Na član 6. SNS je podnela amandman, a cilj tog amandmana je, pre svega, da se pojasne posebni uslovi koji su propisani za sudske veštake i mislim da je predlog SNS mnogo sveobuhvatniji nego što ga imamo u tekstu zakona. Mislim da akcenat treba dati, pre svega, na stručni ispit za koji se zalaže SNS i meni je drago da vidim da ima interesovanja i kod drugih poslaničkih grupa da se ta ideja podrži.
Smatramo da je stručni ispit nešto što je neophodno da bismo u ovoj oblasti imali znatno kvalitetnije sudske veštake, da bi sudski procesi bili znatno efikasniji, da bismo izbegli mnoge zloupotrebe koje se pojavljuju, pre svega, zato što sami sudski veštaci često ne poznaju prirodu pravnog procesa i uloga sudskog veštaka bila bi mnogo adekvatnija, sigurni smo, ukoliko bi se zakonom propisao stručni ispit.
Osim toga, potrudili smo se i da kod onih sudskih veštaka protiv kojih se vodio ili je završen neki krivični postupak i čini ih nedostojnim, isto tako predvideli ovim amandmanom da ne budu samim tim u situaciji da mogu da vrše veštačenja, da i to bude deo ovih posebnih dužnosti ili eventualno ako su već razrešeni dužnosti ranije, tako da mi se čini da o ovoj temi parlament, pre svega, kada je u pitanju stručni ispit, treba da otvori jednu ozbiljniju raspravu. Nadam se da će u daljem toku rasprave ova ideja SNS biti prihvaćena od većine poslanika.

Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović Milosavljević. Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom samo traži se promena ovog uslova radnog iskustva. U članu 6. stav 1. tačka 2) kao uslov navedeno –  najmanje pet godina radnog iskustva u struci. Gordana Paunović Milosavljević je tražila da se reč "pet" zameni rečju "sedam" godina radnog iskustva, jer ipak je potrebno veće iskustvo da bi neko kao ekspert i kao stručnjak pred nadležnim, sudskim ili drugim organom imao tu vrstu autoriteta koja je neophodna da se završi posao za koji je zadužen veštak.
Međutim, moram da se vratim na ono početno, što se ne primećuje u ovom zakonu, jednostavno, ne prati ovaj zakon. Vidite, veštak treba da bude od pomoći onome ko odlučuje, zato što treba da utvrdi neke činjenice i da ubedi nadležnog da je to tako, a ne da prenosi potrebna stručna znanja onome koji treba da odluči.
Znači, veštak građevinske struke ne treba sudije da uči šta je građevinska struka, nego da vrlo precizno kaže koliko je tu betona, koliko armature, koliko dasaka, koliko radnih časova, koliko energije i koliko to košta, ako smo uzeli taj konkretan primer, a ne da prenese potrebna znanja sudijama iz oblasti građevinarstva. Sudiji to ne treba. Njemu treba samo da se utvrdi jedna činjenica za koju smatra da je relevantna, jer bez te činjenice ne može da primeni materijalno pravo.
Ovde se izokreće, pa se kaže da veštak treba da bude savetnik predavač sudiji da ga nauči šta je neka druga oblast. To ispada iz ovog člana drugog ovog predloga zakona.
Sada ću na jednom vrlo konkretnom primeru da pokažem šta znači to radno iskustvo, struka i potreban nivo stručnog znanja. Vidite, na zapadu sve može da se veštači. Toliko daleko se ide da se čak poneki put ne pravi razlika da li je činjenica da li je pravo. Puno puta se veštači i pravo, ne tako direktno, ali može da se zaključi da se veštači i pravo koje treba da se primeni.
Vidite, u ovom suđenju Vojislavu Šešelju bio je jedan svedok veštak koji je trebalo da protumači i da pomogne sudu da utvrdi da je Velika Srbija zločinački projekat. E moja gospođo ministar, znate koga su uzeli da bude veštak za te stvari? Lingvistu Iva Tomića. On je napisao taj izveštaj na 100 i nešto strana.
Ljudi koji se bave istorijom u Srbiji slatko su se nasmejali od smeha zbog količine neznanja koje je prikazano u tom izveštaju, čak i onog tendencioznog neznanja, počev od toga da je u 16. veku Otomanska imperija napravila Vojnu krajinu kako bi se Turci štitili od Austrougara. Kod nas bi deca u trećem razredu osnovne škole dobili jedinicu iz istorije.
Znate li od koga je on to citirao? Iz neke knjige Desimira Tošića iz 1952. godine objavljene u Francuskoj i to stoji u nalazu veštaka Iva Tomića. Znate li do kakvih zaključaka je taj pametni um došao? Da tvorac koncepta Velike Srbije je Vuk Karadžić, Ilija Garašanin, Slobodan Jovanović, Dragoslav Draža Mihailović, Vasa Čubrilović, Stevan Moljević. Zamislite, stavio čak i Latinku Perović i SANU. Eto, vidite kakvi se stručnjaci pojavljuju.
Ili onaj stručnjak za presretnute razgovore, policajac sa završenom srednjom školom, koji je za vreme nekog tamo rata diplomirao na Pravnom fakultetu, nikada nije presretao neki razgovor, uzeo je transkripte tih razgovora i šest dana svedočio. Na pitanje kojom tehnikom, kako, nije znao da kaže, a vi ljude isporučujuete Haškom tribunalu kao vrhunskom sudu gde se sprovodi međunarodna pravda po najvećim standardima, a tamo defiluju kojekakvi tipovi, predstavljaju se kao svedoci veštaci, veliki eksperti i stručnjaci. Oni kod nas ne bi prošli četvrti razred osnovne škole.
Ako to uzmete kao kriterijum, ne daj bože, za ovaj naš zakon o sudskim veštacima, onda možete da zamislite šta bi se desilo u našem pravosudnom sistemu. Onda nikoga ne čudi odsustvo poverenja, vere u sudske presude koje se izriču u Srbiji.
Vidite koliko ljudi protestuje protiv toga, koliko ljudi se žali, koliko ljudi obilazi poslaničke grupe, verovatno poslednja adresa gde može neko da se obrati sa nekim zahtevom, da ukaže na nepravdu jesu poslaničke grupe. Koliko puta se dešava u našem poslu ovde da nesporne činjenice koje je lako utvrditi se izokrenu, pa ne budu očigledne i nesporne, nego se predstave na neki drugi način, kako nekome odgovara?
To se isto preslikava u sudskom postupku i u postupcima kod nadležnih organa za oblast finansija, gde se, recimo, sprovodi eksproprijacija i utvrđuje pravična naknada i na drugim mestima. To je jedan sindrom koji ide. Zato vam kažem – ovaj zakon to ne može da zaustavi, ne može da spreči. On samo može da da jednu ljušturu, da to navodno bude u skladu sa nekim novim zakonom, da se nešto možda malo trgne, ali da se krene dalje na isti način.
Evo, da vam na jednom primeru to pokažem. Ovde je donet novi Zakon o bezbednosti saobraćaja koji je dao dobre rezultate. To mora da se kaže, bez obzira kakva su rešenja tamo, prepolovilo se, smanjilo za dve trećine i to je dobro, ali u suštini, taj zakon se ne primenjuje.
Sam zakon plaši ljude i to je dobro, da čovek ne napravi udes, da ne vozi pod dejstvom alkohola, da ne pravi neke stvari. Dobro je. Sam zakon kao svojevrsna pretnja sa nekom sankcijom čini svoje, ali državni organi nisu spremni za primenu tog propisa, i oni organi koji treba da vode računa o putevima, i ova naša policija koja treba da snima itd. Treba mnoge stvari da se završe.
Ovo sam uzeo kao primer zato što to svi osećamo. Donošenjem zakona javili su se pozitivni efekti, zato što su to ljudi prihvatili, neko od straha, neko od potrebe, neko zbog straha od kazne stavlja pojas, neko zato što ceni da je to potrebno da bude vezan pojasom u kolima.
E sad, taj isti princip ne može da se primeni kod ovakvog zakona koji nije do kraja završen. O tome se radi. Postoji razlika – jedna oblast, druga oblast. Ovde je zakon samim donošenjem dao neke rezultate. To isto ne može da se pojavi u ovoj oblasti.
Zašto? Ostale su sudije sa istim navikama, pojaviće se isti veštaci sa istim navikama, krenuće opet isti taj posao, a nema garancije stručnosti, pouzdanosti, kredibiliteta tih ljudi. O tome se radi.
Niko ne spori potrebu da se ovo uredi. Niko čak i ne spori potrebu da se to uredi na potpuno drugačiji način nego što je, recimo, onaj koji se primenjuje u nekim državama zapadne Evrope, gde se maltene stranke dogovaraju o tome ko će biti veštak.
To rešenje se kod njih pokazalo kao dobro. Zašto? Ako pre toga završe i dogovore se ko će biti veštak, onda su, verovatno, 70-80% potencijalnih problema rešile stranke. Onaj ko je dobio to poverenje od stranaka i od suda, verovatno se trudi da to na najkvalitetniji mogući način uradi, jer mu je stalo da se ne ospori njegov nalaz kao veštaka. Zašto? Sutra gubi referencu.
Kod nas nema tog mentaliteta. Kod nas je to nemoguće sada sprovesti. Desiće se isto kao i kod onog zakona o izgradnji koji je donet pre nekoliko godina, kada su se licencirali građevinski inženjeri. Svi oni koji su malo u građevinarstvu, oni to znaju. Neki su dobili licencu, pa su onda maltene prodavali licencu. Javljaju se na 25 gradilišta. Od toga se nalaze na jednom, eventualno na dva, a na 23 ne znaju ni gde se nalaze. Samo su dali pečat i svoj potpis.
Ovde to neće da se desi, zato što ipak to mora da bude u sudu. Prisutan je sudija itd. Ali, na drugi način će da se pojavi nedostatak ovog propisa i ovog zakona.
U tom smislu smo i podneli ove amandmane, samo da skrenemo pažnju, zato što, ako se poseduje neko iskustvo, onda treba to iskustvo da se podeli sa drugima, da se sutra ne bi desilo da i pored tolikog iskustva, neke stvari se u kontinuitetu ponavljaju, a onda neko stvarno postavi pitanje – što smo donosili zakon? Ili ono – džabe ste krečili.
Džabe smo donosili zakon, ako to krene po starom. Izražavam, pre svega, tu bojazan, sumnju da će sve to krenuti po starom i da neće izostati ti novi efekti.
Neću da vas diram za ono što je vaš najbolji brend – proevropski, evroatlantsko itd. Malo ovde ima nečega od toga, ali znate i sami da nisam evrofanatik, pa onda tu mogu čak i da vas pohvalim, što bežite od nekih rešenja koja postoje u nekim državama zapadne Evrope. I kod njih postoje ovi problemi i kod njih postoje ovi sporovi.
Smatramo, da se sada vratim baš na ovaj amandman, da je potrebno mnogo veće radno iskustvo, da bi to radno iskustvo bila garancija za jednu stručnost, jedan kvalitet. Mora da se kaže – veštak mora da poseduje autoritet. Autoritet, gotovo isti koji treba da poseduje i sudija. Sudija stiče autoritet, pre svega, pravilnom primenom propisa, dobrim presudama, tačnim presudama, istinom.
Najveći fenomen današnjice jeste istina u sudskom postupku. Sudski postupak je, po pravilu, poslednja instanca gde se čovek javlja da zaštiti neko svoje pravo za koje smatra da je ugroženo. Zato problem istine u sudskom postupku je verovatno vrhunski problem današnjice, zato što čovek mora da ima vere u neke instancije, u neke institucije. Kada izgubi poverenje u sve ove niže institucije, on se javlja sudu kao mestu gde se sprovodi pravda.
E sada, ukoliko tu bude problem sudija, problem tužioca, problem veštak, problem ovaj ili onaj, onda znate i sami kako to deluje na svakog građanina i na ono što on veruje i očekuje, u krajnjem slučaju, na ono u šta sutra treba pod nekim uslovima da brani i štiti.

Iskorišćeno 12 minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe.
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za pravosuđe i upravu je podneo amandman na član 6. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Milan Dimitrijević i Jovan Palalić. Da li neko želi reč? Reč ima gospođa Milica Vojić Marković. Izvolite.

Gospođo ministar, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na drugu glavu gde su uslovi za obavljanje poslova veštačenja, na član 6, koji se odnosi na stručnost. Pre svega, to su oni uslovi stručnosti da neko fizičko lice bude imenovano za veštaka.
Tražili smo da se posle tačke 3) doda tačka 4) koja glasi – da je po svojim ljudskim i moralnim kvalitetima dostojno za rad u svojstvu veštaka, te da s obzirom na prirodu njegovog redovnog posla se može očekivati da će se veštačenje obaviti objektivno, uredno i na vreme.
Ono što smo mi želeli da dodamo ovim uslovima stručnosti, gde vi propisujete da ima odgovarajuće stečeno visoko obrazovanje, najmanje pet godina rada u struci, da poseduje stručno znanje, pokušali smo da dodamo i tačku 4), onaj neophodan uslov da neko bude dostojan za obavljanje ove vrlo značajne i vrlo odgovorne funkcije pri donošenju sudskih odluka.
Zapravo smatrali smo da je vrlo potrebno pooštriti uslove za obavljanje poslova veštačenja. Zbog toga smo i dodali ovaj uslov četiri.
Volela bih da me posluša gospođa ministar, jer pokušavam nju da ubedim da prihvati amandman. Mislim, ne znam šta je sporno. Gospođo ministar, pokušavam vas da ubedim. Iznosim argumente u korist našeg amandmana.
(Predsedavajući: Gospođo Vojić Marković, izvolite. Niko vas ne remeti u vašem izlaganju.)
Slažem se, ali ne vidim da iko sluša ovo što pričam, bar niko od onih koje bi trebalo da ubedim. Pokušavam da iznesem argumente koji su u korist ovog amandmana koji smo napisali kao poslanička grupa.
Dostojnost da neko vrši funkciju sudskog veštaka je takođe vrlo važna za obavljanje poslova veštačenja, a vi ih niste predvideli u članu 6. Zbog toga smo smatrali da je potrebno da je kao 4) tačku unesemo u član 6. Smatrali smo da je potrebno zaista pooštriti ove uslove za obavljanje poslova veštačenja i to je s razlogom.
Navešću vam to kroz jedan primer. Očigledno da sudski veštaci vrlo često nisu svesni visoke odgovornosti koju imaju pri donošenju nekih sudskih odluka i načina na koji se te sudske odluke utiču kasnije na živote ljudi.
U valjevskom sudu je doneta presuda na osnovu veštačenja veštaka građevinske struke. Stranka se nije zadovoljila ovom odlukom, žalila se i u daljem postupku je dokazano da je mišljenje veštaka doneto na osnovu falsifikovanih dokumenata – knjige rada, građevinskih dnevnika itd, jer je bilo jasno, i to je pisalo u samim tim materijalima koje sam imala priliku da vidim, da je istovremeno jedan isti kamion, sa istim registarskim oznakama, isti tip kamiona, isti proizvođač se istovremeno nalazio na tri razna mesta i na tri razna mesta tovario građevinski materijal.
Pošto je to u fizici naravno nemoguće, a i u realnom životu nemoguće, očigledno je bilo da se radi o tome da su dokumenti falsifikovani. To je dokazano, ali presuda nije oborena. Veštak je ostao i dalje sudski veštak, i dalje doprinosi takvim sudskim odlukama.
Prosto, ovde postavljamo pitanje: Da li je veštak mogao da bude objektivan? Da li je mogao da bude stručan? Da li je znao da su dokumenti falsifikovani? Očigledno jeste, jer da je čitao, doduše, poprilično je veliki materijal, ali da je čitao, već na 10. strani je imao uvid o tome da se jedan predmet ne može nalaziti na tri različita mesta u isto vreme.
O tome pokušavamo da govorimo ovde. Nije u pitanju njegova stručnost. To je potpuno jasno i treba jasno reći. Ovde se radi o nečem drugom. Zbog toga smo smatrali da neko ko radi takve stvari ne može da bude sudski veštak. Vrlo je važno to pitanje dostojnosti nekog, neke ljudske osobine, ljudski kvaliteti koji se mogu podvesti pod to dostojnost. Zbog toga smo smatrali da je vrlo važno da se unese kao 4) tačka u članu 6.

Iskorišćeno je četiri minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar, gospođa Malović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, gospođo Vojić Marković, upravo smo razgovarali o ovom vašem amandmanu i iako se vama činilo da vas ne slušamo.
Kao Vlada smo prihvatili amandman narodnog poslanika Judite Popović u kome je upravo pisalo da dostojnost bude jedan od kriterijuma koji će se sagledavati prilikom imenovanja sudskih veštaka. Međutim, taj amandman je odbačen od strane Zakonodavnog odbora i to nam je predsedavajući objašnjavao, ali prihvatamo amandman Odbora za pravosuđe i upravu, tako da će kriterijum dostojnosti biti jedan od kriterijuma koji će se sagledavati, naravno u kontekstu i drugih, za imenovanje sudskih veštaka.
Inače, u potpunosti se slažem s vama da to treba da postoji. Ranije se to nije postavljalo. Međutim, nažalost, nekim negativnim primerima i negativnom praksom došli smo do toga da to mora da postoji precizno predviđeno zakonom.

Sad ako sam dobro razumeo, amandman koji je na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika koji je podneo Odbor za pravosuđe na član 6. ste prihvatili?

Da.

 Hvala. Reč ima gospođa Vojić Marković.