Gospodine Šaroviću, nisam vas prekinula, ali sam u ime najvećeg broja poslanika i građana Srbije intervenisala.
Reč ima gospodin Kenan Hajdarević.

Poštovana predsednice, javljam se po Poslovniku, član 104 – dostojanstvo Skupštine. Mislim da je trebalo da prekinete uvaženog kolegu gospodina Šarovića u njegovom izlaganju jer je on svojim izlaganjem na direktan način uvredio sve građane Republike Srbije koji govore bosanskim jezikom, koji se osećaju kao pripadnici bošnjačkog naroda, odnosno nacionalne manjine, i gospodina Rasima Ljajića, i mene i druge poslanike. Mislim da je trebalo da intervenišete i da ne dozvolite da na ovakav način neko diskutuje.
Ne može niko, zato što se zove Nemanja, da ima veća prava i da oseća Srbiju više svojom državom od nas koji se zovemo Rasim, Kenan ili na bilo koji drugi način. Srbija pripada svim njenim građanima. Liberalno-demokratska partija, ja kao poslanik Liberalno-demokratske partije se tako osećam i tako zastupam interese svih građana, da li na srpskom ili na bosanskom jeziku, to odlučuje Ustav, to pravo daju zakoni ove države. Sve dok Ustav i zakoni Republike Srbije omogućavaju meni da moj jezik nazivam bosanskim jezikom, ja ću to činiti. Zahvaljujem.
(Nemanja Šarović, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku, sve kritike su bile upućene meni.
(Nemanja Šarović, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Možete dobiti povredu Poslovnika, ali moram odgovoriti gospodinu Kenanu Hajdareviću.
Mislim da sam reagovala, a građani treba da vide da i na reakciju nekada ima tvrdokornih stavova. Neka oni ocenjuju takva ponašanja. Uverena sam da to što ste vi rekli oseća ogromna većina u Srbiji i na to sam vrlo ponosna.
Gospodin Ostojić ima reč.

Imam repliku na govor gospodina Šarovića, a on je imao prednost zato što se javio po Poslovniku.

Izvinite, on ima prednost u odnosu na vas.

Gospođo Đukić-Dejanović, javljam se u skladu sa članom 101. koji kaže da pravo na repliku ima onaj poslanik čije je ime i prezime pomenuto, ili funkcija, a gospodin Kenan Hajdarević je spomenuo moje ime i prezime i pogrešno protumačio moje izlaganje.
Rekao je, i svi smo svedoci, možemo proveriti u stenogramu, da sam na neki način ugrozio njegova prava time što njemu ne dozvoljavam da svoj jezik zove bosanskim. On svoj jezik može da zove kako god hoće, ali ne dozvoljavam da srpski jezik naziva bosanskim.
Gospođo Đukić-Dejanović, rekli ste da to što on oseća, oseća velika većina građana Srbije. Evo, prihvatam, možda sam manjina, ali dozvolite i meni kao predstavniku manjine, što su Srbi u Srbiji iz dana u dan sve više, dozvolite i meni da iznesem nekakvu argumentaciju.
Bosanski jezik ne postoji čak ni u Ustavu Bosne i Hercegovine. Da li postoji u Engleskoj bosanski jezik? Da li ga je priznala Engleska? U toj modernoj Evropi kojoj težite? Da li je Francuska, Španija, bilo koja država?
(Predsednik: Moraćete da svoje izlaganje dovedete u vezu sa amandmanima koji su na dnevnom redu.)
Ovo je po Poslovniku, objašnjavam na koji način je pogrešno protumačeno moje izlaganje, a šta je zapravo bila moja suštinska namera i mislim da sam to na jasan način izrazio.

U više navrata, na jasan način.
Gospodin Ostojić ima reč.

Gospodine Šaroviću, vi očigledno ne poznajete Ustav Srbije, ni Zakon o zaštiti prava manjina. Opet, po drugi put nazivate naše pismo, srpsko pismo ćiriličnim, a u Ustavu piše da je to ćiriličko. Ako ste toliki Srbin, bar ustavno ime pisma koristite.
Dva, bosanski jezik postoji onda kada ga oni koji su Bošnjaci tako zovu. Ne osporava Kenan Hajdarević vama da vi govorite srpskim jezikom. Ja govorim srpskim jezikom, a on govori bosanskim. Šta je tu sporno? On nama ne osporava da govorimo srpskim, pa zašto bismo mi njemu osporavali da govori bosanskim?
Zapamtite, ćiriličko. To piše u Ustavu, ne ćirilično. Počnite da menjate jezik, jer su vaši jezikoslovci rekli da to tako treba da piše u Ustavu. I vi i građani Srbije, zapamtite, od sada, od kada je donet Ustav, one noći i dva dana kada ste ga glasali, izglasali ste da se naše pismo zove – ćiriličko. Ispravljajte decu, jer su njihovi jezikoslovci u redakciji smislili da se to tako kaže. Sve ove decenije smo govorili pogrešno, mi Srbi smo govorili pogrešno i zvali naše pismo, a sada će neki Srbi da određuju kako neki drugi govore. Mislim da to ne doprinosi ni demokratiji, ni razumu, ni dostojanstvu ovog parlamenta.
Na kraju, pričamo o amandmanu, piše, gospodine Ljajiću, „ad hoc“ na latinici u ćiriličkom tekstu. Gospodine Šaroviću, „ad hoc“ nije bosanski.
(Nemanja Šarović: Replika.)

Nema osnova za repliku, s obzirom na to da je samo citiran Ustav.
Gospodin Velimir Ilić ima reč.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, jako mi je žao što mi ovih dana izgubismo silno vreme, nisam ni imao nameru da govorim. Vidim da smo se zaneli i sada raspravljamo šta je ispravno u Ustavu, šta nije, kako se govorilo, kako treba i kako ne treba itd. Pišu se ovde silni amandmani koji možda nikog i ne interesuju, a i sami zakoni koji su doneseni su specifični u ovom momentu; zakon o volontiranju toliko je važan za Srbiju u ovom momentu da stvarno ne znam kuda bismo bez ovog zakona, a posebno zakona protiv zlostavljanja radnika.
Mi to pričamo u momentu kad imamo velike probleme u državi. Ako pratite, ako ste jutros pratili nastupe naših čelnika iz vlasti, vidite i sami, evro divlja, gorivo divlja, setve nema, a vi se smejete, gospodo iz vladajuće koalicije. Sada ćemo možda raspravljati opet o nekoj gej paradi, i to me ne bi iznenadilo, to je za vas interesantna tema.
Evo, zakon o volontiranju – ne znam uopšte koja je svrha donošenja zakona u ovom momentu i da li je to toliko bitan zakon u ovom momentu, kada mi očekujemo da aktuelni ministar gospodin Ljajić ipak pokrene neke ozbiljne teme. Jutros slušamo premijera koji je rekao da je kriza prošla, da u Srbiji više nema krize. Neki naši najeminentniji ekonomisti iz Narodne banke kažu da je ovo jedan težak period, koji ćemo teško izgurati i prebroditi. Narod je zbunjen. Gleda parlament, zabavlja se ovde, a mi pričamo o ćirilici i o tome šta je bitno i šta je kako izrečeno i ko je u pravu, ko nije itd.
Molim vas, gospodine ministre, da ove ozbiljne teme koje život za Srbiju znače stavimo na dnevni red. Nemoguće je da ova vlada i ovaj parlament dozvoljavaju pojedincima da u državi rade bukvalno šta hoće. Vidite, sada mi selimo neke službenike iz Ministarstva poljoprivrede, ljudi putuju, dolaze ovde u Skupštinu, kukumavče, svaki dan moraju da putuju u Šabac i da se vraćaju, idu na posao i vraćaju se sa posla iz Šapca. Neki će morati da putuju u Niš, a neki u Užice i da se vraćaju u toku dana, jer je neko odlučio da pravi nešto što njemu odgovara u ovom momentu i da one koji su godinama zaposleni i rade svoj posao maltretira na najsuroviji način. Zamislite jednu majku koja ima malu decu, a mi pričamo o zlostavljanju na radnom mestu. Kako je to? Moraju ljudi da daju otkaz, nepodobni, a tamo će se primiti neki stranački ljudi.
Znate li koliko je ljudi izgubilo posao zato što su bili pripadnici stranke koja nije sada na vlasti ili je neko došao i saopštio im da više nije zainteresovan za njih? Da li znate da je u Ministarstvu za telekomunikacije šezdeset, sedamdeset diplomiranih inženjera sa preko deset godina radnog staža dobilo otkaz, bez ikakvog objašnjenja? Da ne pričam sada, neke sudije, o čemu se ovih dana žestoko raspravlja... Bez ikakvog objašnjenja ljudi koji su nepodobni dobijaju otkaz, a naročito u ministarstvima, gde imamo ministre koji isključivo primaju svoje stranačke ljude.
Nedavno sam bio u jednoj maloj opštini, Rači kragujevačkoj, gde je gospođa Kalanović održala slovo i rekla predsednici opštine – hoćeš da ti uradimo nešto, dođi na naš regionalni skup; ne dođeš li, nema ništa, nema dinara, preselićemo vam opremu koju je kupila određena firma, „Jura“, u Niš, nemate ništa. Šta je bilo? Ljudi su počeli tamo da dolaze, prelaze itd. Te ucene koje se vrše od vrha vlasti su više neodržive.
Mi ovde raspravljamo da li neki privatnik tamo u nekom komisionu ili butiku zloupotrebljava ili maltretira nekog radnika itd., da ga zaštitimo zakonski, a imamo to na najvišem državnom nivou. Da li vi, gospodo iz vladajuće koalicije, znate da imate vaše ljude koji rade u dva, tri javna preduzeća u stalnom radnom odnosu? Vi to ne znate. Ako vas interesuje, daću vam podatke. Primaju tri plate i sve su plate ogromne.
Da li vi znate da u preduzećima koja su najveći gubitaši ljudi primaju po deset hiljada evra, sedam hiljada, pet hiljada, šest hiljada evra i to tolerišete i štitite…
(Predsednik: Gospodine Iliću, samo malo priđite temi, tj. amandmanu.)
Vratiću se, svi ovi amandmani su hteli nešto da dovedu u red koliko-toliko, ali ih niko ne prihvata, ne raspravlja o njima. Prihvati se nešto, ali to je sve minorno i beznačajno.
Mi sada imamo cene energenata koje enormno rastu i narod ne može da preživi. Setva ne može da se obavi. Pre neki dan čitamo da su plate 13.000 evra u jednom od javnih preduzeća gde se direktor, naš kolega ovde, odriče 900.000 u humanitarne svrhe. To nema nigde na svetu. A tamo ima još nekih 50 direktora. Zamislite, onaj mučenik ne može da plati, mi ga nateramo da plati, a onda ovaj bude dobrotvor, kaže – evo, ljudi, mnogo je, evo pola u humanitarne svrhe, podelite sirotinji, nekome kome je neophodno.
Zato sam hteo da govorim o temama koje su vrlo interesantne. Mislim da se ministar slaže sa mojom diskusijom. Vrlo često pratim njegova izlaganja…
(Predsednik: Molim vas, teme o kojima govorite jesu interesantne, ali zaista nisu na dnevnom redu.)
Jeste, gospođo predsednice, tema je toliko... volontiranje, ne znam šta to u ovom momentu u Srbiji znači, volontirati negde... Treba saglasnost roditelja da dete ode negde da volontira, je l' tako? To je toliko jaka tema.
Mene uznemirava jutrošnja izjava našeg premijera, pa izjava ministarke finansija, pa izjava pet ljudi, izjava viceguvernera, izjava budućeg guvernera. To su teme koje me interesuju, koje su mnogo jače od ovih tema i o kojima ovde niko ne raspravlja, koje nikog ne interesuju.
(Predsednik: Ima poslovničkih mogućnosti da te teme dođu na dnevni red. Parlamentarna većina se opredelila za ovu temu. Meni je žao što vas prekidam...)
Samo još minut.
(Predsednik: Molim vas, još minut.)
Hajde obećajte nam, kada će te teme da dođu na red. Evo….
(Predsednik: Molim vas, iskoristite poslovničku mogućnost. Imate pravo da predložite i dan za određenu aktuelnu temu. Vlada je svakog poslednjeg četvrtka u mesecu, možete pitati članove Vlade sve što vas zanima. Znači, ima poslovničkih mogućnosti. Zaista vas molim da se vratimo dnevnom redu.)
Ima mogućnosti, ali ne date te mogućnosti, verujte. Meni je jako žao da vam to kažem, ali nemamo te mogućnosti da o tome raspravljamo.
Mi ne možemo ovde da raspravljamo ni o jednoj ozbiljnoj temi koja život znači. Obećani su veliki radovi, infrastrukturni objekti, 1. marta kreće gradnja. Gde je sad Dulić da objasni što ne počne to? Prvi mart je davno prošao. Dolazi sada Svetsko prvenstvo, godišnji odmori, ode ova godina, gospodo.