Hteo bih da iskoristim vreme ovlašćenog predstavnike poslaničke grupe da napravim osvrt povodom usvojenog amandmana na član 1. Predloga zakona. Nije tipično da se to obrazlaže, ali iz tog prvog amandmana suštinski slede svi naši amandmani.
Malo čudi da su neki amandmani ne samo odbijeni, nego nisu prihvaćeni od strane predlagača. Sada ću da pokušam da ubedim predstavnika Vlade zašto je potrebno da se usvoje ovi naši amandmani, a možda bi bilo najbolje da se ovaj zakon vrati na doradu. Jeste on kratak, međutim ima neke fundamentalne nedostatke.
Predlagač nije išao ni dovoljno daleko, ni dovoljno duboko, ni dovoljno temeljno da reguliše ovu oblast, a ona može da se poistoveti sa ovim što ste već usvojili, da su to poslovi veštačenja.
Zbog javnosti, da se shvati koliko je ova tema ozbiljna, nešto bih malo objasnio šta to znači.
Veštačenje je u suštini dokazno sredstvo. Mi pričamo o veštačenju kada je u pitanju neki sudski postupak, gde je potrebno da se utvrde neke činjenice, a onaj ko sudi, to je sudija, nije u mogućnosti to da utvrdi ili ne raspolaže neophodnim znanjima da bi to mogao da utvrdi i onda se veštak javlja kao dokazno sredstvo.
U zavisnosti od toga kako se posmatra dokazno sredstvo postoji nekoliko pravnih sistema šta je veštak. U Americi se strane dogovaraju oko toga ko će biti veštak. Organizuje se posebna rasprava gde se pred sudijom raspravlja ko bi mogao da bude veštak povodom utvrđivanja neke sporne činjenice, pa strane iznose svoje predloge, pa se nekako dolazi do veštaka, nešto slično kao kada se formira velika porota, gde obe strane proučavaju kredibilitet potencijalnih porotnika kako bi se otklonila bilo kakva sumnja u njihovu objektivnost i nepristrasnost pre nego što krene suđenje.
U anglosaksonskom sistemu imate situaciju da za sve i svašta možete da odredite veštaka. Neki put to nisu samo suvoparne činjenice, nešto što bi se utvrdilo merenjem, nego se ide daleko pa se veštače čak i neke okolnosti koje nisu baš činjenice.
Sada bih iskoristio priliku da objasnim kako to može da izgleda, u anglosaksonskom sistemu se i za veštaka kaže – veštak svedok, pa ukoliko je on stvarno izuzetno stručan, nije sporan njegov kredibilitet i njegov nalaz, onda se kaže da je to veštak. Ukoliko se pojavi neka sumnja, onda kažu da je on svedok o činjenicama, ne čak veštak koji raspolaže stručnim znanjima. Samo da vas podsetim kako to izgleda u anglosaksonskom sistemu.
Na ovom suđenje Vojislavu Šešelju prvi svedok veštak je bio Antonio Oberšal, tužilaštvo ga predstavilo kao veštaka za govor mržnje, on se pojavio u sudnicu i rekao – ali nisam veštak za govor mržnje, to je pravna kategorija, to se ne utvrđuje, to sud procenjuje. Kaže – ja sam samo svedok veštak za propagandne tehnike.
On je dao svoj nalaz tako što je uzeo nekoliko stotina knjiga Vojislava Šešelja, nekoliko stotina njegovih govora, prebacio u engleski jezik i onda sa ono "kontrol F" tražio neke zadate pojmove i na bazi toga, inače diplomirani fizičar, 25 godina proučavao socijalnu strukturu plemenske zajednice u Africi, počasni doktor sociologije, predaje na Harvardu, katastrofa od nalaza i od mišljenja, da se čovek ubije od smeha.
Našao je svoje veliko stručno znanje da prikazuje kod Vojislava Šešelja, on mu je postavio samo devet pitanja, tako što je preformulisao tačke optužnice i on je uvek rekao – ne, ne, ne. Vi niste, gospodine Šešelj, vi niste, gospodine Šešelj itd.
Znači, veštak je potreban da bi se utvrdile neke činjenice od kojih zavisi primena prava. Po pravilu, to mi tumačimo kao veštak koji treba da da nalazi i mišljenje povodom materijalne, nematerijalne štete ili kada neko treba da veštači nešto što ima veze sa zdravljem, pa da li je to sudska medicina, da li je sudska psihijatrija.
Ali, imamo i neke druge veštake. Imamo balističare, imamo veštake za nešto što ima neku afekcionu vrednost, recimo da proceni vrednost neke slike ili umetničkog dela itd. Tu nema nečeg egzaktnog, nego je potreban kvalitet da se nalazi u toj ličnosti koja se bavi tim poslom.
Zašto sam sve ovo ispričao? Da bi se videlo koliko je besmisleno kad neko kaže, veštaka imenuje i razrešava ministar. On samo može da evidentira. Da li znate koliko je ovakav predlog zakona besmislen, ako uzmete u obzir da on treba da se primeni u Bosilegradu, gde je nemoguće obezbediti lice koje bi posedovalo ta stručna znanja i specifična znanja neophodna da se nešto utvrdi.
Dalje, ako pričamo o sudskim veštacima, a pričamo o njima, iznad svega toga se nalazi sudsko veće ili sudija koji može to da prihvati, a i ne mora da prihvati. Zašto ne mora da prihvati? Može da postoji sumnja u kredibilitet lica koja se bave tim poslom koje je napisalo to, može da postoji sumnja u njegovu stručnost, a može da postoji sumnja u neki posao koji je uradio, da li je kvalitetno uradio.
Sada da se vratim na neku našu praksu ovde. Mi imamo ljude sa specijalizacijom sudske medicine i sudske psihijatrije. Postavlja se pitanje, šta bi on trebalo još da ima, koje znanje da bi se bavio veštačenjem u tim oblastima, kada je on stekao na fakultetu i na specijalističkim, magistarskim, doktorskim i drugim studijama, subspecijalizaciji iz neke oblasti, stvarno se postavlja pitanje.
Naravno, to pitanje se ne postavlja za one koji veštače nešto što je šteta, pa bilo da je to materijalna ili nematerijalna šteta. Tu su potrebna i neka dodatna znanja. Danas imamo situaciju kada se pojavi potreba za veštačenjem, neki put strane u sporu predlože nekog, a neki put to iz vedra nema sudija odluči ko će da bude. Na bazi čega? Na bazi nekog svog iskustva.
Pitanje veštačenja na neki način zadire i u oblast stečajnog postupka, jer nije samo knjigovodstveno i računovodstveno da se utvrdi vrednost imovine, već moraju da se primene i drugi kriterijumi. Kako protumačiti? Kako to utvrditi, a da se ne pogreši i da budemo sigurni?
Imamo situaciju sa profesionalnim veštacima, koji su jednostavno, zašto to ne reći, u kakvom nam je stanju pravosuđe, pa u takvom su nam stanju i veštaci. Koliko imate ljudi koji se jednostavno bune što nisu iskoristili neka procesna prava i nisu uspeli, a možda je to bio čak i nemoguć posao u nekom sudskom postupku, da se ospori nalaz i mišljenje nekog veštaka koji se dogovorio sa nekim advokatom koji je zastupao protivnu stranu.
Svega toga imamo. Ovaj zakon to ne rešava. Pitanje je da li to zakonom uopšte može da se reši, jer zalazi u specifični sastav supstrata i kvaliteta onih ljudi koji se bave tim poslom.
Nešto treba pokušati, nešto treba raditi, ali mislim da je izabran pogrešan put. Mislim da je izabran pogrešan put, da ovim predlogom zakona nijedan od ovih problema neće biti rešen. Mi ćemo da se hvalimo novim zakonom, sa nekim novim rešenjima, verovatno će Ministarstvo dobiti ekskluzivno pravo da formira neke nove monopole u tom pogledu, u to nema potrebe niko da sumnja, jer smo jači za jedno iskustvo.
Mi smo pre dve godine upozoravali šta će da se desi sa pravosudnim sistemom ako se krene sa ovom transformacijom, pa ste videli šta se desilo. Baš se desilo to šta smo rekli. Pošto su se priključili neki drugi i ponavljaju naše ocene i zapažanja od pre dve godine, to je njihov problem, ali se desilo.
Malo sam u šali rekao, čim nešto radi Boško Ristić, to mora da se osuši, to ne može da se oporavi. Pisao Ustavnu povelju državne zajednice, državna zajednica se rasturila. Koga je on zastupao u Skupštini, nema ništa od njega. Uhvatio se pravosuđa, videli ste i sami šta je. Nabacio svoje prijatelje tamo po tim pravosudnim organima i on je završio posao. Sada Tadić neka trlja glavu sa Evropskom komisijom, sa Društvom sudija i ovim drugima, njega baš briga, on je završio svoj deo posla.
Slična je situacija i kod ovog ovde. Vi se ne sećate, mladi ste poslanici, ali pre nekoliko godina bila je priča o finansijskom lizingu, u onoj starog zgradi, rekao sam, on je prvi primenio lizing u Nišu, Anila, kola, pa onda otišao u Holandiju da ne bi služio vojsku i da ne širim dalje.
I desilo se. Koliko je finansijskih lizinga profunkcionisalo u zemlji. Pogledajte, puni placevi, rekli smo tada, to će pretežno da bude za kola i autobuse i neke kamione, a ne za industrijska postrojenja. Pa su čak dovodili i jednog profesora sa pravnog fakulteta, kada je čuo šta su napravili, on se pokupio i pobegao iz prve klupe, nije hteo da bude ni snimljen u društvu Pitića i Boška Ristića.
To će da se desi i sa ovim zakonom isto. Nešto se pokušava, ne ide se do kraja. Uopšte se ne ide do kraja. Vi ovde svakog možete da registrujete kao veštaka. Kada vi kažete da je neko sudski veštak, vi njemu da dajete autoritet, bez obzira što postoji drugo veštačenje i treće veštačenje, što u toku postupka možete da osporavate veštačenje i krajnja instanca jeste sudija, koji ili prihvata ili odbija veštačenje itd.
Po samoj definiciji, veštak je potreban da bi se utvrdile činjenice. Koliko ima veštaka sudske psihijatrije koji su narko-dileru napisali da je on zavisnik kako bi išao na obavezno lečenje, a ne da ide u zatvor, pa onda se smanji količina itd., a onda je povika na sudije, kao oni to saučestvuju. Ma nije. Krug je zatvoren, svi saučestvuju u tome. Svi saučestvuju u tome, to je veliki posao. Eto, to je naša realnost. Mi to ne možemo da zaustavimo ovakvim predlogom zakona.
Kod fizičkog lica, gde nastupa sa imenom i prezimenom, sa svojom strukom, svojom profesijom, svojim referencama, jasna je situacija. Mi sada imamo situacija da se i pravna lica pojavljuju, da delatnost veštačenja, kao poslovna delatnost – izvinite, molim vas, onda to nije materija zakona koji reguliše sudske veštake, nego je to materija koja reguliše privredna društva.
Svaki biro za projektovanje da bi dobio tu delatnost, da bi taj posao mogao da radi, ili nadzor, on mora da se kvalifikuje sa odgovarajućim brojem stručnjaka iz odgovarajuće oblasti, koji imaju neke svoje sertifikate itd. Ne može svako da pravi projekat za objekat visokogradnje, puteve itd. Sa gledišta znanja i onoga što rade, oni su maltene u rangu veštaka.
Budimo načisto. Mi u svakodnevnom poslu, bez obzira šta radimo, utvrđujemo neke činjenice i na bazi tih činjenica izvlačimo neke zaključke. Svaki građevinski inženjer u firmi, mašinski inženjer, bilo ko i bilo koja profesija na svom redovnom poslu utvrđuje neke činjenice, pa nije sudski veštak. A koliko njih ima koji rade na premeru, predračunu, koji to vrlo kvalitetno rade, mnogo kvalitetnije nego što će to da urade postojeći sudski veštaci u sudskim predmetima?
Mi sad pravimo ovde neke teme sa jednim nezavršenim predlogom zakona, koji ima osnovni cilj da Ministarstvo da sertifikat nekome da je sudski veštak. Tu je cela poenta. Jednostavno, može da se protumači da Ministarstvo želi da ima apsolutnu kontrolu ko će da bude veštak. Zbog čega? Nema odgovora. Verovatno se i tu priprema monopolisanje.
Moram da vam kažem da je ovo pogrešan koncept. Apsolutno pogrešan koncept.
Uzmite situaciju kad se pojavi neko pitanje, i suviše specifično. Evo, jutros je Vjerica pričala o plagijatu. Ko bi mogao da bude sudski veštak za plagijat? Nema ga. A kako će da se izađe iz te situacije ako ta činjenica treba da se utvrdi pred sudom? Pa, uzima se referentna ustanova, najviša ustanova u nekoj oblasti. U tom predmetu o kome je pričala Vjerica bio je to Pravni fakultet. Verovatno su u drugim oblastima to instituti u okviru Srpske akademije nauka i umetnosti.
Sećate se kako je teško proceniti, recimo, vrednost neke slike. Promovisala su se nekoliko autora koji su bog i batina, kad oni kažu koliko ta slika vredi, ona toliko vredi. Procenitelji. Posle dve godine se vidi da to neka kopija i da to uopšte nije original, a ljudi imaju sertifikat da su ovlašćeni da procenjuju. Od njihove reči sve zavisi, da li će nešto biti 200 evra ili 5.000 evra.
I koja su ta stručna znanja? Vidite, tu postoji nešto što se zove neka umetnička sposobnost itd. I tu ima merljivih elemenata, ne kažem da ih nema. Ali, kada neko dobije sertifikat da je on taj koji to neprikosnoveno procenjuje, izvinite, to lični na neki monopol.
Koliko je bilo osiguravajućih društava koja su kapital preselila u slike? Koliko je banaka koje su u slike, skulpture i u druge navodno umetničke predmete preselile basnoslovno bogatstvo?
Sve se to, na neki način, tiče pitanja sudskog veštačenja, ne samo zbog toga da li će da se završi na sudu ili neće, nego ovde pre svega pričamo o tome koja su to stručna znanja, ko poseduje ta stručna znanja. Prosto je neverovatno, po ovom zakonu praktično je moguće da specijalista sudske psihijatrije ne bude registrovan kao sudski veštak. To ovaj zakon dozvoljava i omogućava. Neverovatne su to stvari.
Sad još zavisi ko će u Ministarstvu da neposredno primenjuje ove propise. Kakav je sastav u tom vašem ministarstvu, da neki i beže iz tog ministarstva. Nije mi krivo što su pobegli, i pre tri godine sam ih napadao, tog Vojkana Simića, ali imate sad ovog glavnog za zatvore. Znate li da je on 1992. godine pao u šahtu u Budvi u okviru nekog klana? Milan Obradović, zvani Rambo, on je glavni za zatvore.
Zamislite neko takvog profila da vam bude na primeni ovog zakona? Cela stečajna mafija ima da pređe u sudske veštake. To vam unapred kažem i vrlo malo sam, eventualno, pogrešio.
Kao što sam vam i pre dve godine pričao šta će da se desi u sudovima. Najgore što je postojalo vi ste izabrali za sudije. Zamislite, u Apelacioni privredni sud otišla žena, vama sam pokazivao predmet za tu ženu i vi ste mi sami rekli da ima milion krivičnih prijava protiv nje, i vi ste glasali za nju da ode u Apelacioni privredni sud.
Tako će biti i sa veštacima. Samo odabrani ima da prođu. A gde je tu struka, a gde su tu znanja, a gde su tu nalazi, a gde je tu stručno mišljenje? Nema. To je periferno. Vi kažete da to ovim zakonom ne može da se reguliše. Može. Ali, vama je najvažnije da zagrabite to pravo na potpis – doneo sam rešenje, Đoka će da bude veštak. Tu je kraj priče. A šta će on da radi po sudovima, znate i sami. Ako ne znate, pitajte Boška Ristića, on će da vam kaže.
Iskoristio sam nešto malo vremena poslaničke grupe. Nadam se da ću još imati prilike da po nekom amandmanu iskoristim još neki primer kako to izgleda kada se veštačenjem bave ljudi koji ne ispunjavaju uslove da budu veštaci.
