Koji, naravno, podstiče raspravu jer mislim da je jako važno da kažemo sve što imamo. Ovo je sjajan govor jedne poslaničke grupe i jednog čoveka koji su rasterećeni bremena odgovornosti da daju konkretne odgovore na konkretne probleme.
Vi ste rekli nekoliko stvari koje apsolutno stoje i koje su vrlo lepo teoretski obrađene – neka propadne sve što ne valja, doći će neki drugi, pa će doneti nešto novo. Ali u ovom trenutku mi imamo objektivan problem da nama građevinski sektor vuče inače posrnulu ekonomiju i, ukoliko ne delujemo i ne reagujemo danas, u 2010. godini, mi ćemo imati nešto što će biti ozbiljna posledica po ekonomiju cele zemlje. Dakle, mi moramo da reagujemo.
Procena je svih da građevina mora da se spase. Kada pogledamo statistiku koja pokazuje ekonomska kretanja, u aprilu smo imali 11% rast industrijske proizvodnje u odnosu na april 2009. godine. Građevinski sektor je u potpunom haosu, ima pad od 23%, s tim što je sektor visokogradnje negde oko 50%.
Voleo bih da se složimo oko jedne stvari. Čak i da ne valja Zakon o planiranju i izgradnji, kao što to vi tvrdite, grad Novi Sad je za mene isto tako važan što se tiče investicija kao i grad Beograd, a u Novom Sadu se građevinska dozvola dobija za manje od dva meseca zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji, ali zahvaljujući takođe i tome što su tamo ljudi uradili na vreme sve neophodne prostorne planove i sve neophodne urbanističke planove i što tamo radi administracija koja je mnogo brža i mnogo efikasnija i koja razume suštinu zakona. Mogu vam pričati o još nekoliko gradova u kojima takođe postoji aktivnost građevinske operative, u kojima može da se dobije dozvola, kao što može da se dobije dozvola i u Ministarstvu.
Dakle, mi ovde pričamo o tome da je potrebno pomoći gradu Beogradu da izda dozvole brže i na tome treba zajednički da radimo, ali to ne može da se uradi tako što ćete vi da kažete – treba da se menja Zakon o planiranju i izgradnji i onda pošaljete predloge.
Neki od njih apsolutno stoje. Tu postoji jako mnogo stvari koje još mogu da se poprave, slažem se, i rekao sam – hajde da o tome pričamo. Ali gro vaših primedbi je vezano za konverziju. Recite mi kako će uklanjanje mogućnosti da se konverzija zemljišta naplati rešiti problem građevinskog sektora. Izvinite to nije tačno. Dakle, mi imamo ogromne probleme koji su mnogo manje vezani za administriranje procesa u građevinarstvu, a mnogo su više vezani za odsustvo investicija.
Da kažem i jedan podatak koji sam danas dobio iz Beograda. Izdato je 250 pravosnažnih odobrenja za izgradnju po starom zakonu, ljudi nisu izašli na gradilište. Zašto nisu izašli? Zato što nema tražnje za poslovnim prostorima i, nažalost, nema tražnje za stanovima.
Dakle, imamo ogroman problem da naši građani, s jedne strane, trebaju stanove, a sa druge strane, cene su neodgovarajuće i oni ne mogu kreditno da se zaduže, imaju strah da se zaduže u trenutku globalne neizvesnosti koja vlada celim svetom. Moramo da reagujemo na neki način, da spasimo stvar. Jedna od mera, između ostalog, jeste da država kao investitor kreće da gradi stanove koji će biti konkurentni i koji će dovesti do nivelacije tržišta. To je jedna od mera koju ćemo da radimo i radićemo ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima.
Postavili ste pitanje – šta smo do sada radili i šta smo čekali? Kao prvo, suočili smo se sa ogromnim dugovanjima koje je ostavio neko pre nas. Ova vlada je samo u putarstvu morala da vrati 340 miliona evra duga koje je ostavila prethodna vlada. Pored ekonomske krize, pored ogromnih problema sa kojima se suočava naša ekonomija, mi smo prvo morali da vraćamo dugove putarima da bismo spasli putarski sektor. To je proverljiva činjenica i svako od vas može da vidi da li je tačna ili nije.
U vreme kada je postojalo mnogo više para, kada su postojale privatizacije, kada su postojala strana ulaganja koja su bila mnogo veća, kada je postojao jedan ekonomski bum u Srbiji, i to nije bio ekonomski bum zahvaljujući tome što je Vojislav Koštunica bio premijer, naprotiv, to je bio ekonomski bum koji je bio vezan za procese koji su se u ovom društvu dešavali, nama je ta vlada ostavila dugove. Mi smo morali da vraćamo te dugove, a ostali su i mnogi drugi dugovi.
Kada kažete da država duguje, a tačno je da duguje, većina dugova je vezana za javna preduzeća i, što je mnogo veći problem, lokalne samouprave. Lokalne samouprave su morale da krešu svoje budžete zbog posledica svetske ekonomske krize i zbog toga što smo mi morali da, zbog mera koje smo potpisali sa MMF-om, redefinišemo naš budžet, lokalne samouprave takođe moraju da snose deo tog tereta i nisu u stanju da servisiraju svoje dugovanje.
To je tačno, ali na koji način to sada možete da rešite? U ovom trenutku je nemoguće upumpati pare u lokalne samouprave da vrate prethodna dugovanja. U ovom trenutku razmišljamo samo kako da omogućimo građevincima novac da bi krenuli da rade i da bi u ovoj i sledećoj godini angažovali svoju operativu. Nama je to sada ideja.
Kada pričate o nekoj komisiji, to nije komisija, to je radna grupa za pomoć građevini. Mi smo se, naravno, sastajali i mislim da imate krivu informaciju. Nekoliko meseci gotovo svake nedelje imam kontakt sa građevinskom operativom. Odmah da vam kažem, to nije moj posao. Građevinski sektor je jedan od sektora ekonomije. Ja sam svesno prihvatio da se bavim građevinom kao ekonomskom granom zbog toga što hoću da budem otvoren da pomognem našim preduzećima.
Definisane su tri grupe problema. Prvo je poreska politika. Tu treba da se razgovara, između ostalog i sa ministrom finansija, oko toga zbog čega se PDV plaća unapred, a ne po okončanim situacijama. To je ogroman problem koji opterećuje danas građevinski sektor.
Drugo je problem dugovanja koje građevinski sektor danas ima prema bankama. Tu takođe država mora da reaguje i da interveniše preko neke vrste fonda, koji će biti garancijski fond za građevinska preduzeća koja su se u uslovima građevinskog buma 2006, 2007, 2008. godine, kada su postojale velike investicije, zaduživala za kupovinu građevinske operative i materijala.
Na koji način sada ta hipertrofisana građevinska industrija da preživi ovaj težak period? Između ostalog i tako što će im država pomoći da te kredite koje su uzimali reprogramira. Ali, to je opet proces koji podrazumeva razgovor države, sa jedne strane, privatnih građevinskih preduzeća, sa druge strane, i privatnih banaka, sa treće strane. Vrlo dobro znate koliki država može da ima uticaj na banke. On je vrlo mali. To je jedan set problema koji hoćemo i moramo da rešimo.
Treći problem je dugovanje države. Sva ta tri problema nemaju nikakve veze s ovom merom koju danas radimo. Mi imamo još gomilu problema koje moramo da rešavamo. Ovaj zakon danas je samo jedna od mera koja mora da pomogne građevinskoj industriji. Pričao sam o tri velika seta mera o kojima takođe moramo da vodimo računa.
Pitali ste gde smo bili do sada i zašto nismo reagovali. Ova vlada je u zadnjih godinu i po dana nekoliko puta pokušala da interveniše, verujući da će ta svetska ekonomska kriza trajati mnogo kraće. Niko nije mogao da proceni efekte svetske ekonomske krize od oktobra 2008. godine, kada je krenula, do danas, do 2010. godine, kada još uvek traje i nažalost tek sad ostavlja posledice na neke od naših sektora.
Da bismo povećali tražnju za stanovima, doneli smo državne subvencije za kupovinu stanova, koje su omogućile građanima koji su iskoristili te subvencije da zaista kupe stanove po vrlo povoljnim uslovima, da smanjimo kamatnu stopu u bankama. Doneli smo program mera koji je podrazumevao subvencionisanje projektnog finansiranja od 7% od strane države. Taj projekat, hvala bogu, funkcioniše i ono što se u ovom trenutku radi, uglavnom se radi zahvaljujući tom projektu. Doneli smo subvencije za kupovinu domaćeg građevinskog materijala.
Pokušali smo da intervenišemo na strani tražnje i na strani ponude, verujući da ćemo i tim intervencijama, ali i oporavkom, pre svega, evropske ekonomije, imati efekte i da će neko tu doći da gradi i da investira. Imamo prve naznake, jer se pojavljuju prvi veliki investitori koji dolaze da grade, i to je dobra vest, ali to svakako nije dovoljno da bismo spasli celokupan sektor naše građevinske operative na teritoriji cele zemlje.
Imamo jedan apsurd, a to je ono što je realna opasnost ovog zakona i o tome bih voleo da pričamo, da ćemo imati veliku nesrazmeru u broju projekata koji će dolaziti od strane gradova koji danas imaju novac i gradova koji danas nemaju novac. Nećemo uspeti možda da pomognemo celokupnoj građevinskoj operativi zbog toga što će ona operativa koja funkcioniše na teritoriji malih siromašnih opština opet ostati uskraćena. I to je jedan od problema koji pokušavamo da sagledamo, kako da pomognemo regionima koji u svojim budžetima nisu planirali bilo kakva sredstva za investicije. Dakle, to su problemi.
Ovo što sam rekao jesu mere koje smo uradili. Sve ostalo što ste govorili, gospodine Jovanoviću, zaista je priča za premijera i ministra ekonomije. Vi imate generalno primedbe na ekonomsku politiku. Molim vas da iskoristite priliku kada ovde dođu premijer i ministar ekonomije da vam oni daju konkretne odgovore. Mene možete da teretite i da insistirate na mojoj odgovornosti samo u onim sferama u kojima radim.
Drago mi je da ćemo posle da pričamo i o Zakonu o planiranju i izgradnji. Jedva čekam da čujem šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji dovelo do toga da građevinski sektor padne u probleme u kakve je pao, a počeo je da pada od oktobra 2008. godine. Voleo bih da vidim šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je stupio na snagu u septembru 2009. godine, dovelo do toga da mi sad imamo situaciju kakvu imamo. Ajde recite mi jedan slučaj gde je zakon zakočio neku inače planiranu investiciju, koja bi donela vrhunske rezultate. Tvrdim vam da nije.
Naravno, možemo da pričamo o izmenama i dopunama, možemo da pričamo o problemima koje smo zatekli, ali vas molim, pažljivo sam čitao vaše predloge, nemojte nikada dopustiti da sistem gradimo omeravajući se prema lošijima. Ne smemo da se omeravamo prema lošijima.
Vi predlažete da promenimo one stvari koje su upravo revolucionarne – da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje prostornih lokalnih planova, da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje regulacionih planova... Pa, oni su zaista preduslov za brzo izdavanje građevinskih dozvola kada ti planovi budu doneti. Žao mi je što ti planovi (evo, tu je gospodin Ilić) nisu doneti kada je trebalo, jer je 2003. godine postojala obaveznost i trebalo je iskontrolisati lokalne samouprave da ih donesu. U to zašto nisu doneti, neću da ulazim. Mi ćemo ih sada ohrabriti i finansijski pomoći da se taj posao završi.
Takođe treba da sredimo stanje u Katastru. Postoji ogroman broj problema koji nisu posledica toga što smo sad mi došli pa napravili previše moderan zakon, kao što nam se zamera, koji je neprimenjiv u Srbiji. Ne, upravo treba da nateramo Srbiju da ga primenjuje. Moramo da pomognemo Srbiji da ga primeni, jer je to jedini način da izađemo iz kolopleta tih problema koji danas postoje u sektoru građevine i urbanizma, koji su stavljani sa strane ili su gurani pod tepih decenijama unazad.
Siguran sam da imamo isti cilj. Možda ne idemo istim putem. I hoću da razgovaramo. I ja sam odgovorio na to pismo. I dobićete od mene ne samo to, dobićete i konkretne komentare svega onoga što predlažete. Ali, suštinski, hoću da vam kažem, i zaista neću više da se javljam, kada pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, konverzija nije problem koji je doveo do ovoga u čemu se danas nalazimo.
Tačno ću vam pobrojati nekoliko gradilišta koja danas još uvek nisu otvorena, a pitanje je da li će se i otvoriti, koja nisu rešila pitanje konverzije. U pitanju je nekoliko gradilišta. Gledajte u Srbiji koliko ima gradilišta koja su sa pravosnažnim dozvolama, pa nisu otvorena zbog toga što ne postoji tražnja.
Dakle, ceo problem u građevinskoj industriji moramo da posmatramo mnogo šire. Ne – samo jedan zakon je kriv, ne – samo jedan čovek je kriv, ne – samo prethodna vlada je kriva. Svi zajedno moramo da pogledamo to kao jednu opasnost koja se nadvila nad naš celokupni ekonomski sektor. Hvala vam puno.