Uzeću nekoliko minuta od vremena poslaničke grupe. Polako se približava kraju rad na amandmanima na zakon o zlostavljanju na radu. Mislim da treba da kažemo nekoliko reči, jer, praktično, ono što je bilo najvažnije u ovom zakonu smo ovde već iscrpli. Neko od amandmana koje smo podneli kao Poslanička grupa DSS su prihvaćeni, neki naši amandmani nisu prihvaćeni, iako su identični u tekstu nekog drugog prihvaćeni, ali, nema veze, suština je da se zakon delimično popravi.
Treba reći nekoliko stvari koje su vrlo važne. Kada govorimo o mobingu, koji je sve prisutnija društvena pojava i u Srbiji i svugde u svetu, kada govorimo o tome da je to zapravo nešto što je narastajući problem Srbije, moramo da kažemo da je to pitanje – kako pojesti slona? Ovako postavljeno pitanje može da izazove smeh, ali polako, korak po korak, dokazaću da je to moguće. Hoću zapravo da kažem da je uspešna borba protiv mobinga i te kako moguća, ali je moguća ako se uzmu u obzir tri elementa, vrlo kumulativno.
To su preventivne mere. U jednom delu smo kritikovali ono što ste vi napisali kao mogućnost preventivnih mera. To je obaveštavanje poslodavca, odnosno poslodavac je obavezan da obavesti svakog zaposlenog o tome da je zlostavljanje zabranjeno. Komentarisali smo da je to potpuno nedovoljno, da je potpuno neprecizno. Šta je za nas prevencija u tom smislu? Pravilno informisanje – šta je to mobing, koji su elementi, koji su oblici. Zatim, stalna edukacija i naročito komunikacioni treninzi svakog zaposlenog u firmi, a naročito rukovodilaca.
Ta uspešna borba podrazumeva preventivne mere, donošenje zakona. Ovo jeste prvi korak, prvi zakon koji reguliše tu oblast, ali je zakon potpuno neprecizan, u mnogim delovima potpuno nejasan. Moje kolege iz Demokratske stranke Srbije su vam pročitale šta kaže Sindikat novinara. Kaže, otprilike, sve ono što smo mi kao poslanici DSS-a danas ovde rekli, da ima mnogo nepreciznosti, definicije su preširoke ili su potpuno neupotrebljive.
Jedna od tih stvari koje su potpuno nejasne jeste medijator, odnosno posrednik. Vi kažete da postoji određena lista posrednika. Ne znamo kako se dolazi na tu listu, ne znamo ko su posrednici, šta oni prolaze i kakvu vrstu obuke. To je sve potpuno nejasno. Na drugom mestu kažete da svaki radnik koji ima autoritet i želi da bude posrednik može da bude posrednik. Naravno, skrenula sam pažnju više puta, nemoguće je to bez edukacije. Medijacija je ipak vrlo komplikovan i specifičan postupak, koji ne može tek tako svako da radi.
Ono što je za nas jako važno kao rešenje jeste edukacija javnosti. Juče sam skrenula pažnju na to, treba praviti široku društvenu kampanju. Treba zaista od toga napraviti nešto što je vrlo važno za građane Srbije, da svaki građanin Srbije zna o čemu se radi, da zna šta radi država na tom planu, šta rade drugi partneri.
Nemojmo da se zavaravamo, jedan od vrlo važnih partnera je sindikat. On mora da u svoje programe uključi i zaštitu radnika od mobinga. Mora da bude u stanju da raznim pritiscima štiti interese svojih članova u ovoj oblasti. Poseban napor sindikat mora da uloži onda kada se sklapaju kolektivni ugovori.
To su neke od stvari koje želimo da potenciramo. U toku ove rasprave smo rekli ono što smo imali da kažemo, da nismo protiv donošenja ovog zakona, ali smo u mnogim elementima saglasni da zakon... Vidim, sve druge poslaničke grupe, čak i ljudi iz vlasti, komentarišu da su mnoge stvari neprecizne, da se moraju doraditi.
Plašim se samo jedne stvari – ovaj zakon neće biti moguće, na neki način, koristiti za dobro zaposlenih u Srbiji. I sami ćete videti, kada počne da se primenjuje, da ćete u roku od nekoliko meseci, kao što je manir ove vlade, doći sa izmenama i dopunama, samo zato što niste dovoljno slušali ono što vam kažemo. Naravno, nismo sami pravili amandmane i nismo pokušali da otkrivamo toplu vodu; ovo smo radili sa ljudima koji se ovim poslom bave dugo i koji zaista imaju šta da vam kažu. Hvala vam.