Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, kada se pojavite ovde u Skupštini, onda to postane deo neke kolektivne terapije. Vi sednete na vaše mesto, a mi onda sa ove strane treba da ispoljimo i potrošimo svu onu negativnu energiju, isfrustrirani zbog činjenice da inače ne postoji prilika da s vama ozbiljno razgovaramo.
Objašnjavajući, recimo, motive da napiše knjigu, Toni Bler je rekao da je dugo po odlasku s mesta predsednika vlade imao aritmiju ili tahikardiju svake srede u vreme kada su mu godinama poslanici postavljali pitanja u parlamentu. Rekao je da je za njega bilo frustrirajuće ne to što je morao da odlazi u parlament, nego to što tamo nije bilo prostora za dijalog.
Pitam vas, gospodine Cvetkoviću, da li ćete vi i dalje biti jedini predsednik vlade u normalnom svetu koji ne želi u društvu koje je opterećeno i unutrašnjom i spoljašnom krizom da pokrene dijalog koji bi nas doveo do odgovora na jednostavno pitanje – šta je interes ove zemlje i kako se on ostvaruje, bez obzira da li pričamo o Sandžaku, Kosovu, ekonomiji, penzijama, Parlamentu, Vladi, ili ćemo i dalje nastaviti svi da se guramo iza leđa Borisa Tadića, i oni koji to žele i oni koji ne žele?
Mi nemamo parlament, to smo danas videli. Nemamo vladu, to već dugo vremena znamo. Imamo predsednika, koji je i poslanik i premijer. Ako je to nužda, zato što je neko procenio da nema potencijala za neke drugačije odnose, garantujem vam da taj neko greši. Ukoliko je to cilj, onda one koji su postavili takve ciljeve treba da upoznamo s jednostavnom istinom da u 21. veku niko ne može da monopolizuje pravo društva da razgovara i donosi odluke koje presudno utiču na njegovu budućnost.
Kada će se Vlada pojaviti u Parlamentu i početi da razgovara s onima koji predstavljaju građane o pitanjima koja su frustrirajuća za društvo i koji od Vlade i od nas traže efikasne odgovore? Koliko još može da trpi situacija u Sandžaku i da li je neko u Vladi svestan da ono što je uradio ministar policije, zajedno sa mnom, pre mesec dana, više neće moći da uradi ni on, ni ja, ni bilo ko drugi sutra?
Da li ova vlada razume da je ona ta koja treba da ima inicijativu na prostoru Kosova i da ste vi, kao predsednik, taj koji treba da bude sagovornik kosovskih Albanaca, da je ministarka telekomunikacija ta koja treba da rešava, zajedno s direktorom "Telekoma", problem "Telekoma", da se politika ne vodi tako što se sve prepusti društvu iz ćoška?
Dakle, jednostavno pitanje – kada ćete doći ovde da to nije kauč na koji ste seli, a da mi nismo u poziciji onih koji sada treba da troše negativnu energiju tako što će se pokazati frustriranim?
