikakvog smisla.
Kažete da je pravo na zaštitu od zlostavljanja pravo iz rada i po osnovu rada, a ova prava se uvek ostvaruju na zahtev zaposlenih. Kaže – dok druga lica ne mogu da pokreću takav postupak bez njegove saglasnosti. Da li je vama cilj da sprečite zlostavaljanje ili nije, i na koji će to način biti ugroženo nečije pravo na rad ukoliko drugi ko vidi da neko trpi zlostavljanje pokrene postupak da to zlostavljanje ubuduće spreči?
Dodatni argument je to što kažete da bi to bio mogući izvor zloupotrebe prava. Pa i ovaj zakon je mogući izvor zloupotrebe prava, i Krivični zakonik je mogući izvor zloupotrebe prava, jer je uvek moguća lažna prijava, ali će onaj ko lažno prijavi odgovarati, i to stoji u zakonu. U članu 10. stoji da onaj ko zloupotrebi pravo na zaštitu od zlostavljanja takođe odgovara.
Dakle, ne postoje nikakvi ni suštinski ni proceduralni, da kažem, proceduralni problemi da ne prihvatite. Zaista se nadam da ćete dati adekvatno obrazloženje, pošto ovo što ste dali nije, ili da ćete prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović Milosavljević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Gospodin Lazić želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Predloženi amandman je gotovo istovetan kao i prethodni koji je podnela gospođa Aleksandra Janković. Njime se zapravo precizira rok u kojem poslodavac može da prihvati predlog za posredovanje u situacijama koje definiše član 14. ovog predloga zakona. Vlada je, odnosno predlagač, ovaj amandman odbila, a Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja ga je prihvatio.
Ovi članovi Predloga zakona su posebno važni u kontekstu pojave koja se naziva vertikalno zlostavljanje na radu. Ono se zapravo javlja u otprilike 55% slučajeva, prema nekim istraživanjima. To podrazumeva zlostavljanje koje se kreće od nivoa poslodavca ka zaposlenima i vice versa. S druge strane, horizontalno zlostavljanje je zastupljeno u otprilike 45% slučajeva, prema nekim istraživanjima, i odvija se između radnika na jednakom položaju na hijerarhijskoj lestvici.
Jedna od ključnih stvari je edukacija, naravno, pored zakonske regulative, kako bi se uspešno suočavalo sa ovom problematikom, s obzirom na njenu kompleksnost. Drugim rečima, što se o ovome više zna i što se više govori, to je lakše prevenirati i lakše je prepoznati zlostavljanje na radu.
Ova problematika ima i svoju medicinsku, i sociološku, i pravnu i psihijatrijsko-forenzičku komponentu. Mislim da to govori o tome koliko je ona kompleksna i koliko je neophodno raditi na edukaciji kako bi se do kraja shvatilo šta je neophodno činiti u tim slučajevima.
Neke analize govore o tome da zapravo najviše mobinga procentualno ima u državnoj upravi i u sektoru odbrane, potom u školstvu, zdravstvu itd. Države, kao što je Švedska, koje imaju bogatu tradiciju zaštite ljudskih prava su otišle najdalje i zlostavljanje na radu tretiraju zapravo kao jednu vrstu krivičnog dela.
Dakle, ozbiljna i organizovana edukacija, kao što sam rekao, jeste alat da se društva efikasno suprotstave ovom zlu. To mora biti dostupno i za poslodavce i za zaposlene, kako bi ceo lanac bio pokriven. U današnje vreme rad za platu ne sme biti pretvoren u jednu vrstu modernog ropstva sa ponižavajućim položajem zaposlenih. Bojim se da će se zaposleni koji potraže zaštitu svojih prava na sudu suočiti sa mnogim problemima, a mislim da to najbolje ilustruju i primedbe koje dolaze iz Evrope u odnosu na nedavnu reformu sudstva.
Zlostavljanja na radu, naravno, ima svugde u svetu; možda ga kod nas kvantitativno ima nešto manje, s obzirom na to da se kod nas mnogo brže ostaje bez posla i mnogo kraće se zapravo ostaje na radnom mestu. Od početka godine do danas 45.000 ljudi je izgubilo posao, a podatak Nacionalne službe za zapošljavanje govori da je od jula 2008. do 2009. godine posao izgubilo 155.000 ljudi. Zahvaljujem se.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim o tome da deo naše današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine prate polaznici Diplomatske akademije „Koča Popović“ u Ministarstvu spoljnih poslova, i to: Mirjana Milosavljević, Aleksandar Subotić, Slaviša Orlović, Dragana Blagojević, Dušan Vujović, Bojan Grba, Nemanja Grbić, Stefan Draškić, Veljko Jelenković, Zorka Keković, Mirko Kuzmanović, Predrag Mandić, Danijela Makijaš, Srđan Nastasijević, Ivana Nikolić, Filip Pavlović, Miloš Perišić, Veljko Piljak, Branko Simić, Miloš Stipić, Maja Ćosić, Miloš Šoškić, Bojana Didić, Nataša Božović, Olivera Starčević, Olivera Šopalović, Martin Simović, Snežana Višnjić, Goran Bujišić, Marija Nedeljković, Vuk Dapčević, Kristina Radović, Ivana Božović, Natalija Jovanović, Jugoslava Stojanović, Miljan Milkić, Jelena Stojisavljević, Maja Raković, Milena Malešević, Andreja Stajić, Bogdan Novaković, Gordana Gavrilović, Tamara Buconja, Predrag Đokić, Marija Jovičić, Aleksandra Popović, Ivana Pajtić, Aleksandar Milovanović i Ana Pašaljić.
Pozdravimo aplauzom naše goste.
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Šarović ima reč. Izvolite.

Nemojte žuriti, nema još puno do kraja.
Narodni poslanik Bojan Mladenović je podneo u ime SRS amandman na član 16. Ovde se radi o uređenju teksta. Već sam vam objašnjavao da zakoni ne treba da budu preobimni, vi ste se hvalili time što ovaj zakon ima samo 38 članova. Ono što je suštinski bitno je da nikada ne treba iste odredbe ponavljati u više članova zakona. Upravo to je obrazloženje.
Dakle, mi tražimo da se prvi stav u članu 16. briše, koji kaže da za posrednika može biti određeno, odnosno izabrano lice koje uživa poverenje strana u sporu. U prethodnom članu, u trećem stavu, dakle, u članu 15. stav 3. već se kaže da zaposleni koji je izložen zlostavljanju i zaposleni koji se tereti za zlostavljanje sporazumno određuju ili biraju lica za vođenje postupka posredovanja. Dakle, ukoliko se sporazumno određuje posrednik, onda je jasno da je potpuno nepotreban sledeći stav koji kaže da će za posrednika biti određeno lice koje uživa poverenje strana u sporu, jer se pretpostavlja da ako sporazumno određuju svakako neće odrediti nekoga u koga poverenja nemaju. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Dimitrijević, Milica Vojić-Marković i Aleksandar Pejčić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Gospodin Milan Dimitrijević želi reč.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona, tako da možete od vremena poslaničke grupe. Želite? Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni ostaje da se zahvalim gospodinu ministru na prihvatanju ovog amandmana.
Predvideli smo ovim amandmanom da se iz opravdanih razloga rok za okončanje postupka zlostavljanja može produžiti maksimalno do trideset dana. Vi to niste ovim zakonom predvideli. Uočili smo tu manjkavost zakona i zato ste ovaj amandman prihvatili. To je dobro, gospodine ministre, što ste prihvatili da uvedete novi stav u član 19. ovog zakona.
Nije dobro, gospodine ministre, što ste, čini mi se vrlo lako, prešli preko nekih amandmana na čl. 6. i 7. U jučerašnjoj popodnevnoj diskusiji poslanici Demokratske stranke Srbije su vam vrlo precizno objasnili zbog čega je važno da se ti amandmani prihvate. Mislim da postoji prostor, vreme da još jedanput pažljivo razmotrite naše amandmane.
Dakle, u članu 6. smo predvideli da i poslodavac može biti žrtva mobinga, smatrajući pri tom da mora postojati i tu ravnopravnost, jer je ravnopravnost ustavna kategorija.
S druge strane, u Srbiji je prisutan, sve više i više, politički mobing. O tome danas govore pojedini mediji. Danas postoji saopštenje Sindikata novinara Srbije, koji smatra da je zakon o mobingu važan (i Demokratska stranka Srbije smatra da je to vrlo važan zakon), ali Sindikat novinara Srbije se plaši da pojedine odredbe ovog zakona nisu dovoljno jasne i precizne i da u medijima postoji očigledan mobing, što je tačno.
Ponovo vas pozivam, gospodine ministre, kažem, postoji vreme i mogućnost da pažljivo razmotrite naše amandmane na članove 6. i 7, koji su ključni u ovom zakonu, i da neke od tih amandmana prihvatite. Samo tako će ovaj zakon biti potpun, biće bolji i primenljiviji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Dimitrijeviću.
Na član 20. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 21. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman koji sam podneo u ime SRS najbolje govori koliko je stvarno Ministarstvu i ministru stalo da naprave zaštitu između poslodavca i zaposlenog lica. U članu 21. predvideo sam mogućnost da pored regulisanja odnosa posredovanjem između poslodavca i zaposlenog lica ne bude repriza zlostavljanja na isti način i napravio širi okvir da ni slične stvari zlostavljanja ne mogu doći u budući predmet rasprave poslodavca i zaposlenog ili predmet razmatranja od strane lica koje je zaduženo da taj međusobni spor reši.
Naime, tražio sam da se posle reči „isključenje mogućnosti takvog“ dodaju reči „ili sličnog“. Pored toga što isključuje mogućnost za zlostavljanje u konkretnom slučaju, dodao sam reči „ili sličnog“, jer zlostavljanje može da bude po sličnoj osnovi. Ono može da otvara druge procese međusobnih odnosa između poslodavca i zaposlenog, a ovom rečenicom se ti procesi storniraju ili prekidaju.
Ako znamo da je poslodavac na neki način zlostavljao zaposlenog ili zaposleni zaposlenog i da je taj spor posredovanjem rešen, a može da se desi ponovo zbog neke slične situacije, mislim da bi bilo gubljenje vremena ponovo otvarati taj spor.
Ono što je dokaz da ministar, Ministarstvo i predlagač ovog zakona ne žele konkretnu, preciznu definiciju odnosa poslodavac - zaposleni jeste i odgovor na moj amandman koji je dala Vlada kao obrazloženje za neprihvatanje istog. Kaže se ovako, moram zarad javnosti, pa i ove publike koja je u sali: „Amandmanom narodnog poslanika predlaže se da se sporazum odnosi i na zabranu sličnog ponašanja koje predstavlja zlostavljanje...“. Širi okvir zlostavljanja je cilj ovog amandmana. Dakle, širi okvir posrednika koji će imati obavezu da sve što je slično onome što je već uradio ne bude u reprizi. Ovako: „Naime, zakonom je zabranjen svaki vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, a ako dođe do takvog ponašanja u postupku posredovanja strane u sporu mogu da se sporazumeju o načinu rešavanja konkretnog slučaja zlostavljanja, a ne mogućih budućih sličnih ponašanja koje predstavljaju zlostavljanje.“
Zar nije logično da nijedno zlostavljanje ne bude na radu? Da li je slično ili nije, da li je konkretno ili nije, imamo zadatak da ovim zakonom sprečimo zlostavljanje, a ne da li je užeg ili šireg odnosa, šta je definicija zlostavljanja.
Što je još gore, pozvali ste se na član 5. ovog zakona, kažete: „Ovakav predlog je suvišan, neprecizan, ograničavajući, jer se strane obavezuju da ubuduće neće činiti određene vidove zlostavljanja, što je u suprotnosti sa opštom zabranom svakog vida zlostavljanja propisanom u članu 5. Predloga zakona.“
Zarad javnosti, pročitaću član 5. koji kaže: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom (u daljem tekstu: zlostavljanje).“ Gde je ovde precizna i konkretna definicija šta je to zabranjeno i šta je to u konkretnom primeru zlostavljanje? Nema. Zato smo i stavili amandman – i slično, zato što niste precizirali Predlogom zakona, pa smo hteli Predlog zakona da poboljšamo amandmanom.
Odgovarate nam da je to neprecizno i da je nepotrebno zato što zlostavljanje može da bude samo u konkretnom slučaju. Ne može, gospodine ministre, da bude zlostavljanje ni u konkretnom slučaju. Može u jednom primeru, ili dva, ali imamo reprizu s vremena na vreme i onda imamo posrednika koji će se baviti samo istim stvarima.
Ako ste bili u stanju da ne prihvatite ovaj amandman, ne mogu ništa drugo nego da donesem zaključak da vama nije stalo do zaštite zaposlenog od poslodavca ili zaposlenog od zaposlenog, zato što slične stvari mogu da budu legalizovane u zlostavljanju, a konkretne ne mogu. Mislim da je još uvek vreme da prihvatite ovaj amandman i da shvatite da je zlostavljanje zlostavljanje, da li u konkretnom slučaju ili sličnim primerima, zlostavljanje je zlostavljanje. Ovo obrazloženje koje ste dali stvarno nema nikakve veze sa predloženim amandmanom. Hvala.