Gospođo Dejanović, ne zloupotrebljava pravo na postavljanje pitanja onaj ko postavlja pitanja, on traži odgovor. Odgovor može da bude suvisao, razuman, nerazuman ili da izostane.
Da pređemo na amandmane. Na član 1. ovog predloga zakona, a taj predlog zakona su podneli poslanici, što je dobro, podneto je nekoliko amandmana. Neko može da zaključi da se u svim tim amandmanima vrši svojevrsna licitacija procenata, pa neko predlaže 30%, neko 40, neko 50%.
Što se tiče našeg amandmana koji smo podneli, mi smo se trudili da ne vršimo licitaciju, pa može ovako, može onako, ili, ili, ili. Ne, hteli smo da prikažemo neki ravnomerni odnos po pitanju odgovornosti.
O čemu se radi? U početnom tekstu zakona primanja ljudi koji rade u Državnoj revizorskoj instituciji određena su prema nečemu što je osnovica, a osnovica su bila primanja predsednika Narodne skupštine. Svi smo svesni da način na koji su određena primanja predsednika Skupštine predstavlja neki politički dogovor, a ne nešto iz radnog odnosa. Iz toga mora da se izađe na neki način. Ako je Državna revizorska institucija samostalan i nezavisan državni organ, onda i primanja ljudi koji rade u toj instituciji ne mogu biti politička kategorija.
Radi javnosti, znam da nije popularno, ali treba da se kaže, svi koji se nalaze u Narodnoj skupštini imaju samo statusno izjednačen položaj kao da su u radnom odnosu, a ovo se ne vodi kao radni odnos, nego kao vršenje neke javne funkcije. S obzirom na to da svaka nadležnost podleže plaćanju poreza i doprinosa, smatra se da je nešto kao u radnom odnosu. To što se smatra kao da je u radnom odnosu ne može da bude osnovica za nešto što predstavlja radni odnos u DRI.
Prilikom određivanja iznosa plate ovlašćenih revizora, državnog revizora, generalnog državnog revizora, vrhovnog državnog revizora, članova Saveta, potpredsednika, sekretara itd. mora da se krene od nečega što predstavlja izračunavanje plate, jer su oni tamo u radnom odnosu, ne u kobajagi radnom odnosu. Ako bi bili u kobajagi radnom odnosu, onda bi i sve što rade bilo kobajagi rad.
Mislim da najveći uspeh ove izmene koja se predlaže jeste to što je osnovica plate za ovlašćenog revizora i državnog revizora određena na isti način kao za državne službenike sa koeficijentom 9 i sa koeficijentom 8. Na taj način je potvrđen njihov status državnih službenika visokog ranga. Taj rang im i pripada s obzirom na posao koji rade.
U traganju za tim odnosima koji postoje u nagrađivanju državnih službenika mi smo podneli amandman jer smatramo da bi generalni državni revizor, predsednik Saveta, najviši po funkciji u hijerarhiji u DRI, morao da ima veću platu od državnog revizora. Koliko veću platu? Srazmerno većoj odgovornosti.
Znam da nije popularno da se u Srbiji priča o platama državnih funkcionera, ali je neshvatljivo da državni funkcioner ima nekoliko puta manju platu nego, recimo, neko u Direktoratu za kontrolu letenja, ili u nekom državnom javnom preduzeću, ili u Lutriji, ili na Aerodromu ili u onim javnim preduzećima koja su pred stečajem. Neprihvatljivo bi bilo da ovlašćeni revizori imaju manju platu nego direktori lokalnih komunalnih javnih preduzeća.
Tu postoje dva načina: ili ovima kojima je niska plata povećati ili ovima koji neopravdano primaju velike smanjiti. Očigledno je da ne postoji snaga da se smanji plata u tim otrgnutim centrima moći koji se nalaze u javnim preduzećima, na različitim nivoima organizovanja države i vlasti. Kao rezultat tog svojevrsnog ujednačavanja odgovornosti i funkcije koja se obavlja u nekoj instituciji proistekla je ova ideja da predsednik Saveta DRI ima za 50% veća primanja od državnog revizora. Čini mi se da je još jedan istovetan amandman podnet, sa tim istim procentom.
Ali, nisu amandmani, pogotovo ovaj naš amandman nije proistekao kao svojevrsna licitacija nečega, jer smo podneli i drugi amandman, koji se tiče primanja članova Saveta i potpredsednika, gde smo pokušali da uravnotežimo taj odnos. Vodili smo se pre svega principom da onaj odnos koji postoji u drugim državnim organima, poput ministarstava, da taj odnos plata u hijerarhiji zadržimo, da bude identičan, jer Državna revizorska institucija je državni organ; Ustav je predviđa, Ustav nalaže donošenje zakona o toj instituciji, to je samostalan, nezavisan državni organ, radi vrlo težak, komplikovan posao.
Duboko smo svesni činjenice da i sa ovom intervencijom ne može da se popravi status DRI, s obzirom na stvarno ograničene kapacitete. Postoje tu i objektivni i subjektivni razlozi. Postoji nešto što je moguće u ovom trenutku i toga treba da budemo svesni, a ima i nešto što možemo samo da želimo, ali je nemoguće da se sprovede u praksi. I da povećamo DRI na 250 ili 300 zaposlenih, teško da možemo da obezbedimo da se svake godine 9.000 subjekata prekontroliše u revizorskom smislu reči. To je nemoguće. Takva je situacija. Treba da činimo neke pokušaje da popravimo taj status da bismo omogućili toj instituciji da napokon krene sa ispunjavanjem svojih ustavnih obaveza u pogledu revizije načina kako su se trošila sredstva koja su obezbedili građani u svim našim budžetima.
Zato smo podneli ovaj amandman. Želeli smo da poboljšamo ovaj tekst. Moram i zbog predlagača, to su poslanici članovi Odbora za finansije koji su stali iza ovog predloga... Iza ovog predloga stoji ceo Odbor za finansije, to mogu da kažem, bez obzira na to da li su poslanici vlasti ili opozicije. Mislim pre svega na one poslanike koji su bili na sednici kada se razmatrao ovakav predlog; kada se dolazilo do predloga oni su stali iza ovog teksta. Nikakav problem nije što postoje amandmani. Nisu amandmani podneti da bi se omalovažio predlagač, to moram svima jasno da kažem, već da se, ako može, nešto poboljša.
Radi javnosti, moram da skrenem pažnju, što se tiče Ministarstva finansija, Ministarstvo finansija je dostavilo, čini mi se, dva puta svoje mišljenje povodom ovakvog predloga, i povodom jednog radnog teksta i povodom ovog zvaničnog predloga, da postoji mogućnost u budžetu da se obezbede sredstva, da se materijalno podrži ova promena zakona i učini kvalitetnijim i efikasnijim rad Državne revizorske institucije.
Moram da kažem nešto zbog poslanika, pre svega. Nije mi jasan stav Vlade. Zašto? Prema Poslovniku i prema Zakonu o Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada predlagač nekog zakona nije Vlada, već, recimo, poslanici, to se obavezno dostavlja na mišljenje Vladi, ali se Vlada ne izjašnjava o amandmanima. Ovo izjašnjenje Vlade od pre nekoliko dana, da oni prihvataju neki amandman, ne samo što je bespredmetno, nego je i van okvira koji su propisani u komunikaciji između Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije. Oni su izašli izvan tog okvira. Možda se radi o neukosti, možda su to uradili po inerciji.
Mislim da to ne obavezuje poslanike prilikom glasanja, da li Vlada stoji iza nekog amandmana ili ne stoji. Zašto? Zato što je za sve ove amandmane koji su podneti Ministarstvo finansija blagovremeno obavestilo predlagača da postoje sredstva, da su obezbeđena sredstva i da neće biti nekog većeg problema.
Državna revizorska institucija mora da dođe do nekog velikog dvocifrenog broja ovlašćenih revizora, a ne da bude na granici jednocifrenog i dvocifrenog broja. Sa desetak ljudi koji taj posao nose praktično je nemoguće nešto uraditi. Mnogo su veća očekivanja od DRI u onom delu koji se kolokvijalno naziva kontrola. Oni nisu kontrolori. Jednostavno, javno mnjenje je pripremljeno da su oni neki vrhovni kontrolori, da su oni bič božji.
Iskoristio bih ovu priliku, s obzirom na to da ima malo amandmana a imam sasvim dovoljno vremena, da se objasne stvari koje se tiču DRI. Obraćam se pre svega predlagačima iz parlamentarne većine, ali bi bilo dobro da to čuju i predstavnici Vlade. Tu pre svega mislim na Ministarstvo finansija i Ministarstvo pravde.
Vidite, posle prvog nedovršenog izveštaja Državne revizorske institucije opet su neki novinari, neka piskarala, po nečijem nalogu krenuli sa serijom tekstova i, naravno, promašili temu. Ali, običan čitalac ne zna da su oni promašili temu. Zašto bi on morao da zna sve pojedinosti? Jednostavno, čita se u novinama, piše u novinama, ljudi koji su lakomisleni poveruju u ono što je napisano. Konkretno ću vam reći i molim za trenutak pažnje, jer je načelna stvar u pitanju. Ne radi se o imenima i prezimenima, niti o institucijama.
Vidite, još u vreme onog socijalizma boljševičkog tipa na teritoriji bivše Jugoslavije, pa i u vreme onog samoupravnog, u našem krivičnom zakonu je postojalo krivično delo – zloupotreba službenog položaja. Po definiciji, to krivično delo podrazumeva i štetu i korist, pa je neko službeno lice ili ovlašćeno lice odgovorno i kad napravi korist za svoju firmu, a i kada eventualno napravi štetu. Tako nešto ne postoji u uporednoj praksi. Ovde se svi kunu da idu prema nekoj Evropi i prema nekim civilizacijskim kriterijumima.
Imamo paradoksalnu situaciju da se protiv glavnog trgovca duvanskim prerađevinama, glavnog švercera, kako ga nazivaju neki, Stanka Subotića Caneta, vodi postupak i da mu se u optužnici stavlja na teret – zloupotreba službenog položaja. Nikakav on službeni položaj nije imao u državi, nego je možda imao neki položaj u svojoj firmi. Ali, pogledajte, smeje nam se ceo svet. Švajcarci kažu – za ovo krivično delo mi nikoga ne možemo da isporučimo, jer to ne postoji.
Na pola puta je stala ona grupa poslanika koja je predložila Zakon o DRI. Zašto? Za većinu propusta, prekršaja i nepoštovanja nekih odredaba Zakona o DRI, te radnje su propisane kao prekršaj, malo ima krivičnih dela. Pitanje je da li može da postoji krivično delo, zato što posao DRI nije posao budžetske inspekcije. Revizija je jedno, a kontrola je nešto sasvim drugo.
Ako pričamo o reviziji, onda verovatno glavna reč koja treba da stoji, da bude sinonim za to jeste da se ispita bonitet – da li su pravilno iskazani svi prihodi, svi rashodi, da li je to knjiženo i kakav je bonitet. Nas su novinari naterali da razmišljamo o DRI kao da je budžetska inspekcija.
Moraju da se promene propisi. Za svaki dinar koji se isplaćuje sa računa bilo kog korisnika budžetskih sredstava (ili onoga što zovemo javna sredstva) moraju da se ugrade interni mehanizmi tako da je nemoguće da se plaćanje izvrši a da prethodno nije izvršeno nekoliko vrsta tih kontrola. Zašto? Slaba je vajda od naknadne inspekcijske kontrole kad je nešto urađeno.
Uostalom, i budžetska inspekcija ima veliki problem jer kada utvrdi da nešto nije namenski potrošeno ne postoji mogućnost da se ta sredstva vrate ponovo u budžet i na račun tog korisnika. Ne postoji mogućnost, a nešto je bio prioritet u nekom trenutku.
Ovo je vrlo važna tema zato što smo u prošlosti imali i neke svoje nebuloze. Ja ću da vas podsetim na jednu od tih velikih nebuloza. Podignuta je optužnica protiv Vojislava Šešelja zato što je kao potpredsednik Republičke vlade potpisao zaključak Vlade, za koji je Vlada glasala, svi članovi Vlade glasali su za taj zaključak, a zaključak glasi: „Godine 1999. zbog velikih poplava…“. Sećate se Jagodine itd., cela Srbija je bila poplavljena. Na računu Komisije za elementarne nepogode nije bilo dovoljno sredstava i Vlada je preusmerila sredstva sa računa koji je postojao za Valjevo, za sanaciju onih kuća koje su zemljotresom porušene, koja nisu mogla da se koriste jer su bili potrebni planovi, programi itd. Znači, jedna, kako bih rekao, pasivna masa sredstava usmerena je za sanaciju posledica poplava, a da se kasnije, kada se obezbede sredstva, to vrati i ide namenski.
Protiv Vojislava Šešelja, kao potpredsednika Vlade koji je potpisao zaključak koji je donela cela Vlada, vođen je krivični postupak. Tek posle nekoliko godina neko je verovatno malo drmnuo glavom pa je shvatio da to radi i ta nova, aktuelna vlada, svakodnevno, da je prinuđena na to. I ova naša vlada je prinuđena da reaguje kada se pojave poplave. Ne može da kaže – molim vas, na računu za elementarne nepogode imamo malo sredstava, jer, pobogu, niko nije ni planirao da budu neke velike poplave. Jer, ko može da planira poplave, ko može da planira zemljotres, ko može da planira požar, ko može da planira neku veliku havariju? Niko to ne može da planira. I ova vlada je suočena sa problemom da mora da seli sredstva sa jednog na drugi račun.
Da li treba da podnosimo krivične prijave i optužnice protiv predsednika Vlade i drugih? Da li treba da podnosimo krivične prijave protiv ovih koji se slikaju po Trgovištu? Ako se slikaju, sa razlogom, treba da obiđu, treba da se pomogne ljudima. Oni su na funkciji. Oni su prvi koji moraju da odu na ugroženo područje.
Svrha ovoga što pričam jeste da moramo da preuredimo te propise da se ne bi dešavale ove nebulozne stvari, da se ne bi hranili neki neprijatelji ove države, da idu sa serijom tekstova, članaka, da omalovaže i najbolju nameru koja postoji kod ljudi na vlasti koji moraju da vode računa o ovim stvarima. To su stvari koje moraju da se srede. Mora da se izbaci svaki adut za proizvoljna tumačenja. Neko tamo napisao tekst, verovatno je u pitanju neko knjiženje itd., nije ni bitno, u krajnjem slučaju, ali od toga je napravljen tekst i u startu je proglašen za kriminalca, pa sad ti izvoli, idi tamo pa se pravdaj da li si kriminalac ili nisi kriminalac.
Kod nas postoji nešto što nigde u svetu ne postoji. Evo, uzeo sam vam primer Caneta Subotića Žapca. Kažu – zloupotreba službenog položaja. Kakav je on službeni položaj imao? A to krivično delo, po definiciji, nekada je to bio član 242, kada uzmete komentare za taj član i sudsku praksu za taj član, ono je postojalo da bi se sprečavali pre svega državni službenici u socijalizmu i direktori socijalističkih preduzeća da slušaju komunističku partiju, pa je u uputstvu i u praksi kako se primenjivao član 242. direktor društvenog preduzeća odgovarao i ako je u nekom poslu ostvario korist za svoje preduzeće. Vi sad po tom članu proganjate neke ljude. Zašto? Ceo nam se svet smeje.
Sledeća stvar, prirodna veza sa ovim zakonom o kome danas mi pričamo – ne, ne tiče se konkretno ovih izmena koje su predložene, već same suština zakona – jeste Zakon o budžetskom sistemu. Godine 2001. krenule su naše ekskurzije sa Zakonom o budžetskom sistemu, od 2001. godine. Tada je rečeno – moramo da krenemo sa jednim novim zakonom, uvodi se sistem novih javnih finansija itd. Koliko smo puta menjali taj zakon? Na šta nam taj zakon sada liči?
Uzmimo u obzir još i Zakon o finansiranju lokalnih samouprava i uzmimo druge zakone koji se tiču korišćenja javnih sredstava. Da li to čini prirodnu celinu? Da li je to međusobno povezano? Nije. Raštimovano je. Nema konzistentnosti, nema logičke povezanosti. Zašto to?
Šta je posledica toga? Posledica toga je da svako može da stavi notes u mali džep, da izvadi hemijsku olovku i da glumi velikog novinara ili ekonomskog analitičara. Smejemo se mi koji nešto malo znamo o tim stvarima.
Ko su najveći ekonomski analitičari u Srbiji? Ljudi koji nisu ekonomisti. Sociolozi, psiholozi, elektroinženjeri, mašinski inženjeri. Kakve veze oni imaju sa ekonomijom? Ili onaj što mu reče Vuk Drašković – kolega, pa bili smo na Pravnom fakultetu, kako si ti ekonomista? Svako se predstavlja kako hoće. Kakve veze Medojević ima sa ekonomijom? On je elektroinženjer. Ali, on je autoritet. Zašto? Objavile novine. Ko kontroliše novine? Upozoravao sam vas pre nekoliko meseci da mafija kontroliše, smeškali ste se, sada vidite i sami. Sada su i novinari shvatili ko komanduje njima.
Moramo da sredimo te propise. Mora taj posao da se uradi i časno i pošteno.
Na kraju, da se vratim na ovaj amandman. Naša želja nije bila da licitiramo, naša želja nije bila da se nekome dodvoravamo, već samo da izrazimo u procentima ono što jeste odgovornost između nekoga ko je organizator posla i nekoga ko treba da nosi taj posao.
