Član 27. me sprečava da čak i u slučaju kada pouzdano imam lična saznanja da se izgovaraju neistine ili iskrivljene činjenice reagujem zato što je to zabranjeno na osnovu člana 27. i ostaje na odgovornost svih nas koji imamo obaveze za javnu reč koja mora biti istinita, ako želimo da gradimo društvo koje dijalog vodi na osnovu činjenica.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje? (Ne)
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: narodni poslanik Miletić Mihajlović i narodna poslanica Slavica Đukić-Dejanović.
Obaveštenje o pozvanima na sednicu.
Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala je da pored predstavnika predlagača Žarka Obradovića, ministra prosvete, sednici prisustvuju i Radivoje Mitrović, državni sekretar u Ministarstvu prosvete, Slobodan Jauković, pomoćnik ministra prosvete i Lela Rudić, savetnica u Ministarstvu prosvete.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU (pojedinosti)
Prethodnim radnim danom raspravu u pojedinostima završili smo do amandmana na član 23.
Podsećam samo narodne poslanike i predsednike, odnosno ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa o vremenu koje je na raspolaganju za raspravu u pojedinostima o Predlogu zakona.
PUPS ima ukupno vreme na raspolaganju, poslanička grupa Manjina ima pet minuta za predsednika i ukupno vreme poslaničke grupe, poslanička grupa Nova Srbija ima ukupno vreme za predsednika i osam minuta i 30 sekundi za poslaničku grupu, poslanička grupa LDP ima ukupno vreme na raspolaganju, i predsednika i poslaničke grupe, kao i poslanička grupa SPS-JS, poslanička grupa DSS je iskoristila vreme za ovlašćenog predstavnika, a poslanička grupa ima na raspolaganju 11 minuta i 15 sekundi, poslanička grupa Napred Srbijo – ovlašćeni predstavnik na raspolaganju ima pet minuta i 35 sekundi, a poslanička grupa devet minuta, G 17 plus ima na raspolaganju ukupno vreme, poslanička grupa SRS ima 10 minuta i 10 sekundi za ovlašćenog predstavnika i 38 minuta za poslaničku grupu, dok poslanička grupa ZES ima na raspolaganju ukupno vreme.
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami, Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Aleksandar Pejčić. Vlada i Odbor za prosvetu prihvatili su amandman. Da li neko želi reč? (Ne)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, Odbor za prosvetu podneo je amandman na član 24. Predstavnik predlagača je prihvatio amandman. O amandmanu će se Narodna skupština izjašnjavati u danu za glasanje, s obzirom da Zakonodavni odbor nije dostavio mišljenje.
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Jon Magda. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami, Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Aleksandar Pejčić. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, moj uvaženi kolega Zoran Šami je rekao da generalno gledano ovaj zakon nije politički zakon.
Međutim, postoje članovi ovog predloga zakona koji su politički motivisani. Član 24, po nama, politički je motivisan i zbog toga su poslanici DSS-a podneli jedan amandman na ovaj član. Mogu da kažem da smo mislili, ministre, da ćete prihvatiti ovaj naš predlog amandmana.
Naime, član 24. govori o prenošenju nadležnosti AP Vojvodini iz oblasti visokog obrazovanja. Mi smo pre nekoliko meseci ovde imali, gospodine ministre, žustru raspravu oko Statuta Vojvodine i između ostalog preneli preko 196 nadležnosti na AP Vojvodinu. Preneli smo i u oblasti prosvete, tj. u oblasti visokog obrazovanja. Ovde imam i papir gde ima po 12 tačaka koje nadležnosti AP Vojvodina dobija od Republike Srbije.
Gospodine ministre, stvarno nas čudi zbog čega ste toliko snishodljivi, zbog čega ste toliko bolećivi prema AP Vojvodini, zašto im dajete ponovo šansu, zašto im dajete na značaju toliko? Naime, vi na ovaj način sebi pravite medveđu uslugu kao ministru prosvete jer stvarate jedan paralelni sistem, stvarate jedan novi ambijent. Dajete im još veće nadležnosti, a mi smo upravo ovde, tj. vladajuća većina je usvojila određeni broj nadležnosti koje treba da preuzme AP Vojvodina iz oblasti visokog obrazovanja.
Mišljenja smo, gospodine ministre, da ponovo preispitate svoju odluku, da prihvatite ovaj naš amandman koji glasi – briše se taj član 24. i da ne uđe u ovaj nacrt Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. U nadi da ćete prihvatiti ovaj naš predloženi amandman, ja vam se zahvaljujem.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević, Aleksandar Pejčić i Donka Banović.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u ime DSS smo podneli amandman na član 25. i to smo smatrali da posle stava 3, koliko ima u ovom članu 25, treba dodati i 4. stav koji glasi: "Univerziteti su dužni da sve druge interne rokove vezane za oblast magistarskih i doktorskih studija usklade sa odredbama prva tri stava ovog člana".
Zbog čega smo podneli ovaj amandman, koji je vrlo sličan jednom od prethodnih, gde smo govorili o vrlo širokom i kreativnom, naročito fleksibilnom tumačenju univerziteta, kada su u pitanju studenti koji su po starom zakonu upisali magistarske, odnosno doktorske studije.
Javila nam se jedna velika grupa studenata, o tome sam govorila gospodinu ministru kada je dolazio u poslaničku grupu, sa različitih fakulteta, sa žalbom da nemaju elementarne uslove da ispolažu svoje ispite i na kraju prijave i odbrane magistarski rad upravo zbog toga što fakulteti vrlo fleksibilno tumače ovaj zakon i smatraju da ovi studenti treba samo u onim klasičnim rokovima, koji su za redovne studente koji polažu osnovne studije, da polažu i ispite na magistarskim i doktorskim studijama.
Upravo zbog toga smo precizirali ovim novim dodatnim stavom 4. da je važno da fakulteti usklade i dinamiku i vremenske odrednice sa predloženim i prolongiranim rokovima koje ste dali u ovom zakonu. Sasvim je u redu što ste dozvolili da se ovi rokovi prolongiraju.
Hoću da kažem da i magistarske i doktorske studije podrazumevaju niz koraka, ne samo ono klasično kako tumače fakulteti, polaganje magistarskog, odnosno doktorskog ispita, nego i niz ispita koji treba da ih dovedu do toga da prijave rad i da polože ovo.
Zbog toga mislim da je važno da prihvatite ovaj naš amandman, jer biste tim studentima pomogli da završe svoje magistarske studije, odnosno doktorske studije u nekom optimalnom roku. Tumačeći na način na koji fakulteti tumače rokove, vrlo specifično, znači, nemate pravo da izađete svakog meseca, nego imate pravo kao i redovni studenti osnovnih studija da izađete u tri ili četiri roka, tako je vrlo teško uskladiti ovaj zakon koji ste ponudili i polaganje magistarskih i doktorskih disertacija.

Trideset pet sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Ministar Žarko Obradović ima reč.

 Koleginice Vojić Marković, slažem se sa vama da treba pomoći studentima da svoja pitanja reše na zakonom propisani način, ali univerziteti i fakulteti su dužni da to urade, da usklade sve svoje obaveze sa zakonom.
Međutim, u praksi se dešavalo da su odredbe koje uređuju ovu oblast, koja je, primera radi, uređena njihovim unutrašnjim aktom u nesaglasnosti sa zakonom i onda, da budem iskren, nekad je to bio apsolutno izraz neznanja i nekompetencije ljudi koji rade te poslove na nivou fakulteta.
Zašto ovo govorim? Logično je da budu usaglašeni sa zakonom. Ne treba propisivati nešto što je obaveza, ponovo propisivati, nego bih zamolio kolege iz visokog obrazovanja koji se suočavaju sa takvom situacijom da se jave nama, Ministarstvu, prosvetnoj inspekciji, pa da onda možemo da utvrdimo na licu mesta šta je problem i da to rešimo.
Nešto što je propisano ne treba još jedanput. Oni će ionako uskladiti sve sa zakonom, ali vas molim i odmah kažem svim kolegama – ukoliko se neko suoči sa problemom, na koji je ukazala koleginica Vojić Marković, da se obrati Ministarstvu prosvete i poslaćemo prosvetnu inspekciju da to reši.
U prošlosti smo videli, primera radi, jedan fakultet, nije važno o kom je fakultetu reč, dve godine nije usaglasio svoj statut sa odredbama ovog zakona, koji je počeo da se primenjuje 2006. godine. To smo konstatovali 2008. godine. Zašto? Eto, nisu. Imali smo problema, prvo su imali oni, pa smo posle toga imali i mi i svi studenti.

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, interesantno je obrazloženje Vlade Republike Srbije zbog čega ne žele da prihvate amandman o kojem je upravo reč. Kažu – amandman ne treba prihvatiti iz razloga što je visokoškolska ustanova dužna da uskladi obavljanje delatnosti sa zakonom, pa ovu obavezu nije potrebno posebno propisivati.
Razumela sam da danas govorimo o Predlogu zakona. Ne znam koji je onda to drugi zakon na koji bi se ovo odnosilo, ako mu nije mesto upravo u ovom zakonu?
Problem ovog zakona o visokom obrazovanju potiče još od njegovog donošenja 2005. godine. Ovo mu je treća izmena. Sećam se, gospodine Obradoviću, kada smo govorili o ovom zakonu 2005. godine da ste imali slične stavove sa stavovima koje su u to vreme iznosili poslanici SRS.
Mislim da treba, kada je ovaj zakon na dnevnom redu, da govorimo i o suštini. Suština je da je eksperiment sa Bolonjskom deklaracijom potpun promašaj. To je ono što treba da zna javnost Srbije.
Kažem eksperiment zato što, podsećam, i kada je donet ovaj zakon 2005. godine govorili smo o tome da Bolonjska deklaracija nije nikakav obavezujući akt, jer sama činjenica da se zove deklaracija znači da ne mora da se primenjuje. Takođe je činjenica da Bolonjsku deklaraciju nisu prihvatile mnoge zemlje, a da je Srbija potrčala potpuno nespremna u nešto što je ličilo na mačku u džaku i što je i dan-danas ostala mačka u džaku.
Treba li da se podsetimo na nekoliko izgubljenih generacija iz vremena kada je srednjoškolsko obrazovanje Stipe Šuvar u Srbiji, odnosno u celoj Jugoslaviji organizovao i te propale Šuvarice i, nažalost, nedovoljno obrazovani ljudi koji su završili te tzv. Šuvarice i danas-dan imaju posledice takvog lošeg obrazovanja? Tvrdimo da će i posledice Bolonjske deklaracije imati i te kako negativne posledice na mlade ljude, na mlade generacije koje se školuju u Srbiji.
Nismo paranoični, ali je činjenica, i to se pokazuje iz dana u dan da smo u pravu, da se Bolonjskom deklaracijom htelo da se generacije mladih, pametnih, vrednih ljudi, potpuno obrazovno unište i to se dešava na delu. Vi ćete svake godine očigledno menjati ovaj zakon, menjati broj bodova, a to ne menja ništa u suštini.
Jer da je ovo dobar zakon i da je ovo dobar sistem obrazovanja, onda ne biste imali ni, sećate se, prošle godine, studentske proteste, sećate se, i sada su aktuelne razne primedbe, pa onda kada studenti protestuju vi im udovoljite u jednom delu, procenite, prebrojite koliko ima onih koji protestuju zbog ovog razloga, koliko onih koji zbog drugog razloga, pa onda onih kojih ima više njihovim zahtevima udovoljite. Ponavljamo, u suštini se ništa ozbiljno ne dešava.
Potpuna je dekadencija visokog obrazovanja u Srbiji. Vi ste univerzitetski profesor i uverena sam da ste i vi svesni toga, gospodine ministre. To što način na koji se sprovodi ovaj zakon, odnosno ta Bolonjska deklaracija, ne ide u prilog niti širokom obrazovanju, niti stručnom obrazovanju tih mladih ljudi. Sigurni smo da svi oni koji upišu fakultet žele i da ga završe, bar većina od njih, ali da se sami šire ne obrazuju izašli bi sa završenim fakultetima, a poluobrazovani ljudi, verovali ili ne.
Ne želim da uvredim nijednog studenta kada ovo govorim, jer svi dobri studenti su toga svesni, pa se i sami trude da saznaju i nauče više od onog što je potrebno da bi zadovoljili neki broj bodova.
Zašto možemo da tvrdimo da smo bili u pravu da je ovaj koncept potpuno pogrešan? Naravno, hoću da podsetim i na programske stavove SRS, kada je u pitanju visoko obrazovanje, kada su u pitanju upisi na fakultete, naravno i u srednje škole, vidite koja je euforija sada ovih dana oko upisa u srednje škole, šta će biti za desetak dana kada krenu upisi na fakultete. Prijemni ispiti koji su uvedeni su, naravno, prema stavu SRS potpun promašaj i nešto što je apsolutno nepotrebno.
Vi kažete, ministre, da deca i roditelji ne treba da brinu zato što ima više slobodnih mesta u srednjim školama, to je sad aktuelno, pa mala digresija, da ima više slobodnih mesta nego što ima prijavljene dece za upis u srednje škole. Pitanje je – koliko će dece moći da upiše baš onu školu koju želi da upiše?
Znate, nije isto, ako je neko dete pripremljeno da završava gimnaziju, da mu vi kažete - u gimnaziji nema mesta, ali imate mesta za kuvara. Dakle, nije stvar u tome da li ste vi obezbedili ukupan dovoljan broj, ukupno mesta za buduće srednjoškolce, nego je pitanje koliko će te dece moći da ide u onu školu u koju zapravo želi da ide?
Imate primer iz Kraljeva, ovih dana aktuelan, i vas sam slušala u medijima, govorili ste na tu temu. Tamo su i roditelji i deca veoma uznemireni, zato što ispunjavaju uslove, ne mogu da se upišu zato što je pitanje, da li tamo postoji još jedna prostorija gde bi moglo da se formira još jedno odeljenje.
Mnogo su ozbiljnije stvari od ovih koje ste vi pokušali ovde formalno da promenite i zato kada biste išli u pravu reformu školstva, ne da sledite ovo što ste nasledili od 2005. godine, nego da menjate suštinu, za to ste se nekad zalagali. Dobro se sećam da smo imali slične diskusije i vi ste tad bili narodni poslanik, da se promeni suština visokog obrazovanja, od upisa pa do samog završavanja fakulteta.
Dakle, da se vratim šta će se desiti ovih dana kada se budu upisivali fakulteti. Deca koja su mladi ljudi, koji su završili dobrim, kad kažem dobrim, onda mislim pre svega i na odlične, vrlo dobre, ne samo formalno dobre sa ocenom tri, koji su bili primerni učenici u osnovnoj školi, pa u srednjoj školi, sada treba na nekom prijemnom ispitu da, eventualno, toga dana budu indisponirani, da imaju temperaturu da imaju tremu, da nisu celu noć spavali zbog straha, zbog tog prijemnog ispita i da toga dana ne polože prijemni ispit i onda džabe im što su sve te godine bili vredni, radni, što su učili i što su naučili.
To je pogrešan pristup i to treba da zna, pre svega, javnost Srbije, građani Srbije treba da znaju, a mi srpski radikali se za to zalažemo od osnivanja stranke. To su naši programski principi kada je u pitanju visoko obrazovanje.
Šta vi radite u jednom od prvih članova, u članu 4. ovog zakona? Vi menjate jednu odredbu, veoma opasno, gospodine Obradoviću, verujte, iznenađeni smo da ovo dolazi od vas. U članu 4. je stajalo, između ostalog, šta je delatnost visokog obrazovanja, na kojim principima se zasniva, između ostalog, na uvažavanju humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Šta vi kažete? Sada je to uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Šta to znači, gospodine Obradoviću? Šta su to univerzalne vrednosti kulturnog nasleđa i šta vas je nateralo da brišete nacionalne tradicije kao jedan od principa visokog obrazovanja?
Ovo je veoma opasno, ovo veoma štetno. Ovo je krenulo od Gaše Kneževića, od njegove denacifikacije obrazovanja. Sećate se, tada smo bili kolege u skupštinskim klupama i najoštrije napadali taj princip. I sada imamo to i u ovom zakonu. Šta to znači, da više naši studenti neće da se bave nacionalnom istorijom, nacionalnom tradicijom?
Nemojte da se igrate, gospodine Obradoviću, sa tim mladim ljudima i sa budućim generacijama, jer ako mi budemo imali nedovoljno obrazovane i nedovoljno nacionalno svesne mlade ljude koji će završiti fakultete, onda će biti vrlo lako manipulisati sa njima kad budu u nekoj struci koju budu završili u međuvremenu.
Mnogo je problema, gospodine Obradoviću, u obrazovanju na delu naše teritorije na KiM. Nikada nijednim zakonom još ne potvrđujete da taj zakon može da se primenjuje na celoj teritoriji KiM, a dobro znate činjenicu da neki prosvetni radnici na KiM dobijaju dve plate: jednu od države Srbije, a jednu od lažne države Kosovo. Priča se da je jedan od takvih nastavnika i žena ministra za KiM. Dakle, vrlo ozbiljno, a vrlo neodgovorno je ovo što radite.
Da li vi znate, gospodine Obradoviću, da vlada lažnog Kosova priprema u tajnosti izbore u Kosovskoj Mitrovici i da postoji 12 ljudi imenom i prezimenom, vi znate za njih u Vladi Republike Srbije - 12 ljudi, među njima, nažalost, i nekoliko Srba, ostalo Šiptari, kojima je Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo im je obezbedilo da ih čuva policija u Kosovskoj Mitrovici, a zadatak im je da pripreme te izbore na KiM. Da li imate objašnjenje zašto ste, ako ste lično glasali, ako niste, zašto je Vlada Republike Srbije ukinula vlast, odnosno uvela prinudnu upravu u šest opština na KiM?
Šta je obrazloženje? Puno košta. Postavićete, kao, neke koordinatore, šta će oni biti volonteri ili će i to nešto da košta? Zar sme neki iznos, ma koliki da je, koji se troši na lokalnu samoupravu u svim opštinama na teritoriji KiM, zar sme biti razlog da se tamo poništi izborna volja građana i da se uvede prinudna uprava? Zapravo, da priznate posredno da te opštine više nisu u sastavu Republike Srbije. Da li ste vi svesni u Vladi Republike Srbije šta radite?
Jedno prosto pitanje – kad dođe do izbora na lokalnom nivou, neka to bude 2012. godine, ako ne budu pre vremena, da li to znači, gospodine ministre, da ćete raspisati izbore samo za deo KiM? Šta ćete tada da uradite sa ovih šest opština u kojima sada kažete, da ne treba da postoje lokalne vlasti onako kako su ih građani tih opština izabrali? Da li vi to već sve otvorenije i otvorenije pripremate nekakve dobrosusedske odnose sa lažnom državom Kosovo, ili eventualno, otcepljenje dela KiM?
Nisam bez ikakvog razloga ovo povezala, jer postoje i studenti iz tih delova Srbije koji studiraju u izmeštenim fakultetima sa KiM. Tamo su im izmeštene i matične knjige itd, pa ne znam zašto je problem da im budu izmeštene i lokalne samouprave?
Stav SRS je, i govorile su to kolege koje su govorile o ovom predlogu zakona, da se ovaj zakon povuče iz procedure, jer on ne znači ništa. Biće samo jedan od niza zakona, nekoliko stotina koliko ste ih usvojili, a koji u suštini ne znači ništa, već samo da se hvalite kako vi štancujete zakone kao da radimo na traci.
Vi, gospodine ministre, treba da zaista sprovedete reformu visokog obrazovanja i ne samo visokog obrazovanja, da se oslobodite nasledstva još Gaše Kneževića, da ne prihvatate po svaku cenu ono što ste dobili u nasleđe i mislite dovoljno je da taj loš zakon, suština je da je zakon o visokom obrazovanju loš, opasan, da ne daje dovoljno obrazovanja, da mladi ljudi koji će završiti fakultete po tom zakonu neće biti dovoljno dobri stručnjaci, da sad kad im ukinete da je princip visokog obrazovanja i nacionalna tradicija, da će se kroz školovanje odreći i tog nacionalnog što, uverena sam, svaki mladi čovek u Srbiji nosi u sebi, pre svega, iz kuće, dakle, to sve morate da stavite van snage, da vratite obrazovanje, gospodine ministre.
I vi i ja smo završili fakultete. Tvrdim da sam dovoljno obrazovana, da sam mnogo naučila na svom fakultetu. Ako vi to možete da kažete za sebe, onda ne vidim gde je problem u onom ranijem načinu studiranja i zašto su morale ovako drastične promene da se dese u ovom zakonu.
Dakle, ne sprovodite reformu zato što menjate broj bodova, što menjate jedan ili dva člana ovog zakona, reforma visokog obrazovanja je veoma dublji, veoma širi i veoma ozbiljniji problem.
Znate, gospodine ministre, to što je DOS uništio fabrike, doći će neka odgovorna vlast, napraviće fabrike. To što su neke fabrike na kriminalan način, od "Sartida" pa dalje, privatizovane, doći će neka odgovorna vlast pa će to da se stavi ozbiljno u razmatranje i da se isprave te greške.
Dakle, ono što je materijalno može da se nadoknadi, pa i ako ne može, bez toga se nekako i preživljava. Ali, duhovno, obrazovno uništavanje generacije je greh na duši onoga ko ga sprovodi i to je, nažalost, nešto što nikada ničim ne može da se nadoknadi.
Ponavljam, kao što obrazovanja iz vremena Šuvarica ničim ne može da se nadoknadi, nikada ničim neće moći da se nadoknade uništene generacije mladih ljudi na kojima eksperimentišete primenom Bolonjske deklaracije, samo ne znam u ime čega i u čije zapravo sve to radite.
Dakle, gospodine Obradoviću, samo vas podsećam da se prisetite kakvi su vam stavovi bili nekad. Primenite ih na Zakon o visokom obrazovanju i imaćete podršku SRS. Očigledno niste spremni na to ali, verujte, zbog svoje dece, gospodine Obradoviću, pokušajte da visoko obrazovanje vratite u nacionalne okvire i da ga vratite na nivo koji je nekad imalo.

Osamnaest minuta i 20 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar prosvete Žarko Obradović.

Koleginice Radeta, hvala na ovim informacijama. S obzirom da dobar deo njih izlazi iz okvira teme koja je danas na dnevnom redu, a moram priznati da neke od njih nisu ni tačne, pa ipak kao ministar prosvete u Vladi Republike Srbije smatram da i moralno i profesionalno treba da dam odgovore na neka od ovih pitanja koje ste vi pomenuli.
Juče sam bio na jednom skupu koji je organizovala jedna organizacija koja pokušava da pomogne našim studentima koji su upisani na Kembridž. Razgovarao sa gospodinom Salivenom koji je profesor sa Kembridža i koji je želeo da dođe u Srbiju i da vidi tu Matematičku gimnaziju, da upoznate te ljude, za njih je pravo iznenađenje da iz jedne zemlje iz jedne škole, maltene iz jednog razreda sedam đaka može da upiše, položi prijemni na Kembridžu.
Inače, u ovom trenutku ima 13 dece iz Srbije koja su upisana u prvu godinu. Preostalih šest su iz nekih drugih oblasti. Zašto ovo pominjem? Zato što to govori da u našem nesavršenom sistemu obrazovanju imamo fantastičnu decu i očigledno postoji jedan sistem koji treba da bude drugima dobar primer kako se unutar tog nesavršenog sistema može i te kako naći sistem koji daje dobre rezultate.
Kao su me juče obavestili, ako su mi dali pogrešnu informaciju, onda je i vama prenosim, nije poznato u istoriji Kembridža da iz jedne škole, iz jednog razreda, sedmoro dece je uspelo da položi prijemni ispit. Kembridž je institucija sama za sebe i vredna sama za sebe. Tu nema Boga, možemo misliti šta god hoćemo, ali to je vrednost i pokazatelj za druge.
Zašto ovo govorim? Zato što naš obrazovni sistem nije slab kako se želi prikazati, a nije ni dobar kakav bismo želeli da bude. S jedne strane, imamo sjajnu decu iz matematiku, informatike, astronomije, fizike, koji su zadnjih četiri godine na regionalnim, evropskim, olimpijskim i svetskim takmičenjima postigli sjajne rezultate.
Sinoć sam razgovarao sa direktorom gimnazije. Danas ćemo na Odboru, zahvaljujući članovima Odbora i profesoru Šamiju imati zadovoljstvo da razgovaramo sa talentovanom decom. Slušao sam sinoć direktora gimnazije koji tek sada očekuje žetvu medalja na olimpijadama.
Znači, imamo decu koja postižu dobre rezultate i tu sve vidi napredak da se radi. Međutim, imamo i drugu stranu slike, a to je da na različitim međunarodnim proverama znanja naša deca pokazuju loše rezultate i pokazuju zaostajanje za kolegama iz ostalih zemalja cele EU.
Sasvim je logično, ako hoćemo da budemo deo tog evropskog prostora, treba da primenjujemo ono što je dobro i kod njih i da zadržimo ono što je dobro kod nas.
Pomenuli ste srednje škole, iako one nemaju veze sa temom koja je danas na dnevnom redu, moram reći da je prošle godine 85% dece upisalo jednu od prve tri svoje želje i da je ovaj način provere znanja dečaka i devojčica na kvalifikacionom ispitu uspostavljen godinama pre i to je sistem koji je uspostavljen i on se menja. Ovo je zadnja generacija koja polaže na ovaj način.
Prošle godine smo jednu malu novinu uveli i ona se pokazala dobrom. Iduće godine to neće postojati, počinje mala matura, pa će onda biti velika matura. Pripremićemo i roditelje, i đake i decu. Zašto? Zato što su promene deo života. Ništa nije isto što je bilo pre deset, dvadeset ili trideset godina.
Ne treba da me podsećate na svoje političke stavove, nego da vas podsetim da je ovaj zakon donet 2005. godine. Donela je manjinska Vlada Vojislava Koštunice i tada sam kao socijalista glasao za ovaj zakon. Gospodin Gaša Knežević sa ovim zakonom nema nikakve veze, jer tada ta vlada nije bila niti je za to on bio odgovoran.
Vršili smo promene ovog zakona. Godine 2006. je počeo da se primenjuje. Vršili smo izmene u meri u kojoj želimo da poboljšamo zakon. Možda je to loše, možda je dobro. Oprostite, nismo mi jedini koji sudimo o tome, ali govorim vam da imamo spisak cele dokumentacije radne grupe koja je to predlagala.
Bez uvrede, ali to su ljudi sa univerziteta, svi, i studenti i iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i iz Komisije za akreditaciju. Znači, neko ko je unutar sistema obrazovanja visokog govori o tome i ako oni zajedno smatraju da neka rešenja jesu dobra, donošenje bilo koje druge odluke koja je suprotna tome, u stvari je rad protiv njih. Ono o čemu niko ne govori, to je pitanje kvaliteta do kog treba da dođemo.
Vraćam se ponovo na srednje škole. Na nivou srednjeg i visokog obrazovanja, koleginice Radeta, vi to dobro znate, to nije problem od danas, nego možda od 50, 60-tih godina prošlog veka, ne mogu svi da upišu šta žele. Pa i u moje vreme, pre 30 i nešto godina se znalo, i tada je postojao broj studenata koji se može upisati na željeni fakultet, položiš prijemni i upišeš se, ne položiš prijemni, tražiš drugi fakultet, pa ideš Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš.
Neki su išli i prema Skoplju, i prema Zagrebu, i prema Sarajevu, prema Ljubljani. To je bilo tada deo jedinstvenog obrazovanog prostora. Niko nije mogao da upiše baš ono što je želeo. To je i danas situacija. Sada postoje standardi i kod nas i kod drugih, i oni koji pokažu znanje, oni upišu, a oni koji ne pokažu, oni upišu nešto drugo. Postavlja se pitanje cilja tih mladih generacija.
Na nivou srednjeg obrazovanja, kažem vam još jedan put, 85% dece upisalo je željene škole u odnosu na rezultate ne samo postignutim na ispitu, nego i na osnovu proseka ocena u šestom, sedmom i osmom razredu. Mi smo u proteklih sedam godina uveli 62 ogleda iz 12 različitih oblasti na nivou srednjeg obrazovanja i, po našem mišljenju, unapredili sistem, ali ne može se sistem unaprediti ukoliko se ne poboljša cela situacija u zemlja i ekonomska situacija.
Ovo govorim vrlo iskreno, jasno i javno, jer nema tog obrazovnog sistema koji može u punoj meri odgovoriti na potrebe države, ako država još nije stabilna kako bi trebala da bude, ako ekonomija nije kakvu bi želeli, ako smo nasledili probleme iz prošlosti, pa ih nismo eliminisali, ako ne ulažemo u obrazovanje u meri u kojoj bi trebalo.
Problem Kraljeva, ne treba ga politizovati, svi su znali i znaju da nema prostora i da ima prostora samo za dva razreda. Sada svi što bi želeli da budu tamo, to je ljudski, prirodno, roditeljski, ali će sutra isti drugi novinar doći i reći, čekajte ljudi, otkud vam ta pamet, primate 70 dece da se bave samo tom oblašću, jer će Zavod za zapošljavanje i Nacionalna služba reći da se čeka godinama na posao.
Onda će opet da bude Ministarstvo odgovorno, zato što nema svoje planove kako treba praviti procene razreda itd. Svake godine kad se upisuju deca u prvi razred, mi konsultujemo i Privrednu komoru Srbije, i Nacionalnu službu za zapošljavanje, Uniju poslodavaca Srbije i lokalne samouprave.
Rekao sam u subotu veče na jednoj nacionalnoj TV, da prema informacijama koje imam da je problem prostora. U međuvremenu sam se čuo sa kolegom Lazarevićem koji je nadležan za sektor stručnog srednjeg obrazovanja, tačna je ta informacija i direktor nije korektno postupio kad je rekao da ima prostora, išao je, kako bi narod rekao, roditeljima niz dlaku.
Nema prostora. To da li se može nabaviti prostor, to je drugo pitanje, ali nema prostora za svu decu, inače bi sedeli jedni drugima na glavi. Oni to odlično znaju. Nije to problema samo te sredine. Zašto pravimo raspored i strukturu odeljenja po zanimanjima, po ogledima, nego da bi pokušali da izađemo u susret što većem broju dece.
Moram vam reći, kada je reč o zanimanjima atraktivnim, deca se prvo opredeljuju za oglede, zato što žele da završe oglede četiri godine i da što brže nađu posao. To onda ide medicina, pa ekonomija, pa gimnazije. To je neki redosled škola unutar strukture dece koja upisuju srednje obrazovanje.
I oni se opredeljuju prema onom što ih zanima, a svima njima se ne može izaći u susret, voleo bih, ali nema idealnog sistema u svetu, ne u Srbiji, nego u svetu da se svim može izaći u meri kojoj bi oni želeli.
Zašto postoji pravo čoveka da odlučuje o svojoj sudbini? Zato što neko želi da studira to, a vi mu pričate, ali budete studirali to ne možeš dobiti posao, on kaže, šta tebe briga za moj posao, hoću to da studiram i hoću to, hoću da se bavim time.
Pitanje da li država može da mu obezbedi poslove, pitanje je koje objektivno ostaje nerešeno. Država svima ne može u isto vreme ispuniti želje koje želi. Postavlja se pitanje, šta država može i svako mora da razmišlja o tome šta želi da upiše.
Ovo ne govorim slučajno, približava se upisni rok za studente. Mi iz Ministarstava smo rekli više puta, na sajtu Ministarstva prosvete i Komisije za akreditaciju postoji spisak fakulteta koji su akreditovani. Pozivam đake i roditelje da razmisle o tome i da ne upisuju fakultete koji nisu akreditovani.
Postavlja se logično pitanje, ako on ne upiše fakultet koji nije akreditovan, koja su tu razmišljanja da se upiše nešto što nije akreditovano, ne razumem. Da li se računa na nešto treće, četvrto, peto koje treba da se desi u međuvremenu, da neko aminuje. Svi će proći proces akreditacije, preko 2.000 programa je akreditovano. Komisija za akreditaciju uradila je za sistem visokog obrazovanja u Srbiji jedan veoma, veoma kvalitetan posao.
Konačno imamo iste kriterijume za sve, druga je stvar kako se ko ponaša u praksi. Iste kriterijume za sve, iste standarde i isti sistem vrednosti, pa ko prođe, prođe, a ko ne prođe neka potraži drugu šansu. To nije nepoznato.
Mi ćemo objaviti spisak ponovo pre upisa onih fakulteta koji su akreditovani da ne bi ni decu ni roditelje dovodili u neku zabludu. Video sam da je prihvaćen amandman da se poveća visina bankarskih garancija, kao garancija da država u odnosu na neke privatne visokoškolske ustanove ima tu garanciju da deca budu zbrinuta, ako se desi nešto sa tom institucijom.
Jedna suštinska stvar vezana za visoko obrazovanje, verovali ili ne, ali vas stvarno molim da obratite pažnju na ovo što ću reći, 47 zemalja u Evropi stvara evropski prostor visokog obrazovanja, 27 zemalja članica EU i 20 koje to nisu. U tom procesu je i Rusija, u tom procesu je i Turska, u tom procesu su i druge zemlje koje nisu članice EU, ali imaju različite odnose sa članicama zemalja EU.
To je jedan proces koji je započet pre više od jedne decenije i koji nije obaveznog karaktera, ali učestvuju u njemu. Zašto? Pa žele da stvore svojoj deci oni prohodnosti, možda i da dobiju priliku da neko naše dete radi tamo za veći novac, bolji životni standard i to, ali svi se trude da budu deo toga, a nije obavezno. Zamislite nešto kada je obavezno, pa neće, a ovo nije obavezno, pa svi hoće. E sad mi treba da kažemo, e mi nećemo.
Ne razumem u čemu je logika. Ne branim bilo kog od prethodnika, nego sistem. Zašto ne stvoriti deci priliku da budu deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da sutra mogu nastaviti da studiraju u Firenci, Madridu ili Helsinkiju ili da upišu studije u bilo kojoj od ovih država koje stvaraju evropski prostor visokog obrazovanja. Zašto da ne, ili doktorske studije. Kvalitet? To je posebno pitanje, kvalitet, to je sistem same države, kako mi pravimo kvalitetan sistem.
Ovo govorim zato što naši fakulteti u jugoistočnoj Evropi su bili pojam kvaliteta i mi želimo ponovo da se vratimo toj tradiciji, da budemo još bolji nego pre i da mi sami oblikujemo sistem. Zahvaljujem na kritikama povodom člana 4, ali mi smo u međuvremenu to promenili, prihvatili smo amandman kolege Petronijevića i Miletića Mihajlovića, a taj amandman dali su sličan vaše kolege Mijailović i kolege iz DS i DSS, čini mi se, vratili smo onu odrednicu koja je stajala u prethodnom tekstu. Nema takve vrste bojazni.
Nema bojazni uopšte ukoliko fakulteti vode računa o tome. Zašto? Sami prave programe, sami pišu profesori udžbenike i sami izvode nastavu. Čega se treba plašiti, stvarno ne vidim razlog. Imamo ovakve intelektualne potencijale i toliki broj ljudi sa sjajnom biografijom naučnom koji objavljuju svoje članke i radove u svetski poznatim časopisima, i sada treba da se bojimo nekoga sa strane. Zbog čega? Za mene je to potpuno iracionalno.
To pruža priliku za promociju i našeg obrazovanja, i naše zemlje i njih pojedinačno. Zašto bismo se plašili toga? Da li će neki fakultet raditi više ili manje, da li katedra ova ili ona i kako će se ophoditi prema studentima, da li će studenti biti deo sistema obrazovanja na način da uče samo da bi se dobio posao, a ne da shvate da se diploma dobija pa posle šta bude, to je sistem vrednosti u društvu i na tome moramo objektivno raditi.
U pravu ste, zakon se menja drugi ili treći put u nekoliko godina. Moram da vam kažem, izlazimo u susret zahtevima i akademske javnosti. Studenti i protesti idu nekim svojim tokom. Nekad su u saglasnosti sa ovim što radimo, a nekad nisu.
Podsećam, pošto sam to doživeo za ove dve godine dva puta, kada smo oktobra 2008. godine menjali Zakon o visokom obrazovanju, neki studenti su demonstrirali ispred Narodne skupštine u donjoj sali i onda su govorili, što nam menjate zakon usred roka. Pa da nismo promenili zakon ne bi upisali godinu, menjamo zbog njih.
To neke od njih nije interesovalo, kao i prošle godine. Tražili su zbrajanje bodova. Jedne godine učiš, druge godine učiš, treće godine ne učiš uopšte, a tražiš na osnovu kredita iz prethodnih godina da ti se da mogućnost da upišeš i ovu, a onaj ko je učio cele godine, on ima kao manje i ne može da upiše. Sistem treba da bude što pravedniji, a da država što je moguće više izađe u susret studentima.
Mi smo prihvatili predlog studenata i akademske javnosti da ove i sledeće godine uslov bodova bude 48 i svako se vara od studenata ako misli da je dobijanje većeg broja ispitnih rokova dobitnik. Ne. Dobitnik je onaj ko bude hteo da uči, ali i u životu, uvek imate onih koji hoće da uče i onih koji hoće da uče nešto manje, a da dobiju diplomu.
Oni koji hoće da uče, oni koriste sve pogodnosti koje država daje, i kredit, i dom, i stipendiju i kasnije druge vrste potpore države, i napreduju. Oni koji se zadovoljavaju sa određenim, a to je deo njihovih životnih ambicija, vi ne možete njima pomoći više nego što oni sami sebi hoće da pomognu. Ovde je reč o tome, mi pravimo jedan sistem i sistem se ne pravi preko noći, i uopšte neće biti s ovim sve završeno, sve ovo što smo mi govorili, verovali ili ne, biće deo i nekih novih rešenja kojih će biti u visokom obrazovanju.
Potrebna nam je i politička stabilnost, nije bitno ko je ministar, kao i saglasnost. Mislim da smo mi prethodnih godinu dana u ovom domu vodili vrlo korektnu raspravu o visokom obrazovanju i bilo je sijaset sjajnih sugestija, predloga, saveta kako treba oblikovati visoko obrazovanje.
Govorim vam, ovo nema objektivnu alternativu, sem ako se raspadne Evropa, pa i taj prostor visokog obrazovanja, pa će neko reći, bio sam u pravu. Šta u međuvremenu? Šta ćemo u međuvremenu sa visokim obrazovanjem, šta ćemo sa decom? Šta ćemo sa svojom zemljom ako se pravimo da smo pametniji od drugih, pa idemo nekim svojim tokom pored glavne matrice koja već ide.
Video sam pre dve godine i dozvoljavam da nisam možda u pravu, ali video sam tada Australija hoće da bude lider u jugozapadnoj Aziji pa 23 zemlje tog prostora okuplja u Melburnu da bi napravila nešto slično Bolonji.
Kolege iz Amerike diskutuju o Bolonji ne sa stanovišta sadržaja, jer to sam svako pravi, nego sa stanovišta broja država i broja stanovnika koji čine taj prostor. Svako ima svoje strateške stvari, kao Indija, kao Rusija. Kažu da najveći broj doktoranata u Americi su iz Indije, Rusije, Kine, pa tek onda Amerikanci.
Ali, visoko obrazovanje je deo jednog sistema koji se pravi. Mi smo predložili ove izmene sa namerom da unapredimo sistem, a onda za dve godine, jer imamo sjajan materijal radne grupe, da uvedemo mnoge novine o kojima je ovde bilo reči, ali koje u ovom trenutku nije moguće implementirati, i oko regulisanih profesija, i oko master studija strukovnih studija i možda oko vanrednih studija, oko mase ostalih stvari, jer to podrazumeva brojne promene u sistemu koje sada nije moguće izvršiti. Zašto? Zato što postoje standardi koji su deo sistema akreditacije i provere kvaliteta. Ako bi sada izvršili te izmene, mi bi ceo sistem praktično srušili, kakav god da je, a nismo loše ocenjeni.
Podsećam, dobili smo 3,8 u Luvenu među 46 zemalja. To je vrlo dobra ocena. Dobili bismo još više da su naša dva izveštaja vrednovana na vreme, ali nisu. U redu, ne treba biti pretenciozan. Prethodno smo dobili ocenu četiri, čini mi se, u Londonu 2007. godine. To je bila tada projekcija.
Znači, od tog projektovanog mi smo uradili 3,8. Nema razloga da budemo toliko nezadovoljni našim obrazovnim sistemom, a ima razloga da budemo nezadovoljni kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija. Vrlo svesno kažem, kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija.
Ali, ne treba taj kvalitet pojedinih prebacivati na ceo sistem visokog obrazovanja, jer mnogi fakulteti sjajno rade, mnoga deca su sjajni studenti, upisuju i kada žele da nastave master i doktorske studije sa lakoćom polažu prijemne na drugim univerzitetima širom sveta i to govori o kvalitetu koji mi posedujemo, a negde jednostavno toga nemate. Kako god da okrenete, mi se stvarno trudimo da sistem napravimo.
Jedno pitanje vezano za KiM. Kolega Bogdanović, kolega Tomica Milosavljević i ja zajednički pokušavamo da rešimo jedan problem koji nije naš nego problem Vlade. Tačno je da ima naših ljudi koji primaju lične dohotke iz institucija te tzv. države Kosovo. Ali, to nije problem nijednog ministarstva, to je deo politike Vlade. To sam rekao i javno pre nekoliko meseci, tu moramo doneti strategiju da se zna šta se hoće.
Inače, što se tiče ovoga, apsolutno mislim da je odluka o formiranju veća opravdana. Zašto? Zato što na KiM imamo, poštovane koleginice i kolege, jednu paradoksalnu situaciju. Ogroman novac država daje na Kosovo, a on se ne deli ravnomerno među svim našim ljudima. Ne deli se, nego neki imaju ogromne novce, a drugi nemaju ništa.
Zato je kolega Bogdanović i predložio ovo rešenje, jer ako nisu dole, a ne zna se gde su, sem kada treba prvog podići platu, onda se postavlja pitanje – šta je poenta davanja tolikog novca kada nemate nikakav rezultat? Valjda je suština postojanja veća organizovanje ljudi, organizovanje lokalnog života, držanje veze među njima, a ne samo – dođi prvog potpisati račun i uzeti novac.
Kažem vam, ogromne pare država daje, preko 500 miliona evra, to je bilo prošle godine, poštovane kolege. U odnosu na broj ljudi, to je prosek strašan. Ali, kada pogledate dole kada odemo kod ovih ljudi, oni kažu – čekajte, pa mi ne dobijamo ni dinara. Onda se postavlja pitanje – gde taj novac ide?
On ide nekim drugim tokovima, a država neće da ide drugim tokovima, nego da ide regulisanim tokovima i da što veći broj ljudi dobije taj novac. O nekim drugim stvarima stvarno nema ni reči.
Znači, nešto od ovoga što ste vi rekli mi smo već prihvatili i s te strane ne treba da budete zabrinuti, sem ukoliko neka visokoškolska ustanova jednostavno svoj program ne bude pravila po meri svojih interesa, pa ni uključi, primera radi, i elemente nacionalne tradicije. Ako ne uključi, to je stvar njenog izbora, jer akademski programi se prave autonomno unutar svake visokoškolske ustanove.
Što se tiče nas i sadržaja ovog zakona, mi mislimo da smo prihvatili dosta kvalitetnih stvari, jednostavno da smo zakon učinili boljim i neće se ova priča završiti ni danas, ni sutra ni prekosutra. Mi smo već najavili da bi bilo logično za godinu dana-dve da se donese novi zakon, da ocenimo ovaj, onda da napravimo jedan korak napred jer stalno se vrše promene.