Rekli ste da malo karikirate. Moram da kažem da ste karikirali malo više, jer ste pomešali i pobrkali nekoliko stvari i dužan sam da vam kažem činjenice koje su vezane za ovaj zakon.
Prvo, cilj ovog zakona je bio da se pomogne domaćoj operativi u uslovima svetske ekonomske krize i da se iznađe jedna od mera kako da pad u građevinskom sektoru, koji je nesumnjivo izazvan svetskom ekonomskom krizom i jedino svetskom ekonomskom krizom zbog toga što postoji očigledna kriza tražnje i privatnih investicija, da se prevaziđe tako što ćemo uspeti državnim merama da održimo uposlenost ili da omogućimo da se u građevinskom sektoru otvore nova radna mesta.
I prekjuče sam, u raspravi u načelu, nekoliko puta ponovio – jedini način kako možemo da spasimo građevinski sektor jeste da država postane investitor. Nema drugog načina. I moram da kažem, kao jednu vrstu kritike vama, da nijednog trenutka nisam čuo šta to drugo može da se uradi da se građevinski sektor spasi. Koja je to mera koju država, koja mora da interveniše, može da uradi da se građevinski sektor spasi.
Dakle, vi niste ponudili alternativu. Ponudili ste kritiku svega onoga što smo mi ovde napisali i mi smo, naravno, spremni da o tome debatujemo. U toj kritici ste izneli nekoliko stvari koje apsolutno ne stoje i ja ću pokušati polako, na početku ove rasprave o amandmanima, da pojasnim i objasnim na koji način mi mislimo da pomognemo.
Prvo, kad je ekonomska kriza krenula, mnogi ekonomisti su ulazili u rasprave kako mi kao država treba da reagujemo na ekonomsku krizu. Povlačene su paralele sa drugim zemljama koje se ponašaju na jedan način sada i pokušali su da nađu odgovor iz svetske ekonomske krize koja se, ista ili slična, desila 1929. godine i koja je dovela takođe, kao i sada, do urušavanja celokupnog svetskog ekonomskog poretka. Tada su gledane koje su greške pravljene u Americi i pokušano je da se iznađu mere koje ne bi bile ponovljene kao odgovor američke vlade tada, 1929. godine.
Tada smo slušali od liberalnih ekonomista kako je jedini odgovor na svetsku ekonomsku krizu ne protekcionizam, ne pokušaj da se spasu domaća preduzeća, nego naprotiv, što je moguće više otvaranja, što je moguće više liberalizacije svega – neka propadne ono što ne valja, tržište će to da odredi. Kao efekat toga, mi u realnom životu imamo da stotine hiljada ljudi ostaju bez posla.
U ovom trenutku mi to više ne možemo da izdržimo. Mi kao država više ne možemo da podnesemo socijalne posledice tog pristupa da ne treba raditi ništa, da država ne treba da interveniše, da država ne treba da koristi svoje resurse kao pomoć privatnim preduzećima, da njih treba prepustiti tržištu, neka umre ono što ne valja. To je pristup koji vi, očigledno, ovde zagovarate.
Da su sve države u svetu primenile tu meru, smatrao bih opravdanim da vi danas kritikujete ovu vladu što tu meru koristi, ali ni jedna jedina država u svetu nije primenila tu meru. Svaka država se potrudila da, pre svega, zaštiti svoje kapacitete u smislu ekonomskog jačanja ili barem preživljavanja ove krize. Videli ste ogromne državne intervencije u gotovo svim državama sveta – subvencije za kupovinu domaćih proizvoda, intervenciju države u privatnom sektoru koja se merila hiljadama milijardi dolara ili evra. Dakle, videli ste nešto što je bio pokušaj svake vlade sveta da pokuša da zaštiti svoju ekonomiju.
Mi to sada radimo u jednom vrlo osetljivom i vrlo specifičnom sektoru, a to je sektor građevine, zbog toga što sektor građevine isključivo zavisi od odnosa investitora u građevinski sektor i od odnosa tražnje koja podrazumeva kupce tih dobara koje građevinski sektor proizvodi. To su uglavnom stanovi i poslovni prostori, kojih nažalost danas nema. U ovom trenutku imamo milione kvadratnih metara stanova i poslovnih prostora koji zvrje prazni i koji ne mogu da budu prodati upravo zbog efekata svetske ekonomske krize.
Naš pokušaj se ne svodi na to da mi od građevinske operative u ovom trenutku stvaramo jedan sektor koji će se obogatiti kroz ovaj projekat. Ne, neće se obogatiti. Zbog toga što će cene koje se budu definisale kroz postupak javne nabavke, koji će se sprovesti u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, a o tome ću nešto kasnije da pričam, dovesti do toga da se dođe do najbolje moguće cene.
Možemo sad da razlažemo i pričamo o tome kako vi to vidite da mi urušavamo sistem kada apsolutno poštujemo sve ono što je postupak za javne nabavke, što se definiše ovde, osim jedne stvari i tu ste u pravu. Mi smo rekli – ovo je program koji je ograničen, koji je limitiran i koji isključivo podrazumeva da u njemu mogu da učestvuju domaća preduzeća. Tačno je da smo namerno stavili da mogu da učestvuju domaća preduzeća i tu eventualno mogu da prihvatim kritiku i tu ste u pravu, ali je upravo to program ove vlade, da pokuša da spasi domaću operativu.
Kažete da će ceo sistem da bude napravljen tako da se desi jedna vrsta centralizacije u procesu donošenja odluka. Sad ću vam reći kako će da izgleda ceo taj program, pa mi recite gde je tu centralizacija.
Poslali smo javni poziv bankama i poslali smo javni poziv lokalnim samoupravama da prijave svoje projekte. Svaka lokalna samouprava koja u svom budžetu ima planirana sredstva za rekonstrukciju, adaptaciju ili izgradnju bilo kog građevinskog objekta koji podrazumeva ovaj zakon, podnese državi zahtev za sufinansiranje iz ovog projekta. Potom jedna međuresorna radna grupa uzima u obzir procenu koliko je taj projekat važan u smislu lokalne zajednice, ali mnogo više procenu koliko će taj projekat da angažuje građevinske operative.
Prema tome se stvara jedna lista projekata koja može da se finansira iz pula sredstava koja možemo da udružimo mi kao država zajedno sa bankama. U ovom trenutku taj iznos pul sredstava je negde oko 180 miliona evra. Dakle, u ovom trenutku imamo oko 180 miliona evra koje treba da upumpamo u građevinu.
Jedina je centralizacija, ako to zovete centralizacijom, kada lokalne samouprave predlože listu projekata, a mi im kažemo – ove projekte možemo da finansiramo, a ove projekte, nažalost, u ovoj godini ne možemo. To je jedina centralizacija koja postoji, odnosno donošenje odluka na centralnom nivou. Mi ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava da učestvuje u ovom programu, ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava projekte da pošalje, ne ulazimo u to da li je njima važno da grade školu, vrtić, obdanište, bazen, stan. Nama to nije važno, nama je važno da ti projekti zaposle što je moguće više ljudi.
Potom se dešava jedan ceo proces donošenja odluka, koji će podrazumevati da lokalna samouprava, kada ima obezbeđena sredstva od strane države, ulazi u pregovarački postupak koji je definisan Zakonom o javnim nabavkama.
Sada ću vam citirati članove Zakona o javnim nabavkama i vi mi recite šta je tu prekršeno osim ove stvari o kojoj smo pričali, a to je da isključivo domaća preduzeća mogu da učestvuju i ove druge stvari, da smo ukinuli suspenzivno dejstvo prigovora kod Komisije za zaštitu prava ponuđača. A možemo da pričamo i o tome zašto smo to uradili, jer nam dosadašnje iskustvo govori da ne možemo hitnu meru da sprovedemo ukoliko imamo suspenzivno dejstvo. Dakle, to smo uzimali kao argumente.
Mogli smo, kao Vlada, da kažemo – svetska ekonomska kriza i situacija u građevinarstvu je poput poplave ili klizišta. Možemo da primenimo član 7. Zakona o javnim nabavkama, koji definiše nabavke na koje se zakon uopšte ne primenjuje. Dakle, Zakon o javnim nabavkama je predvideo da postoje situacije u kojima se zakon ne primenjuje i u kojima postoji direktno pogađanje bez bilo kakve procedure. Tačka 3) kaže – ''radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda, drugih nesreća ili havarija, u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita od takvih nepogoda, nesreća, odnosno havarija''.
Dakle, Vlada je mogla da kaže – ovo jeste jedna elementarna nepogoda, nećemo uopšte da primenjujemo Zakon o javnim nabavkama, evo vam pare i gradite. Ne, mi nismo to uradili. Insistirali smo na tome da postoji procedura, jer, da budemo iskreni, i mi hoćemo da zaštitimo naš pravni poredak, i mi hoćemo da obezbedimo da tržište ima mogućnost da izniveliše cenu koštanja toga na najbolju moguću.
Evo čitam vam postupak koji smo predvideli i koji vi kritikujete, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u članu 24. Zakona o javnim nabavkama – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak, primenjuje se ovaj član.
Upravo vam opisujem situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Dakle, vanredne okolnosti ili nepredviđeni događaji čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca. Mi nismo mogli da utičemo na tok svetske ekonomske krize, niti smo krivi što se ona desila. I mi upravo iz razloga što to u Zakonu o javnim nabavkama postoji kao mogućnost, taj postupak primenjujemo. Dakle, poštovali smo proceduru i taj postupak ne znači da neće postojati konkurencija na tržištu.
Odmah po donošenju ovog zakona donećemo dve uredbe. Jedna uredba će definisati kriterijume koje građevinske firme moraju da ispunjavaju da bi učestvovale u različitim vrstama projekata. U tim kriterijumima formiraće se jedan registar preduzeća koja mogu da učestvuju u ovom programu, koja će morati da se razvrstaju po vrsti posla, da li je to stanogradnja, postavljanje kanalizacije, molerski radovi, rekonstrukcija, adaptacija, izgradnja puteva itd., zatim obima posla, da li su u stanju da grade 20.000 kvadrata, 1.000 kvadrata ili 100 kvadrata, i treća stvar – lokacija gde se te firme nalaze.
Nama je namera da napravimo jednu listu preduzeća koja ispunjavaju kriterijume i mogu da učestvuju u ovom programu. Naručioci, a to su lokalne samouprave, biće dužni, i to u ovom zakonu vrlo lepo piše, da pošalju javni poziv svim naručiocima koji ispunjavaju uslove koji su definisani ovim kriterijumima, da se na njega jave. Neće biti mogućnosti da se tamo neki predsednik opštine sa svojim kumom dogovori da okreči školu. On će biti obavezan da uputi poziv, odnosno da uđe u pregovarački postupak sa svim firmama koje su se prijavile za ovaj program.
I, kao superkontrolu svega toga, mi smo doneli dve stvari. Jedna stvar je da smo definisali maksimalnu, odnosno minimalnu cenu kada je u pitanju stanogradnja, jer ona može da se odredi. Druga stvar, svaki od tih projekata će na kraju morati (i vi to nazovite centralizacijom, a ja ću nazvati superkontrolom) da dođe pred jednu komisiju, koja će da kaže – krečenje škole u Lebanu ne može da košta dva miliona, bez obzira što je on sprovodio postupak javnih nabavki kako je to definisao zakon, ona može da košta otprilike 100.000; ako si dao preko 100.000, izvini, molim te, mi smo ti odobrili taj projekat, ali si dao nekorektnu cenu i tog projekta neće biti.
Učinili smo sve da bude, sa jedne strane, mogućnosti lokalnim samoupravama da uđu u projekte. Mi ćemo im pomoći novcem pod vrlo povoljnim kreditnim uslovima, koji će podrazumevati povoljnu kamatnu stopu i otplatu na osam godina. Omogućili smo svim firmama da učestvuju i svaka firma koja hoće da učestvuje imaće mesec dana da se prijavi u taj registar, da se kandiduje da učestvuje u ovom programu. Na kraju, uveli smo superkontrolu, da se ne desi da neko ugovori posao za prekomerno visoku cenu. Pored svega toga, postojaće i kontrola koju je definisao Zakon o javnim nabavkama.
Dakle, u potpunosti smo zaokružili sve ono što je neophodno da bismo bili sigurni da će ovaj projekat da uspe. Da li će on da uspe, u ovom trenutku to ne možemo da znamo. Ono što je nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a to je pitanje stanogradnje, budite sigurni da će da uspe. I budite sigurni da ćemo i kroz određivanje maksimalne, odnosno minimalne cene i kroz mogućnost da sada sa Vojskom, preko Građevinske direkcije Srbije, otkupimo još vojnog zemljišta i da na njemu gradimo, u ovoj godini pokrenuti nekoliko velikih gradilišta, kao što je "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović", na kome će vrlo brzo početi da se gradi negde oko 560.000 kvadrata.
Mi smo, dakle, spremni da pokrenemo građevinsku operativu i da pomognemo građevinarima da izađu na teren. Ko će da gradi? Gradiće naša preduzeća. To je odgovor na ono pitanje koje se pojavljuje u medijima, da država sad hoće da gradi, upropastiće privatni građevinski sektor jer država hoće da gradi. Država nema kapaciteta da gradi. Ne postoje više velike državne firme koje su u stanju da grade. Sve velike građevinske firme su privatne, postoje vlasnici i država će ih angažovati da rade po cenama koje ćemo ovde da preciziramo.
Ponavljam, ovo nije mera koja će da omogući investitorima koji su toliko puta pominjani u negativnom svetlu zbog toga što drže visoke cene kvadrata, da zarade još više para. Ovo je mera koja će pomoći građevinskim preduzećima, molerima, tesarima, stolarima, zidarima, armiračima, dakle ljudima koji rade građevinske poslove, koji izvršavaju građevinske radove, da najzad izađu na gradilišta. Ova mera je dobra i ova mera je jedino moguća.
Molim vas da mi sad kažete, u ovoj raspravi, šta vi to predlažete. Liberalizaciju? Neka umre sve ono što ne valja? Šta da radimo, kriza je, ali ko nije likvidan i ko nije dobar, neka umre? Da vam kažem nešto, onda u ovom trenutku gotovo 80% građevinske operative ispunjava taj kriterijum i mi ćemo, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, izgubiti građevinsku operativu. Je l' to treba da se desi? Mi smatramo da ne treba. Smatramo da je potrebno da nešto uradimo i to radimo kroz ovaj zakon. Zahvaljujem.