Interesantno je svako podsećanje u ovoj sali na srpsku tradiciju. Nekada ono dolazi od četničkih vojvoda koji su za vreme svog mandata bili u poziciji da kao četničke vojvode makar vrate grb sa krunom, da nemamo petokraku, a danas se ponašaju kao da patimo od kolektivne amnezije, kao da je to bilo u pretprošlom veku, kada su imali mogućnost da vrate srpska odlikovanja i odličja.
Pitali ste me malopre šta piše na Karađorđevoj zvezdi. Piše: „Za veru i slobodu, 1804. godina“. Vera u ideale i principijelnost jednog čoveka ogleda se tokom čitavog njegovog političkog delovanja. Borba za slobodu je nešto što je svojstveno srpskom narodu. Ali, ako neko kao četnički vojvoda zaboravlja da je bio četnički vojvoda pod petokrakom i da nije pokušavao da promeni ono što mu kao četničkom vojvodi smeta, kako će nekoga da ubedi da će sutradan da popravi, kao četnički vojvoda, nešto što će ova vlast da uradi, ako bude u poziciji, a teško da će biti?
Razumem nervozu harizmatičnih gubitnika, kojima nije svejedno što će Boris Tadić možda dodeljivati ordenje u još jednom mandatu i razumem nervozu onih ljudi koji možda ne mogu da prebole što su bili četničke vojvode, ali ne samo da nisu ni zidove ispravili, nego su bogami i temelje potkopali. Razumem nervozu onih ljudi koji danas ne mogu baš lako da prelome u svojoj glavi da Srbija ima svoj grb, svoju himnu, svoja tradicionalna obeležja, pa dobija i svoje ordenje. Ne želim da polemišem sa njima, jer takva polemika ne vodi nigde.
Da bi neko bio u poziciji da nešto popravi, mora prvo da se zapita da li je u stanju da popravi, jer nekada se iz želje da se nešto popravi izrodi želja da se nešto mnogo pokvari i to je posle nemoguće popraviti. Zahvaljujem se.

Upravo sam hteo da vas zamolim da sve to dovedete u vezu sa amandmanom na član 2. koji je na dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Gospodine potpredsedniče, govorio sam o zakonu, a vi ste jednom od poslanika vladajuće većine dozvolili da govori o meni. Ne razumem takav način vođenja sednice, ali prihvatam da ste imali neku svoju dužnost da ćutite dok poslanik govori pa da na kraju kažete kako niste zadovoljni time što je govorio mimo Poslovnika.
Zaista nemam razloga da polemišem sa gospodinom Milivojevićem. Ne znam šta je to njega žacnulo da mi se uopšte obrati, a posebno šta ga je žacnulo da pominje moju titulu četničkog vojvode, zato što sam na nju ponosan. Može on da se sprda sa tim koliko god hoće.
Idealno bi bilo kada biste vi, gospodine Milivojeviću, dozvolili da mi ovde u Skupštini obavljamo svoj posao. Idealno bi bilo, gospodine Milivojeviću, kada bi Boris Tadić dozvolio da se mi u Srbiji bavimo politikom na normalan način. Ako je vaš predsednik zapretio da će da upotrebi sve što mu stoji na raspolaganju da mi nikada ne pobedimo, onda me čudi da ste mi uopšte dali reč, gospodine potpredsedniče.
Pobedićemo vas, zato što mi vama ne pretimo, ne vređamo vas. Mi vas ne nipodaštavamo. Tvrdim da ste jedna velika i ozbiljna politička stranka, ali ste počeli da ličite na svoje koalicione partnere. Među njima vi, gospodine Milivojeviću, najviše. Ne priliči jednom poslaniku Demokratske stranke da se poslaniku opozicije, koliko god da ga ne voli, obraća na način na koji ste se vi meni obraćali. Ja vas poštujem kao poslanika koga je izabrao narod, o vama nikada neću lošu reč da kažem i zato ćemo mi da pobedimo.
A to što se kuražite nekom vajnom pobedom Borisa Tadića, pa, i sami znate kako stojite trenutno. Ako se zemlja ne okrene na drugu stranu, vama pobede na sledećim izborima nema. Hvala vam najlepše, gospodine Milivojeviću, što mi pružate priliku da govorim u ovoj skupštini, možda mi ne bi dali reč.

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću, i stvarno vam se izvinjavam jer sam neoprezno dozvolio da se određene lične stvari iznose. Molim narodne poslanike da to ne rade, jer primerena diskusija, a ne verbalno zlostavljanje... je bilo sasvim, po mom merilu, dobro izrečeno i dobro do sada vođeno. Zakasnio sam da upozorim i to je moje drugo izvinjenje.
Reč dajem gospođi Nadi Kolundžiji.

Poštovani predsedavajući, koristim pravo na repliku. Mislim da bi trebalo da isti kriterijum važi za sve. Dakle, ako neko misli da sa pozicije opozicije može da izgovori bilo šta na račun nas koji ovde predstavljamo parlamentarnu većinu voljom građana Srbije, a da istovremeno ne može da otrpi nikakav odgovor, onda mislim da ne razume niti svoju poziciju, niti poziciju ove institucije.
Dakle, želim da kažem da je besmislica tvrditi ovde da se mi približavamo njihovom programu, pre svega zbog toga što neko ko menja stavove može da se približi onome ko ima stavove dvadeset godina, a nikako obrnuto. Dakle, neko ko se upravo probudio i promenio sve svoje stavove može samo da konstatuje da se približio stavovima onih koji se tih stavova drže već dve decenije.
Istovremeno, želim da kažem da optuživati predsednika Borisa Tadića da je, na jednom čisto političkom skupu, kao političar rekao da će kao političar koristiti sva demokratska sredstva kako bi omogućio da Srbija nastavi putem evropskih integracija, da nastavi putem oporavka, demokratizacije i razvoja, da snage koje su pokazale da ne razumeju šta su interesi Srbije, koje su pokazale, kada su bile u prilici da vode ovu zemlju, da nisu u stanju da shvate vreme u kojem žive, niti da shvate interese sopstvenih građana, ne treba da dođu na vlast i da će on kao odgovoran političar, koristeći, naravno, demokratska sredstva, učiniti sve da takve snage ne dođu u priliku da još jednom građane Srbije dovedu u nezavidan položaj, u kakvom su već jednom bili... Hvala.

Hvala vama. Gospodin Nikolić Tomislav ima reč.

Sve bi to bilo lepo kada vaš predsednik partije ne bi bio predsednik Srbije. Dakle, predsednik Srbije ne može da preti političkim oponentima da će učiniti sve što je u njegovoj moći da oni ne dođu na vlast. Jedini način na koji mi možemo da dođemo na vlast su izbori. Da li to predsednik Srbije preti da neće biti izbora uopšte? Da li to preti da neće poštovati rezultate izbora? Bila je to jasno izgovorena, otvorena pretnja u predizbornoj tišini za održavanje izbora, dopunskih lokalnih izbora u Aranđelovcu.
Dakle, mi smo to dobro shvatili, gospođo Kolundžija, kao pretnju predsednika Republike Srbije da neće dozvoliti da pobedimo na izborima. To samo tako i može da se shvati. Vi možete da mi kažete – gospodine Nikoliću, učiniću sve što je u mojoj moći, moja će stranka učiniti sve što je u našoj moći da političkim sredstvima onemogućimo vašu pobedu. Predsednik Srbije to meni ne sme da kaže.
Mene je sramota što imam takvog predsednika Srbije. U bunar bih skočio da se udavim kad u svetu čuju da je predsednik Republike pretio političkim strankama. Posle dvadeset godina višestranačkog sistema, posle deset godina vlasti demokratskih, proevropskih snaga vi pretite da će predsednik Republike da učini sve što je u njegovoj moći da neko ne pobedi na izborima. Pokrio bih se ušima po glavi i ćutao bih bar godinu dana, jer mediji to ne smeju da pominju, dok i građani Srbije ne zaborave šta je egzaltirani predsednik rekao na skupštini svoje koalicione partnerke, PUPS.
Nemojte, molim vas, da pričate o tome kada sam se ja probudio. (Mislim da govorim na repliku.) Dakle, vi se približavate našim stavovima, vi sada govorite da vam je nezamisliva nezavisnost Kosova i Metohije. Vaš predsednik je u jednoj kampanji rekao da nije optimista i da će Kosovo pre da bude nezavisno nego u sastavu Srbije. Na svu sreću, postoje mediji koji beleže ono što je izgovorio.
Molim vas da ne ulazite previše u polemike sa nama, vi ćete ih izgubiti. Molim vas da vi nastavite svojim putem, kako ste i počeli, da trpite ucene svojih koalicionih partnera, da razvlačite budžet Srbije na barem tri ili četiri dela, da puteve Srbije prave barem četiri stranke, pošto svakom od njih dajete novac, da puste G17 plus da troši budžet da formira svoju stranku na nivou regiona, da pustite u nekim regionima da se formiraju po nacionalnom ključu, kao što ste počeli. To je ono što ćemo mi morati da menjamo kad pobedimo na izborima, a vi ćete te izbore, hteo to predsednik Srbije ili ne, morati kad-tad da nam date.

Na svu sreću, postoji stenogram, ali postoji i dnevni red. Zamolio bih da se vratimo na tu temu i da završimo, ne nadmećući se čija će biti poslednja, nego da završimo diskusiju, koju ni uz maštu ne mogu da povežem sa dnevnim redom. Ali, s obzirom na to da smo stigli dovde gde smo, svakako će gospođa Kolundžija dobiti reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući, ali postoji način kada neko krene da priča o onome što nije tema, da njega prekinete i da ga vratite, jer ne možete drugima osporiti mogućnost da reaguju na nešto što je izvan teme, a tiče se njih.
Dakle, potpuno je jasno da samo neko ko može da izjavi da će preispitati pravosnažnu sudsku odluku za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića i da će, ukoliko se on uveri da je taj nedužan, pustiti ga na slobodu, može da pomisli da kada političar kaže da će svim demokratskim sredstvima učiniti sve da negativne političke snage ne dođu i preuzmu vlast... Može zaista da se razume zašto vi to tako možete da shvatite.
Svako drugi ko razume da je ovo demokratska zemlja, da će izbori biti raspisani kada im bude vreme, 2012. godine, može da razume da predsednik jedne političke partije na jednom političkom skupu ima puno i legitimno pravo da pošalje političku poruku kojom kaže – zato što znam da je interes građana Srbije da nastave putem evropskih integracija, ne treba da dođu na vlast one snage koje nisu u stanju da Srbiju vode tim putem. To nije nikakva pretnja, ma koliko se vi trudili da to predstavite kao pretnju. To nije nikakva pretnja da izbora neće biti, ma kako da biste možda vi na njegovom mestu to eventualno i uradili. Hvala vam.

Hvala vama. Gospodin Zoran Ostojić ima reč.