Reč ima narodni poslanik Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica.

Uvek mi je bilo najteže kada neko navodno podržava ono što radimo, a onda nas kritikuju za ono što radimo i to neko drugi.
Dakle, ako ste pažljivo pratili, a moram da konstatujem da niste pažljivo pratili raspravu o Srebrenici, pošto niste ni glasali za tu deklaraciju, onda ste mogli da vidite jasan stav parlamentarne većine o tome.
Sve ovo što ste sada izrekli, apsolutno ne stoji.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, na večito pitanje šta je pravda, stari grčki filozofi su rekli – pravda se sastoji u tome da svako dobije ono što mu pripada.
Sada vas pitam, gospodo iz vladajuće koalicije, da li je moguće da Srbima pripada 1000 godina robije, Hrvatima da pripada oko 150 godina robije, a Albancima 20 godina robije?
Da li je moguće da se na bazi takvih presuda ne može doneti politički zaključak o tome ko je u stvari odgovoran za raspad bivše Jugoslavije?
Gospođo Kolundžija, ne znam da li ste pratili suđenje pokojnom predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, zastupnik tužilaštva gospodin Džefri Najs je kao dokazni materijal protiv Slobodana Miloševića pustio snimak sa skupa na Gazimestanu i pesmu "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala". Dakle, kao dokaz da je Slobodan Milošević imao plan da stvori etnički čistu veliku Srbiju.
Da li vam toliki broj godina zatvora za Srbe ne govori o tome da je za međunarodnu zajednicu srpski narod odgovoran za raspad bivše Jugoslavije, jer priznaćete nije isto kada sudite čuvarima zatvora, kada sudite običnim vojnicima i kada sudite predsednicima država, predsednicima vlada, ministrima i načelnicima. Zar se ne pitate, gospođo Kolundžija, kako je moguće da se samo na strani srpskog naroda sudi najvišim državnim i vojnim zvaničnicima, a ne sudi se hrvatskim, muslimanskim ili albanskim?
Kako je moguće da nijedan predsednik Hrvatske nije optužen pred Haškim tribunalom ili neki hrvatski ministar ili načelnik Generalštaba hrvatske vojske, a isto to može da se kaže za muslimanske političare iz BiH, ali Tužilaštvo Haškog tribunala nije časilo časa da optuži ljude poput Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Radovana Karadžića itd.

Reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Nada Kolundžija.

Gospođo predsedavajuća, sada se obraćam i tražim da mi objasnite po kom osnovu je dobio pravo na repliku, jer vi niste pustili predstavnika SPO da odgovori na nešto što je bila očigledna uvreda, a dopustili ste sada da on priča o nečemu, jer  niti sam njega pominjala, niti sam nekoga vređala, nisam iznela nijednu činjenicu.
Zaista molim da imate kriterijume jednake za sve.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Pre nego što pređemo na deo sednice gde će govoriti narodni poslanici po redosledu prijava za reč u jedinstvenom pretresu po ovoj tački dnevnog reda, želim da na osnovu člana 27, člana 87. i člana 90. stav 2. dam sledeća obaveštenja Narodnoj skupštini.
Danas će biti pauza određena u uobičajeno vreme, dakle, od 14.00 do 15.00 časova. Zatim, danas ćemo raditi i posle 18.00 časova i takođe vas obaveštavam o odlaganju početka Treće sednice Drugog redovnog zasedanja, koja je bila zakazana za 15.00 časova, a s obzirom da je prijavljeno 32 poslanika, očigledno je da će biti iskorišćeno celokupno vreme po poslaničkim grupama, da će početak Treće sednice biti nakon zaključivanja sednice, odnosno Druge sednice Drugog redovnog zasedanja, odnosno završetka rada sednice koja je u toku.
Prelazimo na raspravu po redosledu narodnih poslanika.
Prvi ima reč narodni poslanik Nebojša Ranđelović, a posle njega narodni poslanik Riza Halimi.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, neko je u prethodnoj diskusiji govorio da se ovde vladajuća većina proziva za ono za šta nije kriva i šta nije uradila, a ja ću vas kritikovati za ono što radite i za ono što je trebalo da uradite a niste.
Mi raspravljamo o rezoluciji koja sadrži osudu zločina nad pripadnicima srpskog naroda. Generalno, u toj rezoluciji nema mnogo spornog. Ne može da bude sporna osuda bilo kog zločina, tako da ovaj predlog rezolucije zadovoljava sve te kriterijume.
Šta je onda sporno, odnosno šta može da bude sporno? Najspornije su posledice serviranja ovakve rezolucije. Između ostalog, ona je prepuna opštih mesta koja daju odličan prostor za demagoške tirade. Uvažene kolege i koleginice iz vladajuće većine, vi bezličnošću dajete prostor da na srpskim nesrećama, kojima smo uglavnom sami kumovali, lamentira ko hoće i kako hoće. Zato ovde slušamo, između ostalog, i nacionalističke naricaljke.
Naravno, kada smo već kod pomenutog nacionalizma, nadovezaću se na ono što je rekao moj kolega Zoran Ostojić. Najopasniji su nacionalisti koji su ispali iz komunističkog šinjela. Nacionalisti koje je iznedrila građanska Srbija, oni su bili malo drugačiji, bili su najpre demokrate, onda Evropejci, a tek onda nacionalisti.
Postavlja se pitanje šta je još podložno kritici u vezi ove i ovakve rezolucije? Odgovor na pitanje šta radi ozbiljna država i šta treba da radi ozbiljna država. Nije dovoljno samo pisati rezolucije. Ako smo već prihvatili pravila igre koju je nametnula međunarodna zajednica, onda treba da igramo po tim pravilima igre.
Šta je država uradila da se na pravi i adekvatan način međunarodnim institucijama serviraju dokazi o zločinima nad pripadnicima srpskog naroda? Nije uradila ništa. Ako meni ne verujete, pitajte profesora Zdravkovića sa Medicinskog fakulteta u Nišu, inače, jednog od najboljih patologa u ovom delu Evrope. Pitajte kako je on insistirao da se pravi dokazi prezentiraju na adekvatan način i kako za to niko nije imao sluha, država je bila gluva, i Vlada Vojislava Koštunice, i ova sadašnja Vlada.
Kolegama koji su se pozivali i pozivaju se na patriotizam i koji tu patriotsku zastavu dižu jako visoko, pokušaću da dam jedan odgovor, pozvaću se na neke autoritete srpskog patriotizma, na Marka Miljanova i na vladiku Rada.
Marko Miljanov je govorio o čojstvu i junaštvu. Čojstvo je braniti drugoga od sebe. Onim što smo osudili zločine pripadnika našeg naroda nad pripadnicima drugih naroda pokazali smo šta je čojstvo. Sve ostale pitam da li su ovakve rezolucije junaštvo? Ili, kada vladika Rade kaže: "Ne bojim se od vražijeg kota, neka ga je ka na gori lista, već se bojim od zla domaćega", upravo imamo primer da domaće zlo, perući savest, još jednom suštinu zamenjuje demagogijom.
Shodno tome, imamo i šizofrenu situaciju – da nam se oni koji bi po definiciji trebalo da budu ekstremni Evropejci dave u epskom blatu kvazizaštite nacionalnih interesa, a potpredsednici Vlade, koja je izgubila suludi rat i kumanovskom kapitulacijom izgubila KiM, drže moralne pridike, prazne i demagoške. Hvala na pažnji.

Četiri minuta i 40 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a posle njega narodni poslanik Branko Ružić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ova deklaracija neprihvatljiva iz razloga kako je sastavljena, a uopšte mislim da je još otežavajuća atmosfera koju imamo u samom parlamentu, a i šire u društvu, da smo mi još uvek daleko u odnosu na sam cilj koji je postavljen tačkom 6) ove deklaracije, a u kojoj se kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost Republike Srbije da nastavi proces pomirenja i poziva sve narode bivše Jugoslavije da daju puni doprinos stvaranju i jačanju uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija.
U samoj prvoj tački govori se o žrtvama srpskog naroda i građana Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH i na KiM. Prvo, ovde se ne govori o žrtvama na teritoriji same Srbije. U opštini Preševo, u toku tog perioda ratnog stanja, ima 11 ubijenih civila, ima 44 zapaljenih kuća, pet ranjenih i više društvenih objekata, škola, pa i verskih objekata, džamija, koji su bili zapaljeni.
Objekti su zapaljeni u područjima gde je bila locirana Vojska Jugoslavije, a ubistva civila su direktno povezana sa aktivnostima vojske ili rezervista, u to vreme, na tom području. Nijedan slučaj nije do sada procesuiran.
Prvo, ne vidim na osnovu čega kad govorimo o zločinima ne govorimo u celini. Zatim, ako se ovde traži pomirenje sa Albancima i sa drugima, mi smo usvojili Rezoluciju o Srebrenici, u kojoj se konkretno govorilo o jednom tragičnom događaju koji je i Rezolucijom Evropskog parlamentu i Međunarodnim sudom utvrđeno. Mi smo sasvim ispravno ostvarili jednu međunarodnu obavezu, kao što su uradili i svi drugi parlamenti u regionu.
Ima srpskih žrtava, ima građana, ono što je Balint govorio, koji su se našli kao manjina u tim ratnim vrtlozima, ali šta sa žrtvama drugih naroda? Ako mi tražimo od drugih parlamenata da urade isto ovo, valjda to treba recipročno. Opet se vraćam, ako se traži pomirenje sa Albancima, a ovih dana se govori o tom konfliktu koji traje, neko kaže više od 100 ili 100 godina, kako se misli ovakvom formulacijom da se to pomirenje izvrši? Ne daje površno, nego se apsolutno ne govori o tome. Zato kažem nismo još uvek spremni, jer nedostaje atmosfera.
Vidite u ove tri godine koliko puta je napadnut sam predsednik države koji je svojevremeno, braneći interese države pod pritiskom i nevladinih organizacija domaćih, pa i međunarodnih institucija, doneo odluke o amnestiji uhapšenih ili zatvorenika u Nišu koji su, kao što znate, u konstruisanim sudskim procesima bili na brzinu kažnjeni i to poprilično visokim kaznama.
Znate koliko ličnosti je ovde direktno i u apsolutno negativnom kontekstu spominjano, a u pitanju su bile ili humanistkinje koje su međunarodno priznate kao takve, a ovde nije, ne znam, da ne pogrešim, možda neka grupa, većina predstavnika poslaničkih grupa je u određenim kontekstima podebelo kritikovala tadašnjeg predsednika države koji je uradio taj postupak, po meni ne sasvim ispravan, nego koji je bio i te kako nužan za državu, za ugled države u to vreme.
Zato kažem da mi nemamo atmosferu da bismo raspravljali o ovako ozbiljnim temama, a pogotovo da se preko jedne ovakve rezolucije obezbedi atmosfera za to što je cilj, da bude tog pomirenje i da se krene zajedno. To je nužno potrebno, ali je ipak pre toga potrebno dosta napora, dosta priznavanja krivica, da bismo stvarno došli do tog najvišeg cilja.
Mora se dati odgovor kako su nastale te masovne grobnice? Kako su mrtvi ljudi putovali na stotine kilometara, pa su dolazili sve do blizine Beograda? Kako mi mislimo da napravimo pomirenje, a da uopšte o tome ne govorimo, niti smemo da otvorimo tu temu? Tu je sad suština.
U području Preševa nikakvi ratni okršaji tada nisu bili. Neka je samo 11 civila, ubijeni su i niko nije video za shodno, i za kuće koje su zapaljene, ni za one ranjene, nijedan postupak da se otvori, a mi u tekstu izbacujemo mogućnost da se i na teritoriji Republike Srbije u to vreme dešavalo i te kako tragičnih događaja.
Zato mislim da je ideja dobra, ali ipak ono što je važnije, praksom treba pokazati spremnost za ove ciljeve. Nemoguće je da se ne mogu procesuirati godinama tragični događaji, zatvorenici nestaju, pa se nađu u masovnoj grobnici, a godinama se ne može naći u svim međunarodnim pravima zaštićeni zatvorenik, zarobljenik, kako god hoćemo, da nestane i da se nađe mrtav u jednoj od tih masovnih grobnica, a mi to našim sistemom pravosuđa još uvek ne uspevamo da procesuiramo. Koliko svega još drugog ima.
Onda se čuje žalopojka o tome da za stotine hiljada, izvinjavam se zbog netačnosti, ali za preko stotine hiljada ubijenih građana bivše Jugoslavije da je dobijeno 1000 godina zatvora. Mislim da je ovo..., ma nemam reči da izražavam šta je sad ovde po sredi. Mi bi morali da vidimo dokle smo stigli sa procesuiranjem.
Pretpostavimo da nije bilo Haškog tribunala, gde bismo stigli? I pored toga što funkcioniše, bez obzira što ima i grešaka, on ipak deli neku pravdu. Šta kad bi se čekalo samo od domaćih pravosudnih sistema, gde bismo stigli? Zapravo, gde smo stigli? Gde smo?
Suštinu podržavam, ali formulacije nisu adekvatne i pre toga moramo praksom dokazivati spremnost za ostvarivanje ovog cilja, a on jeste da mi moramo zajedno svi da damo doprinos da se to ostvari.