Zahvaljujem. Gospodin Zoran Ostojić.

Koristim, gospođo predsednice, vreme poslaničke grupe. Ovaj amandman Odbora kojim se u zakon uvodi obavljanje ad hok aktivnosti od opšteg interesa za opšte dobro ili za dobro trećeg lica je nekakav kompromis. Neću ga nazvati trulim, ali očigledno jedino moguć u ovom trenutku, zbog činjenice da se ovaj zakon odnosi i na kratkoročno i na dugoročno volontiranje, kako to piše u članu 2, ali i zbog činjenice da zakon uvodi i prijavljivanje, evidenciju, izveštavanje, potpisivanje ugovora, potvrda itd. To je činjenica zbog koje je predsednik Crvenog krsta tražio da se ne odnosi na volontiranje u Crvenom krstu, zato što je ovaj zakon prenormiran i uvodi birokratiju u oblast kojoj nema mesta.
Svakako da on... Ovo je moja pretpostavka, nisam sa njime pričao, ali slušam šta priča ministar Ljajić, koji govori bosanskim jezikom, kao i moj kolega, i dobro ga razumem. Užasnuo se čovek kada je video šta ste napisali u zakonu, pa je rekao – molim vas, ovaj zakon da ne važi za mene da ne bih morao da vršim evidenciju za deset hiljada volontera Crvenog krsta. Zato kažem da iako ...
Usput, niste morali da bežite od reči „volontiranje“ i da napišete „ad hok“, kada smo već uveli novu kategoriju; imamo dugoročno i kratkoročno, a moglo je da se zove povremeno volontiranje. Zašto bi bilo „ad hok“ ili „soc“ aktivnosti od opšteg interesa, zašto bežite od izraza „volontiranje“, „povremeno volontiranje“?
Ova definicija koja je usvojena na Odboru apsolutno odgovara nečem što je povremeno. Onda bismo imali tri vrste volontiranja. Na ovo povremeno volontiranje se ne odnose ove birokratske zavrzlame koje ste predvideli za dugoročno i kratkoročno volontiranje. Posledice će biti da u praksi kratkoročnog neće biti. Postojaće dugoročno volontiranje i ovo povremeno volontiranje, koje se zove kako se zove, ali ostaju otvorene pitanja, gospodine ministre.
Pošto vam je do te evidencije očigledno mnogo stalo, kako ćete vi voditi evidenciju ako organizatori volontiranja, upravo da bi izbegli ovu evidenciju (nisu svi moćni kao predsednik Crvenog krsta, pa da kažu hajde, izbegnite me sa ovim zakonom), učlanjuju volontere privremeno u svoje organizacije i onda nisu dužni da vam dostavljaju tu evidenciju, izdaju potvrde itd? Verujem da će mnogi to raditi samo da bi izbegli ono što ste im vi nametnuli ovim zakonom.
Ponovo kažem, nismo mi protiv evidencije, samo smo rekli da ona važi za dugoročno volontiranje, ali ne i za kratkoročno. U redu, sad sa ad hok aktivnostima ona neće važiti. Sve će se svesti na to, dugoročno će se evidentirati.
Postaviću vam jedno drugo pitanje – koje je validnosti ta vaša evidencija koju ćete prikupljati ako se ona ne odnosi na volontere Crvenog krsta, ako se ne odnosi na volontere u nevladinim organizacijama? Nekako, volontiranje je sinonim za civilni sektor. Tamo su 60 - 90% aktivista volonteri, besplatan rad, SOS telefon, rad ovaj, rad onaj itd. I, ne odnosi se volontiranje na aktiviste političkih partija. Kako ćete onda tom evidencijom, koja faktički od Crvenog krsta pa sve ovo dalje isključuje, meriti, recimo, socijalni i ekonomski doprinos volontiranja, ili ekonomski doprinos ili društveni? To će biti potpuno bezvezni podaci.
Samo ste napravili papazjaniju sa tom... Ne znam da li je to tvrdoglavost ili neznanje. Nekako mi se čini da je to pre neznanje nego tvrdoglavost. Ne govorim o vama, vi ste ministar i politička ličnost, ne morate vi da znate, nego oni oko vas treba da znaju. Niste hteli da prihvatite ni amandmane koji su dolazili iz vladajuće većine. Hajde, naše ne želite da prihvatite, pa to da razumem, onda bi to bila tvrdoglavost, ali mi ovo pre nekako liči na neznanje, neshvatanje šta znači volontiranje, koliko je to važno i koliko se to razlikuje od nečeg što je radnopravni odnos itd.
Mislim da onaj ko stoji iza ovog zakona, u stručnom smislu, ne razume volontiranje. Zato vam savetujem... Dobro je da je nekakav kompromis napravljen, ovako je bolje nego što je bilo na početku. Savetujem vam da u narednim aktivnostima ipak nastavite da radite sa ljudima koji mnogo više i mnogo bolje znaju šta je volontiranje, ne bi li se ovo popravilo u smislu u kome treba da se popravi, jer je volontiranje zaista bitno za jedno društvo i, na kraju krajeva, preporuke iz Evrope kažu da je volontiranje nešto što doprinosi ekonomskoj i socijalnoj koheziji društva.
Mladi ljudi volontiraju, imaju slobodnog vremena, žele nešto da nauče, žele da se osamostale. To je jedan put ka bržem osamostaljivanju. Stari ljudi, penzioneri, oni imaju vremena, nagomilano iskustvo. Volontiranje im pomaže da se osećaju korisnim i dalje. Dajte, prilagodite u budućnosti, ako ne ovaj zakon, onda neke izmene ili aktivnosti, nečem što je više civilni sektor, a manje nekakav uštogljeni, birokratski radnopravni odnos, što mi se čini da je ovaj zakon.
U redu je kada smo ubacili ove ad hok aktivnosti, na koje se ne odnose ove birokratske obaveze koje ste predvideli za kratkoročno i dugoročno volontiranje, ali da ne bi ovo bio truli kompromis, radite malo sa onima koji se više razumeju u volontiranje u sledećem periodu. Mislim da će to biti na obostrano zadovoljstvo i zadovoljstvo svih nas. Hvala.

Gospodin Šarović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ne da nije truo kompromis, nego je toliko truo kompromis da do neba smrdi. Jedino taj izraz mogu da upotrebim i insistiraću na zaštiti srpskog jezika i insistiraću na tome da strane reči i izraze ne možete ubacivati nasilno u srpski jezik.
Malopre sam vas upitao šta znači „ad hoc“ u srpskom jeziku i šta znači „ad hoc“ u smislu ovog zakona.
Po Vujakliji, „ad hok“ znači – samo za sada, samo za ovaj slučaj za ovu priliku, za ovu zgodu.
Kada to ubacite u ovaj zakon to znači: obavljanje „za sada“ aktivnosti od opšteg interesa. Ne znači ništa.
Drugo značenje: obavljanje „za ovaj slučaj“ aktivnosti od opšteg interesa. Ne znači ništa.
Obavljanje „za ovu priliku“ aktivnosti od opšteg interesa – ne znači ništa. Pa, ne može opšti interes biti od prilike do prilike.
Obavljanje „za ovu zgodu“ aktivnosti od opšteg interesa – takođe ne znači ništa.
Loše vas je, gospođo Đukić-Dejanović, malopre savetovala Gordana Čomić. Ne možete vi mene prekidati zbog iznošenja mog političkog stava. Znači, mogu da osporavam postojanje bosanskog jezika. Imam pravo da osporavam postojanje bošnjačkog jezika.
Malopre je gospodin Ostojić rekao da moj uvaženi kolega Kenan Hajdarević govori bosanski i da ga on dobro razume. Kenan Hajdarević je rekao – zato što je to isti jezik, ali se drugačije naziva.
Ali, ne možemo dozvoliti... Obaveza je svih nas u Narodnoj skupštini, bez obzira na to kako se osećamo, da čuvamo srpski jezik i ćirilično pismo, da čuvamo ono što su nam ostavili preci. Gospodin Rasim Ljajić može da se oseća kao Bošnjak, možda je njegova svest evoluirala, nije se tako osećao pre trideset godina, ali to ne znači da mi možemo prepustiti srpski jezik ni njemu, ni gospodinu Kenanu Hajdareviću, ni Milu Đukanoviću, ni bilo kom drugom.
Moje je pravo da kažem da crnogorski jezik ne postoji, da bošnjački jezik ne postoji i da bosanski jezik ne postoji. Ukoliko tvrdite drugačije, evo, zamolio bih gospodina Ostojića, pošto pričamo o zakonu, dajete da čujemo kako se na bosanskom kaže zakon, kako se na bošnjačkom kaže zakon, kako se na crnogorskom kaže zakon? Pa isto – zakon. Zato što su to izmišljeni jezici. Postoji samo srpski.
Zar mislite da neko može da otme engleski, kada u Americi priča engleskim jezikom da kaže – to je američki? Ili, kada u nekoj drugoj državi priča engleskim jezikom da kaže – to je sad... ne znam ni ja koji. Naravno da ne može. To je ono što je suština ovog.
Dajte da nam neko prevede, evo, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, da čujemo kako se to kaže na bosanskom, bošnjačkom, crnogorskom jeziku.
Pokušavate da uradite nešto što je suprotno interesima svih nas, što je suprotno interesima srpske države. Onda to relativizujete i podvodite pod nešto novo i moderno. Ne možemo se odreći tradicije, ne možemo se odreći svega onoga što nas čini Srbima. Ovo je parlament Republike Srbije, pa dozvolite da i mi imamo pravo da zaštitimo ono što je naše. Ne uskraćujemo pravo bilo kome, može reći gospodin Kenan Hajdarević – ja se osećam kao Bosanac ili ja se osećam kao Bošnjak, ali dozvolite da mi ne dozvoljavamo da na račun tog njegovog osećanja jezik koji je srpski neko prisvaja za sebe. To nije nešto što je naivno.
Pogledajte kako se prave nove nacije. Pre trideset godina ljudi su se smejali na pomen crnogorske nacije. Kojim je jezikom Njegoš pisao? Da li je pisao crnogorskim? Nije, nego je pisao srpskim. To crnogorstvo je bila odrednica samo za geografsko poreklo, za lokaciju. I on se smatrao Srbinom, kao i mnogi drugi. To je ono što je suština.
Sada se insistira na reči „vojvođanski“. Uveli ste Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, pa vojvođansku policiju, pa vojvođanski dnevnik, pa vojvođansko ovo i vojvođansko ono. Da li mislite da za deset-dvadeset godina neko neće reći, ko sada odrasta – čekajte, nisam Srbin, Vojvođanin sam? Vojvođanska autonomija, autonomija od Austrougarske zato što su se osećali kao Srbi, a vi polako ugrađujete u svest ljudi da su Vojvođani. Kakvi Vojvođani, ljudi? Ima li razlike?
To jeste politički stav i to jeste ideologija, ali mi imamo pravo da to iznesemo. To je naša ideologija, ideologija Srpske radikalne stranke. Nema razlike između Srbina iz Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, sa Kosova i Metohije, iz Šumadije ili Beograda. Mi imamo pravo da to kažemo i da se usprotivimo silovanju srpskog jezika i otimanju srpskog jezika. Ne može kako ko prođe da kaže, da izmisli novi naziv i da kaže – sada je to ovaj jezik.
Dajte neki rečnik. Prevedite reč „zakon“. Prevedite – Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja na neki drugi jezik, a da mi to ne razumemo.
Uvaženi kolega Kenan Hajdarević je rekao da je to isti jezik, koji drugačije nazivamo. Molim vas da ga ne nazivate drugačije, to je srpski jezik.

Gospodine Šaroviću, nisam vas prekinula, ali sam u ime najvećeg broja poslanika i građana Srbije intervenisala.
Reč ima gospodin Kenan Hajdarević.

Poštovana predsednice, javljam se po Poslovniku, član 104 – dostojanstvo Skupštine. Mislim da je trebalo da prekinete uvaženog kolegu gospodina Šarovića u njegovom izlaganju jer je on svojim izlaganjem na direktan način uvredio sve građane Republike Srbije koji govore bosanskim jezikom, koji se osećaju kao pripadnici bošnjačkog naroda, odnosno nacionalne manjine, i gospodina Rasima Ljajića, i mene i druge poslanike. Mislim da je trebalo da intervenišete i da ne dozvolite da na ovakav način neko diskutuje.
Ne može niko, zato što se zove Nemanja, da ima veća prava i da oseća Srbiju više svojom državom od nas koji se zovemo Rasim, Kenan ili na bilo koji drugi način. Srbija pripada svim njenim građanima. Liberalno-demokratska partija, ja kao poslanik Liberalno-demokratske partije se tako osećam i tako zastupam interese svih građana, da li na srpskom ili na bosanskom jeziku, to odlučuje Ustav, to pravo daju zakoni ove države. Sve dok Ustav i zakoni Republike Srbije omogućavaju meni da moj jezik nazivam bosanskim jezikom, ja ću to činiti. Zahvaljujem.
(Nemanja Šarović, sa mesta: Replika.)

Nema osnova za repliku, sve kritike su bile upućene meni.
(Nemanja Šarović, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Možete dobiti povredu Poslovnika, ali moram odgovoriti gospodinu Kenanu Hajdareviću.
Mislim da sam reagovala, a građani treba da vide da i na reakciju nekada ima tvrdokornih stavova. Neka oni ocenjuju takva ponašanja. Uverena sam da to što ste vi rekli oseća ogromna većina u Srbiji i na to sam vrlo ponosna.
Gospodin Ostojić ima reč.

Imam repliku na govor gospodina Šarovića, a on je imao prednost zato što se javio po Poslovniku.

Izvinite, on ima prednost u odnosu na vas.

Gospođo Đukić-Dejanović, javljam se u skladu sa članom 101. koji kaže da pravo na repliku ima onaj poslanik čije je ime i prezime pomenuto, ili funkcija, a gospodin Kenan Hajdarević je spomenuo moje ime i prezime i pogrešno protumačio moje izlaganje.
Rekao je, i svi smo svedoci, možemo proveriti u stenogramu, da sam na neki način ugrozio njegova prava time što njemu ne dozvoljavam da svoj jezik zove bosanskim. On svoj jezik može da zove kako god hoće, ali ne dozvoljavam da srpski jezik naziva bosanskim.
Gospođo Đukić-Dejanović, rekli ste da to što on oseća, oseća velika većina građana Srbije. Evo, prihvatam, možda sam manjina, ali dozvolite i meni kao predstavniku manjine, što su Srbi u Srbiji iz dana u dan sve više, dozvolite i meni da iznesem nekakvu argumentaciju.
Bosanski jezik ne postoji čak ni u Ustavu Bosne i Hercegovine. Da li postoji u Engleskoj bosanski jezik? Da li ga je priznala Engleska? U toj modernoj Evropi kojoj težite? Da li je Francuska, Španija, bilo koja država?
(Predsednik: Moraćete da svoje izlaganje dovedete u vezu sa amandmanima koji su na dnevnom redu.)
Ovo je po Poslovniku, objašnjavam na koji način je pogrešno protumačeno moje izlaganje, a šta je zapravo bila moja suštinska namera i mislim da sam to na jasan način izrazio.