Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Sad se vraćamo na onaj deo priče koji se odnosio na amandman kojim smo tražili da ovaj institut ne uđe u izmene zakona. Prosto, upoređivanjem onoga što smo kao amandman napisali, jednostavnije bi bilo da ga s malim izmenama prekopiramo, kopi-pejst, nego da pišemo izmene koje su stajale.
Vidi se da smo, što smo mi kasnije čuli od vas, gospodine ministre, da postoje problemi u davanju akreditacija, problemi u davanju mišljenja i uopšte onoga što se uradilo za dve hiljade i nešto institucija, da ste to registrovali, ali to smo čuli na Odboru.
Mi smo amandman pre toga napisali. Shvatili smo, a i danas ste to rekapitulirali, da zapravo suštinski problem je verovatno u rokovima, gde oni nisu bili definisani u postupanju, kad će ko to i kako da se ponese prema zahtevu koji je upućen na adresu Ministarstva, a Ministarstvo dalje traži od komisije da ide. Kad to čovek pogleda i u vašem predlogu izmena koji ste dali, vi niste sebe obavezali rokovima u najmanje tri stava.
To smo mi amandmanom uradili. Makar ni zbog čega drugog, mogli ste da prihvatite ovaj amandman, to je u stavovima 7, 8. i 9. Mi smo u našem rešenju, koje smo ponudili kroz amandman, obavezali Ministarstvo na rokove postupanja - kada šalje komisiji, ne samo u roku od 30 dana kada vraća ustanovi, nego i kada ono, da ne drži u fioci ministar, mislim na ministarstvo kao instituciju, ne ministar, da ne mislite ništa lično, taman posla, što bi ministar držao to, dakle, služba u ministarstvu da ne drži u fioci, kao što je nekada možda neki činovnik iz komisije držao nečiji zahtev i vreme promicalo.
Ako je to bila najgora anomalija, onda se samo tim izmenama, oročavanjem mogla uraditi. Davanje mišljenja komisije Ministarstvu da izda dozvolu to je tako logično, pitko. Uostalom, 2000 akreditovanih institucija, ne znam koliko je upisano studenata, 26.000, 30.000 studenata, koliko još treba da napravimo novih visokoškolskih institucija u Srbiji, da damo akreditaciju, da bismo menjali zakon? Da li će to biti 3.000 institucija? Na 7% visokoobrazovanih koliko tu imamo profesora?
Upozoravam vas da zbog uslova za izbor u visokonaučna zvanja sve ćemo manje imati profesora. Sada skamenjeni načinom izbora i odnosom prema dekanima, prema apsolutnoj vlasti koju oni ispoljavaju, mnogi mladi naučnici, mladi kadar, docenti, vanredni profesori, klimoglavo pristaju da budu omeđeni propisima i internim aktima fakulteta, u koje ministar ne može da se umeša nikad, niti univerzitet, niti bilo ko. Svi su samostalni.
Šta je zakonu trebalo da ukine samostalnost fakulteta, da ne bude pravno lice itd? Napravili smo neke zavrzlame koje nam apsolutno nisu bile potrebne. Ne možemo dekana da imenujemo, ne možemo da propratimo njegov rad sem nadzora, ali nemamo ni osnova.
Zašto bismo tražili preporuku u izboru kadrova? Jedno je pravno iz zakona izvučen normativ, drugo je preporuka komisije, treće je interni akt institucije, koji to opet sažvaće na svoj način, pa sve od-do i da neki viši rang. Upašćemo u hijatus, vrlo skoro, posebno u medicinskim strukama, gde Tomica Milosavljević nije dozvoljavao specijalizacije ljudima.
Godinama specijalizacije nisu bile dozvoljavane u Srbiji, sem pred izbore. Tu ne možete nijednog kliničkog profesora dobiti da radi, jer mora da ima specijalizaciju da bi bio u zvanju nastavnog.
Drugo, ako ovako ide sa davanjem mišljenja, odnosno od početne akreditacije, fakulteti imaju i akreditaciju Ministarstva nauke, to je druga vrsta licence, akreditacije, i ono daje za mnoge fakulteta, po starom sistemu, dobije mišljenje i da. Ne daje ovu početnu akreditaciju.
Malo ćemo ući u disbalans. Možda to nije ni loše, jer jednostavno neko treba javno da govori da je najprirodnije da zajedno budu Ministarstvo nauke i Ministarstvo visokog obrazovanja, jer je jedinstven resor, mnoge se stvari tu preklapaju, mnoga donošenja stavova, programa, koji su samo kontinuitet onoga dobijenog u visokom obrazovanju, što se u naučnoistraživačkom radu kasnije razvija.
Amandman koji smo dali sigurno uklanja dileme koje ste imali, makar u pogledu rokova koji postoje. Ne menja bitno, po onome što smo rekli, da li se zove dozvola za rad ili početna licenca. Inače, ta početna daje šansu godinu dana nekom da radi. Ko će imati morala da nekom posle godinu dana kaže – zaista tebi nije nešto bilo dobro sa dokumentacijom? Što smo mu dali, ko će biti odgovoran, tu početnu akreditaciju?
Ovako, jednom data dozvola štiti ga do očiglednog incidenta ili prekršaja normi, ne kažem da to neće važiti za početnu licencu i ovoga neće štititi. Generalno, izašli smo iz manira, iz šablona uhodanog ponašanja, zarad ne znam koliko još njih čeka da bude akreditovano, taj podatak ne znam, nisam otvarao sajt, pa sad da bi to nekom bilo lakše ili elegantnije da završi posao akreditacije, da promenimo sada zakon.
Nije stvar više ni dobre volje. Ovo je bilo jedan uhodani mehanizam koji bi glatko prošao, s tim što bismo nedostatke, makar one oročene, ispravili, jer imamo zaštitni mehanizam u zadnjem članu. Svake školske godine tokom prvog ostvarivanja programa komisija vrši spoljašnju proveru. Odlično.
Praktički, da smo dali na stari način davanja dozvole za rad, vršili bi proveru, mogli bismo da kažemo – evo, godinu dana ćemo to da pratimo. To je potpuno nov stav, čini mi se, onda bismo prihvatanjem ovog člana ovako kako smo ga doneli, ovog predloga, ostali na starom, bitno stvari izmenili, i bili mirni.
Da ne stvaramo hipoteku – što to činimo sad, ako je 2000 visokoškolskih institucija već akreditovano, koliko još treba? Sa 6,8% visokoobrazovanih u Srbiji, koliko bi to onda trebalo fakulteta, visokih škola? Verovatno bi trebalo još više slažem se, ali da li da dozvolimo i da idemo u devalvaciju kriterijuma?

Tri minuta i 50 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Reč ima ministar Žarko Obradović.

 Hvala, uvaženom kolegi. Vaš amandman je po sadržaju veliki i u određenim delovima je istovetan onome što imamo kao tekst Predloga izmena i dopuna Zakona, u određenim se razlikuje.
Moram reći da smo prihvatili, čini mi se, na isti član zakona amandmane DSS, vezano za rokove, i Odbor je prihvatio jedan amandman, koji je takođe vezan za rokove i obaveze Ministarstva. To jeste i deo vašeg amandmana, ali ima sadržaja koji se razlikuje potpuno. Iz tog razloga on nije mogao biti prihvaćen.
Postupak akreditacije, evo zakon kaže, ko je započeo postupak akreditacije mora da bude završen. Pokazala se manjkavost celog postupka akreditacije što nisu neki rokovi bili precizno utvrđeni. U tom vakuumu neke stvari su ostale, neću reći nerešene, nego o njima nije donet nikakav stav.
Sada je postojala potreba da se i to pitanje reši. Da li će biti mišljenje komisije pozitivno, negativno, to uopšte u ovom trenutku nije bitno. Poenta je da se donese odgovarajuće mišljenje i da se ceo postupak unapredi.
Kada pominjete ovaj naš strateški cilj, izneo sam svoj stav i kada smo govorili o raspravi o ovom zakonu u načelu, moramo da povećamo broj visokoobrazovanih ljudi, zato što je to interes Srbije, a da poradimo svi zajedno na kvalitetu.
Osamdesetih godina prošlog veka u Francuskoj, ne mogu se setiti, ali mislim da je sredinom osamdesetih godina, ne znam ko je bio predsednik Vlade, , osamdesetih godina prošlog veka Francuska je promenila propise u oblasti visokog obrazovanja, i verovali ili ne, to sam pročitao u jednom dnevnom listu tada, prisećam se sada, promenjeni su propisi o osnivanju visokoškolskih ustanova, koji su stvorili mogućnost povećanja broja studenata. Tada je u roku od nekoliko godina broj studenata u Francuskoj povećan sa 900.000 na 2,2 miliona.
Ovo ne govorim u prilog da treba osnivati, ali hoću da kažem da zemlje primenjuju različite metode kako bi rešile neke probleme sa kojima se suočavaju, i nedostatak visokoobrazovanih ljudi, i verovatno potreban broj ljudi sa određenim profesijama ili slično.
Suština je – ovaj zakon nije loš. Naše visoko obrazovanje nije loše, ali hoćemo da bude još bolje i jedno i drugo. Naša namera je da sistem unapredimo, a onda da imamo snage da u sledećih godinu i po dana kažemo šta tu ne valja, pa ono što ne valja da odbacimo, ukinemo, da prestanemo da primenjujemo, a neka nova rešenja koja su kvalitetna, koja otvaraju Srbiji put u budućnost implementiramo.
Podsećam, ovaj zakon je donela jedna skupštinska većina, a danas o njoj razgovara druga skupštinska većina, ali se u raspravi, ono što mene raduje kao ministra, nema rasprave tipa – vi ste doneli, pa smo sada protiv. Ne, razgovara se o sadržaju zakona i o visokom obrazovanju i o onome što može da unapredi zakon.
Neki delovi ovog amandmana su dobri, ali ima i onih delova koje smatramo da su loši jer ih je praksa pokazala lošim, a neki deo tog amandmana je rešen drugim amandmanima i zato nismo mogli da ga prihvatimo.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 11. amandman je podnela narodna poslanica Nataša Vučković. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela narodna poslanica Nada Kolundžija. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Konstantinović. Ministar Žarko Obradović ima reč.

Ovaj amandman koji je Odbor prihvatio, kao amandman Odbor, jer ga mi nismo tehnički dobili.

Konsultovaćemo službu, ali mislim da se radi o amandmanu koji je podneo Odbor, a dogovorom o prethodnim amandmanima.

Sličan amandman je koleginice Nade Kolundžije. Onda je Odbor doneo svoj amandman, koji će biti predmet izjašnjavanja Narodne skupštine. Odbor je podneo amandman kojim je povećao visinu bankarske garancije za osnivanje visokoškolskih ustanova i sada se traži 25% kao jedna vrsta garancije za studente.
Čisto da prokomentarišem, zato što je to amandman Odbora, pa mislim da bi javnost trebalo da zna i taj detalj.

Dakle, na član 11. amandman je podnela narodna poslanica Nada Kolundžija. Niko ne želi reč u raspravi.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Konstantinović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za prosvetu podneo je amandman na član 11. Predstavnik predlagača je prihvatio amandman i, to je amandman o kojem je predstavnik predlagača, ministar prosvete Žarko Obradović, imao komentar.
S obzirom da nemamo izveštaj Zakonodavnog odbora, i o ovom amandmanu, kao i o drugima, Narodna skupština će se izjašnjavati u Danu za glasanje.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Krpić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite. Reč ima poslanik Nikola Krpić.

Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, ispred PUPS sam podneo amandman da se u članu 11. stav 5. menja kod osnivanja visokoškolskih ustanova, za čije osnivanje se ne obezbeđuju sredstva iz budžeta Republike.
Predlažemo, bilo bi logičnije da popravimo ovaj član, pošto se tu tek osniva visokoškolska ustanova, da bankarsku garanciju, za koju vidimo da će sada biti 25%, ne daje odgovarajuća visokoškolska ustanova, jer nije ni osnovana, već oni koji žele da je osnuju. Znači, osnivači visokoškolske ustanove da budu obavezni da ovih 25% kao bankarsku garanciju oni dostavljaju, a ne visokoškolska ustanova. To je ono – koje je starije, kokoška ili jaje?