Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 95 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Izvolite.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi potrebni za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Aleksandra Janković.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG KANDIDATA ZA IZBOR SUDIJE USTAVNOG SUDA
Primili ste predlog kandidata za izbor sudije Ustavnog suda, koji je podneo predsednik Republike, sa biografskim podacima kandidata, kao i saglasnosti kandidata da prihvataju kandidaturu.
Podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova pojedine poslaničke grupe i to: Poslanička grupa ''Za evropsku Srbiju'' - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa "Napred, Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica - 24 minuta; Poslanička grupa SPS-JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa ''Nova Srbija'' - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore svako po jednom, do pet minuta.
Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas, takođe, da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničku grupu SRS predstavljati narodni poslanik Zoran Krasić. Molim druge poslaničke grupe, ukoliko imaju ovlašćene predstavnike za ovu tačku, da ih dostave, kako bih mogla da obavestim Narodnu skupštinu o tome ko je ovlašćeni predstavnik koje poslaničke grupe.
Saglasno članu 180. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres.
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Narodna skupština je dobila predlog predsednika Republike, kao ovlašćenog predlagača, za izbor sudija Ustavnog suda. Samo da podsetim kakva je otprilike ta procedura. Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda sa liste od 10 kandidata, koju podnosi, kao ovlašćeni predstavnik, predsednik Republike. S obzirom da je prestao mandat jednom od sudija Ustavnog suda koje bira Narodna skupština, predsednik Republike je, kao državni organ i ovlašćeni predlagač, dostavio predlog i, naravno, predložio dva kandidata, a Narodna skupština od tih predloženih kandidata treba da izabere jednog.
Prvi kandidat koga predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini je gospodin Sabahudin Tahirović, sudija Višeg suda u Novom Sadu. Tako piše u ovom predlogu. Međutim, to je čovek iz Nove Varoši. On je sudija Višeg suda u Novom Sadu nekoliko meseci. Pre toga je bio u Omladinskoj zadruzi, pa je bio, kada je DOS došao na vlast, izabran nekim čudom za stručnog saradnika u sudu u Novoj Varoši. Kasnije je, nekim planetarnim čudom, izabran za sudiju. Ljudi u Novoj Varoši su se prosto čudili kada je prvi put izabran za sudiju, pošto radna biografija ne ukazuje da postoji neko interesantno iskustvo na pravnim poslovima.
Ali, dobro, to je sad stvar predsednika Republike. On je ovlašćen da nudi, a Skupština je dužna da bira. Skupština je dužna da procenjuje ono što Ustav propisuje, a Ustav propisuje da se za sudiju Ustavnog suda može izabrati svaki naš državljanin, diplomirani pravnik sa 40 godina života i 15 godina radnog iskustva na pravnim poslovima, u pravnoj struci. Pitanje je da li ovaj kandidat uopšte ima toliko radnog staža u pravnoj struci. Eto, otvaram tu temu, pa neka parlamentarna većina razmišlja.
Doduše, može da razmišlja i o drugom kandidatu, a to je Enver Nikšić, pomoćnik generalnog direktora Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Koliko vidim iz ove njegove radne biografije, gotovo da nikada nije doneo neki pojedinačni pravni akt. Radio je na normativnim poslovima u nekim preduzećima u Novom Pazaru. Takođe je nekim čudom i očigledno političkom kombinatorikom došao do Beograda i nekih funkcija u Fondu PIO. Isto vi procenite da li tu postoji neko radno iskustvo koje je neophodno da bi neko mogao da vrši funkciju sudije Ustavnog suda.
Mi iz poslaničke grupe SRS smatramo da nisu ispunjeni uslovi, jer, ruku na srce, ove kandidate ja ne bih primio da budu sekretari zemljoradničke zadruge. Možda moj lični osećaj vara, ne sporim da tako neko može da doživi ovo što pričam, ali radne biografije koje su sami ponudili to pokazuju.
Sada bih hteo samo da upozorim narodne poslanike, a da obavestim i predsednika Republike ukoliko prati ovaj prenos, da su nama potrebni ozbiljni kandidati za sudije Ustavnog suda, bez obzira ko ih predlaže, i kada predlaže Narodna skupština i kada predlaže predsednik Republike i kada predlaže Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda.
Zašto ovo potenciram? Zbog toga što moramo da se pozovemo na iskustvo. Od 24. novembra 2007. godine krenuo je jedan mukotrpni, dugotrajni posao – kako kompletirati sastav Ustavnog suda Republike Srbije. Pretpostavljam da se sećate da je izabrano deset sudija krajem 2007. godine, a kompletirano je tek pre nekoliko meseci sa još četiri, možda je u međuvremenu izabran i peti, koga imenuje Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Republike Srbije.
Smatram da smo dobili vrlo nekvalitetne kandidate za sudije Ustavnog suda.
Mi smo danas podneli zahtev za razrešenje predsednika i sudije Ustavnog suda dr Bose Nenadić zbog kršenja zabrane sukoba interesa. Pretpostavljam da znate da sudija Ustavnog suda, osim što prima platu kao sudija tog suda, može da se bavi još samo profesurom na pravnom fakultetu u Republici Srbiji. Kod mnogih sudija Ustavnog suda imamo kršenje te zabrane. Ona je i član Ispitne komisije za polaganje pravosudnog ispita, predaje u Banjaluci, član je raznih udruženja, saradnik na izdavanju nekih časopisa gde kao autorske tekstove predstavlja odluke Ustavnog suda.
Poenta je u tome što sudija Ustavnog suda može da prima platu, a ne može da prima naknadu sa strane. Kod nekih kandidata imamo i to. Ova dva predložena verovatno ne spadaju u tu grupu pošto nemaju naučne radove. Ovaj što je u međuvremenu nekoliko godina bio sudija verovatno je u životu i doneo neku presudu, a ovaj drugi teško da je neko rešenje potpisao kao službeno lice.
O tome mora da se vodi računa. Jer, videli ste i sami da glavna tema našeg Ustavnog suda jeste kako da obuku one odore kao konobari iz ribljeg restorana, da stave one lance, što potpuno ne odgovara tradiciji u Republici Srbiji. Kod nas sudije, kada obavljaju svoju sudijsku funkciju, to rade u civilnom odelu. Nisu oni ni policajci, ni vojnici, ni kondukteri, niti bilo šta. Ali, u ovom procesu evroatlantskih integracija oponašanje se pojavljuje kao manir, pa se oponaša nešto što postoji. Neko bi verovatno želeo da bude engleska kraljica, ali u Srbiji je teško da se bude engleska kraljica. Takva tradicija ne postoji, ali ako se pozivamo na tradiciju kraljevstva, onda znate i sami kako su se kraljevi menjali.
Kada je većina donosila Zakon o Ustavnom sudu, napravila je i svojevrsni obruč oko Ustavnog suda sa gledišta mogućnosti da prestane funkcija sudiji Ustavnog suda. To je veliki nedostatak našeg zakona jer ovaj zakon njima garantuje potpuno neprihvatljivu nedodirljivost. Možete da zamislite da ne postoji kao razlog za razrešenje – nestručnost? Jer se smatra, po definiciji, da je, kada Narodna skupština nekog izabere za sudiju Ustavnog suda, to vrhunac u ovoj profesiji i da niko nema prava da osporava stručnost.
Evo, kod ova dva kandidata sam vam ukazao, njihove radne biografije pokazuju da ne poseduju tu stručnost koja je neophodna, ili minimalno neophodna, za sudiju Ustavnog suda. Razmislite, pa se onda nemojte čuditi kakve se odluke donose od strane Ustavnog suda. Možemo opravdano da sumnjamo da neke odluke idu u prilog onima koji ne žele dobro Srbiji.
Ima tamo i profesionalnih grešaka, poput ove sulude odluke gde se pasivno biračko pravo tretira kao apsolutno pravo. Pravo da neko bude biran, tretira se kao pravo da bude izabran. Katastrofa. Pola sudija Ustavnog suda je u svojim naučnim radovima pisalo nešto sasvim drugo i, zbog jedne odluke Ustavnog suda, pogazilo svoju naučnu i profesorsku karijeru. A pisali su dobre knjige i učili studente na vrlo kvalitetan način.
Zato treba da budemo oprezni. Smatram da je ovde politika duboko uključena u predlaganja. Neću da ulazim koji je koalicioni partner izvršio neki uticaj, ne bi bilo dobro da kažem pritisak, ali uticaj na predsednika Republike da predloži ova dva kandidata, za koje je sasvim očigledno da nisu taj kalibar.
Podsećam vas, pre nekoliko meseci je Opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenovala za sudiju Ustavnog suda čoveka koji je do pre nekoliko meseci bio pomoćnik ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Skupština ga je izabrala, pošto se prvi put čovek u životu bira za sudiju nekog upravnog suda, za sudiju Upravnog suda sa rokom provere od tri godine.
Znači, mi smo sudiju pripravnika ovde izabrali, a Vrhovni kasacioni sud ga je imenovao za sudiju Ustavnog suda. Koja je tu stručnost, ljudi moji? Gde je tu radno iskustvo? U pitanju je neka kombinatorika. Ta kombinatorika se javlja kao bumerang. Ne sporim da imate 126, da možete sve da uradite, ali to ne znači da sve treba da se pogazi.
Nama trebaju sudije Ustavnog suda od profesionalnog autoriteta, a ne da autoritet crpe iz svoje odore, odežde, uniforme. Prosto sam iznenađen da nisu ubacili još i perike. To deluje smešno u Srbiji. Nažalost, tako će i biti, kako su krenuli. Prekoračenjem nekih ovlašćenja iz zakona, ubacili su u Poslovnik da propisuju sami sebi svoje uniforme. I kakvu su uniformu izabrali? Konobarsku iz ribljeg restorana – plavo-crnu, ''rojal plavo'' itd.
Ja nisam kriv što vi niste informisani. Prošetajte po sajtovima i vidite. Glavna tema na početku rada Ustavnog suda bili su modni detalji uniforme - da li će biti prave linije, da li će odežda da odgovara i muškom i ženskom stasu, da li će neko da nosi kolajnu sa grbom gde piše Ustavni sud.
Svi moraju da stoje mirno kad predsednik Ustavnog suda ulazi. Nama ne treba ta vrsta autoriteta, nama treba autoritet u odlučivanju. Tim pre što ti ljudi ne vrše sudijsku dužnost, jer nema stalnosti. Oni nisu, u formalno-pravnom smislu, sudije kao što su sudije drugih sudova. Oročen je njihov mandat. Kod pravih sudija važi princip trajnosti i oni vrlo retko raspravljaju o pojedinačnim pravima. Oni se više bave opštim aktima.
Izuzetak je samo ta ustavna žalba, koju smo ubacili u Ustav samo zbog toga da bismo sprečili najezdu podnesaka, peticija koje bi išle prema Evropskom sudu za ljudska prava. Nažalost, to nije zaustavljeno. Evropski sud za ljudska prava je zatrpan podnescima i peticijama građana Republike Srbije koji ne veruju u pravni sistem i obraćaju se toj četvrtoj instanci.
Potreban nam je profesionalni kvalitet, profesionalni autoritet, a ne zadovoljavanje nekih potreba. Ovde je sasvim očigledno o kojoj potrebi je reč, ko treba da se zadovolji, ko treba da se primiri.
Verovatno se nešto i prikriva. Verovatno postoji neka trampa. Ja ne mogu da tvrdim jer nisam očevidac, i ne želim da budem očevidac, ali me ne bi iznenadilo, s obzirom na neka ponašanja koja su registrovana od strane Agencije za borbu protiv korupcije, gde ima nekih podataka, a to Agencija i saopštava, da pojedini državni funkcioneri koriste onu poziciju ''usluge po ugovoru'' u budžetu Republike Srbije da poslove prepuštaju samostalnim zanatskim radnjama koje nisu u sistemu PDV-a da se izvlače pare – 20% onome ko da račun, a 80% nekom državnom službeniku. Možemo mi da kažemo – nije tako, priča se svašta itd. Država treba da proveri.
U ovom pitanju izbora jednog sudije Ustavnog suda na upražnjeno mesto iz one kvote koju bira Narodna skupština, Narodna skupština treba objektivno da sagleda i da kaže da li ova dva predložena kandidata suštinski ispunjavaju uslove da budu izabrani, da jedan od njih bude izabran za sudiju Ustavnog suda.
Kod prvog kandidata je čak pitanje da li uopšte ispunjava ovaj uslov od 15 godina radnog staža na pravnim poslovima, a kod oba kandidata se otvara stvarno pitanje da li oni suštinski ispunjavaju uslov struke, stručnosti, profesionalnog znanja da bi mogli da budu sudije Ustavnog suda, gde treba da se uhvate u koštac i da svojim odlukama mnoge stvari urede da bi se obezbedilo poštovanje Ustava i zakona.
Tvrdim da ova dvojica nisu sposobni to da rade. Neće značajnije da pomogne ni stručni saradnik u sudu koji bi im pisao referate ukoliko bi neko od njih bio izvestilac kao izabrani sudija Ustavnog suda. Prosto, oni ne mogu da shvate materiju koja je predmet rada Ustavnog suda Republike Srbije. A pošto ne mogu da shvate, nema tu ni mogućnosti da napišu neko svoje izdvojeno mišljenje, jer oni ne znaju ovu materiju.
Ne može sudija Ustavnog suda da bude pripravnik na poslovima. To je vrhunac u pravnoj karijeri. Vrhunac u pravnoj karijeri jeste redovni profesor pravnog fakulteta i sudija Ustavnog suda. Više od toga ne postoji. Postoji samo akademik, ali to je već nešto drugo.
Šta je predsednik Republike hteo da zadovolji, šta je hteo da smiri ovakvim predlozima, nije mi jasno. Očigledno je da postoji malo i problem, nije doduše problem našeg poslovnika, ali treba o tome razmišljati u budućnosti, kad se bude radio novi poslovnik, da nije dovoljno da se samo na nekoliko strana napiše nešto, izjava da se prihvata kandidatura, čovek sam napiše svoju biografiju. Pa, ne može.
Evo, biografija ovog drugog čoveka je sedam nepotpunih redova, 65 reči. Sa 65 reči čovek se predstavio i rekao koja je njegova radna biografija da bi bio izabran za sudiju Ustavnog suda.
Molim vas, o čemu se radi? Mogu da shvatim da je neko mnogo inteligentan, da iz ovih sedam redova može da shvati pozadinu velike stručnosti, ali to mora da se napiše, da se kaže. Jedanput u životu je podneo predlog za ocenu ustavnosti nekog zakona, ili zakonitosti nekog pravilnika, ili je pripadao nekom udruženju građana pa je pisao ustavnu žalbu u ime Pere, Đoke, Mike ili Laze.
Ljudi u Novoj Varoši se smeju kad su pročitali ovo. Pre nekoliko dana sam bio u Novoj Varoši, imao sam promociju knjige Vojislava Šešelja "Policijski dosije" i ljudi čuli za ovaj predlog i kažu, neću da pričam ovde kakvi se sve vicevi prepredaju u Novoj Varoši o tome kad je on bio izabran za sudiju suda u Novoj Varoši. To vi iz DS znate, to vi iz G17 plus znate, pitajte vaše članove. Jedan od vaših je bio na promociji pa mi je rekao. Al' šta vredi, čovek ne može da dođe do Tadića. Doduše, rekao mi je i ko ga je prevario, ali neću da pričam to ime, nije ni bitno to ime. O tome se radi, ljudi.
Nema nikakve politike u ovoj mojoj diskusiji. Ovde samo postoji potreba da obezbedimo kvalitetne kandidate i kvalitetne sudije Ustavnog suda. Ovo što sad imamo (svaka čast pojedincima, izuzecima), dobar broj njih ne ispunjava uslove da radi u Ustavnom sudu. Narodna skupština je mesto gde može da se uputi kritika na račun Ustavnog suda. Ne ulazimo mi u njihove odluke, ne komentarišemo njihove odluke, ali ukazujemo na nešto, a to je prekršena zabrana sukoba interesa, i otvaramo pitanje da li neki poseduju radnu sposobnost za vršenje dužnosti sudije Ustavnog suda.
Konkretno sam naveo šta smo danas uradili i šta smo podneli. Očekujem, gospođo Čomić, da, kada dobijete zahtev za razrešenje dr Bose Nenadić, u skladu sa Ustavom i zakonom omogućite da se sprovede ta procedura i da te opštepoznate stvari i građani čuju da bi bolje shvatili zašto Ustavni sud donosi ovakve odluke. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo bih hteo da vam kažem da me je sramota što sam danas kao poslanik prinuđen da u ovakvoj atmosferi razgovaram o ovako važnoj temi. Mislim da taj osećaj delimo, prelazeći granice koje razdvajaju vlast od opozicije.
Pošto vrlo često, praktično, ističemo potrebu afirmisanja institucije Parlamenta, mislim da je ovo jedan od dokaza da se, zapravo, ništa konkretno ne menja u tom poražavajućem odnosu vlasti u ovoj zemlji prema Parlamentu, ali i prema svim drugim institucijama. Samim tim se onda definiše jedan neprihvatljiv odnos prema ljudima koji u ovoj zemlji žive, prema kandidatima koji se, recimo, sad kandiduju za Ustavni sud, prema onom ko ih kandiduje, i sa tom lošom praksom moramo da prekinemo.
Siguran sam da bismo na prste jedne ruke mogli da nabrojimo poslanike Narodne skupštine Republike Srbije koji uopšte mogu da ponove imena osoba koje je predsednik Republike kandidovao za sudije Ustavnog suda ove zemlje. To je uvreda za Ustavni sud, to je njihovo lično poniženje, ali je to, pre svega, udarac na demokratski poredak u ovoj zemlji. I, u pravu je poslanik Krasić kada kaže da je nipodaštavanje prvo ovog Ustava, koji je donet na sraman način, iz čega verovatno ovo i proizlazi, ovakvo kandidovanje ljudi za tako važne funkcije kao što su funkcije sudija Ustavnog suda Republike Srbije.
Šest i po redova treba da posluži kao osnov za naše racionalno rasuđivanje o tome da li je jedan kandidat dovoljno dobar da bude izabran za sudiju Ustavnog suda. Kako će poslanici glasati u ovoj skupštini na osnovu ovih šest i po rečenica? Šta oni znaju o tom kandidatu? Da li je tih šest i po rečenica nama prosleđeno da bi se sakrili njegovi kvaliteti ili zato što ne može ništa pozitivno o tom kandidatu da se kaže? Ako je ispravno ono prvo, zašto se Parlamentu uskraćuju sve vrednosti čoveka koji je stigao do kandidature za sudiju Ustavnog suda? A ako nema nikakvih kvaliteta, pa to i ne može da se napiše, zašto nam predsednik Republike takvog kandidata predlaže?
Dokle ćemo mi stići sa takvom politikom? Mi formiramo institucije, a onda ne znamo šta ćemo sa tim institucijama u situacijama u kojima su oni izloženi pritisku koji proizlazi iz njihovih ustavnih obaveza.
Mi smo ovde u Skupštini birali zaštitnika za manjinske zajednice, ne mislim nacionalne manjine, nego za ravnopravnost manjinskih zajednica. Svi kandidati su prošli kakav-takav ''hiring'', razgovor sa članovima Odbora za ustavna pitanja, na kom su obrazložili razloge svoje kandidature i odgovorili na neka pitanja koja su članovi Odbora mogli da im postave ako su to želeli. Lično sam tako nešto uradio i nisam bio usamljen.
Na osnovu čega mi možemo danas da se izjasnimo o ovome? Na osnovu čega možemo da dobijemo pristojnu raspravu? Da li nam je ona potrebna? Pogledajte nadležnosti Ustavnog suda. Ustani sud odlučuje o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Recimo, mi ćemo tražiti od Ustavnog suda da se izjasni da li je zakon o pomoći građevinskoj industriji u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju ili nije. Da li ovaj kandidat može uopšte da se izjasni o tome? Nas interesuje njegovo mišljenje pre glasanja.
Ustavni sud daje saglasnost na potvrđivanje međunarodnih ugovora, saglasnost drugih opštih akata sa zakonom, saglasnost opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata, udruženja građana, kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom. Ustavni sud rešava sukob nadležnosti sudova i drugih državnih organa, rešava sukob nadležnosti između republičkih i pokrajinskih organa, rešava sukob nadležnosti između pokrajinskih organa i organa jedinice lokalne samouprave i tako dalje i tako dalje.
Ustavni sud je jedna od presudnih institucija ove zemlje. Temelj te demokratije koju stvaramo je Ustavni sud. Kakav je taj temelj ako ga na ovakav način postavljamo? Šta ćemo mi dobiti kao posledicu toga? Čitav niz besmislica, kompromitacija. A kada se kompromituje demokratski poredak, šta se onda nudi kao alternativa?
Svi smo imali problema u definisanju i pozicije Ustavnog suda u ovoj zemlji i odnosa Parlamenta sa Ustavnim sudom ili odnosa izvršne vlasti sa Ustavnim sudom. Stalno se ponavljala ova greška. Poštovala se pro forme neka norma, birale su se sudije Ustavnog suda, a onda se prelazilo preko čitavog niza propusta, nelogičnosti i grešaka koje su imale ozbiljne posledice.
Godine 2003. Ustavni sud je u ponedeljak napisao jedno mišljenje i doneo jednu odluku o opravdanosti isključenja poslanika DSS-a iz Parlamenta, a u četvrtak drugu. Ustavni sud ove zemlje nije reagovao na protivustavni sporazum Republike Srbije sa Ruskom Federacijom u oblasti energetike. Ustavni sud ove zemlje je uništio politički sistem ove zemlje svojim nepoznavanjem političkog života besmislenom normom po kojoj se mora poštovati redosled kandidata na listi pri dodeli mandata nakon izbora.
Kako se onda može uopšte voditi ozbiljan politički život u ovoj zemlji? Da li se time degradiraju oni koji postižu dobre rezultate a nisu unapred na izbornim listama? Kako koalicija može da podeli mandate? To ne može da funkcioniše i mi imamo problem u svakom izbornom postupku nakon te odluke Ustavnog suda.
A s druge strane, gde bi trebalo da pokaže autoritet, da zaštiti dignitet sopstvene institucije, on to nije učinio, nego je doneo jednu neodrživu odluku, po kojoj je moguće neprimenjivati Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije na poslanike vojvođanskog parlamenta zbog toga što su oni birani u jednoj situaciji, pa je onda nastupilo neko stanje pravne nesigurnosti koje proizlazi iz nekog novog rešenja.
Što tako nije reagovao na Zakon o planiranju izgradnje, koji je potpuno uništio pravnu sigurnost? To znaju poslanici, posebno iz Odbora za pravosuđe. Ustav ove zemlje govori da nema retroaktivnosti. Zakon ove zemlje je dao prava investitorima, stotine miliona evra je uloženo u imovinu koja je naknadno, posle nekoliko godina, ugrožena novim Zakonom o planiranju izgradnje, kojim je država rekla – to što smo vam prodali više ne važi, sada menjamo pravila, pa morate ponovo da kupite to što ste kupili. Ustavni sud na to nije reagovao.
Kakav Ustavni sud imamo? Gde je on biran? Šta je bilo presudno, struka ili rodbinska veza? O tome nikad nismo imali priliku da razgovaramo.
Šta je bilo presudno za ova dva kandidata? To je ono što nas interesuje. Mi svoje živote stavljamo u ruke sudija Ustavnog suda. Nemamo više kome drugom to da uradimo. Političari – narod nama ne treba da veruje. Narod od nas treba da očekuje rezultate. Naši autoriteti su politički. Na političkim autoritetima zemlja ne sme da počiva. Zemlja mora da počiva na trajnijim vrednostima.
Vidite kako smo prevrtljivi. Jedan od poslanika ostane bez mandata zato što to odgovara vladajućoj većini, a poslanik to sazna tako što dođe na vrata Skupštine, pa ne može da uđe jer mu kažu – više nisi poslanik. A drugi put poslanik može da ostane poslanik i ne aktivira se njegova ostavka, iako je to prethodno činjeno, jer to opet odgovara nekoj vladajućoj većini.
U periodu vlasti Vojislava Koštunice Ustavni sud je donosio odluke po kojima je poslanik vlasnik mandata ako taj poslanik iz redova opozicije prelazi u red vladajuće koalicije, a ako poslanik vladajuće koalicije Koštuničine partije pređe u DS, onda on ostane bez mandata. To su sve posledice ovako neodgovornog odnosa prema jednoj takvoj instituciji.
Kako ćemo to da rešimo? Na kakav način ćemo da deblokiramo politički život u ovoj zemlji, koji je uništen, osakaćen populističkom, nestručnom, površnom odlukom ljudi koji su potpuno neupućeni u materiju o kojoj su odlučivali?
Šta je njih kandidovalo da oni uopšte raspravljaju na takav način, recimo, o zakonu o izboru odbornika i narodnih poslanika? Kako je moguće u jednom Boru, koji ima 35 kandidata za odbornike, voditi ozbiljnu kampanju ako se unapred zna da će prvih dvoje, troje ili petoro biti odbornici, a svi drugi to ne mogu da budu? Kakve će to posledice ostaviti na naš politički život? Kako ćemo formirati izborne liste na narednim izborima? Ili ćemo opet imati zakone ili imati svoja pravila, pa se više neće podnositi kovertirane ostavke, nego će se ostavke pisati pod pritiskom, tako što će poslanici na neki drugi način biti ucenjeni? E mi sa tim želimo da raskrstimo.
Potrebne su nam ozbiljne sudije Ustavnog suda. Možda su ovi ljudi sjajni, ali mi ne znamo ni kako izgledaju. Ne znamo ništa o njima. Ništa osim šest i po redova za jednog kandidata. Za drugog znamo da je radio u Fabrici obuće "Ras" od 1977. do 1978. godine, da je radio u Samoupravnoj interesnoj zajednici osnovnog obrazovanja i vaspitanja, kulture, fizičke kulture i informisanja opštine Novi Pazar od 1979. do 1990. godine, znamo da je posle toga radio u Opštinskoj upravi Novi Pazar od 1990. do 2006. godine i da je posle toga prešao u Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti. To je ono što znamo.
Mene interesuje kakav je njegov odnos prema genetskom inženjeringu, interesuje me kakav je njegov odnos prema pravu osoba istog pola da stupe u bračnu zajednicu, interesuje me kakav je njegov odnos prema čitavom nizu problema koji postoje u našem svakodnevnom životu i koji se ne rešavaju. Recimo, kao predsednika jedne partije, interesuje me kakav je njegov odnos prema neodrživoj normi koju tvrdi Ustavni sud, po kojoj redosled na listi obavezuje partiju da na takav način deli mandate.
Nikada Kenan Hajdarević ne bi bio poslanik LDP-a da se takva norma primenjivala u prošlosti. Šta bi ga kandidovalo za to? Njega je kandidovao njegov rezultat. Slobodan Maraš je bio Džon Dou, anonimna osoba. Nikada ne bi bio izabran za poslanika. Njega je kandidovao njegov rezultat. Mi u našoj partiji donosimo jednostavne odluke. Rezultat je jedina referenca. I, nikoga ne varamo tako.
Kako ćemo sada deliti mandate? Znači, ja ću biti nosilac liste, pa će meni biti prvi mandat, a onda, ako ne stavim na drugo mesto, kao ženu, potpredsednicu Mićić ili Vesnu Pešić ili Juditu Popović, onda će pola kampanje tema biti da li smo se posvađali ili ne, a ako na takav način podelimo mandate između sebe, biće pitanje šta je sa čitavom strankom, i to je, gospođo Čomić, katastrofa. To je proterivanje života iz politike. Ko je to odlučio? Koji su referenti to odlučili? U kojim sizovima su oni radili? Iz čijih partijskih šinjela su oni izmileli? Ne možemo na takav način da se ponašamo kao Skupština.
Ustavni sud je prošle godine potvrdio ustavnost Zakona o izboru sudija. Potvrdio, odbacio žalbu Društva sudija koji su se žalili na reizbor, i rekao – ne radi se o reizboru sudija, reč je o izboru sudija. Zakon smo mi kao Parlament doneli, a sada se ta institucija obračunava, po političkim nalozima i pod patronatom vlasti, sa Vrhovnim kasacionim sudom i Visokim savetom sudstva tražeći od njih da krše zakon i pišu obrazloženja za reizbor iako je reč o izboru.
Pa ne možete da objašnjavate nekome što nije izabran, valjda se objašnjava što je neko izabran. Zašto se to čini? Zato što je sve moguće. Moguće je ušetati iz kabineta predsednika u kabinet predsednice Visokog kasacionog suda sa diktafonom u džepu i snimati razgovore, a da se to ne raščisti. Moguće je lavinom besmislica danima zatrpavati našu javnost da se ne bi postavilo suštinsko pitanje – šta Simović i Kalenić mogu da kažu o ubistvu Zorana Đinđića?
U kakvoj zemlji mi to živimo i kakve će posledice toga biti? Jednom smo se suočili sa posledicama politike koja nikada nije rekla da ima loše namere, ali koja je pokazala ambiciju da živi život umesto svih nas. Šta će nam Skupština ako mi ni o čemu ne odlučujemo, ako sada treba ovde da fingiramo? Gde su predsednici poslaničkih grupa? Tu je samo gospođa Kolundžija. I Martinović je izašao, iz radikala. Je l' ovo nije važna tema?
Pogledajte, Ustavni sud odlučuje većinom o ključnim pitanjima našeg života. Mi menjamo sistem bez ikakvog reda i gradimo institucije na takav način da one mogu samo da se sruše. Previše je to proizvoljnosti da bismo mogli da tolerišemo.
Godina 2007. je bila rok za kompletiranje sastava Ustavnog suda. Je li tako bilo? U skladu sa Zakonom o sprovođenju Ustava. Tri godine se to klatilo, klackalo, muljalo, petljalo. Ljudi su se borili da nešto iz toga iščupaju. Ne mislim da svi imaju lošu nameru, ali mislim da smo dužni, da smo mogli da kažemo – predsedniče, da li ti je potrebna neka pomoć u tvom nastojanju da u Srbiji stvoriš evropske vrednosti? Ako ti nije potrebna pomoć, ako misliš da to možeš sam, onda grešiš. Sada ti je potrebna pomoć.
Cela Amerika je raspravljala o Sonji Sotomajor kada je birana za sudiju Vrhovnog suda Amerike. Prva predstavnica latino populacije u Americi. O svemu je morala da govori u Kongresu. Sve njene presude su analizirane. Danima se time bavila Amerika. Na tome se gradi autoritet Ustavnog suda. A šta mi znamo o predsednici Ustavnog suda? Šta znamo o sudijama Ustavnog suda? Šta znamo o ovim ljudima koji su kandidati? Ne znamo ništa. To možemo sutra i da očekujemo, mi kao Parlament, od Ustavnog suda – jedno ništa.
Možda oni koji nešto znaju o svemu tome, imaju pravo na očekivanje, ali to je onda život izdvojenih institucija. Što bismo mi onda poštovali odluke Ustavnog suda? Što bismo mi, koji smo vodili kampanju protiv ovako lošeg Ustava, stalno vas podsticali na poštovanje Ustava? Zato što je to jedini sistem koji imamo. Ako to srušimo, šta će onda uređivati naše odnose – ko je brži, ko je jači, ko je beskrupulozniji? To je onda rulja, to je čopor, i to onda nije život u jednom uređenom građanskom društvu. Zato moramo o tome ozbiljno da razgovaramo.
Ovo ne može da se prekine, ali vam predlažem da nam omogućite makar da vidimo fotografije tih ljudi. U novinama neka izađu. Možda će doći ovde u Skupštinu, a nećemo znati ko su, nećemo im se javiti. Proći ćemo pored njih kao pored obezbeđenja u hodniku. Mislim da sa tim poniženjima treba da prekinemo svi zajedno i da vidimo šta je ono što možemo da uradimo da bi se to promenilo.
Bio sam svedok kada je predsednik Ustavnog suda molio predsednika Vlade, a predsednik Vlade mu je na to odgovorio – to nije normalno; budi sudija Ustavnog suda, ja sam predsednik Vlade. Mi nijednog sudiju nismo mogli da nađemo u ovoj zemlji koji bi primenio odluke i zakone ove zemlje u trenutku kada je započet proces ekstradicije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Nijedan sudija nije hteo da radi svoj posao.
Kako da se borimo protiv problema u ovoj zemlji ako nemamo jake institucije? A ništa ne činimo da one budu takve. Toliko smo inicijativa pokrenuli pred Ustavnim sudom, pred Antimonopolskom komisijom… Šta će sad Antimonopolska komisija? Nešto mora da kaže o slučaju "Novosti", a šta da kaže? Na koju stranu da se okrene? U šta se sama dovela? To tako ne može da funkcioniše.
Nemamo Ustavni sud, jer ovo što sam sada rekao dokazuje nešto takvo. Imamo neku zgradu, imamo ljude u toj zgradi koji nose toge, trude se da izgledaju mudro, ali to nije tako.
S kim su se konsultovali kad su doneli ovu odluku o raspodeli mandata? Dokle ćemo da dozvoljavamo honorare? To je kao Katarina Rebrača i onaj njen humanitarni fond. Isto to imamo u političkom sistemu. Napišu vam jedan zakon, pa kada hoćete da funkcionišete po tom zakonu, mislim na zakon o proporcionalnom izbornom sistemu, Srbija jedna izborna jedinica, lokalni izbori - opština je jedna izborna jedinica, a onda oni pišu novi zakon i kažu – ne, sada će biti opština podeljena na sto izbornih jedinica, pa će se mandati deliti po rezultatima.
Pa, neće se deliti po rezultatima. Mandati će se deliti na osnovu liste, jer je tako odlučio Ustavni sud. I, možete vi da imate koliko god hoćete, gospođo Čomić, rezultat u Novom Sadu i može cela izborna jedinica da glasa za vas, ako niste na onom mestu na kome morate da budete na izbornoj listi, nećete biti izabrani. Kako mi to da promenimo sada? Šta da radimo?
Narod ne interesuje taj Ustavni sud. Ljude to ne interesuje. One koji su angažovani u politici to ne interesuje. Kažu – to nije Ustavni sud, to je neka vaša spletka i intriga; vi ste tamo između sebe, po babu i po stričevima, delili svakome po malo. Pa, je l' slučajno što su ovi kandidati iz Sandžaka? Šta je baš to kandidovalo Sandžak? Svako mora da ima svog, je l' tako? Mislim da to treba da zaustavimo. Prvo tako što ćemo o tome otvoreno progovoriti.
Kad je došao Ivica Dačić u policiju, onda je postalo jasno koliko je važno imati profesionalnu policiju. Kad je Boris Tadić postao ministar odbrane, onda je postalo jasno koliko je važno imati profesionalnu vojsku. Kad smo pobedili 5. oktobra, postalo je jasno kakva je sudbina vlasti koja nema profesionalnu državu. Šta činimo da se to izgradi? Ne pokazujemo ništa. Ako se ovako postupa prema Ustavnom sudu, što bi ozbiljniji bio konkurs za izbor direktora nekog javnog preduzeća? Mi se ubismo da dokažemo da je to važno, a oni kažu – čekaj, ti sada ovde hoćeš u Gradskoj čistoći da sprovedeš nešto što ne možeš da sprovedeš u Ustavnom sudu.
Ne znam kako da glasamo za ove ljude. Ništa o njima ne znamo. Možemo da kažemo da verujemo predsedniku na njegovoj proceni, ali bi se time složili sa neprihvatljivom procedurom koja uništava taj Ustavni sud. Zato ćemo odluku doneti, mislim, u našem poslaničkom klubu, ali moj lični stav je da mi ovo ne možemo da podržimo, jer se jednom mora prekinuti sa takvim odnosom prema ključnim institucijama u ovom društvu - prema Parlamentu, Ustavnom sudu, Visokom savetu sudstva, Visokom kasacionom sudu, prema svim drugim institucijama, Antimonopolskoj komisiji, Zaštitniku građana i svemu onome što postoji, što smo napravili, a što gazimo.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe DSS i SRS.
Prva prijavljena na listi je narodna poslanica Donka Banović, a posle nje narodna poslanica Vjerica Radeta. Pošto narodna poslanica Donka Banović još nije stigla, da li se slažete da narodna poslanica Vjerica Radeta dobije reč, pa posle toga Donka Banović? (Da.) U redu, onda prvo narodna poslanica Vjerica Radeta, a posle nje narodna poslanica Donka Banović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa tri godine zakašnjenja smo u prilici da konačno kompletiramo sastav Ustavnog suda Republike Srbije. Ili, trebalo bi da kažemo – hvala bogu, bolje ikad nego nikad.
Međutim, ako imamo u vidu predlog o kojem danas ovde raspravljamo, činjenicu kako je Ustavni sud radio, šta je sve predsednik Ustavnog suda i Ustavni sud uradio u ovom periodu, onda zaista možemo da zaključimo da je bolje bilo u onom periodu kada uopšte nismo imali Ustavni sud. Poznato je, i toga treba da se podsetimo, da smo u ovih 10 tzv. demokratskih godina dva puta skoro po dve godine bili bez Ustavnog suda. Ovo što se sada dešava je, čini mi se, katastrofalnije, jer sada, pod nekakvim institucionalnim plaštom i okvirima imamo katastrofalno kršenje Ustava Republike Srbije.
Povod za ovu raspravu su predlozi predsednika Republike dva kandidata za sudiju Ustavnog suda. Jeste neverovatno ovo što su govorile kolege pre mene, da mi ovde, kada govorimo o Ustavnom sudu, govorimo o potpuno dva anonimna imena, nepoznata među pravnicima, nepoznata u nauci. Čime su se ti ljudi bavili da bi se kvalifikovali za sudije Ustavnog suda? Ovo bi, zaista, da nije žalosno, bilo smešno.
Ne znam ko je gospodin Enver Nikšić, ne znam ni ko je gospodin Sabahudin Tahirović, ali ono što su oni sami o sebi napisali, zaista ih ne kandiduje ni za sekretara nekog javnog preduzeća, a kamoli za ovako visoku državnu funkciju.
Zamislite, direktor Fabrike obuće "Ras" Novi Pazar gospodin Enver Nikšić kaže da je, ''kao jedini pravnik među 750 zaposlenih, odmah obavljao poslove sekretara ove fabrike''. Je l' to zato što je bio mnogo stručan ili zato što je, kako kaže, bio jedini pravnik? Onda je bio u Samoupravnoj interesnoj zajednici osnovnog obrazovanja i vaspitanja, pa kaže – ''s obzirom da sam bio jedini pravnik, obavljao sam sve poslove vezane za rad institucija…'' Ovo je zaista neverovatno, da zato što je on bio jedini pravnik na nekim, bez namere da uvredim ljude i funkcije na kojima su radili, ali ovo je zaista potpuno beznačajno za stepenicu do Ustavnog suda Republike Srbije.
Ništa bolja nije ni biografija gospodina Sabahudina Tahirovića, koji je bio direktor Omladinske zadruge u Novoj Varoši, pa zastupnik DDOR-a i odlukom Visokog saveta sudstva je u nekom periodu bio izabran i za sudiju Višeg suda u Novom Sadu. Pitanje je da li je išta počeo i da radi, s obzirom da se ove reforme i ove postavljene sudije još nisu uhodale u skladu sa onim što nam se ovde obećavalo.
Zašto sumnjamo u dobre namere predsednika Republike? Zato što je kompletan Ustavni sud zapravo ustavni sud predsednika Republike Borisa Tadića. Jedne je on birao a skupštinska većina predlagala, druge je skupštinska većina predlagala a on birao. Nikada nismo imali neko obrazloženje da bismo mogli zaista merodavno da raspravljamo o kandidatima predsednika Republike. Naravno, kada smo govorili da će Ustavni sud biti partijski ustavni sud, onda smo osuđivani od strane skupštinske većine.
Mi danas, zahvaljujući Ustavnom sudu, imamo potpuni haos u političkom životu u Srbiji, potpuni haos u lokalnim samoupravama, zato što je gospođa Bosa Nenadić, predsednik Ustavnog suda, donela jednu neustavnu odluku. I sada, bez obzira što je to odluka Ustavnog suda i što bi kao pravnik trebalo da kažem – mora da se poštuje odluka Ustavnog suda, ja kao pravnik i mi kao pravnici u Srpskoj radikalnoj stranci, svi tvrdimo argumentovano da je ova odluka apsolutno neustavna.
Ovom odlukom Ustavnog suda poništavaju se neki članovi Zakona o lokalnim izborima, suprotno članu 102. Ustava Republike Srbije, koji u stavu 2. kaže da narodni poslanici mogu svoje mandate da povere političkim strankama sa čije liste su izabrani za poslanike, i prosto je neverovatno da neko ko je predsednik Ustavnog suda, gospođa Bosa Nenadić, ne zna za princip mutatis mutandis, prema kome se ova odredba člana 102. Ustava Republike Srbije mora primenjivati i na Zakon o lokalnim izborima.
I, šta je ona sad uradila? Član 47. ovog zakona je stavila van snage i ovo, o čemu se malopre govorilo, nalaže da se na lokalnim izborima mandati dodeljuju po redosledu, a ne po volji političkih partija, a normalno je u proporcionalnom izbornom sistemu da se poštuje volja političke partije koja i kandiduje i kasnije predlaže i odbornike i narodne poslanike.
Ali, šta se desilo? Član 48. istog ovog zakona je ostao na snazi. A član 48. kaže – kad odborniku prestane mandat pre isteka, mandat pripada podnosiocu izborne liste i izborna komisija taj mandat dodeljuje kandidatu sa liste koga odredi podnosilac izborne liste.
Sad bih volela da nam ta pametna Bosa Nenadić kaže kako i šta će se primenjivati - da li član 47, koji je ona stavila van snage, ili član 48, koji je na snazi - u slučaju kada nekom odborniku istekne mandat pre roka na koji je izabran. Dakle, potpuni je haos zahvaljujući nestručnom i partijskom radu predsednika Ustavnog suda.
To je jedan od razloga zbog kojih je Srpska radikalna stranka danas podnela zahtev Narodnoj skupštini za razrešenje predsednika i sudije Ustavnog suda Bose Nenadić. Podneli smo zahtev i predsedniku Republike, da i on pokrene, u skladu s njegovim ustavnim ovlašćenjima i argumentima koje smo mi dostavili, razrešenje Bose Nenadić sa funkcije predsednika Ustavnog suda. Podneli smo taj zahtev i Ustavnom sudu, odnosno zameniku predsednika Ustavnog suda, koji, u skladu sa Ustavom i Ustavnim zakonom, može i treba da inicira ovaj postupak.
Mi smo zaista uvereni da gospođa Bosa Nenadić, a samim tim što je na čelu Ustavnog suda, ona baca senku na kompletan Ustavni sud, a naravno i na ove kandidate, koje će 126 zelenih tastera izabrati za sudije Ustavnog suda. Verovatno će i ljudi koji će glasati, glasati samo zato što poštuju partijsku disciplinu, a nemaju pojma o kome zapravo glasaju.
Šta mi imamo ovih dana? Gospođa Bosa Nenadić u medijima kaže da će da predloži da se menja Zakon o Ustavnom sudu zato što Ustavni sud ima mnogo predmeta. Da li je to normalno? Da li je normalno da menja zakon zato što ima mnogo predmeta? I, šta će onda s tim predmetima kada joj ovde skupštinska većina promeni zakon? Kome će da ih preda? Gde će da ih baci?
Gospođa Bosa Nenadić misli da je za to da se bude sudija Ustavnog suda dovoljno okačiti onu neku klepetušu na sebe i obući neku, bože me sačuvaj kakvu, uniformu, nekakvu togu ili na šta ono liči, i da joj je to dovoljno da bude autoritet i u Ustavnom sudu i u državi Srbiji.
Takva SRS-u ne može biti autoritet. Autoritet se stiče na drugačiji način. Stiče se znanjem, stiče se nepristrasnošću, stiče se dostojnošću. Da li to gospođa Bosa Nenadić ima? Naravno da nema. Ona je u potpunom sukobu interesa. Ona radi gde god može da se zaradi neki dinar, od predavanja na nekom od fakulteta u Banjaluci do autora tekstova koji se objavljuju u časopisu "Pravni informator", čiji je izdavač preduzeće "Intermeks" iz Beograda, kod nje se polažu pravosudni i stručni ispiti itd. Sve su to funkcije koje se plaćaju, a to je apsolutno u suprotnosti sa odredbama Zakona o Ustavnom sudu.
Time što je Bosa Nenadić naterala kolege sudije Ustavnog suda da moraju pre nje da uđu u salu, tamo gde zaseda Ustavni sud, pa onda kada ona uđe, da svi ko đačići moraju da ustanu, da je pozdrave u stavu mirno, ona misli da se na taj način nameće kao autoritet? Naravno da ne. Bosa Nenadić je pokazala, kroz svoju biografiju, da je uvek, zapravo, služila sistemu. Danas služi režimu Borisa Tadića. Služila je i kada je radila u kabinetu Ante Markovića, pa Milana Panića. I tada je samo služila režimima, nikad nije pokazala ni da je stručna ni da je dostojna.
Zašto smo mi, između ostalog, podneli ove predloge? Zato što sve ovo što je navedeno, a verujemo da ćemo imati prilike da o tome raspravljamo, da ćete ovaj predlog staviti na dnevni red, dokazuje da je u slučaju Bose Nenadić nastupio i trajni gubitak radne sposobnosti za dužnost sudije Ustavnog suda.
Sve ovo govorimo u kontekstu ovih današnjih predloga, zato što je nemoguće verovati da i Sabahudin Tahirović i Enver Nikšić, odnosno jedan od njih za koga će vladajuća većina danas glasati, nisu ovde po preporuci i dogovoru između Bose Nenadić i Borisa Tadića, kojem je očigledno interesantno, iz nekog njemu poznatog razloga, da danas imamo ovakav haos u lokalnim samoupravama i trgovinu odbornicima.
Potpuno otvoreno odbornik koji pređe u vladajuću koaliciju, on ili njegova žena ili dete, dobija mesto u nekom upravnom odboru. Plaćeno mesto, naravno. Apsolutna je trgovina u svim lokalnim samoupravama na teritoriji Republike Srbije zahvaljujući tome što je Ustavni sud koji danas imamo na delu ustavni sud režima Borisa Tadića.

Iskorišćeno vreme poslaničke grupe je 13 minuta i 20 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Donka Banović, posle nje narodni poslanik Srđan Spasojević.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Danas imamo, kao drugu tačku dnevnog reda na ovoj vanrednoj sednici, predlog predsednika Republike Borisa Tadića. predlog se sastoji od dva kandidata za izbor sudije Ustavnog suda, i to na osnovu Zakona o Ustavnom sudu koji predviđa ovakvu proceduru. Dakle, Skupština treba da bira između ova dva kandidata.
Prvi kandidat je, ili pod brojem jedan, gospodin Sabahudin Tahirović, koji odnedavno obavlja funkciju, ako je uopšte obavlja, sudije Višeg suda u Novom Sadu. Rekla sam ''ako je uopšte obavlja'' zato što naše pravosuđe od decembra prošle godine uglavnom stoji. Jako malo sudije rade, ne zbog toga što nemaju predmete, nego zbog jako loše organizacije. Drugi kandidat je Enver Nikšić, koji trenutno obavlja funkciju pomoćnika generalnog direktora Fonda PIO.
Šta Narodnoj skupštini piše predlagač, odnosno predsednik Republike? On kaže da smatra da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete na osnovu kojih mogu obavljati funkcije za koje ih je predložio. U ovom prilogu imamo i biografije ovih kandidata. Naglašavam reči koje stoje u ovom obrazloženju, a to su - da poseduju stručne i lične kvalitete. To su kriterijumi ili merila kojima se ovaj predlagač vodio. Dakle, stručni i lični kvaliteti.
Sreća ovih kandidata je što nisu došli u ruke Visokog saveta sudstva. Naravno, oni se biraju po drugom zakonu. Međutim, da su slučajno bili tema razmatranja Visokog saveta sudstva, onda bi Visoki savet sudstva tu primenio ovu famoznu pravničku formulu, koja se sastoji iz tri elementa, a to je da kandidat mora da poseduje stručnost, dostojnost i osposobljenost.
Ako analiziramo ove kriterijume i merila, onda ispada da su kandidati koji su predlog za sudije Ustavnog suda imali nešto blaže kriterijume i merila od svih onih sudija koji su prošli ili nisu prošli reizbor za osnovne sudove, više sudove itd., jer se tu primenjivala formula - famozna stručnost, dostojnost i osposobljenost. Dakle, opet kažem, imali su sreću što ih Visoki savet sudstva nije analizirao.
Kada većina bude glasala, pretpostavljam da je to sutra, ona će odlučiti ko će biti sudija Ustavnog suda. Molim sekretara Skupštine i skupštinsku službu da dostave onom kandidatu koji ne bude izabran obrazloženje, dakle zbog čega taj kandidat koji ne bude izabran ne zadovoljava kriterijume, zašto je izabran ovaj drugi, da bismo mi bili malo pošteniji u čitavom ovom procesu i korektniji prema tim ljudima, da i onome ko nije izabran kažemo zbog čega nije i onome ko je izabran zbog čega jeste izabran i zbog čega je on bio bolji kandidat.
Ova procedura u Skupštini je, u svakom slučaju, korektnija i poštenija, zato što je sednica javna pa mogu i građani, a i kandidati da prate ovu diskusiju javno. No, treba ljude obavestiti i pismeno.
Svi oni koji nisu prošli čistku koju vlast naziva reizborom ili ponovnim izborom ili izborom, nisu imali tu sreću, dakle te vrste korektnosti ili poštovanje zakona, javnosti u radu, nisu doživeli. Sudije i tužioci koji nisu izabrani, prvo, nisu mogli da prate nikakvu diskusiju zato što su te sednice gde se to odlučivalo bile potpuno zatvorene za javnost, iako se u Zakonu o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca ističe da su sednice javne.
Nisu čak mogli da dođu ni do zapisnika, nego su morali u pomoć da prizovu poverenika za informacije od javnog značaja kako bi dobili te zapisnike, a ni iz zapisnika nisu mogli apsolutno da vide da je Visoki savet sudstva pojedinačno raspravljao o svakom kandidatu, nego su se tu pojavljivali nekakvi spiskovi – ovi će da prođu, a ovi neće. Tako da je čitava ta procedura ili taj famozni reizbor i mnogo štošta jedna velika blamaža i, da kažem, mrlja i za Srbiju i za pravosuđe u Srbiji.
Ova tačka dnevnog reda je i dobra prilika da malo popričamo o tome kakvo je stanje u pravosuđu u Srbiji danas i kakvi su rezultati reforme koja, doduše, traje još od 2000. godine, međutim, ono što je urađeno u poslednje dve godine, zahteva posebnu analizu. Meni je žao što Poslovnikom to nije predviđeno, nego ovo verovatno sluša ministarka pravde, ona je već dve godine ministar, pa se nadam da je i ona na polovini svog mandata napravila nekakav presek o tome kakvo je stanje u pravosuđu, posle njenih reformi i reformi sadašnje Vlade Republike Srbije.
Kad pravite reformu, onda bi trebalo da nastojite da, pošto je i pravite zato što uočite neke nepravilnosti, pa hoćete da nešto bude bolje, treba analizirati šta smo imali, a šta smo dobili ovom velikom reformom koja je u toku, da li zaista vlast u Srbiji nastoji da izgradi pravnu državu i da li se trudi da u Srbiji postoji vladavina prava.
Znate, svi vi mnogo govorite o tome da nastojite da izgradite pravnu državu. Kada kažem vi, mislim i na vlast, a boga mi, i na skupštinsku većinu. Međutim, po ovim potezima i svemu što se dešava poslednjih godina u pravosuđu, to ne liči na izgradnju pravne državu. To mnogo liči na razgradnju pravne države.
Makar u teoriji svi mi znamo, a i srednjoškolci (imaju oni te predmete), da država počiva na tri nezavisne grane vlasti, a to su: zakonodavna, izvršna i sudska. Čini se da je ova vlada i ova vlast krenula da pod plaštom reforme ne stvara nezavisno sudstvo, ili barem da ga ne ojačava, nego trenutno imamo zavisno sudstvo i zavisne tužioce.
Nekako se taj reizbor pretvorio u čistku podobnih sudija i podobnih tužilaca, tako da se baca mrlja i na ljude koji su reizabrani. Javna je tajna da su po gradovima opštinski odbori pravili liste podobnih sudija i tužilaca i da se to dostavljalo onima koji su odlučivali. Poznato je čak, mislim da to znaju građani koji se na lokalu bave politikom, da je bilo i određenih problema u usaglašavanju lista koje su različite stranke iz koalicije dostavljale.
Ova naša, ili vaša, reforma je predmet ozbiljne kritike, kako domaće stručne javnosti, tako i međunarodne. Predlozi zakona koji su uveli neke reformske poteze su bili predmet kritike i opozicije. Međutim, vi nekako po inerciji, kad govorimo o skupštinskoj većini ili o vlasti, ono što opozicija priča, bacite u vodu. Kažete - oni to rade samo da bi prikupljali političke poene. Međutim, uglavnom to nije tačno. Da sam na vašem mestu, malo bih ozbiljnije slušala kritike koje dolaze od strane opozicije kada su određeni zakonski predlozi u pitanju.
Dakle, ne samo što su poslanici opozicije kritikovali te zakone, nego je kritikovala i domaća stručna javnost. Međutim, nekako ste najviše obratili pažnju kada su se tu uključile međunarodne institucije i organizacije i, nažalost, kritikovali (kažem ''nažalost'' zato što kao građanin Srbije želim da sve najbolje funkcioniše u ovoj zemlji), tj. kada su te kritike stigle od međunarodnih, odnosno evropskih institucija.
Ministarki pravde i Vladi Srbije su se obraćali, i pismeno i usmeno, i Venecijanska komisija, i Evropska komisija, i Evropsko udruženje sudija i Savet Evrope. Dakle, sve te institucije su ukazale na nedostatke i greške koje se u ovoj reformi pojavljuju i čak predložili, dali sugestije kako da se te greške otklone.
Predsednik Evropske komisije Barozo se, u ime Evropske komisije, obratio pismom, zatim je Štefan File, koji je u Evropskoj komisiji zadužen za proširenje EU, takođe ukazao i, naravno, već nam je jasno da će u sledećem izveštaju pravosuđe biti kritikovano ukoliko ne otkloni nedostatke i ne prihvati sugestije koje je dobilo.
Uglavnom se kritike evropskih institucija i udruženja odnose na sastav i nezavisnost Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, to je jedna od kritika. Sledeća je na objektivnost kriterijuma, kao i javnost i pouzdanost čitavog procesa reizbora ili ponovnog izbora sudija i tužilaca. Tako da ovim nekim reformama vi ugrožavate i proces evropskih integracija kada je Srbija u pitanju.
Ono što mi ističemo kada su u pitanju evropske integracije, jeste da najveća korist od čitavog ovog procesa jeste reforma, odnosno standardi koje i promenom zakona, ali i promenom nekih drugih stvari Srbija mora da pripremi. Dakle, ono gde je praktično najveća korist od čitavog ovog procesa je ugroženo i ne poštuju se standardi.
Opet naglašavam, uvođenje standarda koji su dokazano dobri u nekim drugim zemljama je najveća korist. To je korist za Srbiju, makar ona nikad i ne postala član EU. A mi smo i to prestali da radimo. Juče smo imali ovde jedan zakon koji praktično na mala vrata, ili na velika vrata, legalizuje korupciju kada je u pitanju građevinarstvo i građevinska industrija, a sve pod plaštom ekonomske krize. Jedan od najvećih problema Srbije jeste korupcija. Pa, zar je taj zakon način da se Srbija bori protiv korupcije?
No, taj neustavan i nezakonit reizbor sudija i tužilaca i formiranje drugih institucija nisu jedini problem ove reforme. Problematična je i nova mreža sudova. Takođe smo ukazivali, kada je bio taj zakon, mislim da je svako iz svog okruga govorio o tome zašto ne treba ukidati opštinske sudove, koji su sada nekakve radne jedinice, pa je praktično mreža od 140 sudova postala mreža od 40 sudova, dakle stotinu sudova je ukinuto, a tu je jedan od glavnih argumenta zašto se to radi bio taj da mora da se izvrši racionalizacija i ušteda.
Opet kažem, žao mi je što ministarka Malović nije ovde da nam kaže kakve su uštede i da li su tačne konstatacije sindikata pravosuđa u Srbiji, znači strukovnog sindikata, koji upozorava da je uglavnom veliki deo budžeta za ovu godinu upravo potrošen na putne troškove i dnevnice sudija i tužilaca koji putuju. Imate mnogo članaka o tome gde čak ljudi sami sebe nazivaju putujućim cirkusima. Ostale su, dakle, te radne jedinice i postoje ti sudeći dani na mestima gde su bili nekad opštinski sudovi, ali sve to liči na putujući cirkus, kako same sudije i tužioci kažu.
Na primer, kada je reč o Pirotskom okrugu, imate sudije koje više ne rade u osnovnom sudu, osnovni sud ne postoji, pa nekoliko sudija putuje u Pirot, pa onda iz Pirota putuje, kada su sudeći dani, po gradovima u okrugu, da li je to Babušnica ili Bela Palanka ili je povratak u Dimitrovgrad. Pirotski okrug i nije tako strašan, zato što su tu samo četiri grada. Međutim, mnogo je komplikovanija situacija kada su u pitanju Kolubarski ili Rasinski okrug, gde ljudi prelaze svakodnevno velike kilometraže, i advokati i stranke itd.
Tako da ovaj potez ne pokazuje da donosi uštedu. Da ne govorimo o tome koliko je tim ljudima koji rade mnogo napornije, ali baš ne donose uštedu, nego se pojavljuju enormni troškovi. Dakle, jedno od pitanja bi bilo – koliko je već od budžeta za ovu godinu potrošeno na putovanja i dnevnice ovih putujućih pravosudnih organa?
Još jedan problem je da su pojedine sudije različito opterećene. Imate npr. podatak da jedan sudija u Valjevu ima čak 17.000 predmeta. Neki dan je bila vest u novinama da jedan sudija u Kruševcu ima 27.000 predmeta. Pretpostavljam i nadam se da su to greške. Ta preraspodela predmeta nije još završena kako treba, ali sve to utiče na pravosuđe, na suđenja, na predmete. Recimo, imate podatak da svaki sudija drugostepenog, Apelacionog suda u Beogradu ima 270 predmeta, da u Novom Sadu sudija ima 375 predmeta, u Kragujevcu 105 predmeta, a u Nišu 154. Znam da ne može da bude isti broj predmeta po sudiji, ali ne mogu i ne smeju da postoje ovakve razlike.
Kada su već domaća javnost, evropske organizacije i strukovne organizacije ukazali na probleme i dali svoje sugestije kako da se određeni nedostaci otklone, zabrinjava to što ništa od tih sugestija nije prihvaćeno i da, izgleda, ova vlast nema ni nameru to da uradi.
Juče ste mogli u svim novinama da pročitate da Društvo sudija i Državno veće tužilaca traži prijem kod predsednice Ustavnog suda, kao i kod predsednika Srbije, jer upravo sutra neizabranim sudijama i tužiocima prestaje radni odnos. Dakle, oni traže prijem kod predsednice Ustavnog suda da se vidi kako i da li se može izaći iz ove situacije. Mada, ako znamo da je od 1.500 predmeta, koliko je Ustavni sud dobio, samo jedan predmet rešen, onda se bojim da tu nema sluha da se iz ovog problema izađe.
Izgleda da će Republika Srbija zbog ove vlade doživeti i tu blamažu da tih 1.500 neizabranih sudija i tužilaca mora da potraži pravdu pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, a s obzirom na sve ove kritike, veliki su izgledi da će svaki pojedinačni predmet biti rešen na štetu Srbije. Kako ćemo uspeti da popravimo imidž Republike Srbije ako 1.500 sudija i tužilaca svoja prava mora da potraži u Evropskom sudu pravde u Strazburu?
Dakle, što se tiče ugleda, ne znam kako ćemo da ga popravimo ako zaista ovih 1.500 ljudi podnese tužbu i obrati se za pomoć zato što ne mogu u svojoj državi da reše problem, ali ono što znam jeste da će, kada ti predmeti počnu da se rešavaju u korist tih ljudi a na štetu Srbije, onda svi građani koji plaćaju porez morati iz svog džepa da plaćaju obeštećenje i tim ljudima koji dobiju spor u Strazburu. Hvala.

Dvadeset minuta je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
S obzirom da je narodna poslanica Donka Banović zahtevala od generalnog sekretara Skupštine obrazloženje o tome koji od sudija neće biti izabran, podsećam vas na proceduru izbora i molim da konsultujete Poslovnik i pravila o izboru sudija Ustavnog suda pre nego što u svom javnom govoru ispostavite zahtev sekretaru ili predsedavajućem Skupštine, jer to, prosto, nije moguće.
Molim i druge narodne poslanike, s punim razumevanjem da tačka dnevnog reda, koja nosi naslov i temu izbor sudije Ustavnog suda, podrazumeva široki zahvat tema i komentara, da ipak u svom izlaganju nešto kažu i o izboru sudije Ustavnog suda.
Narodni poslaniče Zorane Nikoliću, molim vas da ne dobacujete. (Zoran Nikolić: Hoću da dobacujem.) Narodni poslanik Zoran Nikolić nastavlja da dobacuje. Upozoravam vas da će vam biti izrečena mera opomene. (Zoran Nikolić: Doviđenja.) Narodni poslanik Zoran Nikolić nastavlja da bude nepristojan. Molim vas da ne ugrožavate ugled ovog parlamenta, da se ne ponašate nepristojno i da ne dobacujete. Zahvaljujem vam.
Dakle, član 103. nas obavezuje da, bez obzira na to koliko široka tema bila pred nama, ipak nešto kažemo i o temi dnevnog reda koja je – izbor sudije Ustavnog suda. Sve što se tiče reformi sudstva ili tela koja su nadležna u Republici Srbiji da brinu o načinu reforme sudstva, nema direktne veze sa tačkom dnevnog reda koja se zove - izbor sudije Ustavnog suda.
Narodni poslanik Srđan Spasojević ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, danas su pred nama dva kandidata za popunu Ustavnog suda. Na ovakvu odluku predsednika čekalo se godinama i, baš zato što smo očekivali toliko dugo ova rešenja, očekivali smo da će ovde pred nama biti takva imena da se ni u jednom slučaju ne može dovesti u sumnju da predsednik države neće predložiti nešto što bismo svi ovde podržali bez obzira na to ko predstavlja vlast, ko predstavlja opoziciju.
Siguran sam da se moje kolege koje su trenutno u poziciji stide ovakvog predloga i potpuno mi je neprihvatljivo da predsednik Republike nije mogao da se konsultuje sa svojim pravnim timovima, sa poslanicima, sa ljudima iz Visokog saveta, bez obzira što je to njegova odluka, jer u Ustavu piše da on ima pravo da predloži kandidata koji ima 15 godina iskustva na pravnim poslovima i najmanje 40 godina života.
Tačno je da ne piše baš jasno koji su ostali kriterijumi, ali se podrazumeva da, kada je Ustav u pitanju i kada su ovakve odluke u pitanju, to moraju da budu najbolji kandidati, ljudi koji su provereni u struci, ljudi koji su godinama sudili, koji su bili na nekim odgovarajućim funkcijama itd., ali, u svakom slučaju, poražavajuća su ova dva predloga.
Unapred ću se izviniti ljudima, koje ne poznajem. Dakle, nemamo ništa lično protiv njih, niti ih poznajemo niti znamo ko su ti ljudi, ali ove biografije sigurno ne garantuju da će oni obavljati ovu svoju funkciju, na koju će verovatno biti izabrani čim su ovde predloženi, ali, bez obzira na sve, očekivali bismo od ljudi od struke u ovom parlamentu koji će glasati, da ovakav predlog ne bude podržan.
Kod prvog kandidata je bilo dosta reči, gospodin Krasić i gospodin Čedomir Jovanović su govorili i mi tu apsolutno ne bismo imali nikakav komentar, osim što ističemo da on ne može nikako da bude kandidat, bez obzira, jer nijedan dan nije bio na sudskim poslovima.
Kod drugog kandidata postoji određeni rad u pravosuđu, ali mi je zapalo za oko da je on pre nekoliko meseci izabran za sudiju Višeg suda u Novom Sadu. Pitam se da li je to još jedan od miljea onih sudija koji uopšte nisu ni konkurisali za Novi Sad, a dešavalo se da ljudi konkurišu u Valjevu, pa budu izabrani u Pančevu itd. Da li je to još jedan od tih kandidata koji se uopšte nisu javili na taj konkurs, a završili su u Novom Sadu, pa sada ne znaju kako će da reše ta silna putovanja i kako da se izvade iz toga svega, pa hajde da postane sudija Ustavnog suda.
Kakva je ovde poruka svim nosiocima pravosudnih funkcija? Kao što je koleginica Donka Banović rekla, sutra praktično 1.000 ljudi u ovoj zemlji ostaje bez posla. Nisu izabrani. Da li je moguće da među takvim kandidatima nije bilo kandidata za sudiju Ustavnog suda? Da li je moguće da će o sudbinama tih ljudi u ustavnoj žalbi odlučivati ljudi koji imaju iza sebe toliko malo toga u svojoj karijeri i sada će se pojaviti ljudi koji su 30 i neku godinu radili u pravosuđu a o njima će odlučivati ljudi koji su bili u Republičkom penzionom fondu i slično?
To je bruka, to je sramota. Mislim da je predsednik države, bez obzira kolike su njegove ingerencije, morao pred nas zaista da postavi bolje kandidate i da, na zadovoljstvo svih građana Srbije, izaberemo ljude koji će taj posao raditi onako kako treba.
Kakva je poruka svega ovoga? Poruka je da i Ustavni sud može da bude predmet političke trgovine, od raznoraznih obećanja prilikom izbora – ako ne budeš to, nema problema, bićeš sudija Ustavnog suda.
Kriterijumi su zaista spušteni ispod svakog nivoa. Ovo je potpuna besmislica. Pričamo samo o radnim biografijama, ne ulazeći u to da li su to zaista odlični ljudi. Verujem da jesu, pretpostavljam da su sigurno i porodični ljudi, i dobri domaćini itd., ali im se, pre svega, divim na njihovoj smelosti da ovako nešto prihvate.
Divim se i onim ljudima koji su servirali ove kandidate predsedniku Republike, kako su mogli tako nešto da urade. Sigurno je to određeni politički kompromis. Mi to u ovom trenutku ne znamo, ali će vreme sigurno pokazati da su ovi ljudi koji danas kritikuju u pravu i siguran sam da bi svi ljudi koji bi smeli da se ovde izjasne a da se ne zamere svojim liderima, kad bi morali da pričaju o ovom, rekli isto kao i predstavnici opozicije. Mnogim ljudima koji će birati ove ljude nije lako i sigurno će to raditi pognute glave, jer verujem da se i oni slažu sa nama kad su ove odluke u pitanju.
Ovih dana čujemo kako je Ustavni sud prenatrpan ustavnim žalbama, da ne može da stigne da ih reši. Praktično su samo nekoliko rešenja, kad su se sudije žalile, rešili. Da li je ovo put da se ti slučajevi ubrzaju? Zaista me interesuje, bez obzira na to što oni ne mogu da se mešaju, šta će do sada izabrane sudije Ustavnog suda i sama predsednica Ustavnog suda dati, ako uopšte sme da da bilo kakav komentar na ovakav predlog i verovatno budući izbor.
Međutim, sve je moguće. Kad je moguće da se na ovakav način predlažu kandidati za Ustavni sud, onda se postavlja i pitanje šta je bilo sa svim onim silnim izborima kad je u pitanju hiljadu petsto, šeststo, sedamsto sudija, više nije ni važno. Šta se sve tu dešavalo, to će sigurno vreme pokazati.
Mislim da još ima vremena da predsednik Republike povuče ovo i da se konsultuje na veoma dobronameran način. Ima tu ljudi koji sigurno zaslužuju ova mesta. Nelogično je preskakati toliki broj sudija u ovoj zemlji koji su radili na odgovornim poslovima, jer sve to što se u Ustavu govori o nadležnostima, ocenama ustavnosti i zakonitosti, oceni ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu, ustavnih žalbi, obezbeđenja i izvršenja odluka, sastavu Ustavnog suda, sukobu interesa, imunitetu, praktično govori o vrlo ozbiljnom poslu, govori o ljudima koji moraju da imaju ogromno iskustvo u svom poslu.
Još jedanput, zaista se divim ljudima koji će ovo prihvatiti. Verovatno očekuju da će to tamo odrađivati neki stručni saradnici, da će oni tamo u Ustavnom sudu biti samo deo glasačke mašine, jer se odlučuje kako se odlučuje, i siguran sam da će njima biti teško da se nađu među postojećim sudijama Ustavnog suda.
Veoma je teško govoriti o ljudima koje ne poznate. Teško je govoriti o ličnostima koji su kandidati. Uvek sam se trudio da personalno nikog ne povredim, jer ne znam o kome se radi. Ni ovog puta to ne želim da činim. Želim da napravim, praktično, jedan stvarno veliki protest da se na ovakav način, sa ovakvim biografijama, izlazi pred Parlament i zaista mi je žao što poslanici pozicije ne podignu glas protiv ovakvih rešenja. Hvala.