Reč ima poslanik Milan Dimitrijević.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bilo bi dobro kada bi poslanici vladajuće koalicije nešto rekli i o zakonu, da čujemo i taj deo priče. Bilo bi dobro kad ne bi neke promotivne akcije Ministarstva za zaštitu životne sredine na taj način promovisali i hvalili.
Dakle, akcija "Očistimo Srbiju". Kao poslanici smo dobili izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji. Molim kamermane da zumiraju ovo. To je stanje u Srbiji posle akcije "Očistimo Srbiju". Ne vidi se teritorija Srbija od divljih deponija. Da li je tako, gospodine ministre? Nisam ja pisao ovo. Da, da, da pre dve godine.
Pre 18 meseci Skupština je donela 16 zakona iz oblasti životne sredine i tada smo mi dobijali uverenja od ministra za zaštitu životne sredine da je to potpuno usaglašeno sa direktivama EU. Prošlo je nepunih godinu i po dana i imamo izmene i dopune tih zakona. Pitanje koje se nameće – da li je to bilo tada usaglašeno, kako ste rekli i, ako jeste, čemu onda izmene i dopune zakona? Znači, i dalje usaglašavamo. Da li to nismo tada znali ili sada naknadno saznajemo, potrebna nam je naknadna pamet?
Jasna je samo jedna stvar: da je to bio jedan privid, privid poslova i vrednoće ministra za zaštitu životne sredine, kao što je i sada ovo privid. Kako da objasnimo taj privid? Setimo se i ove akcije "Očistimo Srbiju", pa imamo stanje kakvo jeste. Možda je dobar primer brze reakcije, što pohvaljujem, reakcija Ministarstva za zaštitu životne sredine i hitno sazivanje Odbora za zaštitu životne sredine povodom ekološke katastrofe u Mađarskoj. To je bilo u redu.
Gospodine ministre, na tom sastanku smo se dogovorili da imamo još jedan sastanak Odbora posvećen toj temi. Da li smo ga imali? Nismo, gospodine ministre. Zašto ga nismo imali? Zato što je bilo u tom trenutku važno ministru da se promoviše o zabrinutosti u radu državnih organa, što je u redu, ali nije u redu sledeći potez – da li je glavna briga i jedini isključivi problem bio merenje ph vrednosti vode? Nije, gospodine ministre. Jasno je da postoji veliko razblaženje, pogotovo nizvodno zbog pritoka i da se ta ph vrednost može vrlo lako ispeglati.
Šta je druga vrsta problema, gospodine ministre? Šta se dešava sa teškim metalima? Da li imamo jednu od najvećih akumulacija na Dunavu, kakva je đerdapska akumulacija? Da li tu postoji Nacionalni park Đerdap? Da li se neko bavio tim problemom da uzme uzorke iz taloga đerdapske akumulacije i da javnosti predoči kakav je sastav tog tla? Da li će neko da uradi punu analizu tog zemljišta, da kaže kakvo je stanje? Neće, zato što ih to ne interesuje, zato što je bio privid, stvaranje marketinga, pohvale o navodnom radu ministarstva, a sa najozbiljnijim problemom – to nećemo da radimo.
Da li je Ministarstvo za zaštitu životne sredine reagovalo kada je bio sličan incident početkom ove godine na Drini, kada je pukla akumulacija na brani rudnika Sas u Republici Srpskoj, kad je bio pomor ribe u reci Drini? Da li se neko bavio tim problemom? Nije, zato što ga ne interesuje. To je stvaranje privida da se nešto radi.
Dakle, ovde se radi o razgraničavanju jedne potpuno pogrešne nakaradne politike, što se stvara privid o radu, o zainteresovanosti usleđivanju propisa sa EU, a iza toga nema ništa, mrtvo slovo na papiru, mrtvorođenče. Evo primer. Dakle, imamo na redu Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini. Hajde da vidimo kakv je taj Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini i da li je u skladu sa lokalnom politikom koju vodi grad Beograd?
Buka je ozbiljan problem. A kako se strateški određuje grad Beograd prema tome? Gradi podzemne garaže, gradi nova parking mesta u gradu Beogradu, povećava buku, zagađenje životne sredine. Na jednom mestu imamo jednu priču, a u praksi imamo potpuno drugačije. Da li vi reagujete na to, gospodine ministre? Ne reagujete.
Kakvo je stanje sa medicinskim otpadom? Da li se tu nešto događa? Ništa, gospodine ministre. Apsolutno ništa, i dalje medicinski otpad završava na običnim smetlištima, na deponijama. Pominjete – biće doneta uredba. Kada? Posle koliko godina, 2015, 2016, 2017, koje godine? Dakle, sve u svemu jedna potpuno prazna priča.
Gospodine ministre, vi kao nadležni ministar za vrlo važan zakon, koji nažalost nije bio predmet vašeg interesovanja, kakav je Zakon o vodama, i sporni član 147, da li ste upoznati sa odredbama tog zakona, sa tim članom 147? Šta kaže taj član? Da će izdati vodne dozvole za hidroelektrane, termoelektrane i nuklearne objekte. Koji su to nuklearni objekti? Da će nadležnost za te vodne dozvole biti lokalna samouprava i Republika i opština. Je l` to znači uvođenje atomskih elektrana na mala vrata preko Zakona o vodama?
Ko to u Srbiji, s obzirom na moratorijum, lobira gradnju nuklearnih elektrana? Ko to daje sebi za pravo? A uopšte nije predmet interesovanja nadležnog ministra. Je l` se vi s tim slažete? Je l` ta politika u skladu sa onim načelima koje vi promovišete? Je l` u redu da mi u Srbiji imamo nuklearnu elektranu? Hoćete vi reći neku reč o tome?
Dakle, ništa. Ćutanje, muk. E tako se vodi ta politika, a to je politika uskih interesa. Nema brige o zaštiti životne sredine, nema ničega, zakoni neprimenjivi, neusklađeni, verovatno ćemo u narednih nekoliko meseci opet doživeti izmene i dopune svih ovih zakona.
Gospodine ministre, mi za ovakve izmene i dopune ne možemo da glasamo. Podneli smo dosta amandmana, neke ste prihvatili, ali strateški gledano nije vam dobra politika koju vodite. Nije dobra. Neće dovesti do poboljšanja stanja životne sredine u Srbiji. Dovešće potpuno suprotno. To se najbolje vidi u ovom Zakonu o zaštiti prirode. Zakon za interese određenih ljudi.
Neko je malopre pomenuo Kopaonik i gradnju. Da li je na Kopaoniku rešen problem otpadnih voda? Pogledajte šta se dešava u bunarima u selima ispod vrha Kopaonika. Gde završavaju te otpadne vode? Gradimo jedno - ekskluzivne centre, a uništavamo drugo - Nacionalni park. Ministarstvo za zaštitu životne sredine ćuti, ne reaguje.
Pre neki dan Topčiderska reka potpuno plava, a to je zagađenje, ne znamo ko je uradio zagađenje. Uliva se u reku Savu kod Ade Ciganlije. Deset dana nadležne institucije na čelu sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine konstatuju da je Topčiderska reka plava. A zbog čega je plava, ko je to zagadio tu reku? Da li je neko snosio posledice? Da li je Ministarstvo reagovalo?
Pa nije, gospodine ministre, vas to ne interesuje, vas interesuje samo da napišete zakon, predložite izmene i dopune, neprimenljive, neprihvatljive i govorite da vodite dobru politiku u oblasti zaštite životne sredine. Navodim vam nekoliko primera stvari od kojih se običnim ljudima diže kosa na glavi, a vi ćutite tome. Recite nešto ako imate.

Narodni poslaniče, vreme koje na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Reč ima ministar, Oliver Dulić.

Evo odmah da vam kažem, ako vi mislite da je to problem da neko izgovori i, kako tvrdite,  mi imamo strah da to izgovorimo. Danas ću reći sa skupštinske govornice – ja sam apsolutno protiv uvođenja ili izgradnje nuklearke u Srbiji, apsolutno protiv, sve dok za tim ne postoji potreba i sve dok u ovome trenutku ne iskoristimo prirodne resurse koje ova država ima, a tiče se obnovljivih izvora energije. Siguran sam da se to neće dogoditi u budućnosti.
Na taj način hoću da demantujem sve zlonamerne tvrdnje koje ste vi i vaše kolege iznosili, a vezano za to da su izmene i dopune ovog zakona u stvari imale za cilj da omogućimo da Fruška gora bude nuklearna deponija, a vi ste nas sad provalili, pa sada mi ne znamo šta ćemo. Mislim da je to toliko neodgovorno i neozbiljno i predstavlja uznemiravanje javnosti.
Vrlo često, pošto vi poznajete naš narod, zaštita životne sredine se koristi ne za vođenje jedne odgovorne politike u kojoj mi razmenjujemo argumente, nego za zaplašivanje i zastrašivanje javnosti, pa se tu vade neki navodno kredibilni tekstovi od navodno kredibilnih ljudi koji, eto, upozoravaju da je naša namera da otvorimo deponije za nuklearni otpad, ko zna odakle, po našim zaštićenim prirodnim dobrima. To naravno nije tačno. Ali, hajde da idemo redom.
Ove izmene i dopune zakona su predložene zbog toga što život to zahteva. Postoje dva velika razloga za izmene i dopune zakona i oni će postojati uvek u budućnosti. Neću imati problem da, ako je potrebno, svakoga meseca menjam one stvari koje ili treba da pojasne i da pojednostave procedure zarad primene zakona i njegovo zaživljavanje u praksi, jer je implementacija, odnosno primena zakona ogroman problem ne samo ovog parlamenta, Vlade i lokalnih samouprava, nego celokupnog sistema u državi.
Drugi ključni razlog zbog čega danas ovde sedimo jeste što se u međuvremenu, u ovih godinu i po dana, menjalo evropsko zakonodavstvo, što su donošene nove direktive i mi na primer danas vama ovde predstavljamo ocenu prihvatljivosti koja je u potpunosti u skladu sa novom direktivom koja je stupila na snagu pre nekoliko meseci u EU.
Dakle, mi hoćemo da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa zakonodavstvom EU, jer je to proces koji će trajati duže ili kraće. Ono što mi ne želimo jeste da u tom procesu životna sredina kasni ili štuca i mi ćemo uvek izlaziti pred ovaj parlament pokušavajući da to usaglasimo, dakle, našu realnost sa jedne strane i nešto što su evropske legislative sa druge strane.
Šta je tu ključna stvar i ključna promena? Ona se pre svega tiče i govori o svim zakonima koje ste danas čitali, pojašnjavanja onoga što našoj administraciji i birokratiji nije bilo jasno. Pojašnjavanje, znači to je ključna stvar.
Pitali ste me i čitali ste bivši član 38, pa sam danas hteo da vam prezentujem član 35. Kada pogledate član 38, za koji se vi zalažete da se vrati na pravnu snagu, odnosno da ne bude promenjen, čitaćete jednu deskripciju šta sve može ili ne može da se radi u zaštićenim prirodnim dobrima. U njemu imate prepoznavanje prvog A i prvog B, drugog i trećeg stepena zaštite i onda imate jednu deskripciju za koju smo mi kao zakonodavac mislili da je dovoljna onim organima koji treba da sprovedu ovaj zakon da razumeju šta može, a šta ne može.
Dopustite mi da vam pročitam. Dakle: ''U drugom stepenu zaštite moguće su upravljačke intervencije u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja prirodnog dobra bez posledica po primarne vrednosti njegovih prirodnih staništa, populacija i ekosistema, kao i kontrolisane tradicionalne delatnosti koje tokom svog odvijanja nisu ugrozile primarne vrednosti prostora''.
To je bila deskripcija u postojećem zakonu, koja nije mogla da bude primenjena iz razloga što to nije bilo jasno onima koji treba da sprovode zakon, pa smo onda mi rekli - dobro, pošto vam nije jasno, evo izmene i dopune zakona, pa ćemo vam pojasniti.
Pošto je bilo jako mnogo, i to nije tajna, pritisaka, ne samo kao što vi kažete mojih prijatelja, tajkuna, ili biznismena i tako dalje, to je naravno, jedna uvreda, jer ste i vi, siguran sam, svesni toga da to nije tačno, ali postoji neprestano pritisak privrede i biznisa, pogotovo lokalne male privrede, koje žive u tim krajevima, jer kada pričamo o našim privrednim dobrima, pričamo o Kučajskim planinama, pričamo o Staroj planini ili pričamo o Kopaoniku.
Pričamo uglavnom o takozvanim pasivnim krajevima u kojima ljudi muku muče da prežive, jer se teško živi, i kada postoji bilo kakva inicijativa za neki mali lokalni biznis, oni ne mogu da dobiju dozvolu, jer zakon nije bio precizan i jasan i oni nemaju izvesnost šta uopšte mogu da grade i kakav posao mogu da započnu.
Iz tog razloga smo želeli da to pojasnimo i ova izmena ide upravo u tom pravcu. Dakle, režim zaštite drugog stepena, pa sad kaže šta zabranjuje, pa tu kaže - izgradnju industrijskih, metalurških objekata, asfaltnih baza, skladišćenja i prodaju derivata itd; znači, zabranjuje, ne može.
Dakle, nije više tumačenje - možda može, možda ne može, hajde da vidimo da li možemo da se upotpunimo u ovu deskriptivnu rečenicu iz važećeg Zakona, a ograničava, i sad, tu kaže – po posebnim uslovima koje po ovoj novoj direktivi treba da da ocena prihvatljivosti, koja se radi uz stroge uslove Zavoda za zaštitu životne sredine, i onda kaže ''ograničava regulaciju i pregrađivanje vodotoka, formiranje vodoakumulacija, melioracione i druge hidrotehničke radove, izgradnju hidroelektrana, solarnih elektrana i elektrana na bio-gas, objekata turističkog smeštaja, ugostiteljstva, nautičkog turizma i turističke infrastrukture i uređenje javnih skijališta, izgradnju objekata saobraćajne, energetske, komunalne i druge infrastrukture, stambenih i ekonomskih objekata, poljoprivrednih gazdinstava, tradicionalno korišćenja kamena, gline i drugog materijala za lokalne potrebe, izgradnju ribnjaka, objekata za konvencionalno gajenje domaćih životinja i divljači, ribolov, lov, sakupljanje gljiva...''
Ovo je život. Ovo je ono što se inače odvija u drugom stepenu zaštite, što ne možemo da zaustavimo, jer će se odvijati ili pod kontrolom države ili bez bilo kakvih dozvola. Ovo je nešto što može da se radi u drugom stepenu zaštite, jer je procena svih koji će, uglavnom pojedinačni slučajevi, da daju Zavodu za zaštitu prirode da li te aktivnosti ugrožavaju prirodu ili ne.
Ukoliko Zavod za zaštitu prirode kaže da ne ugrožava, moguće je izdati dozvolu i moguće je krenuti sa aktivnostima.
U Srbiji je ogroman problem što moramo da povećavamo stepen zaštite, odnosno površinu koja je pod različitim režimima zaštite. U ovom trenutku imamo 6%. Aktivnostima Ministarstva se trudimo da do kraja mandata ove Vlade stignemo do 10%. U ovom trenutku nam se radi preko 40 elaborata koji treba da povećaju površinu.
Kada zaštitite određeni predeo i kada uvedete režim zaštite, to predstavlja ogroman problem za okolno stanovništvo, jer oni ne razumeju šta to znači. Ne razumeju zbog čega više ne mogu da rade ono što su radili dosad, zbog čega ne mogu da grade kuće bez dozvole, zbog čega ne mogu da se bave stvarima kojima su se bavili.
Jako je teško objasniti našem stanovništvu da upravo zaštita znači nova investicija i znači mogućnost da njihova vrednost te imovine koja se nalazi u zaštićenom području, ukoliko svi zajedno budemo radili, može da stvori komparativne prednosti za održivi turizam i za iskorišćavanje tog prirodnog dobra na mnogo bolji način.
U procesu smo - tek treba da stignemo. Prisetite se kako je bilo kada smo zaštitili Mokru Goru i koliki su bili otpori stanovništva, jer je odjednom rečeno – ne možete da radite što ste radili do sad, mora da se pazi, da se čuva priroda, ne može više da se gradi kuća ukoliko nije obezbeđen uslov da se priključite na infrastrukturu u smislu kanalizacije, jer ne možemo više da izdvajamo otpadnu vodu u prirodu bez bilo kakvog prečišćavanja.
Sada vam pričam o onome što je život. Zahvaljujući ovom zakonu ćemo pojasniti šta može da se radi, a šta ne može. Nije tačno da u to neće biti uključen Zavod za zaštitu prirode.
Tačno je da je Vladi ostavljena jedna mogućnost da interveniše u pojedinim situacijama, a te pojedine situacije su izuzetno retke i podrazumevaju isključivo, na primer, radove na hidroelektrani "Đerdap", odnosno izgradnji reverzibilne elektrane, koja će nam biti potrebna pre ili kasnije.
Hidroelektrana "Đerdap" nalazi se u ovom trenutku u zaštićenom prirodnom dobru koje se zove Nacionalni park ''Đerdap''. Jednog trenutka kao Vlada ćemo morati da intervenišemo i dopustimo izgradnju reverzibilne elektrane. To jedino može da se radi ukoliko Vlada kaže – u redu, u ovoj zoni to mora da se radi.
Kada postoji nešto što je vrhunski nacionalni interes, izvinjavam se, ne postoji nijedan stručnjak u Zavodu za zaštitu prirode koji to može da zaustavi, ali to isključivo važi za one projekte koji su od važnosti za državu Srbiju. Sve ostalo smo pokušali da uvedemo u red.
Kažem vam pošteno, možda ovo neće biti dovoljno, možda ćemo vam se za par meseci obratiti i reći – hoćemo još jednu izmenu i dopunu, još da pojasnimo, i pojašnjavaćemo, i ispravljaćemo i dopunjavaćemo dok ovi zakoni ne postanu praksa. To neće ići brzo, toga smo svesni.
Za sve ove ostale primedbe, danas sam slušao o brodu ''Argus''. Brod ''Argus'' je sjajan poklon koji koristimo svake godine za različite vrste delatnosti. U ovoj godini smo uveli da se on koristi za edukaciju. Brod ''Argus'' je brod koji je relativno star, za čije održavanje je potreban ogroman novac. On deli sudbinu svih ostalih institucija, objekata u vlasništvu države.
Ni zgrade svih opština u Srbije nisu baš okrečene i sjajne, iako su možda stare i predstavljaju kulturnu vrednost, tako ni brod Argus ne može da bude u najboljem mogućem stanju u zemlji koja nema para da ga održava perfektno.
Što se tiče laboratorije i što se tiče plašenja javnosti da sada nemamo sa čime da izmerimo ukoliko postoji opasnost po životnu sredinu od crvenog mulja, to nije tačno. Celokupna laboratorija koju brod ''Argus'' ima u sebi, koja je težine možda dve tone, danas prema novim tehnologijama stane u jedan kofer i te kofere imamo zbog toga što je to japanska vlada dala kao donaciju Hidrometeorološkom zavodu.
Svakog trenutka smo mogli da znamo kakve su koncentracije zagađujućih supstanci u Dunavu i nije bilo uopšte opasnosti da monitoring ne bude sproveden i da situacija izmakne kontroli.
Imali smo vrlo jasne i precizne analize događaja i akcije koje treba preduzeti, ukoliko se desi ovo ili ono. Nemojte mi zameriti, ali mislim da je nekorektno da kažete – na odbor sam došao da bih se promovisao. Za mene je nesreća u Mađarskoj i činjenica da postoji objektivna opasnost da se Srbija zatruje hemikalijama ne predstavlja bilo šta promotivno.
To predstavlja demonstraciju svih nas zajedno, i vas, narodnih poslanika, i odbora i svih stručnih službi i svih ministarstava da u javnosti kažemo da šta god da se desi nismo odgovorni, ali hajde da vidimo na koji način možemo da ispravimo posledice toga da se ne desi da bilo ko zbog toga strada. To je bila demonstracija toga i ništa više.
Svaki put ću doći na odbor, kada se dogovorimo i kad bude bilo potrebe za tim.
Otvorili ste i mnoga druga pitanja. Mislim da je nekorektno da mašete sa Izveštajem o stanju životne sredine za 2009. godinu, koji se radi sa ulaznim parametrima na početku 2009. godine i da kažete nešto što je, verujte mi, svima jasno. Svima je jasno da je akcija "Očistimo Srbiju" nešto što je dobro.
Možete da sporite da naši zakoni ne valjaju, možete da sporite da kao ministar ne valjam, možete da kažete ovo ili ono, ali akciju koja je podrazumevala angažovanje stotina hiljada ljudi da očiste svoje dvorište i činjenicu da smo uspeli u Srbiji po prvi put da organizujemo akciju u kojoj su dobrovoljci učestvovali, ne po prvi put, ali po prvi put u zadnjih nekoliko godina, koje su se objedinile oko jedne teme, a to je – hoćemo čistiju životnu sredinu.
Uspeli smo da očistimo hiljade i hiljade divljih deponija i to da nazovete lažju, znate šta, svako može da prođe i prolazi putevima i ulicama i vidi da je tu nekada bila divlja deponija, sada je više nema, to svako može da vidi, u svakoj opštini može da se vidi.
Kroz akciju "Očistimo Srbiju" smo uspeli da očistimo više od 65% divljih deponija. Jednog trenutka njih nije bilo. Nažalost, neke od njih su se ponovo napunile. Nažalost, imamo još jako mnogo problema i potrebe da se investira ogroman novac da bismo uspostavili sistem pokrivenosti naše teritorije komunalnim uslugama, da onaj kamion za odnošenje smeća stigne do svakog domaćinstva u Srbiji ispred kog se nalazi adekvatan kontejner u koji građani mogu da ubace otpad.
Nažalost, Srbija je u ovo trenutku pokrivena sa 40%,50%, u zavisnosti od opštine. Ima opština koje su pokrivene sa 100%. Ima, nažalost, opština koje pokrivaju samo 20%.
To su naši objektivni problemi i kao što smo juče razgovarali o pročišćavanju otpadnih voda i ovo je jedna od stvari koja zahteva ogromne investicije.
Pitali ste me koje su to regionalne deponije otvorene za vreme mandata ove vlade. Kada sam postao ministar mi smo imali dve deponije koje odgovaraju evropskim standardima i koje su bile otvorene i koje su funkcionisale. To su bile deponija u Vranju i deponija u Kikindi. To su bile dve deponije koje su kasnije postale regionalne deponije koje su odgovarale evropskim standardima. U međuvremenu su završene i otvorene deponije u Lapovu, Leskovcu, Jagodini, u Pirotu je završena, ali još uvek nije otvorena, i u Pančevu.
U ovom trenutku se gradi deponija ''Duboko'' kod Užica koja pokriva sedam opština, biće otvorena tokom ove godine, zatim deponija u Novoj Varoši, Sremskoj Mitrovici, Petrovcu, Somboru, Subotici, Inđiji, Zaječaru, Vršcu.
Do kraja mandata ove vlade pokrićemo većinu teritorije Srbije sistemom za odnošenje smeća, koji će podrazumevati da taj otpad završava na deponijama iz kojih odcedne vode neće zagađivati naše vodotokove, deponije iz kojih isparenja neće zagađivati naše stanovništvo. To je ogroman uspeh i to ne može niko da spori.
Pored toga, u 20 najvećih gradova u Srbiji ćemo otvoriti reciklažne centre koji će podrazumevati primarnu odnosno sekundarnu separaciju otpada i odvoženje tog otpada na reciklažu.
U ovom trenutku sto posto guma, automobilskih guma koje se generišu na teritoriji Srbije odlazi na reciklažu. Sto posto akumulatora, koji se generišu na teritoriji Srbije, odlazi na reciklažu. Sve to su rezultati. Toga nije bilo pre nekoliko godina. U ovom trenutku otvara se nekoliko postrojenja koja treba da recikliraju električni i elektronski otpad. Rezultat je bio nula kada smo krenuli. Mi ćemo, siguran sam, pokriti negde oko 70% kompletnog otpada do kraja mandata ove vlade.
Ista se stvar radi sa pet-ambalažom, velike su investicije u toku. Siguran sam da uz investicije u postavljanje kontejnera za primarnu selekciju otpada i za razdvajanje otpada - koji naši građani rade veoma lepo, oni vole kada im date mogućnost da separišu otpad, oni to rade - možemo da pokrijemo jedan ogroman procenat pet-ambalaža da idu u reciklažu. Mi ćemo napraviti vidljive rezultate. Za te vidljive rezultate su nam potrebni dobri zakoni koji su primenljivi u životu i to je ono što radimo i to je razlog zbog čega smo ovde.
Ako je vaša kritika - bili ste ovde pre godinu i po dana, doneli ste zakone, sada idete sa izmenama i dopunama, prihvatam je, ali da vam kažem nešto, ništa od osnovnih postulata politike, koja je bila promovisana pre godinu i po dana u ovoj skupštini, nije promenjeno.
Sve ove izmene i dopune zakona samo služe da se pojasni, pojednostavi, ubrza, da svima bude lakše, da svima bude razumnije i da nam život ne stoji. Život koliko bude tražio toliko će biti izmena i dopuna zakona. To važi i za ove zakone, a uskoro će važiti za izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji, s kojima ćemo se opet pojaviti ovde bez bilo kakvog stida i bez bilo kakvog kompleksa.
Parlamenti služe za to, da usvajaju izmene i dopune osnovnih zakona. U čemu je problem? Koji su to zakoni nekada donošeni, koji su vladali 20, 30 godina a da nikada nije bilo potrebe za njima, pa sada moramo da radimo različite vrste intervencija, gde po stotine zakona mora da se stavlja van snage, ništa ne valjaju i nikada nisu zaživeli u životu. Dakle, pravimo zakone koji treba da zažive u životu.
Za sve ostale, uz dužno poštovanje vas, mojih prijatelja poslanika, vezano za Ćićevac, za Smederevo, za pitanje Zrenjanina itd, morate da shvatite jednu stvar, kada pričamo o Zrenjaninu, to ću reći poslednji put, ne pričamo o deponiji opasnog otpada, pričamo o skladištu u kome će se otpad koji dolazi iz domaćinstva prikupljati tako što će skoro sve plastične ambalaže u kojoj se sadrže hemikalije prikupljati po depozitnom sistemu.
Dakle, flašica u kojoj vam stoji "domestos", prašak za domaćinstvo, imaće svoju cenu i kao građanin moći ćete da odete da vratite tu flašu. Dobićete za to neki novac. Ta flaša će odlaziti da se prikuplja negde. Nama ti privremeni centri u kojima se to prikuplja samo služe da se to spakuje i da se nosi na konačni tretman.
Opasan otpad u Srbiji u ovom trenutku, verujte mi, nažalost nemamo industriju koja generiše ogromne količine opasnog otpada, velika većina opasnog otpada koji se danas generiše u Srbiji, dolazi od svih nas zajedno. To su lekovi, to su hemikalije koje koristimo u kuhinji, u kupatilima, to su stvari koje se koriste u poljoprivredi za prskanje bubašvaba i mrava.
To mora negde da bude skupljeno i to negde mora da bude transportovano, jer ako se ne organizuje sistem to će da završava na deponijama, pa će na kraju da završi u vodotocima, u vazduhu, u zemljištu. Dakle, završiće u našim organizmima i to ne sme da se dopusti.
Ostajem otvoren za sve intervencije. Morate da priznate da smo prihvatili značajan broj amandmana i da nastavljamo praksu da komuniciramo sa opozicijom i mi ćemo prihvatiti, uz najbolju volju, kada god su amandmani u skladu sa politikom koju promovišemo.
Ova politika je dobra, uvereni smo u to. Ova politika daje rezultate i mogu da se vide. Jako je teško menjati svest građana. Jako je teško pokretati akcije koje daju rezultate. Jako je teško uvesti nove realnosti u život naših građana. Mislim da u tome polako uspevamo.
Sama činjenica da u raspravi o ekologiji mi imamo toliku žižu javnosti da danas ne postoji gotovo nijedan medij, nijedan novinar da svakoga dana nema neku vest o ekologiji. To govori u prilog tome da smo uspeli da probudimo svest i da počnemo da razgovaramo o tom velikom problemu. To je rezultat i mislim da smo neki svoj mali doprinos i mi dali zbog akcije "Očistimo Srbiju" i zbog zakona koje ovde danas predstavljamo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milan Dimitrijević, pa narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Gospodine ministre, niko nije osporio dobru ideju "Očistimo Srbiju", to nijednog trenutka nisam rekao. Osporio sam efekte i to dokumentovao izveštajem.
Daleko od toga da ću ikad bilo kakvu akciju ili akciju slične vrste osporiti, naprotiv podržaću je uvek, ali gledam šta je efekat toga. Efekat toga, gospodine ministre, možete da vidite na jednoj kratkoj relaciji u Beogradu, da krenete od Žarkova pa do Barajeva. Tu se vidi efekat "Očistimo Srbiju", ne da nije očišćena nego pored puta niču svakodnevno nove deponije. O tome se radi.
Kada ste rekli da sam vas optužio za promovisanje, to jeste tako u smislu onoga da smo imali čvrst dogovor, gospodine ministre, da se, posle odbora koji je bio sazvan po hitnom postupku, što je opravdano, povodom ekološke katastrofe u Mađarskoj, odbor sastane u roku od nekoliko dana. Da li se odbor sastao? Da li ste se vi pojavili na tom odboru? Niste, gospodine ministre. A o tome je trebalo da raspravljamo. Da li je postojala pretnja da pukne nova brana, da dođe do još većeg izliva otpadnog, odnosno toksičnog materijala? Nismo se sastali, nismo o tome razgovarali. Imali ste preča posla.
Na kraju krajeva, sada kada smo počeli raspravu o ovim zakonima da li smo imali izveštaj predsednika odbora, da li smo imali izveštaj potpredsednika odbora? Nismo, gospodine ministre. Zašto nismo? To je pitanje. Da li vidite kakav je odnos?

Reč ima ministar Oliver Dulić, pa Milica Vojić Marković.

Samo oko izveštaja za stanje životne sredine još jedanput da se razumemo. On podrazumeva jedan vremenski period koji se zove 2009. godina, koji nije zbir informacija koje se uzimaju na kraju 2009. godine, nego kao zbir informacija koje se uzimaju tokom 2009. godine.
Oko izveštaja za 2010. godinu, sedećemo sledeće godine i ovde u parlamentu. Videćete, kada pričamo o divljim deponijama, da je ta slika značajno bolja, ali vam niko nije obećao niti će ikad obećati da će ta slika biti takva da divljih deponija više neće biti u Srbiji. Ne stvaram ja divlje deponije, siguran sam ni vi.
Kada pričate o konkretnim primerima, mogu vam navesti stotine primera koji meni živce jedu. Kada idem po Srbiji i vidim da ljudi i dalje bacaju svašta, ne kada žive u nekim selima udaljenim, pa ne znaju šta će sa svojim otpadom, pa gurnu u neku jarugu, to postoji decenijama i to nikog ne zabrinjava, nego kada se voze auto-putem, kada se pošiša trava, kada vidite koliko je flašica iz kola izbačeno porede auto-puta, koje stoje i za koje svako zna da neće biti razložene u prirodi i za koje svako zna da će neko morati doći tu da počisti, jer je ružna slika Srbije da kada pređete granicu, iz bilo koje zemlje da krenete, da vidite katastrofalnu sliku naše neuredne kulture koja ovde vlada.
Zbog toga hoćemo kroz akciju da promenimo sliku Srbije i hoćemo da promenimo tu kulturu i da ukažemo svima - nemojte da bacate kroz prozor kola stvari koje ste pojeli, bacite u neko đubre. To je bila ideja akcije i ona će trajati i dalje. Prave rezultate ćemo videti kada generacija koju danas pokušavamo da obrazujemo i edukujemo o većoj svesti za zaštitu životne sredine poraste. Dok god su ovde generacije koje ne misle o tome, neće tu biti većeg efekta, jer je nemoguće naučiti ljude koji pređu određene godine da treba da se ponašaju drugačije.
To je ono što je u stvari naš problem. Ali dobro, idemo korak po korak, ali nemojte da konkretnim primerima dokazujete kako akcija nije uspela. Akcije su generalno uspele i uspevaju.
Siguran sam da ne možemo da očistimo sve divlje deponije u Srbiji. Treba nam 10 godina za to. Trebaće nam još 10 godina da se ozbiljno investira u infrastrukturu, da se divlje deponije nikada više u Srbiji ne jave.
Prosto, živimo u zemlji koja je 20 godina bila zapuštena u investicijama, u komunalnoj infrastrukturi, u postrojenjima za prečišćavanje voda, u fabrikama vode, u regionalnim deponijama, u svemu tome. Sada prosto živimo sa tim problemom i sve ovo što vidite oko nas su posledice tih problema. Ali, dobro je da se krenulo. Moralo je jednom da se krene i krenulo se sad, i to je dobro.

Replika Milica Vojić Marković.

Gospođo predsedavajuća, meni je žao što nismo pisali pismene sastave na temu ovih predloga izmena i dopuna zakona. Neki ovde su danas dobili visoke ocene. Njih ministar nije grdio.
Drago mi je što smo mi iz DSS zaslužili ovu grdnju, zato što, jednostavno, ono što smo napisali i o čemu smo govorili je vrlo životna priča koja je potkrepljena ne nekakvim kvazistručnjacima, gospodine ministre, kako hoćete da kažete, nego od imena i prezimena i funkcija javnih, koji su javno istupili.
Nisam htela da zaplašim javnost, nego sam htela da upozorim javnost na to šta radite i kakvu štetu pravite izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. Kada govorim o tome, ko su imena i prezimena, kazaću vam da su to ljudi sa Univerziteta u Beogradu. To je Biološki fakultet, potpisali su ga eminentni ljudi, neću da ih dovodimo u neprijatnu situaciju da ih vi sada grdite. Verovatno ste dobili pismo. Univerzitet u Novom Sadu, Departman za biologiju i ekologiju. Nisu to kvazistručnjaci.
Čula sam ovde o tome kako divno sarađujemo sa nevladinim organizacijama, a sve u cilju, mi smo im otvorili vrata, odškrinuli ili šta smo već odradili, a sve u cilju da se ne čuje pravo stanje stvari. Kada sam govorila o stvarima, pozvala sam se na 35 ekoloških organizacija u ovoj zemlji, potpisanih imenima i prezimenima, dakle, nevladine organizacije bave se zaštitom prirode.
Čitam vam – "Avalum" Vršac, "Cekom" Subotica, Društvo mladih istraživača – Bor, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine, Društvo za zaštitu i proučavanje riba – Novi Sad, Društvo za zaštitu životne sredine – Stara planina Pirot, "Ekocentar" – Beograd, "Ekocentar" – Aleksandrovac, "Ekolor" – Krčedin, "Ekogradac" – Valjevo, evo mi smo svesni u Valjevu, "Ekoforum" – Beograd, Ekološki pokret "Ibar", Ekološka kuća kraj Ibra, Ekološki pokret "Bela Breza" iz Kruševca, Ekološko društvo "Dragačevo" – Guča, Ekološko društvo iz Kragujevca, "Endemit" iz Zemuna, "Optimist" iz Gornjeg Milanovca, "Grinbajk" iz Valjeva, Grupa za razvoj ekološke svesti iz Beograda, iz Kraljeva, Novog Sada, Kruševca, Kostolca, Kragujevca, Čačka, Novog Sada, Niša, Subotice, Paraćina.
Treba li još da čitam? Njih 35? To su imena i prezimena ljudi koji stoje iza ovog, njihove javne funkcije, oni nisu nepoznati ljudi.
Kada sam govorila o članku koji je izašao u novinama, pozvala sam se na novine u kojima je izašao. Nisam ga interpretirala, nisam ga prepričavala. Pročitala sam šta kaže članak i čovek koji je predsednik Skupštine ekološkog pokreta Srbije. Izvinite, to nije bilo šta. Ne može biti bilo ko na takvom mestu.